LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home
Dr Alexander Fink o Bogu
Subota, 21 Travanj 2018 09:42

 

BogNauka ne može dokazati, ali ni poreći postojanje Boga

Odnos nauke i postojanja Boga je jednostavan. Postoje strane, među kojima su i naučnici, koje tvrde da Bog postoji, dok postoje i oni koji smatraju da ga nema. Naučna istraživanja su efikasna ako se dobijena teorija može sprovesti i više puta ponoviti. Mi ne možemo da znamo da li je Isus stvarno vaskrsnuo, jer bi to značilo da treba da iskoristimo njegovo tijelo u laboratorijske svrhe, što je nemoguće. Ipak, novijim istraživanjima univerzuma dolazi se do zaključka da je univerzum imao svoj početak, što daje indicije da postoji neko inteligentno biće iza njegovog stvaranja. Da li Bog stvarno postoji ili ne, to nauka ne može dokazati. Sve je stvar perspektive i shvatanja naučnih istraživanja, kazao je dr Aleksander Fink, nuklearni fizičar i kosmolog iz Njemačke.

''Davno smo imali istraživanje među naučnicima, koje je pokazalo da oko 40 odsto naučnika vjeruje u Boga. Osamdeset godina nakon toga sprovedeno je novo istraživanje, ne a istim već s novih 1000 učesnika. Rezultat je bio da 39 odsto naučnika smatra da Bog postoji. Sigurno da gotovo polovina sveukupnih istraživača i naučnika u tim istraživanjima vjeruje u svevišnjeg. Tako da nije sama nauka protiv Boga, nego je sve stvar pogleda na svijet, interpretacije nauke i naučnih dokaza'', kazao je Fink na predavanju na Univerzitetu Mediteran u Podgorici. On je tokom predavanja o odnosu svemira i Boga kazao da svi mi interpretiramo na različite načine ono što vidimo, bili toga svjesni ili ne.

''Neki misle da su ljudi bića koja su nastala prirodnom evolucijom, dok drugi smatraju da postoji tvorac i da živimo u svijetu u kojem nema dokaza o tom tvorcu. Ova dva pogleda na svijet na različite načine interpretiraju nauku. A moramo da postavimo pitanje kojem od ova dva pogleda nauka najviše pripada. Bog nije dio kreacije, ali postoje indikacije protiv ili za to. Avioni postoje i oni rade i prevoze putnike. Ako razumijemo kako avion radi, da li to dokazuje da ne postoji tvorac tog aviona ili smo jednostavno svjesni da je neko nekada izmislio i napravio to prevozno sredstvo, neko s brilijantnim umom kome možemo samo da se divimo? Tako da postojanje mehanizma ne može da porekne postojanje tvorca, bio on sada među nama ili ne'', istakao je Fink.

On napominje da, suprotno mišljenju mnogih, nauka ne može da otkrije sve.

''To nije tako. Nauka se tiče samo jedne sekcije. Nauka nalaže da ono što analizira mora da bude reproduktivno, da možemo da ponovimo. Teško je prosuditi da li je Cezar pokorio egipatsko carstvo, jer nauka ne može da se stavi u kožu Cezara, može samo da posmatra istorijske zapise. Isto je sa Isusom. Ako je Isus vaskrsnuo, trebalo bi da stavimo njegovo tijelo u laboratoriju i da vidimo da li će se to opet desiti. Hiljadu puta sam vidio da mačke jedu zlatne ribice, ali onda sam naletio na ovu zlatnu ribicu koja je nadigrala mačku i ona pojela nju. Naravno, to je šala, ali vidite na šta mislim: nauka u teoriji je samo teorija, ako ne može da se primijeni i ponovi. Nauka nam može reći kako rade nuklearne elektrane, ali je pitanje da li treba da ih koristimo da bi stvarali energiju. Nauka nam to ne može reći, može nam reći samo šta će se desiti ako eksplodira ili ako je budemo koristili. Ali da li da je koristimo na to ne može da odgovori nauka, to je pitanje morala i etike'', rekao je Fink.

 
Posljednji govor Slobodana Miliševića
Petak, 20 Travanj 2018 23:37

 

Slobodan MilosevicПоследњи говор председника Милошевића пред 5. октобар 2000. Године

Председник Слободан Милошевић се последњи пут обратио јавности Србије 2. октобра 2000. године пред други круг гласања за председника Југославије и пре дешавања 5. октобра. Са ове временске дистанце овај говор је веома интересантан и реалан.

Поштовани грађани,

Пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији.

Као што и сами знате пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета.

Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савремненом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и наш народ.

Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.

У нашој јавности је већ дуго присутна групација која, под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације, заступа интересе влада које су носиоци притисака на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе. Њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО-у да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно да би се њен отпор сломио. На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије.

Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке – да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда, такозваног повратка Југославије у међународне институције, и тако даље.

Поштовани грађани,

Моја је дужност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна. И да ствари стоје обратно, јер управо наша политика гарантује мир – а њихова само трајне сукобе и насиље. А ево зашто.

Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала (што се убрзо и десило, одвојено је Косово и одвојена је Црна Гора). То нису само намере НАТО, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се као члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације, залаже већ десет година и која фактички дефинитивно издваја Санџак из Србије. Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ је, по свему, чини саставним делом суседне Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито њена рубна подручја, њихово припајање суседним државама одавно је врућа тема тих држава, а које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији да дају свој допринос присједињењу делова наше земље суседним државама.

У склопу те политике за распарчавање Југославије, Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном моћи да буде враћен.

Територија која би престала да носи име Србије била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази.

Слику тог располагања и последице тога располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм света, нажалост последњих година у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу. Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе.

Што се Црне Горе тиче њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел која искључује право на свако помиловање. Дао сам овај приказ судбине Југославије у случају да прихвати избор НАТО-а за нашу земљу, са циљем да упозорим на то да би у том случају осим губитка земље и понижења њених грађана, сви живели под непрекидним насиљем.

Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за поновно успостављање српске државе и за своје поновно окупљање у њој. Они не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона њихових сукоба и ратова који би им пружили алиби за трајно присуство.

Марионетска власт, дакле гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А само наша сопствена власт, гарантује мир.

 
Dioptrija (???) profesora Ferida Muhića
Četvrtak, 19 Travanj 2018 20:15

 

Ferid MuhicFerid Muhić: “Bosne više nema 2030-te”

Prije nekoliko dana akadenik Ferid Muhić, inače član Bošnjačke akademije znanosti i umjestnosti (BANU) izjavio je da bi trebalo preispitati postojanje ili formiranje tzv “fildžan države”.

Kazao je da je BiH fantomska država i da bi Bošnjaci, ako već postoji Crna Gora kao država od 600 tisuća stanovnika, trebali razmotriti pitanje svoje nacionalne države koja bi, prema njegovim projekcima brojala dva milijuna stanovnika.

U intervju za portal Vijesti.ba Muhić je pojasnio razloge svog zalaganja da Bošnjaci na dijelu teritorija BiH uspostave svoju državu, prenosi Hrvatski Medijski Servis. Kazao je kako su mediji, relativno korektno, prenijeli njegovu izjavu, no pojasnio je kako je on govorio kao analitičar, a ne kao čovjek koji odlučuje.

-Mnogi komentari meni su već stigli na adresu kao da sam ja to sam već uveo i kao da imam moć to uvesti. Uloga analitičara je da ispita sve realno i logički otvorene mogućnosti, a realne mogućnosti su hoće li se odvojiti onaj treći dio odnosno nekadašnja Herceg Bosna ili neće. Realno je moguće da neće, realno je moguće i da hoće. Što ako se i to odvoji? Realno je moguće. U analizi je bilo nezamislivo da će Bosna nakon svoje teritorijalne integralnosti i cijelovitosti praktično izgubiti pola svoje teritorije. Pola Bosne nije više bosansko, ono se zove Republika Srpska i odgovara na pitanje – ne kako se ti zoveš mali ili mala nego čija si ti; ja sam srpska kaže ta mala, koja je 49 posto od cijele Bosne. Ona kaže – ja sam srpska. Njen prisvojni pridjev je potpuno izdvaja iz konteksta Bosne. Ima posebnu mogućnost blokirati rad, posebnu mogućnost postaviti veto i tako dalje. Sve to pokazuje da je naša ideja kojoj sam se ja u početku zaista čudio razgovarajući sa rahmetli Alijom – on je rekao, to je samo na papiru, Bosna je cijela. Ja sam deset ili petenaest godina s mojim prijateljima, rođacima i sa ljudima na pozicijama razgovarao o Bosni, uporno, čak i danas mnogi od njih kažu, to je samo na papiru. Međutim realno i objektivno to nije tako. Pedeset posto Bosne već nije Bosna. Mogućnost da se i onaj drugi dio, u znatno manjem postotku, ali ipak u nekom postotku, odvoji, ostaje otvorena, kaže Muhić.

Bosne više nema 2030.-te

Upitan što on vidi kao rješenje, Muhić kaže kako ne vidi odmah rješenje.

-Prvo da postavimo koordinate problema. Moramo to objasniti. Nije ovo anketa na ulici o tome – što vi mislite hoće li opstati Bosna. Tako da tražim više vremena da odgovorim. Dakle, mora se analizirati prvo da vidimo što ako se to dogodi. Ne možemo turiti glavu u pijesak kao noj i reći da toga neće biti, Bosna je moguća samo kao zajednica i samo kao cijelovita. Već nije cijelovita dvadeset godina. Dakle, što ako se odvoji ovaj dio? Propale su mnoge države. Propao je Sovjetski Savez koji je bio najveća država svih vremena. Propala je Jugoslavija za koju smo vjerovali da nema šanse doći do nekih sukoba. Postoji mogućnost da se odvoji dio BiH. Reći ću vam jedan detalj. Jedna ruska geostrateška agencija je objavila kartu Balkana na kojoj više nema Bosne, nego ima istočni dio koji je malo više prema rijeci Bosni, ima Srbija i zapadni dio koji je Hrvatska. Bosne nema više. To oni procjenjuju negdje za 2030.godinu. Ta karta je objavljena na internetu. Predstavnik britanskog veleposlanstva priopćava da su dvije države na Balkanu pred raspadom. Priče o prekorojavanju granica koje se ne smiju prekrojiti formalno su tema o kojoj danas i neki diplomatski predstavnici govore. Nije bitno je li to samo u nekom drugom kontekstu da alarmiraju, ispitaju i testiraju ili je to stvarno dio programa. Varijanta da bi mogli odvojiti dio Bosne postoji. I sada tu mi Bošnjaci uporno skačemo i držimo se toga da se to ne može dogoditi, jer ako to bude mi smo gotovi. Naprotiv, ako ti to bilo, i stvarno se ostvarilo da Bosna isčezne, odnosno da pređe jednim dijelom u Srbiju a drugim u Hrvatsku što bi nama ostalo?

