LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home
RUŠID - roman u nastavcima
Subota, 23 Ožujak 2019 20:34

 

Nansenov passportRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (63)

Korak do Đenove

Dani su mu bili prespori. Provodio ih je uglavnom ležeći na krevetu jedne sobe na kraju mračnog hodnika. Gianni ga je svakodnevno obilazio, ali nije donosio nikakve novosti. Prošlo je preko četrdeset dana. Svakodnevno se sa strahom pitao – da nije negdje sve zapelo. Došla je kasna jesen. Dosadne kiše su danima i noćima zalijevale prozor iza čijih je stora Rušid ubijao vrijeme gledajući rijetke prolaznike i pokoji automobil kako nastoje pobjeći od pljuskovima darežljivih oblaka.

Petak je bio. Dobro je zapamtio to popodne. Gianni je, kao uvijek, pokucao i čekao da mu Rušid otvori.

-Dobar dan Rusido.

-Dobar dan Đani.

-Imam jako lijepa vijest za tebe.

Izvadi iz unutarnjeg džepa sakoa jednu tananu bijelu knjižicu od samo par listova na čijoj je prvoj stranici crnim slovima pisalo: “Italia - Passeporto Nansen, Certificato di identità per il viaggio, Nome: Rusid, Cognome: Hadzic, a dole velikim slovima GRATIS, No:AS45892.

Gianni otvori unutrašnjost i Rušid vidje svoju fotografiju preko koje je bio udaren, svakako vješto falsificiran pečat kvesture u Trstu.

-Rusido, za ovaj komad papira mnogi ljudi bi dali ogromne novce, pa i čitave kuće ili vile. Ovaj pasaporte otvara vrata svih zemalja. Pertanto, uskoro češ putovati. Trebamo se raspitati koja brod i odakle kreće za Australija. Sada ti se lako strpiti. Zar ne? Molim te da se ne ljutila, ali ako ne budemo imali dovoljno novca za brodsku kartu možeš li ti išta dodati.

-Đani, evo ti svih šezdeset dolara. To je moja životna ušteđevina.

-Bene Rusido, solo se necessario. Devo andare. Addio.

Rušid ostade nježno milujući taj dokument koji mu je ulio ogromnu snagu i probudio već zamrle životne nade. Istovremeno ga je, negdje u zakutku duše, golicao neki strah od te predaleke daljine koja kad te ščapa više ne pušta; daljine u kojoj ljudi govore njemu nepoznatim jezikom, od crnih upitnika koji se počeše rojiti u grozničavim razmišljanjima. Međutim, sama pomisao na pokvarenog Ejuba i njegovo zloguko šaptanje da on sve zna, vrati mu odlučnost hrabrog putnika.

Nakon desetak dana krenuli su Gianni i Rušid prema Đenovi. Imali su putni list i službeni nalog u kojem je pisalo da kao predstavnici jevrejske zajednice u Trstu idu u posjetu jevrejskoj zajednici u Đenovi. Imali su povratne karte za vlak Trst – Đenova. Vlak je išao jako sporo. Pruge su bile veoma razrušene te su, gledajući kroz prozor, mogli vidjeti velike grupe radnika kako stoje uz prugu čekajući da vlak prođe pa da nastave radove. Obadvojica su bili u crnim odijelima sa jarmulkama na tjemenima. U rukama su držali molitvenike i stalno su mrmljali molitve klatareći se naprijed-nazad. Dvije starije gospođe koje su se zadesile u kupeu najprije su ih napadno čudno zagledale, a onda se nešto došaptavale. Izašle su u Veroni. Kad su te gospođe napustile kupe njih dvojica su odložili otvorene molitvenike na koljena i Gianni je izvadio dva velika sendviča nafilovana mortadelom. To im je bio objed do Milana.

-Rusido, prego, čim netko otvorila porte (vrata) kupea, počni da se molila isto kao i ja. Ne boj se. I kondukteri i karabinjeri, čim nas vide, naprave samo kratku kontrolu. Svi se oni možda gade od nas jevreja ili su svjesni naše sudbine u fašističkoj Italiji. Mnogi od njih koji hodaju ulicama su aktivno surađivala sa Nijemcima, hapsila naši ljudi i trpala ih u stočne vagone za putovati u smrt, uglavnom u Aušvicu.

-Dobro Đani, capisco – izgovori Rušid po prvi put jednu talijansku riječ. Taman je počeo pomalo učiti talijanski, a već mora da se spremi za neizvjesni život u sredini koja će ga dočekati bez znanja i jedne riječi engleskog.

Stigli su u Milano bez ikakvih problema. Na kolodvoru su morali čekati vlak za Đenovu. Na desetine karabinjera su u parovima špartali peronom. Skoro svakog su legtimisali, ali njih dvojicu, “zanesene” u molitve praćene klatarenjem naprijed-nazad kao da nisu htjeli ometati u toj njhovoj religijskoj obavezi.

 
Još malo diferencijalno-dijagnostički važnih "komentara"
Petak, 22 Ožujak 2019 09:26

 

RadovanKРадован Караџић: Моја жртва је мања од других

(preporučujem čitanje komentara koji pokazuju težinu bolesti velikog dijela srpskog naroda)

XАГ - Радован Караџић, после пресуде којом је у среду осуђен на казну доживотног затвора, послао је поруку коју је за РТРС из Хага испричао адвокат и члан тима одбране Караџића, Марко Сладојевић.

„Српски народ и ја заједно са њим смо већ победили. Република Српска је створена, а српски народ слободан је у властитој држави. Жртва коју ја подносим је мања од других. Хиљаде и хиљаде младића је својим животима изградило Републику Српску. Многи су постали ратни инвалиди. Највеће жртве су поднеле мајке, чији су синови, најчешће синови јединци, дали живот за слободу српског народа. То су истинске жртве”, пренео је Сладојевић речи Караџића, са којим је, наводи, после пресуде разговарао око пола сата.

Према речима адвоката, Караџић је поручио да је јалова освета Хашког трибунала и да му, као старцу, не може ништа.

