LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home
RUŠID - roman u nastavcima
Četvrtak, 29 Studeni 2018 22:11

 

Hajvan vagoniRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (45)

Nadan Filipović

Konačno u Sarajevu

Pripadnici 16-te muslimanske odoše dalje prema Doboju. Prije toga dva OZN-aša odvezoše u džipu esesovca Jahiju na ispitivanje u Sarajevo. Jahija je super prošao. Naime, u Sarajevu glava OZN-e je bio jedan pukovnik, bliski rođak njegove žene. Dobio je nešto robijice, ali ga brzo pomilovaše odredivši mu da ide na prisilni rad u Dubici gdje je nova vlast gradila protupoplavne nasipe. Uglavnom, izvuče živu glavu, a kasnije je furmanio po Sarajevu, a poslije čak postao prvi sarajevski paušalni piljar.

Ostaviše nekakve partizane - staronje da čuvaju oko stotinjak zarobljenika koje su OZN-aši pokupili po okolini. Isljednici OZN-e su dolazili kasno poslije podne. Znali su ih postrojiti i onda su dovozili stanovnike Maglaja i okolice na takozvana prepoznavanje. Uglavnom su to bile žene i babe. Sve u crnini. Polako su hodale ispred zatvorenika, zastajkivale, zagledale lica, pa ponovo zagledale, a onog na kojeg bi pokazali prstom, ujutro više nije bilo na postrojavanju. Prepoznati su nestajali. Rušid se najviše bojao tih trenutaka. Strah mu je ledio krv u žilama, ali, po svemu izgleda, da mu je pomogla ona grimasa koja je izgledala kao blag osmjeh. To je bila u ovim okolnostima sretna posljedica upale facijalnog živca koju je jedva prebolio kao dijete. “Osmjeh” je valjda odavao znak potpunog mira u nevina čovjeka. Posrećilo mu se. Ni jedna od crnih baba ne pokaza prstom na njega. Nakon “prepoznavanja” broj zatvorenika se prepolovio, a šta je bilo sa onim prepoznatim, ne treba ni nagađati.

Željeznički promet je ponovo uspostavljen. Vlakovi su prolazili pored logora. Svaki dan im je bio isti. Po cijeli dan čupanje korova, a sve puzeći na već izranjavljenim koljenima, ali nipošto blizu žice.

Jedno jutro ih postrojiše. Neki staronja izađe pred zarobljenike.

-Zarobljenici, marvo ustaška. Imali ste do sada sreće. Niste išli kopati sebi grobove ili visiti sa grana. Naša nova komunistička država je prema vama bila više nego premilosna. Imam vas na spisku pedeset i devet. Došla je naredba da vas pola gonimo na radove popravka svih kolosjeka u Doboju, a pola u Sarajevo na teški rad obnove. Prvih dvadeset i devet čija imena pročitam imaju se postrojiti u desnu stranu i oni idu za Doboj, a ostalih trideset neka ostanu gdje su. Oni idu za Sarajevo. Rušid je bio trideseti na spisku. Zapade ga Sarajevo i život ponovo prokulja kroz njega.

Nakon dva dana njih trideset strpaše u teretni vagon, ili hajvan-vagon kako ga je naš svijet nazivao. Zaškripaše ona golema klizna vrata i s treskom se zatvoriše. Čuli su zvuk poluge koja je izvana zaključavala vrata i koja se nisu mogla iznutra otvoriti. U vagonu je po podu bila slama koja je strašno smrdjela na mokraču. Jedan od domobrana sjede u čošak a onda skoči kao iglom uboden.

-Joj, baš sam peh! Sjedoh u govna. Ovde u čošku gomila. Ko se tu srao bog sami zna. Fuj!

Tihi smjeh razbi monotoniju ujednačenog kloparanja točkova. Onaj što je sjeo u govna skide pantalone i pođe da uzme jednu kantu vode s namjerom da ih, koliko toliko, opera.

Dvojica odmah skočiše na njega: “Šta si poš'o radit' kretenu? To je voda samo za piće, a ne za pranje tvojih usratih pantala. Da nisi dirn'o vodu. Ko zna koliko ćemo provest' u ovom vagonu i ka'će otvorit' vrata.

“Posranac” se bez riječi povuče.