Na konstataciju novinara “ostala bi neka muslimanska državica i to je jasno”, Muhić odgovara: “Ne, ne bi ostala”.

 
Osvrt Milojka Pantića
Srijeda, 18 Travanj 2018 09:25

Milojko PanticUličarska Srbija

Milojko Pantić, Beograd

Srbija je svemirski daleko od civilizovanog društva, priča mi ovih dana jedan prijatelj, svetski poznatog imena u svojoj profesiji.

Samo par dana posle skandalozne odluke našeg Ministarstva policije da zabrani igranje zvanične rukometne utakmice koja nikoga u Srbiji nije interesovala, jer je reč o našim i kosovskim juniorkama, prisustvovao sam u Dortmundu prijateljskoj utakmici najboljih rukometaša Srbije i Nemačke i doživeo kulturološki i civilizacijski šok. Obična trening utakmica i za jedne i za druge a hala u Dortmundu koja je rukometni pandan fudbalskoj Marakani u Riju, u rano popodne i pored TV prenosa, ispunjena do poslednjeg mesta. Dan ranije u Beogradu je umro Branislav Pokrajac jedan od najboljih srpskih rukometaša svih vremena. Kada je službeni spiker saopštio da je Pokrajac bio olimpijski šampion i kao igrač 1972. i kao trener 1984., prolomio se aplauz kakav za života ni u rodnom Pančevu nije dobio. A kada je spiker zamolio da umesto sveća gledaoci upale lampe na svojim mobilnim telefonima, 11.000 ljudi je kao jedan ustalo i sa upaljenim lampama minutom ćutanja odali počast legendarnom igraču.

Usledio je dug aplauz za Vladu Štencla, velikog trenera iz Hrvatske koji je bio selektor jugoslovenskih olimpijskih šampiona iz Minhena, a došao je da pozdravi našeg selektora LJubu Obradovića i izjavi saučešće povodom smrti profesora Pokrajca.

A kad se posle intoniranja srpske himne prolomio buran aplauz, postideo sam se od same pomisli kako bi to izgledalo da se igralo u Beogradu i emitovala nemačka himna – završio je priču moj ne samo sportski prijatelj.

Nije potrebno ništa zamišljati. Svakog dana nam je pred očima uličarski nivo naših vlastodržaca od vođenja državnih poslova do spoljne politike i sporta. Da li je potreban bolji dokaz da je to tako, od ovih naslova u udarnom vladinom dnevnom listu samo dan pre zvanične posete predsednika Srbije nemačkoj kancelarki Angeli Merkel „Evropska unijo, bando šiptarska“. Ili naslov povodom presude kojom je Vojislav Šešelj proglašen za ratnog zločinca i u kome se on lično hvali seksualnim odnosom sa majkom Haškog suda, ma šta to značilo.

A pogledajte kako srpski političari uličari ili uličarski političari zamišljaju spoljnopolitičku komunikaciju između lidera dve najveće države sveta. Donald Tramp kao poručuje: „Rusijo šaljem rakete“, a Vladimir Putin mu odgovara: „Budi miran“. Samo fali ono srpsko bre.

Na još nižem nivou je vođenje državnih poslova u zemlji. Jer šta je to nego uličarski manir kada predsednik države, van svih svojih ingerencija, protiv svih zakona i Ustava, preti Nišlijama da im više neće dati ni dinara ako Republici ne poklone Aerodrom. Kao da su građani glasali da se predsedniku pokloni državna kasa a ne da njome upravljaju kompetentni ljudi i na opšte dobro. I ko je njemu dao pravo da deli novce građana Srbije, šakom i kapom po regionu.

 
Osvrt Ismeta Čauševića
Utorak, 17 Travanj 2018 08:45

 

IzbjegliceČetvrti dolaze, šta tad?

Ismet Čaušević, Brisbane

Sve vlasti koje vode države u regionu se opasno kockaju sudbinama naroda i samih država. Ponašaju se kao kad igrač pokera u prvom dijeljenju dobije tri asa i počne misliti – šta da radim? Već sam dosta jak, što god da su karte u ostala tri igrača, mogu biti još jači ako budem imao sreće. Mogu biti ful-haus, možda čak i poker, ali šta ako... ako ne dobijem, ako mi ne dođe četvrti, jer ako neko bude imao četiri sedmice, naprimjer, pobjediće me.

Igrač „Ajnca“ ima prvo desetku, kupuje, normalno, drugu kartu i dobije dvojku. Ma, jasno, mora ići dalje... Povlači treću kartu i to bude petica! Uh, sedamnaest. Šta sad? Muka, znoj, stres! Mora glumiti hladnoću. Mora se odlučiti za četvrtu kartu ili blefirati da je jak i da mu ta karta nije potrebna. Rizik golem!