„Нисмо се предавали ни када је било далеко теже, па ни овако утамничен нећу никада престати да се борим за истину о нашој праведној борби у рату који нам је наметнут и у ком су страдала сва три народа. Сваки рат, нарочито грађански, изроди почињене злочине које је наша држава, ако је знала, осуђивала и процесуирала. Ми смо се часно борили за слободу и једнакост српског народа у Босни и Херцеговини. Зато увек и свуда будимо достојанствени, не мрзимо друге и поносно чувајмо оно што је изнад нас - Републику Српску”, порука је Караџића, коме је јуче преиначена ранија пресуда од 40 година и изречена казна доживотног затвора, преноси Танјуг.

(Ovaj redakcijiski tekst prenesen je sa sajta Politika Online od 21.3.2019.)

Branislav:

Radovane, imao si se rašta i roditi. Tvoji neprijatelji i dželati nisu te sreće, njih će istorija prezirati a oni malo srećniji, jednostavno će biti zaboravljeni. Ovakvim postupcima oni tebe šalju u legendu i u večni život. Bićeš slavljen i poštovan od strane stotina budućih pokolenja srpskog roda a mislim da za bilo kog čoveka nema veće časti i smisla života.

Софи:

Вечан био. Имао си се рашта и родити.

Dragan Pik-lon:

Gospodin Karadzic se drzi izvanredno i dostojanstveno.Jos nije sve gotovo pravno gledano.Bilo bi dobro da saceka ove evropske izbore u maju i tek posle njih(6 meseci)podnese zahtev za reviziju celog procesa.Situacija ce se u Evropi promeniti na bolje.To jest izgubice hipokriti u vecini zemalja.Oni direktni ucesnici u ilegalnom bombardovanju Jugoslavije(srpskih zemalja).U Evropi ce doci nove snage koje nemaju sta da kriju-nece stititi NATO i upletenost u rat protiv Srba.Mister Tramp ne moze da se iskobelja iz kucine istih hipokrita,tek u drugom mandatu ce imati harmoniju sa Evropom.Onda ce se gos. Karadzic moci nadati pravdi.U istom vremenskom intervalu(novembar 2019.godine)ja ocekujem i tuzbu Srdjana Aleksica protiv NATO-a.Srce me je juce zabolelo,kad sam slusao sta sudija kaze Karadzicu.U smislu da je prekrsio obicaje rata i uzimao taoce.Misli na NATO vojnike.Nije rekao najvazniju stvar.Da su ti vojnici tu ilegalno i da su oni tvorci zlocina nad svim zlocinima-zlocinu protiv mira!!!

 
Komentari “pacijenata” kao diferencijalno-dijagnostički parameter u socijalnoj psihijatriji
Četvrtak, 21 Ožujak 2019 10:20

 

GenocidasКараџићу доживотни затвоp (preporučujem čitanje "komentara" presude!!!)

Мирослава Дерикоњић

 Некадашњи председник Републике Српске пресудом Резидуалног судског механизма осуђен је на најстрожу казну, пошто је оглашен кривим за геноцид, злочин против човечности и кршење закона и обичаја ратовања у Босни и Херцеговини

“Oво нема везе са правом, ово је њихова правда”, биле су прве речи Радована Караџића након што је чуо одлуку жалбеног већа да му се првостепена пресуда од 40 година повећава на доживотни затвор. Тиме је преиначена пресуда Хашког трибунала из марта 2016. године.

Некадашњи председник Републике Српске пресудом Резидуалног судског механизма осуђен је на најстрожу казну, пошто је оглашен кривим за геноцид, злочин против човечности и кршење закона и обичаја ратовања у Босни и Херцеговини. Караџић је изрицање пресуде саслушао мирно, седећи на месту предвиђеном за окривљене и не показујући никакве емоције.

Образлажући изречену казну, председавајући судија Ван Јонсен из Данске казао је да је жалбено веће закључило да Караџић није одговоран за геноцид у шест општина у БиХ јер није доказано да је постојала намера да се то догоди, али да је крив за геноцид у Сребреници, за опсаду Сарајева и све што је уследило након ње, али и за узимање припадника УН за таоце. Јонсен је навео да је жалбено веће сматрало да приликом доношења првостепене пресуде казна која је изречена некадашњем председнику Републике Српске није добро одмерена.

– Жалбено веће сагласно је са тужилаштвом да је казна неадекватна с обзиром на тежину кривичних дела која је Караџић извршио, као и да је неразумна и неправична – рекао је судија Јонсен.

Чланови већа су се приликом одмеравања казне позвали на пресуде којима су тројици осуђених за геноцид у Сребреници изречене доживотне робије, а потом навели да је Сребреница само мањи део оптужби за злочине за које је Караџић оглашен кривим.

Жалбено веће, како је речено у Хагу, сматра да су чланови претресног већа, који су изрекли првостепену пресуду, правилно закључили да није било геноцида на територији општина Братунац, Приједор, Власеница, Зворник, Сански Мост, Фоча и Кључ, али да у овим општинама од 1992. до 1995. године јесу почињени други ратни злочини, који су били координирани из врха Републике Српске.

Осим једног делимично усвојеног захтева Караџића, сви остали наводи из жалбе су одбијени, поред осталог и онај којим је оспоравао правичност суђења. Према ставу жалбеног већа, одбрана некадашњег председника Републике Српске није успела да докаже да није крив за масакр у Сарајеву, на Маркалама, као ни за терорисање становника овог града дуготрајним гранатирањем и снајперисањем током вишегодишње опсаде главног града БиХ. Председавајући судија казао је и да је веће утврдило да је Караџић знао за убиства у јулу 1995. године, после пада Сребренице.

– Жалбено веће није нашло грешке у резоновању првостепених судија у вези са прогоном Бошњака са подручја Сребренице који се односи на присилно пресељење жена, деце и стараца, а касније убиства мушкараца и дечака. Окривљени није доказао да није имао намеру да почини геноцид, као и да није, као вођа босанских Срба, кажњавао оне који су чинили злочине – казао је судије Ван Јонсен.

Према његовим речима, одбрана није успела да докаже ни да је веће донело погрешне закључке у пресуди у којој је осуђен за злочине у 20 босанских места. Говорећи о узимању припадника УН за таоце током 1995. године, чланови жалбеног већа, како је наведено током образлагања пресуде, сматрају да Караџић није успео да докаже да су припадници УН законито приведени.