Rušid je sjedio u jednom uglu. Nije ni riječ bilo s kim razmijenio. Razmišljao je o materi, kući, a često su mu u tim sanjarenjima naumpadale njihove ruže i njihov miris. Strašan strah se, međutim, uvukao u njegovu dušu. Hoće li ga neko prepoznati? Hoće li ga neko prokazati da je bio ustaša? Šta će reći materi? Šta će joj slagati gdje je bio i šta je radio? A u besanim nočima, kad bi sastavi po par sati kakvog-takvog sna, pred očima su mu se pojavljivale slike onih koje je u smrt slao nakon Luburićeva naređenja – Rušide, na ćevap! Šta je mogao uraditi? Odbiti naređenje? Slijedila bi ga smrt strijeljanjem, u najboljem slučaju, ako ne i gore mučenje i sporije umiranje. Jesam li mogao pobjeći iz Jasenovca? Nisam. I ja sam žrtva, na neki način. Valja mi cijeli život provesti u strahu. U strahu od svakoga, u strahu i od vlastite sjene i i kravavih slika koje me stalno prate.

Voz konačno stade. “Putnici” iz hajvan-vagona su šutjeli u neizvjesnoti očekivanja. Tek nakon jednog sata, otprilike, začuše škripu one poluge za zatvaranje vagona, te se vrata polako otvoriše. Ispred vrata je stajalo desetak partizana.

-Izdiri bando fašistička! Napolje stoko bez repa!

Iskakali su jedan po jedan i svakog su dočekivali udarci kundaka u rebra, po glavi, po bubrezima.

-Trkom u treći hangar, marvo ustaška!

Bili su na Al'pašinom Polju. Potjeraše ih u hangar i zaključaše golema vrata. Mrak. Prst se pred nosom ne vidi. Većinu savlada umor i zaspaše, a Rušid se prevrtao na slami hrvajući se sa svim crnim mislima koje su ga stalno ujedale.

(nastavlja se)

 
Miljenko Jergović o Bosancu
Srijeda, 28 Studeni 2018 20:31

 

MJMože li čovjek biti Bosanac?

Miljenko Jergović, Zagreb

“Volim Izrael, ali ne samo jevrejski”, napisao je Aleksandar Genis u jednoj gotovo usputnoj rečenici knjige “Povratna adresa”, podnaslovljene kao “Autoportret”. Ruski emigrant u Americi, po ocu cijeli jedan Jevrejin, po materi Rus, zavičajem i domovinom Ukrajinac i Latvijac, građanin Rige i Njujoršanin, izrekao je valjda i najsubverzivniju, da ne kažemo najopasniju stvar koju je mogao izreći. Takva ljubavna, patriotska izjava Izraelu kod većine će zainteresiranih zazvučati upravo suprotno, kao cinični iskaz potpunog, najradikalnijeg antipatriotizma. Istovremeno, upravo je u takvoj tvrdnji ne samo razlog Genisove ljubavi prema Izraelu, nego i zemaljski smisao i mogući spas države Izrael.

Ali zašto bi Genis uopće volio Izrael, ako već živi u Americi, i zašto iz Sovjetskog Saveza nije emigrirao u Izrael, kada ga već toliko voli?

Ovo pitanje često se Jevrejima postavlja, isto kao što često Jevreji koji nisu cionisti niti su državotvorno raspoloženi u jevrejskom smislu riječi, pa čak nisu ni bitno određeni svojim jevrejskim podrijetlom, ističu svoj pozitivni emocionalni odnos prema Izraelu. U onoj najintimnijoj, osobnoj i obiteljskoj povijesti svakoga čovjeka jevrejskih korijena, čiji su se preci rađali u Europi, istočnoj ili zapadnoj, u Njemačkoj ili u Bosni, u Grčkoj ili u Francuskoj, razlozi su koji svjedoče u korist Izraela, čak i ako se nikad nogom ne stane na izraelsko tlo. Ti razlozi su u Holokaustu, u pogromima, u komšijskim denuncijacijama, u psovkama i sumnjičenjima, u ružnim pogledima, u višestoljetnoj i milenijskoj zloj jevrejskoj sudbini sa komšilukom. I u tome što se pred tom sudbinom nisu imali gdje skloniti. Izrael je ono mjesto gdje se svaki Jevrejin danas može skloniti, ali i ono mjesto na koje se može skloniti sva ta duga povijest susjedske nesnošljivosti. Na nesnošljivosti prema Jevrejima ovdje su stvarani ne samo vjerski, a zatim i nacionalni identiteti, nego i cijele civilizacije. Izrael je tome stvorio protutežu.