U takvoj situaciji su današnje vlasti. Ne znaju preostale karte, ne znaju šta slijedi, a za stolom su sa ogromnim ulogom.

Narod, naokolo, prati i posmatra. Kibicira, bolje rečeno. Tiče ga se, a ponaša se kao da nije sve u vlastitim rukama, imaju tihu nadu da će neka „viša sila“ njihovom igraču poslati četvrtog asa ili barem trojku ili četvorku na onih sedamnaest. Ni u podsvijesti nemaju da može biti drugačije, propasti ne mogu jer već su to odavno preživjeli. Da li?

U nedorečenoj, neodređenoj ili kako se to kaže nedefinisanoj državi sve je moguće, čak i ono što im na um nikad ne pada.

Pogotovo u Bosni!

Dolaze četvrti!

Tamo se i vrapci pobiju međusobno, mravi se razbježe na sve strane, ribe otplove ka moru, Crnom, svakako, tamo još uvijek žive ljudi lažući koga stignu, kradući jedni od drugih što je preostalo, pljuju na zemlju po kojoj hodaju i još govore: Moja je i najljepša! Lasta, koja je svake godine dolazila na dubičke strehe viđena je u Sarbrikenu. Oko desne noge traka na kojoj piše: Dubica 1. Otkud ona tamo?

Koliko je mladih lasta već po evropskim gradovima, koliko je unskih klenova i mladica u Crnom moru, kako li podnose slanu vodu, koliko se mliječnih žlijezda prazni po Skandinaviji, koliko je snova već odsanjano na stranim jezicima?

 
Dioptrija Safete Biševac
Ponedjeljak, 16 Travanj 2018 08:00

 

Safeta BisevacAćif je omogućio četnicima da prebegnu 1944 kroz Sandžak

Safeta Biševac, kolumnist beogradskog dnevnog lista “Danas”

Licemerje

Dugo ga nije bilo. Bar ne u vodećim medijima Srbije. Činilo se da se ućutao, umirio, a onda je „prošetao“ svoju „vojsku“ u „Pohodu na Hadžet“, naselju u Novom Pazaru u kome su partizani 1945. streljali – neki kažu stotine, drugi hiljade, jedni tvrde ugledne Bošnjake, drugi saradnike okupatora. I danima ne izlazi iz medija. Naravno, muftija sandžački Muamer Zukorlić, „skandal majstor“ čija svaka akcija izaziva žestoke, uglavnom negativne, reakcije. Sada su skoro svi osudili defile „zelenih uniformi“ muftijine „vojske“.

Jedni traže reakciju države. Kakvu kad u Srbiji, čini mi se, ne postoji zakon kojim su zabranjene ikakve uniforme i simboli, te teorijski i u uniformama sa kukastim krstovima ljudi mogu da šetaju?

Drugi smiruju objašnjavajući da muftija samo skreće pažnju na sebe, a počela je i kampanja za izbore za novi Bošnjački nacionalni savet. Muftija Zukorlić optužbe odbacuje, tvrdeći da je to bio „kostimirani performans“.

Nažalost, i jedinice NOV činile su zločine, ali spadam u sve malobrojnije pristalice partizana, te ne simpatišem ni događaje poput tog u Novom Pazaru, ni uniforme koje bi valjda trebalo da podsećaju na jedinice Aćif efendije, komandanta grada tokom nemačke okupacije, streljanog na Hadžetu, po oslobođenju. Hadžiahmetović je kontradiktorna ličnost, za jedne heroj, za druge izdajnik. Borio se protiv četnika, a 1944. im je omogućio da kroz „njegovu“ teritoriju pobegnu od partizana. Pre rata je bio uticajni muslimanski političar, „mirođija“ u mnogim „čorbama“ i vladama Kraljevine, sarađivao je i sa Nikolom Pašićem. Kao državljanin i oficir Otomanske imperije u Prvom svetskom ratu se borio u vojsci te poražene države i tada su ga saveznici, Nemci, odlikovali. Pominje se i Hitlerovo odlikovanje, ali nije potvrđeno da ga je dobio. Zna da su Nemci bili protiv nekih njegovih odluka i nisu podržali zahtev da Novi Pazar bude deo „velike Albanije“.

Gade mi se, međutim, licemerje i dvostruki aršini jer mediji i javnost ne reaguju na četničke uniforme od Ravne gore do ostalih „inih“ skupova, kao i lamentiranje nad zločincima i saradnicima okupatora srpske nacionalnosti.

Zašto je Srbija ćutala kada je vladika Filaret blagosiljao podizanje biste Vuku Kalaitoviću Kalaitu, četničkom komandantu koji je u Sandžaku izvršio pokolj nad muslimanima? A kada je tadašnji ministar Milan Parivodić izjavio da svaki Srbin treba da stoji mirno kad se pomene ime Milana Nedića?