Након изрицања пресуде, које је трајало око сат времена, у судници Резидуалног механизма чуо се аплауз, али је било и звиждука.

Пресуда правоснажна, али не и коначна

 
O presudi krvoloku Radovanu Karadžiću i komentari srpskih bolesnika
Srijeda, 20 Ožujak 2019 10:13

 

RK - karikaturaСутра коначна одлука о Караџићу

 

Доротеа Чарнић

Суд одлучује о жалбама бившег председника РС који тражи ослобађајућу пресуду и тужилаштва које за геноцид у Сребреници предлаже доживотни затвор

Kоначна пресуда Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске биће изречена сутра у Резидуалном судском механизму, наследнику некадашњег Хашког трибунала. Караџић је у Хагу првостепено осуђен на 40 година затвора за геноцид у Сребреници и злочине од 1992. до 1995. у БиХ. Он је у жалбеном поступку тражио ослобађајућу пресуду, а тужилаштво казну доживотног затвора.

– Ако се веће буде издигло изнад уобичајеног начина одлучивања, може да се очекује све, па чак и ослобађајућа пресуда. Не може да се искључи ни то да један део пресуде падне, па да дође до интервенције на казни, па и да се понови поступак због неуобичајено великог броја повреда поступка које је начинило тужилаштво, чак 173 пута током процеса суд га је опоменуо због обелодањивања доказа одбране и то нигде није забележено у англосаксонском праву – наводи Горан Петронијевић, Караџићев правни саветник.

Суђење је био апсолутно нефер, закључује наш саговорник, али охрабрујуће је то што више није у већу Теодор Мерон, који је био пристрастан. Суд је током поступка одбацио тачку један оптужнице, геноцид у више општина у БиХ, што би могло да послужи за тврдњу да је Република Српска геноцидна држава, а Мерон је према жалби тужилаштва тај део оптужнице вратио у предмет. То је била велика опасност за РС, указује адвокат Петронијевић.

Одлуком већа корејског судије О Гон Квона првостепено је утврђено да је Караџић био кључни учесник у злочиначком подухвату, заједно са Ратком Младићем, док су учесници и Момчило Крајишник, Биљана Плавшић, Никола Кољевић, Мићо Станишић, Жељко Ражнатовић Аркан и Војислав Шешељ.

Судија је прецизирао да је 5.115 муслимана убијено у тим догађајима. После низа напада Срба на оближња села 1993. године, муслиманско становништво је побегло у Сребреницу, која је проглашена заштићеном зоном. У марту 1995. Караџић је издао директиву Дринском корпусу да се створе услови тоталне несигурности и неподношљивости даљег опстанка у Сребреници, 9. јула наредио је заузимање града, а крајем дана 11. јула град је пао у руке босанских Срба.

– Младић се окренуо према ТВ камерама и изјавио: „И напокон дошао је тренутак да се Турцима осветимо на овом простору”. Већина мушкараца кренула је пешице према Тузли док су жене, деца и старији мушкарци отишли на север, у базу УН у Поточаре. Тада је Младић позвао представнике Унпрофора и муслимана на састанак у хотелу „Фонтана”. Представнику муслимана рекао је да је хтео да добије, цитирам: „Јасан став да ли желите да останете, опстанете или нестанете, у вашим рукама је судбина вашег народа не само на овом простору” – навео је судија Квон.

Веће је сматрало да је оптужени крив за гранатирање Сарајева и снајперске нападе на цивиле и да је то користио као вид терора. Од краја маја 1992. до октобра 1995. године српске снаге држале су положаје на брдима, а намерно су гађани цивили док су ишли по воду, ходали по граду и користили јавни превоз. Пуцало се на децу док су се играла, возила бицикле и ишла у школу. У граду је рањено и убијено на хиљаде цивила, утврдио је суд. Веће је такође закључило да је Караџић крив за узимање припадника УН као талаца.

 
Pikantna kvrguša na moj način
Utorak, 19 Ožujak 2019 12:20

 

KvrgusaKvrguša na moj način

Nadan Filipović

Prilikom mog boravka u Melbourne-u bio sam u posjeti kod jedne naše familije i domaćica je pripremila jako dobru pileću kvrgušu koju sam jeo i pojeo s uživanjem, ono što se kaže – polizao sam tanjur i tražio “repete”. Njena kvrguša je bila za čistu desetku. Bila je pripremljena od komada pileta, dakle bataci, kara-bataci, krila, itd.

Ovdje, u Perthu, počeo sam eksperimentirati i pokušavao pripremiti kvrgušu barem sličnu onoj iz Melbourne-a, ali, na početku, nisam uspjevao pogoditi pravi kvalitet. Ipak, nakon nekoliko pokušaja koji su rezultirali velikim zadovoljstvom mojim malih pasa, Rokija i Badija, uvijek gladnih veseljaka i neprobirača koji su spremno pojeli rezultate mojih “kvrguških” eksperimenata, nekako uspjeh da potrefim put ka dobroj recepturi.

Kvrgušu pravim od pilećih krila.

Zašto preferiram pileća krilca?

Smatram da je taj dio pileta najukusniji, ali o ukusima ne treba diskutirati.

Sastojci su slijedeći:

-200 grama brašna,

-malo soli

-četiri jajeta za žumanca,

- par dobro ljutih fafarona,

-10 do 12 pilećih krila, po volji,

-200 ml mlijeka,

-200 grama slatkog kajmaka koji ranije pripremim od punomasnog mlijeka,

-50 grama masla s kojim se, kad se ucrvrka, zalije vrela kvrguša.

Dan ranije krilca stavim u “ljuti pajc” napravljen od ulja i samljevenih fafarona, pa u frižider. Preko noći krilca “povuku” ljutinu iz fafarona. Tako marinirana krilca pržim u poklopljenoj tavi, na tihoj vatri, na ulju, sve dok ne porumene. Dok se krilca prže zamijesim tijesto od brašna, četiri žumanceta i 200 ml mlijeka, a po potrebi, radi konzistencije tijesta, dodajem mlake vode. Tijesto malo posolim. Tijesto je malkice gušće od onog za palačinke. Tijesto ostavim dvadesetak minuta na sobnoj temperaturi, u posudi prekrivenoj kuhinjskom krpom.