Srbija zvanično osuđuje ratove i zločine devedesetih, ali istog dana kada su muftijini „paradirali“ Novim Pazarom, u Beogradu je na „Danima Srpske“ Milorad Dodik, predsednik manjeg BiH entiteta, najavio da će ulice i trgovi u RS dobiti imena po haškim optuženicima, Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Na to Srbija ćuti, ali se „razjarila“ na „zelene uniforme“. Ćutao je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je bio na Dodikovom skupu. Uzgred, jel Nikolić i dalje „četnički vojvoda“?

Srbija je, nažalost, usvojila zakon kojim je izjednačila četnike i partizane, ali to ne menja činjenicu da su četničke jedinice počinile zločine i pobile desetine hiljada ljudi zato što su bili drugačijih političkih stavova, nacije ili vere. Među njihovim žrtvama su brojni Bošnjaci. Zato nas Bošnjake vređa pojava četničkih uniformi onoliko koliko Srbe vređaju „Aćifove“. Svako ima pravo na svoju bol i uvređenost, ali država ne sme da reaguje selektivno, već „ni po babu ni po stričevima“.

Ili da uopšte ne reaguje. Pošto vođa srpskih četnika, trenutno zauzet borbama na strani proruskih separatista u Ukrajini, najavljuje da će doći u Novi Pazar da „sredi stanje“, mogli bi „Dražini“ i „Aćifovi“ da se nađu na Hadžetu i jednom reše problem. Još kad bi se „ustaše“ pojavile… A mi „partizani“ da posmatramo i uzvikujemo: „Smrt fašizmu, sloboda narodu“.

(Ovaj autorski prilog je prenesen sa sajta Danas.rs, po preporuci jednog mog prijatelja iz Crne Gore)

 
Rizina priča za vikend
Subota, 14 Travanj 2018 09:34

 

NanaTeta

Prof. mr.sci. Rizi Popara, Bihać

Ljudski se život polako topi u nepovrat i nestaje poput sante leda na nekoj planini, kad je saplaiše julsko sunce. Život polako posustaje, blijedi i čili kao plod neke opale voćke, sve dok se jednog časa ne pretvori u uspomenu. Samo se ljudski život na kraju, ipak, pretvora u kakvo-takvo sjećanja  i priču. Priče i jesu smisao postojanja, kroz njih i sa njima se živi. U pričama ostajemo, onoliko koliko su nečija sjećanja kadra da nas iz zaborava vrate i za trenutak učine ponovo živim.

Imao sam tri tetke. Dvije su bile babove sestre, a jedna majčina. Sve sam ih volio na svoj način, ali sam samo jednu zvao teta. Nije to slučajno, još kao mali znao sam da je ona posebna i da je treba izdvojiti na neki način, maker, drugačijim imenom. Ništa nijesam smišljao, ime se samo po sebi nametnulo, valjda je otprije bilo zapretano u nekoj arhivi moje duše. To stanje nije bilo samo u meni, sva moja braća i sestre, kao i amidžina djeca, su je zvali teta umjesto tetka. Ostale dvije su mi bile tetke, a ona teta. Tetke su nešto uobičajeno, tetka ko tetka, imaju ih i drugi, ne samo ja. Ali teta! Teta  je meni bila poseban rod, mnogo drugačiji i bliži od tetke, nešto kao majka. Moja majka ju je zvala hanuma, pa sam se u početku čudio,što je i ona ne zove kao mi. Ali sam kasnije shvatio da ona njoj nije teta nego zaova. I bila je prava hanuma ili hanuma nad hanumama. Bila je najstarije djedovo dijete, pa je prema jednoj sestri i dva brata imala majčinski odnos. Živjela je u istom selu, samo na suprotnoj strani od naše kuće. Razdvajala nas je velika dubodolina koju je napravila seoska rijeka tokom svoje duge istorije i mukotrpnog podrivanja svojih obala. Nešto se rijeka bila zainatila, htjela je nekoga da rastavi, nekoga ko nije znao da živi sa nekim drugim zajedno. Rijeka je nadolazila s jeseni i proljeća zbog obilnih kiša i topljenja snijega na obližnjim brdima i još više produbljavala tu vododerinu. Ponekad bih sanjao kako je voda, toliko, nadošla da moja teta ne može da dođe, niti ja da odem i da je zagrlim. To se uvijek dešavalo, kada bi se nje i njenog zagrljaja puno poželio. Poslije takvih snova osjećao sam malaksalost i strah, teško bih dolazio sebi i u polusnu čekao svanuće, da bacim pogled prema njenoj kući, maker, da je vidim. Tetu smo mogli da vidimo od naše kuće svakog dana, kako obilazi svoju unučad dok čuvaju stoku ili se igraju na obližnjem livatku. Hodala je nekako posebno i ujednačeno, pa je izgledalo kao da neko nosi bajrak tim livadama, a da se bajraktar ne vidi. Bijela šamija na glavi, crvene dimije na njoj i uvijek nešto u rukama, pored hodanja bili su znaci raspoznavanja. Često bi u proljeće i u ljeto obilazila njive i livade, da spriječi poharu hajvana. Sve te njihove njive i livade bile su razgrađene i otvorene za gladnu stoku. Kada bi zatekla nečiju stoku u zijanu, kako tamani klasove ječma i pšenice, polako bi je istjerivala bez ljutnje i kazne. Izgledalo je kao da moli i preklinje stoku da ne pravi više štetu.