U dublju tepsiju koju sam najprije pouljio poredam marinirana pileća krilca koja zalijem dosta rijetkim tijestom. Rernu prethodno zagrijem na 210C i kada je postignuta ta temperatura stavim tepsiju u rernu. Navijem onaj kuhinjsi sat (kuhinjska štoperica) na 25 minuta. Kad sat zazvoni izvadim tepsiju, pa kvrgušu prelijem najprije ucvrkanim maslom, a onda kajmakom. Pošto se radi o slatkom kajmaku, sve ponovo malo posolim i stavim ponovo u rernu na 8 minuta da se prelivena kvrguša dobro zapeče.

Kvrgušu serviram dok je još vrela, a, po mom mišljenju s kojim se neko i ne mora složiti, uz ovo pikantno jednostavno jelo, najbolje ide blago posoljena “satrica” od ledenog vrhnja (milerama), na kockice izrezanog krastavca i mladog luka – satrica koja baš “razgaljuje”.

Kome se ova receptura sviđa, neka proba, a ko zna bolje, “široko mu kuharsko polje”!!!!

 
Podsjećanja - još neke crtice o Koči Popoviću
Ponedjeljak, 18 Ožujak 2019 18:31

 

Koca PopKoča Popović - nadrealist koji je oslobodio Zagreb

 

Bartul Čović

Objavljujući 1931. godine “Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog”, posvećenu Milanu Dedincu i u kojoj se raspravlja o idejama Crnjanskog, Koča Popović i Marko Ristić, dali su primjer u kojem se nadrealistički izričaj značajno utemeljio u filozofskom kontekstu tadašnje Evrope. Danas to zaboravljeno i marginalizirano štivo dijeli sudbinu njihovih autora, odnosno kapitalnog ali prešućenog i potisnutog povijesnog nasljeđa. Zanimljivo je to i stoga što je upravo Koča Popović, nedralista i pisac, bio zapovjednikom Prve proleterske brigade koja je osmog svibnja oslobodila Zagreb, a što narodna pjesma spominje stihom: “Kočini su proleteri zauzeli Zagreb beli’.

Rođen 14. ožujka 1908. godine, u beogradskoj obitelji Popović, jednoj od najbogatijih u Srbiji, sin krupnog kapitaliste, Konstantin “Koča” Popović trebao je imati pomno isplaniranu budućnost, ne previše ispunjenu ludim zapletima i obratima. Pa ipak, u 84 godine svoga života prošao je put od švicarskog katoličkog samostana u kojemu se školovao na francuskome jeziku, da bi na srpsko-hrvatskome progovorio tek po povratku u Beograd, do sarajevske oficirske škole koju završava kao oficir artiljerije da bi odmah stekao i čin potporučnika, pariške Sorbone na kojoj diplomira filozofiju, revolucionarnih kružoka pariških umjetnika u čijem društvu u potpunosti prihvaća marksizam i postaje jedan od važnijih teoretičara srpskog nadrealizma (i sam je pisao poeziju), učlanjenja u KPJ 1933, pješačenja preko Pirineja u zaraćenu Španjolsku gdje se pridružuje republikanskim snagama kao instruktor artiljeraca, francuskog logora St Cyprien iz kojeg se izvlači tajnim kanalima Komunističke partije, zatvora u Sremskoj Mitrovici, Jugoslavenske kraljevske vojske, pozicije komandanta Kosmajskog i Posavskog partizanskog odreda te Prve proleterske brigade, a poslije rata gotovo deset godina obnaša dužnost šefa jugoslavenske diplomacije.

U svim ovim okruženjima, od bojnog polja i ćelija do studentskih klupa, Koča se snalazio kao riba u vodi. Sir William Deakin, britanski povjesničar i Churchillov savjetnik koji je s njim proveo ratne dane u Crnoj Gori i BiH opisao ga je kao čovjeka kojime ravnaju osjetljiv i discipliniran um i snaga volje. Bio je intelektualac i vojnik izuzetne nadarenosti. Imao je dašak vojne genijalnosti i mržnju prema ratu. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodrijeti. Njegove sarkastične primjedbe bile su kao udarac mačem. Respektirajući protivnika, uvijek je bio na oprezu.

Iznimno je interesantno da Koča tokom cijeloga života, u kojemu god sistemu se nalazio, bilo kao dio vladajuće političke elite, bilo od nje progonjen, nije odstupao od svojih antifašističkih i antinacionalističkih ideja i stavova. Od Hitlerovog dolaska na vlast, sve se više okretao politici. U tom kontekstu, sredinom 1930-ih piše da narodi ne mogu biti indiferentni prema istorijskoj dilemi fašizam-demokratija, koja ima svoj najoštriji izraz „u sudbonosnoj alternativi: rat ili mir”.

Ranije, početkom tridesetih godina pomagao je Krleži u uređivanju beogradskog časopisa “Danas”. Velikom književniku se kasnije suprotstavlja u sukobu na književnoj ljevici, ali za razliku od nekih dogmatičnih struja unutar KPJ-a, ne nastoji obezvrijediti značaj Krležinih djela, nego ih, naprotiv, konstantno ističe. Nakon povratka iz Moskve u Jugoslaviju, Tito 1940. staje na kraj sukobu i izgovara svoju poznatu rečenicu: “Najvažnije što treba u ovoj situaciji vidjeti i razumjeti jest da nam je pred vratima, pred nosom rat. Sada treba misliti o zbijanju partijskih redova i jačanju antifašističke fronte, o spremanju za borbu.”

 
RUŠID - roman u nastavcima
Nedjelja, 17 Ožujak 2019 09:54

 

Sa otvorenja sinagoge TrstRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (62)

Akcija Đenova

(Na slici: rabin Lipscitz govori na otvorenju sinagoge u Trstu, maj 1945)

Nakon njihovog bogosluženja koje je Rušid iz pristojnosti prestajao u mraku memljivog haustora pušeći cigaretu za cigaretom, svi su se skupili za golemim, jako dugačkim stolom. Čekala ih je, u usporedbi sa riječkom ponudom, jako bogata trpeza. Isak je natjerao Rušida da se i on pridruži te je ovaj sjeo pored njega. Pojeo je nešto malo jer nije imao apetita. Opet ga je uhvatila nervoza. Prošlo je pet sati i Isak reče da je vrijeme za onu talijansku espreso kafu i za polagano spremanje za putovanje za Rijeku.

Rušid je vidio da niko ne puši u toj prostoriji pa je izašao u ulaz da zapali. Odmah za njim dođe i Isak.

-Rušide, ti ostaješ. Nemoj me puno pitati. Imam nalog da ti omogućim da otputuješ gdje želiš, ali moraš biti strpljiv, sve slušati svoje nove domaćine. Nemoj da bi izlazio. Naložio sam da ti kupe cigareta. Lezi, odmaraj, slušaj radio. Talijanski radio je bogat prelijepom muzikom. I čekaj!

-Šta da čekam, Isak? Nestrpljiv sam da sam krenem.

-Nikuda nećeš sam stići. Isti dan će te uhvatiti karabinjeri, strpati u logor za izbjeglice, a lako te mogu vratiti na granicu i predati jogoslavenskim graničarima. Nisi tamo otslužio vojni rok, pa ti robija ne gine. Poslušaj ti Isaka, kako ja sve slušam rabina Menahema. Strpi se. Potrajat će da dobiješ pasoš Crvenog križa ili Nansenov pasoš za izbjeglice, te da se nađe brodska veza i kupi karta za Ameriku ili Južnu Ameriku.

-Ima li gdje još dalje da bi mog'o otić'? Neđe baš bogu iza nogu, kako se u nas kazivalo?

-Ima. Australija. Ona je najdalja, a ima i Novi Zeland koji je još dalji. Mislim da ti je Australija bolja od Novog Zelanda. Australija je prava zemlja koju su počeli izgrađivati engleski kriminalci koje su, umjesto da omaste štrik, trpali na brodove u lancima i tamo odvozili lađama da ostanu tamo do kraja života koji se sastojao samo od teškog rada, skoro bez odmora. Nadalje, sada je Australija zemlja koja ima najveći procenat doseljenika i izbjeglica u usporedbi sa svim drugim državama. Čuo sam da je to zemlja šanse.

-E baš bi' ja tamo, gospodine Isak! Ako more?

-Strpi se. Samo se strpi. Otputovat češ u Australiju i kad dođeš tamo javi mi se barem razglednicom.

-Kako da neću, gospodine Isak.

U tom razgovoru oko izbora zemlje Rušidovog izbjeglištva prođe i vrijeme. Dok su udarili dlan o dlan, eto one četvorice spremne za povratak. Prati ih crna povorka s jarmulkama na glavi. Ispozdravljaše se, izljubiše se, a utom dođe onaj autobusčić. Vozač kratko zatrubi, te petorica Jevreja iz Rijeke sjedoše, a autobusčić krenu.

Rušida prenu iz razmišljanja blag glas: “Ja sam Gianni Kabiglio. Govorim dosta dobra hrvatski, ali sam slaba u pisanje. Isak mi rekla da ja biti stalno s vama. Cigarete sam već kupila, a i piva, kako mi je naloženo. Vama je jasno da ne smijete nigdje izlaziti, osim u vrt. Na cestu ili van kapije ne smijete jer ako budete izlazili riskirali bi da vas zausteve karabinjeri i eto problema. Senza alcuna necessità (bez potrebe). Quanto tempo ci vorrà, scusa Rusido, koliko će sve trajati ovisi o mnogi faktor. Nadam se da će ići sve brzo jer imamo direktna veza s jednim vašim sugrađanin, Sarajevac, u Rimu. Voglio essere più preciso, dispiace per favore Rusido, da se molim preciznije izrazimo - on živi i radi u Zavodu Svetog Jeronima i njega smatraju ocem svih fela rifugiato, scusa, izbjeglica, premda je među njima najveći broj soldati Croati, hrvatskih vojnika koji bježe što dalje od Tita i krvoločni komunisti. Veliki je autoritet i znamo da u Zavodu ima veliki broj praznih Nansen pasoš. S njim će stupi u kontakt naš čovjek iz Milana, rabin Lipscitz, koji je bila vojna rabin u Druge regimente od Jevrejska brigada, a koja ima izuzetna puno jaka veza u Rim i Vatikan. On je prvi, iz izvori od Vatikan, saznao da se naš glavni rabin ili rimski nadrabin Israel Zolli i njegova supruga spremaju preći u katoličanstvo. To je za sve nas, ne samo u Italija, već za sve Jevreje od svijet, colpo impressionante, scusa Rusido, strašan udarac. Immagina signore Rusido, scusa Rusido, zamislite, naš je nadrabin hoće da prešla na kršćanstvo, u katolicizam. S njim će u katoličanstvo prešla čak i njegova supruga koja potiče iz jedna od najstarija sefardska familija u Italija. Katolici su nas protjerali iz Španije, mnogobrojni Jevreji su pobili, a njih dvoje, pas i kuja, smradovi nad smradovima, da pređu u religija od naši vjekovni progonitelji i ubojici. Vergogna collettiva! Vergogna collettiva!

 

-No, pustili sada ta naša kolektivna sramota. Rabin Lipscitz je naš velika igrač. Grande giocatore! Već smo s njim stupila u veza. Vi ćete mi izvoliti napisati dati personali, scusa Rusido, hrvatski osnovni podatki o imenu mamma, scusa, ime od majka, ime od otac, data di nascita, scusa Rusido, datum kad si rođena, adresi u Sarajevu, dichiarazione, scusa Rusida, izjava u kojoj si vojska bila vrijeme rata, itd. Tutto questo è solo forma e formalità. Scusa Rusido - sve je to forma i formalnost. Sada idemo večerali, pa na spavanje. Rano smo svi ustala. Laku noć!

-Laku noć.