- Hajvan lile ne zna, glad ga naćera da nešto pojede, grehota ga je mlatit’. Čobane nije grdila nego bi im, unaprijed, spremila ponešto da ih počasti. Razumjela je tu dječurliju koju povuče igra, a ona se zanesu i ispuste stoku iz vida. Nosila bi gurabija, ponekad sahan mantija ili po pola somuna i sira u njemu. Kad nije bilo ovih namirnica nosila bi im: oraha, krušaka, šljiva bjelošljiva ili jabuka. Čobani bi se čudili takvom neuobičajenom peškešu, jer su bili svikli na drugačije adete onih kojima su pravili štetu. Drugi su ih, zbog pohare, grdili, a stoku prebijali. Bilo je i onih koji su se žalili pudarima tražeći da naplate štetu. Bilo je i slučajeva da seoske siledžije, nanesu teške povrede čobanima, naročito nezaštićenim, da su neki od njih ostajali trajni invalidi. Znali su to čobani pa ih je ovaj tetin adet još više čudio. Bili su svjesni koliko štete nanose tetinom imanju, skoro, svakodnevno, ali svjesni i dobrote ove divne žene, pa bi sjutradan mnogo bolje pazili na stoku. Ona ih je od zijana liječila dobrotom.

 
Podsjećanja na staro Sarajevo
Četvrtak, 12 Travanj 2018 10:06

 

JergovicPriča o doktorima

Miljenko Jergović

Telefonski imenik grada Sarajeva za 1941.

Sarajevski doktori medicine, prema telefonskom imeniku za 1941, bili su: Ahmed Abadžić, sa stanom u Vojvode Stepe obala 31/2; Moša Alkalaj, Kralja Aleksandra 60;Marija Balijan, Vojvode Putnika 35; Samuel Baruh, Sokolska ulica bb; Omer Bahtijarević, Voj. Stepe obala 14; Adolf Benau, Aleksandrova 52/2; Ljubomir Bilić, Zrinskoga 7; Vejsil Bičakčić, Ulica 6. novembra 13; Gavrilo Božić, Vojvode Stepe obala 10; Dragoljub Božičković, stan, Vojvode Stepe obala 2/1; Jovo Bokonjić, Kralja Tomislava 26; Momčilo Vučićević, Kralja Tomislava 10; Josip Gerc, Ćukovićeva 10; Vladimir Delijanis, zubni ljekar, Vojvode Stepe obala 6/1; Konstantin Delijanis, ordinacija Trampina 4, stan Sokolovića M. Paše 8; Mustafa Denišlić, Čemerlina 12; Maša Živanović, Doklade 9/1; Nedo Zec, Kulovićeva 12/2; Bogdan Zimonjić, Krekova 4/1; M. Zon, Vojvode Stepe obala 39a; Muhamed Iblizović, Ćemerlina 23; Ekrem Idrizbegović, Kaukčije Abdulah efendije 2/1; Simeun Jeger Lovčević, Kr. Aleksandra 54/3; Milan Jojkić, Ćukovićeva 8; Ezra Kajon, Kralja Petra 62/2; Vladan Kalember, Kr. Aleksandra 91; Sreten Kaluđerčić, Vuka Karadžića 4/1; Hamdija Karamehmedović, Dobrovoljačka 34; Jelka Knežević, Aleksandrova 53/3; Blagoje Kovačević, Dositejeva 4; Salamon Kunorti, Kr. Aleksandra 58/2; Mara Kurtović, Trumbićeva 12; Pavel Lauter, zubni ljekar, Kralja Aleksandra 52; Dobrivoje Lukić, Kr. Aleksandra 60; Tihomir Mazić, Kr. Tvrtka, Nova zgrada; Gligorije Merkulov, Kr. Aleksandra ulica; Ali-osman Mehmedagić, Kr. Petra 17; Asim Musakadić, 6. novembar 8-a/2; Sinan Mušaković, Vuka Karadžića 1/1; Moric Papo, zubni ljekar, Štrosmajerova 3/2; Rafael Papo, Kulovićeva 7; Leon Perić, Sokolska 3/1; Ivo Pehovac, Ključka ulica; Ljudevit Pizen, Trumbića 22; Leon Pinto, Prest. Petra 30; Bosiljka Popović, Dositejeva 12; Žarko Praštalo, Koroščeva 2; Ante Raguz, Sokolska 2/3; Katica Radulaški Jakšić, fra Grge Martića trg 4; Ahmed Rizvanbegović, Vojvode Stepe obala 2; Savo Salatić, Krekova 4/2; Josef Salom, ordinacije preko zime, Štrosmajerova 3/1, stan La Benevolencija; Rafo Salom, Prest. Petra 30/1; Isak Samokovlija, Kapetanovića 1; Kristina Stanimirović Stanković, Kr. Aleksandra 91/1; Ildi Sulejmanpašić, Velešići; Salih Tatarević Džinina 15; Svetislav Teofanović, Aleksandrova 74; Milovan Ćurčić, Sokolska 3; J. Fišbah, Kralja Aleksandra 48; Josip Fleger, Preradovićeva 1; Mustafa Hajdarević, Jeftanovića ulica 1; Dinko Cvitanović, Kralja Aleksandra 57; Jindrih Čihak, Kr. Aleksandra 50; Ante Čičić, zubni ljekar, Prest. Petra 16; Dušan Ćorović, Tepebašina 9; Junus Čustović, Kralja Petra 27; Nikola Šeparović, Sokolska 1; Persida Šišković, Koroščeva 2/1; Fridrih Štajenberger, Francuska obala 10/1; Arnold Šternberg, Dositejeva 4/1.