Rušid nije ništa razumio šta mu je Gianni govorio, pogotovo o nekakvom prelasku nekog muža i žene iz judaizma u katolicizam. Zamarao ga je pomiješani hrvatski i talijanski, ali je razabrao da se radi na njegovim papirima i odlasku iz Italije. Tu noć je spavao dubokim snom. Sanjao je kako leži u korpi od pruća koje tiho pucketa pri svakom njegovom pokretu, a iznad njega se nadvile raskošne ruže sa stropa njihovog ružičnjaka. U toj korpi osluškuje i pita se gdje li mu je mama, a miomiris ga opija i uspavljuje.

(nastavlja se)

 
Podsjećanje - Sarajevo 1937. godina
Subota, 16 Ožujak 2019 09:22

 

Miljenko - AjfelSendvići razni za krsne slave i svatove (4)

/građa za rekonstrukciju 1937. u Sarajevu/

Miljenko Jergović

Sarajevske kafedžije

Od 98 kafedžija u Sarajevu 1937. 69 je muslimana, 23 kršćanina i 6 Jevreja. 17 je žena. Bosanskih kafana- koje se od onih drugih, što su po uzoru na bečke i europske, razlikuju po tome što ne toče alkohol, a često ni bilo što drugo osim kave, i nemaju nužnik za goste- ima po cijelom gradu, od Iza Hrida sve do željezničke stanice, i ne predstavljanju neku osviještenu tradiciju, nego služe društvenim potrebama ljudi, često nižega socijalnog sloja. Nijedna bosanska kafana nema telefon.

Kafedžija po europskom urneku je sto šesnaest.

To su:

Mustafa Abadžić i Lojović, Fra Jukića 5,

Binjo Albahari, Aleksandrova 22,

Ahmed Alikadić, Ćurčiluk 19,

Mordehaj Alkalaj, Kulovića 7,

Moric Altarac, Jeftanovića 7,

Hilmija Arnautović, Aleksandrova 53,

Hajrija Avdić Dizdarević: ‘Orijent’, Luledžijina 23/I

Jovanka Bećarević, Vojvode Putnika 18,

Vojislav Bećarević, Vojvode Putnika 66,

Mustafa Behrem, Bravadžiluk 12,

Darinka Benco, Aščiluk 5,

Ibrahim Bibić, Šljivina 7,

Salih Birđo, Veliki Ćurčiluk 20,

Sulejman Bravo, Kralja Tomislava 2,

Jevra Brković, udana Alihodža, Vrazova 2,

Salih Bunić, Kralja Petra 58,

Hinko Cvijanović, Vojvode Putnika 54,

Mile Cvijanović, Aleksandrova 196,

Dane Cucić, Vojvode Putnika 49,

Svetislav Cucić, Jekovac 1,

Edhem Čebo, Kazandžiluk 31,

Mustafa Ćehajić, Abadžiluk 13,

Zahid Ćehajić, Čemaluša 3,

Mustafa Čemalović, Vrazova 4,

Petra Ćuković, Aleksandrova 36,

Josef Danon, Prestolonasljednika Petra 18,

Zajim Dautović, Dajanli Osm. 33,

Derviš Dervišević, Vojvode Putnika 6,

Marija Dragičević Lozančić, Terezija 37,

Edhem Đebo, Kazandžiluk 30/I

Muhamed Đonlagić i B.I., Aleksandrova 22,

Vlado Đurić: ‘Babića bašča’, Babića bašča 1,

Vlado Đurić, Miloša Obilića 2,

Muhamed Elezović, Ulica 6. novembra 8,

Jozefina Faler, Prestolonasljednika Petra 9,

Asim Fejzić, Bravadžiluk 2,

Lazar Gavrilović, Nadkovači 5,

Ruža Gavrilović, Kralja Tomislava 36,

Almasa Grebo, Čizmedžiluk 21,

Šaćir Hadžialić, Okrugla 7,

Omer Hadžiomerović, Kralja Petra 22,

Muharem Hajro, Hadži Lojina bb,

Šefik Halilbašić, Vratnik Mejdan 2-46,

Arif Hanjalić: ‘Kristal’, Vojvode Stepe obala 5,

Hasan Hasanbegović, Mali Kujundžiluk 11,

Rešid Haračić, Aleksandrova 65,

Alija Hatić, H. Turhan 44,

Milica Ivković, Samardžije 3,

Mehmed Jabučar, Magribija 6,

Vasvija Jusić, Gazihusrevbegova 15,

Ahmed Jusufspahić, Mis Irbina 15,

Adem Karačić, Kočićeva 13,

Rešid Karačić, Ćukovića 3,

Kristina Keleva, Gundulića 2,

Đulko Kiso, Aleksandrova bb,

Dragutin Klikić, Trampina 2,

Jelena Knežević, Prote Bakovića 7,

Tahir Kofrc, Aganagića bb,

Milan Kozić, Miloša Obilića 1,

Mato Kristić, Kralja Tomislava 20,

Roza Kuderna, Aleksandrova 81,

Ivan Kurtović, Mis Irbina 25,

Nikola Levinger, Tekija 7-9,

Hakija Mešić, Veliki Mudželiti 11,

Emin Mešović, Ulica 6. novembra 5,

Stjepan Mece, Kralja Petra 79,

Rustan Mirojević, Danila Ilića 8,

Risto Misović, H. Ristića 1 (tel. 26-47),

Jevdokija Mitrović i Milan Đurić, Cara Dušana park,

Juda Montiljo: ‘Stari Grad’, Karadžića 2,

Ešref Muhić, Mali Mudželiti 1,

Muhamed i Sejfo Muzur: ‘Volga’, Fra Jukića 25 (tel 35-19),

Ismet Novalija, Kulovića 6,

Gavro Orešanin, Miloša Obilića 16,

Vilim Pacner, Aganovića 26,

Zulejha Panjević, Podtekija 37,

Vejsil Paralija, Alekse Šantića 1,

Ragib Paralović: ‘Bujrum’, Vuka Karadžića 66,

Ahmed Pašanović, Bravadžiluk 21,

Hilmija Pašić, Ulica 6. novembra 16,

Omer Pašović, Krekova 2,

Stoja Pekić, Samardžije 5,

Salem Polić, Kralja Petra 36,

Ahmed Poturović: ‘Obala’, Vojvode Stepe obala 19,

Nezir Prolić, Odobašina 31,

Arslan Redžepović, Ulica 6. novembra 40,

Pepica Ristovanjuk, Mis Irbina 21,

Huso Salić, Mali Ćurčiluk 7,

Avdo Saračević, Kralja Tomislava 30,

Mehmed Sarić, Čulhana 13,

Zemka Sejdić, Odobašina 85,

Omer Semić, Aleksandrova 40,

Mehmed Sirčo, Veliki Ćurčiluk 48,

Mehmed Skaka, Gornje Trgovke 61,

Salih Smajić, Aleksandrova kod tržnice,

Sulejman Sočivica, Gajev trg 4 (Njega na istoj adresi nalazimo i kao vlasnika “bosanske kafane”. Izgleda da je riječ o dvostrukoj registraciji objekta, ili, što je vjerojatnije, o aljkavosti autora almanaha. Nije Sulejmanov slučaj jedini u knjizi, ostale neka nalazi marni čitatelj, i neka predviđa broj sarajevskih kafana prema broju kafedžija. Za proznu rekonstrukciju 1937. u Sarajevu takav posao je uzaludan, jer roman, za razliku od historiografskih spisa i novinskih članaka, vjerodostojnost ne nalazi u odgovoru na pitanje je li Sulejman Sočivica na Gajevu trgu 4 držao bosansku ili europsku kafanu. Za roman je korisnije da se iz toga razvije i do velike priče uzraste intriga o Sulejmanu Sočivici, predratnome sarajevskom kafedžiji.)

 
Osvrt Mustafe Drnišlića u "STAV"-u
Petak, 15 Ožujak 2019 20:20

 

BazdoVelikosrpsko bazduljanje

Mustafa Drnišlić, Sarajevo

(Na fotki nije Gospodin Drnišlić, ne daj Bože. To je fotka "od Muarema")

Zanimljiva je uloga koju Muharem Bazdulj igra u (veliko)srpskom društvu. Kao javna ličnost, Bazdulj ima funkciju nominalno muslimanskog smokvinog lista, čija je svrha pokriti razne sramotne dijelove srpske prošlosti i sadašnjosti te ih učiniti prihvatljivim za publiku svih nacionalnosti.

Tako je, recimo, Bazdulj bio član žirija koji je lani u Višegradu, tom dvostrukom bošnjačkom stratištu, uručio književnu nagradu četničkom vojvodi Bori Čorbi, a tako i ovih dana glumi “cigansku mečku” koja svojim plesanjem na zvuke Marša na Drinu treba legitimizirati brutalnu srbijansku okupaciju Bosne i Hercegovine iz 1918. godine i prikaže je kao čin koji je pozdravilo i s radošću dočekalo i “muslimansko i rimokatoličko” stanovništvo.

Upravo je to jedan od ciljeva putujuće postavke “Banjaluka 1918” otvorene u Užicu, priređene od Arhiva Republike Srpske, a čijem je otvaranju, kako prenosi Politika, prisustvovao i Bazdulj u ulozi “književnika”.

Prilikom otvaranja postavke Bojan Stojnić, direktor Arhiva Republike Srpske, naglasio je da je Banja Luka ulaskom prvih srbijanskih trupa 21. novembra 1918. godine dočekala “slobodu” nakon “vijekova okupacije”, a kao posebno značajan datum naglasio je 27. novembar te godine kada je, po njemu, došlo do “ujedinjenja Banje Luke sa Kraljevinom Srbijom”, prilikom čega su se Srbi zapadno od Drine našli u zajedničkoj državi s braćom iz Srbije, a što su, navodno, s velikom radošću dočekali i “rimokatolici i muslimani”.

Pomoćnik ministra kulture u Vladi Srbije Dejan Masliković transplantirao je ovaj revizionistički sentiment u sadašnjost pa je pozdravio praksu udruživanja ustanova kulture na onim prostorima na kojima žive Srbi, tj. na cijelom “srpskom kulturnom prostoru”.

Šta je tačno taj (veliko)srpski kulturni prostor, koje su mu dimenzije i obuhvata li on “sve ono gdje je makar jedan srpski grob”, Masliković nije pojasnio. Ali je zato najavio “povelju o definisanju srpskog kulturnog prostora” koju će potpisati “Republika Srpska i Republika Srbija”. Samo iz ovakvih skandaloznih izjava, ako već ne iz same prirode ovakve postavke, svakome bi trebalo biti jasno da je riječ o manifestaciji koja je sasvim velikosrpske prirode.

Bazdulj je već pokazao da nema nikakvih problema niti moralnih dilema da učestvuje u ovakvim, ali i daleko skandaloznijim balovima povampirenog velikosrpstva, no ima neke poetske pravde u tome da Bazdulj, kolumnist beogradske Politike i sarajevskog Oslobođenja, notoran po svojoj srbofiliji i očajničkim pokušajima da bude prihvaćen od beogradskih književnih krugova, pozive na ovakve manifestacije dobija jedino zato što je Muharem, te stoga za srpsku javnost ipak onaj “Drugi”, onaj koji će upravo tom svojom drugošću amnestirati i legitimizirati srpski ekspanzionistički šovinizam.

Naravno, nije potrebno spominjati da je baš onoliko koliko je “ciganska mečka” žalosno stvorenje slomljena duha, isturpijanih zuba i pandži koje hoda na dvije noge da bi dobilo kocku šećera ustvari užasna parodija istinskog medvjeda iz divljine bosanskih planina, toliko i Bazdulj tek žalosna hodajuća travestija i karikatura bošnjačkog intelektualca i književnika.

Da je neko drugo vrijeme i da su neke druge okolnosti, Muharem bi se vjerovatno zvao Mustafa, a prezivao Mulalić. Ipak ne treba potcjenjivati mentalne i duševne procese koji potresaju Bazdulja jer smo nedavno bili svjedoci kako je Vildana Selimbegović, urednica sarajevskog Oslobođenja, lista u kojem upravo Bazdulj ima stalnu kolumnu, veličala Vojislava Kecmanovića Đedu, srpskog dobrovoljca velikosrpskih balkanskih ratova, a demonizirala zlatnog ljiljana Nusreta Šišića Dedu, heroja odbrane Sarajeva od JNA i ostalih velikosrpskih hordi.