Uz osam sarajevskih predratnih liječnica, možda je postojala i deveta. Ime Ildi Sulejmanpašić je, naime, za nas današnje zagonetka. Ildi ili Ildiko madžarsko je žensko, ali rjeđe i muško. Potječe od imena Matilde, kršćanske svetice, koja je od samoga Isusa Krista naučila molitvu za siromašne, pa kada je izgovarala, svojim bi očima vidjela kolone siromaha kako odlaze u nebo. Nešto poput posljednje scene De Sicina “Čuda u Milanu”. Međutim, malo tko se sjeća toga da je Ildi zapravo Matilda, tako da je ime u općem doživljaju “desakralizirano”. Među bosanskim muslimankama se, u poslijeratna doba, mogla naći pokoja Ilda.

Ovo sve ispričali smo iz obzira prema predratnoj sarajevskoj liječnici, ili možda liječniku, upisanom u telefonski imenik kao Ildi Sulejmanpašić. Je li to, možda, bila štamparska greška (ima ih dosta u telefonskom imeniku, i grešaka, pravopisnih i drugih nedosljednosti), ili je, doista, u Velešićima 1940. ordinirala liječnica Ildi Sulejmanpašić? Lijepo je zamišljati visoko obrazovanu Madžaricu, udatu u predratnom Sarajevu, za nekoga Sulejmanpašića.

Ime doktora Vejsila Bičakčića pojavljuje se na reklamnoj stranici “Stomatološke ordinacije Bičakčić”, prosperitetne i naširoko poznate sarajevske zubarije, koja je dvijehiljaditih postala jedan od onih pozitivnih simbola nekoga novog Sarajeva, što ga s ljeta obiđu njegovi bivši stanovnici, a oni iz prekomorskih zemalja, u kojima je zub skuplji od zlata, bijela plomba od dijamanta, usput, za ljetovanja, poprave i obnove svoja zubala. Vejsil je, očito, bio predak stomatologa Bičakčića, njihov dedo ili pra-stric, koji je, kako piše, na studije u Beč pošao 1918, ne znajući njemački, i doktorirao je šest ili sedam godina kasnije, ali izgleda da Vejsil nije bio zubar. Ne znamo kojom se specijalnošću bavio, ni kakav je bio liječnik. Njegova priča je, međutim, morala biti zanimljiva – i jest bila zanimljiva, čim je iz gladnoga, španjolkom pomorenog Sarajeva, na kraju rata pošao u Beč da postane doktor! – kao što su zanimljive, živopisne i uzbudljive priče svih predratnih sarajevskih liječnika, medicinara, apotekara…

 
Zanimljiva priča o orlovima
Utorak, 10 Travanj 2018 15:10

 

Par orlovaOrlova lekcija: Znate li kako ženka orla bira oca za svoje potomstvo?

Ženka orla oca za svoje potomstvo bira na vrlo zanimljiv način. S drveta odlomi grančicu, uzme je u kljun, podigne se na veliku visinu i počinje kružiti s grančicom u kljunu. Ženka baca ovu granu opet dolje, mužjak ga ponovno uhvatiti i donosi joj, a ona opet baca … To se ponavlja mnogo puta. Ako orao ulovi svaki put granu, ženka bira izbor.

Kad se oko ženke okupe orlovi ona baci tu granu i gleda. Orao pokupi tu granu u zraku prije nego padne na zemlju, zatim je nježno predaje ženki iz kljuna u kljun. Orlica uzima granu i ponovno je baca, mužjak je ponovo uhvati i donosi do nje, a ona je opet baca Isto će ponovit će više puta dok se uvjeri da je on onaj pravi. Orla koji uvijek uhvati grančicu odabire za parenje i oni se spajaju. Zašto je bacala grančicu kasnije će postati jasno.

Zatim odlaze na visoku liticu, prave tvrdo gnijezdo od jakog pruća. Zatim kljunom iz vlastitog tijela trgaju perje i paperje i gnijezdo učine mekim i toplim. U takvom mekom i toplom gnijezdu orlica polaže jaja, zatim se iz njih izlegu orlići.

Kad se orlići izlegu (a oni dolaze na svijet goli i nemoćni), roditelji ih pokrivaju svojim tijelima sve dok ne ojačaju. Krilima ih zaklanjaju od kiše i jakog sunca, donose im vodu i hranu. Orlići rastu, počinje da im raste perje, krila i rep.

Kad orlići ojačaju mužjak i ženka, otac i majka, pripreme im prvo iskušenje

Tata orao sjeda na kraj gnijezda i počinje udarati krilima po njemu: maše, udara i trese po gnijezdo. Zbog čega? Kako bi izbacio sve perje i paperje, tako da ostane samo kruto gnijezdo od pruća, kojeg su na samom početku savili i napravili. Orlići sjede u tom rastresenom gnijezdu, neudobno im je, teško i ne shvaćaju što se događa: mama i tata su bili tako nježni i brižni, čemu sad ova promjena!?