Velikosrpski duh očigledno i dalje bazdulja nad Sarajevom i ostalim slobodnim teritorijama Bosne i Hercegovine i traži prigodne glave i tijela da se u njih spusti, pogotovo one iz kojih nikada i nije baš sasvim izvjetrio.

(Ovaj osvrt gospodina Mustafe Drnišlića prenesen je iz časopisa STAV, svakako uz dopuštenje glavnog urednika Filipa MUrsela Begovića kojem se, kao i autoru teksta, od srca zahvaljujemo.)

 
Osujećena akcija hrvatskih špijuna u BiH
Petak, 15 Ožujak 2019 09:45

 

Dragan MekticMektić: Hrvatski obavještajci vrbovali selefije da nose oružje u mesdžide, u akciji učestvovao Mato Đaković

N. Pobrić

Informaciju o aktivnostima hrvatskih obavještajaca u Bosni i Hercegovini, koji su vrbovali pripadnike selefijskog pokreta u našoj zemlji da prenose oružje u lokalne mesdžide, kako bi isto kasnije bilo pronađeno te kako bi optužbe predsjednice Republike Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović o postojanju 10.000 radikaliziranih osoba i terorističkih kampova u Bosni i Hercegovini bile potvrđene, za Faktor je potvrdio ministar sigurnosti Dragan Mektić.

Tu informaciju, prema kojoj cijelu akciju koordinira hrvatski konzul u Tuzli Ivan Bandić, objavio je portal Žurnal, a njenu realizaciju su spriječile bh. sigurnosne službe.

- Unazad nekoliko godina smo zadokumentirali, odnosno došli do saznanja da hrvatska služba radi na vrbovanju naših državljana. Tu je u BiH angažiran hrvatski konzul u Tuzli Ivan Bandić te još određeni broj lica koji su pokušali da zakombiniraju jednu obavještajnu operaciju u vezi s naoružavanjem selefija ovdje - kazao je Mektić za Faktor.

To je, dodaje Mektić, povezano sa izjavom predsjednice Republike Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović o postojanju 10.000 radikaliziranih osoba u BiH te o postojanju terorističkih kampova.

- Ja sam reagirao i demantirao je. To je jedna najobičnija glupost i izmišljotina. Mi imamo saradnju sa Sigurnosno-obavještajnom agencijom Hrvatske i oni nam nikad tako nešto nisu prenijeli ili dali bilo kakav podatak da tako nešto postoji. Poslije je trebalo nju na neki način opravdati od jedne blamaže i "dokazati" da se ipak selefije naoružavaju i da se dovode u vezu sa naoružavanjem – izjavio je Mektić.

Da je ta operacija bila uspješna, u BiH bi se, tvrdi ministar sigurnosti, zakucao posljednji ekser i izbio bi se svaki argument da u našoj zemlji nema kampova i terorističkih obuka te da se "mi ovdje borimo protiv terorizma i svih vidova ekstremizma".

- BiH bi bila brutalno diskreditirana i ispostavilo bi se da je tačna priča hrvatske predsjednice da je BiH prostor na kojem postoje teroristički kampovi – kazao je Mektić.

Dodaje da su u cijeloj priči učestvovali i akteri iz bh. entiteta RS.

- To je bio pokušaj proigravanja jedne poprilično osmišljene kombinacije i to smo pratili jedan duži vremenski period te prozreli tu namjeru. Spriječili smo da se ona realizira. Ovdje je bio uključen novinar Mato Đaković, koji je čak za obavljanje tih poslova koristio diplomatsko vozilo Ivana Bandića – tvrdi Mektić.

(Ovaj tekst je prenesen sa sajta faktor.ba od 13.3.2019. Zahvaljujem se prijatelju koji mi je poslao ovaj link. )

 
Još jedna priča majstora Ismeta
Četvrtak, 14 Ožujak 2019 10:14

 

AbortusHladna trajna

Ismet Čaušević, Brisbane

Komšinica Draginja nije često svraćala kod Satkove nane kao ovih dana. Skoro svako popodne njih dvije nešto šuškaju pri čemu je Draginja izgledala zabrinuto. Nešto je mučilo. Glasnije se govorilo samo kad se s njima zatekne Muneverina mati. Ona ne čuje baš dobro.

-Bila sam ja i kod Paše, molila je i kumila, ali ona kaže da mi ne može pomoći. Poslala me tebi, kaže da ti znaš tu travku i znaš đe je možeš naći, pa da probam i to ako nije već kasno – pričala je Draginja.

-Ma, to može biti samo kediok. Ima li ga po Begovom voćaru? – pitala se nane. 

-Ima, ima. Viđala sam ga oko onog bijelog duda prema Binjačkoj. – dodaje Muneverina mati.

-Pa, što ga ne iskoristi za svoju curu, ono kad je bilo?

-Bilo kasno kad sam saznala, znaš sve. Ne podsjećaj me.

Sutradan je nane povela Satka i otišla u potragu za kediok travom. Spremiće je za čaj što će Draginja piti, pa da je prođe to što je muči u donjem stomaku. Satko je tu bio kao opravdanje za one koji bi vidjeli da nane nešto traži. Za herbara, djetetu.

Nane je sve objasnila Draginji. Ako za tri dana ona to ne izbaci, onda ništa. Moraće uraditi – ono!?

Što se to Draginja navadila kod matere, pa svaki dan kod nje. Da nije šta bilo? - pitao otac Satkovu majku.

Šta će biti? Božo, izgleda, spajpario dijete Draginji, a žena 49 godina stara, nije joj do rađanja.

Kad je to Satko čuo, zaprepastio se. Nije teta Draginja Munevera, ona ima svog Božu – inspekciju. (Božo je radio u nekoj inspekciji u opštini) To je isto k'o tetka i tetak iz Prijedora. Ima Božo pravo! Sve je on to izgovorio majci, a majka opet ponovi: “Ma, stara žena ne rađa!”

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search