 
Jedna Hanumicina pjesma
Ponedjeljak, 09 Travanj 2018 10:29

 

HanumicaOdjek duše

Džemila - Hanumica Zekić

Dok je sinoć nad mahalom našom
Šumila ponoć poput tanke svile,
Ja sjedila sam pod mirisnom igdom,
Čije su grane k licu mi se svile...
I opojena božanskim mirisom
Njezina cvijeta pustila sam krila
Svojoj mašti bujnoj i hrlila k nebu...
Razigrana krvca u srcu je vrila...
Oh, kako je krasan san idealista
I gledanje kako zvjezdice se roje,
Među njima mjesec sličan obrvici
Plavoga viteza sv'jetlo žute boje.
Sve je ružičasto gdje god pogled bacim,
Sve u milju pliva, cijeli Božji svemir,
Ah, ja ljubim noći zalivene srmom...
Jer mi grud'ma bolnim godi samo mir.
Sevdah - slatki sevdah caruje u meni.
Jedno umno oko mira ne da duši.
Ono je u stanju da bolove ruši
I da snagu daje kad me tuga guši...
Govore mi neki: ”Nisi savremena”
Što ne crtam samo žića crne strane,
”Ta, zaboga, ljudi - ja im na to kažem
Život i slast daje, a ne samo rane.”
Od postanka zemlje pa evo sve dosad
Bilo je bijede, patnje i očaja...
Ne čudi se, svijete, što sam romantičar
I veselo čedo ružičastog Maja...
(Novi behar, 1931)

 
Tonijeva priča za vikend
Subota, 07 Travanj 2018 13:42

 

LiguranjeSan zimske noći

Toni Skrbinac, raja s Bistrika, privremeno živi u Mariboru

“Hooooop, hooop…dole!!!”, viče mala armija sankaša što se spušta niz Bistrik, bijel, bjelcat kakav je znao da bude samo u mojoj ranoj mladosti. Kao neki konjički odred koji upravo kreće u napad, pa tu mješavinu straha, adrenalina i sreće izražava kricima i obaveznim riječima “Hoooooop,hoop… dole!!!”. Upozoravamo rijetke prolaznike da nailazi naša mala vojska.

Okupljali smo se kod Ćazimovog granapa i dogovarali ko će s kim na veće sanke. Vascijelo popodne trajala je cika i graja, a sad otkako je pala noć ostala samo starija raja i pokoji mlađi “švercer” koji se svjesno izlaže batinama kod kuće jer “šta ima dijete noću da radi na uliici”. Među tim mlađim sam i ja…sa velikom rajom.

Većina nas ima saonice, koje su lake za nositi kao omanji ruksak, a idealne za voziti po tvrdoj, zaleđenoj stazi. Naprijed je halka, pozadi izvijeni dio koji zovemo samar, a između taman toliko prostora da se smjesti jedna dječija guza. Dva su velika majstora za pravljenje saonica bila na našoj strani, obojica s vrha Mahmutovca koji predstavlja posljednje naselje pred obroncima Trebevića. U tom trebevićkom carstvu drveća, Lingo i Šeha, tako smo zvali majstore, nalazili su zgodne komade stabala koje bi oni pripremali za izradu saonica. Lingo i Šeha, kao marke - “Mercedes” i “Ford”. Za gole, drvene saonice koje bi majstori napravili vlasnik bi, prema svojoj kupovnoj moći naručivao potkovu. Mogla je biti široka “lastra”, a mogla je biti i uža, zvana “kocka”. Prva je jeftinija i sporija, druga skuplja i puno brža. Ja sam imao Lingine saonice potkovane kockom, a Memo Trbić od kog sam ih kupio prekrio je dio gdje se sjedi mekim jastučićem tako da mi se guza nikako nije mogla nažuljati. Bio sam ponosan na svoje saonice i znao sam da dosta djece zavidno gleda kako s lakoćom »čempreziram« većinu sankaša. “Čemprez” je izraz kojim se označavalo prestizanje na strmim, snježnim ulicama

A jedne večeri nad tu simfoniju od smijeha i glasova počeše padati krupne pahulje, snježni balet spuštao se s neba na pozornicu kod Ćazimovog granapa, pozornicu osvijetljenu škiljavom lampom sa obližnjeg direka. Muškarci su se nešto tiho dogovarali, ženske se kikotale. Bilo nas je dosta te večeri, ali ja pamtim Zinku, tu sočnu djevojku oko koje su se stariji najradije okupljali. Bila je najljepša, najsrdačnija i najpristupačnija. Koliko puta sam već slušao muške razgovore koji su bili posvećeni Zinki. Koliko ih se samo hvalilo da su imali s njom ovo ili ono. Ispadalo je da je bila svačija,a mislim da nije bila ničija. Nego, onako slobodnije, razigranije biće koje dodir s muškom rukom nije plašio.

Zinka je imala rodle predviđene za dvoje, a kad su te večeri primili i mene -bilo nas je troje. Tijesno, ali… u tome i jeste ljepota za koju tražim riječi.

“Toni, hoš mi dati da se jednom spustim na tvojim saonicama?”

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search