Problem te zemlje je, međutim, u tome što danas jedva da ima onih koji je vole na način Aleksandra Genisa. Pritom, taj način je jedini moguć, jer uz 75 posto Jevreja Izrael čini 21 posto Arapa, od kojih skoro osamnaest posto muslimana. To što je arapski, uz hebrejski, službeni jezik te zemlje nije samo administrativna – dakle lako izmjenjiva – činjenica, nego je u izraelski identitet saliven, pretočen, integriran, legiran i njegov arapski identitet. Istina, tamošnji vjersko-nacionalno-identitetski fanatici sve čine da tu okolnost ponište i da Izrael svedu na jevrejski Izrael. To, međutim, nije moguće, jer vodi uništenju upravo jevrejskog Izraela. Kada je ultradesničarska i u osnovi rasistička vlast u Izraelu ovih dana i mjeseci izglasala ustavni zakon kojim se arapski degradira u jezik s posebnim statusom, ergo jezik građana drugog reda, time je nanijela strašnu nepravdu svojim arapskim građanima, ali mnogo više i gore od toga, samom Izraelu, njegovoj cjelovitosti i njegovim identitetima. Da su neprijatelji Izraela smišljali način kako da dohakaju toj zemlji, ne bi mogli smisliti boljeg načina. Izrael ne može biti ono što Saudijska Arabija već dugo jest – zemlja zasnovana na potpunom vjerskom i rasnom isključivanju svakoga drugog i drukčijeg identiteta – naprosto zato što se u tom slučaju ukida razlog zbog kojeg je Izrael osnivan i ta zemlja prestaje biti domovina ne samo velikog dijela svojih građana – ne samo Arapa – nego on prestaje biti domovina svojih osnivača.

Zašto ljudi ne vole Izrael na način Aleksandra Genisa? A tako ga ne vole ni Jevreji ni Arapi. Ne samo zato što im fanatici sugeriraju da je takva ljubav ravna izdaji, nego i zato što neke strašne životne okolnosti govore protiv takve ljubavi. Kako je živjeti u zemlji u kojoj dok sjedite u kafiću, u kinu, na klupi u parku, imate jasnu i neotklonjivu misao da biste u sljedećem trenutku mogli odletjeti u zrak? I to zato što će se neki vaš komšija opasati eksplozivom prije nego što dođe na kafu. Ta vrsta komšiluka rađa trajno zlo i nesnošljivost za kakvu više nije potrebna vjersko-nacionalistička propaganda. Ali istovremeno, bez ljubavi i razumijevanja tog komšijskog svijeta, bez istinskog prihvaćanja njegove kulture, jezika i identiteta, nema ni Izraela, ni onog zbog čega je Izrael i dalje važan važan svim Jevrejima ili golemoj većini njih.

Bosna je danas slična Izraelu. Naravno, samo u emocionalnom, metaforičkom, pojmovno-spoznajnom smislu. Ali od toga niti nema većeg ni važnijeg. U Bosni, srećom, ne postoji mogućnost da netko izglasa ustavni zakon koji će drugoga trajno učiniti građaninom drugoga reda. Iako bi svaka nacionalistička – što, na žalost u našem slučaju znači i svaka nacionalna – elita u Bosni i Hercegovini rado institucionalizirala drugorazrednost ona druga dva naroda. I nije da o tome nisu prilično javno govorili, u ratu i nakon rata, prekjučer, jučer i danas. Ali to, ipak, ne ide, jer međunarodna zajednica nikome u Bosni nije pružila mogućnost da institucionalizira drugorazrednost njemu nepoželjnih naroda i građana. Hvala joj barem na tome. U Bosni se građanima drugoga reda postaje na drukčiji, manje formalan, a više životan način. U Bosni se građaninom drugoga reda postaje tako što se živi u manjini. Ta je manjina prvenstveno nacionalna i vjerska, ali i ne samo nacionalna i vjerska. U Bosni je svatko svakom Arapin i Jevrejin, ali nikad istovremeno. Što od to dvoje, ovisi samo o tome tko je u kojem dijelu Bosne većina, a tko je manjina. Manjinci su na sve tri strane građani drugoga reda, Arapi u današnjem Izraelu.

 
Београдске приче
Ponedjeljak, 26 Studeni 2018 21:52

 

Esad pasaАлбанац који је задужио Србе

Горан Весић, Београд

Hа српском војничком гробљу у париском предграђу Тије, међу 756 православних крстова налази се један полумесец. Ту је, по сопственој жељи да почива међу српским војницима, сахрањен један од водећих албанских политичара 20. века, бивши турски генерал и велики српски пријатељ Есад-паша Топтани. Место у нашој историји овај часни човек и хуманиста заслужио је помажући српску војску која се 1915. повлачила кроз Албанију, чиме је сачувао десетине хиљада живота наших војника и цивила.

Есад-паша потиче из једне од најстаријих и најбогатијих албанских земљорадничких породица Топтани. Образован на француској Војној академији у Сен-Сиру, био је шеф личне гарде последњег турског султана Абдула Хамида Другог. Са српском и црногорском војском сукобио се током опсаде Скадра када је руководио турском одбраном. После седам месеци тешких борби, предао се 23. априла 1913. године. Када је Есад-паша у знак предаје пружио сабљу српском генералу Петру Бојовићу, он му је вратио и понудио да заједно са турском војском и оружјем напусти ослобођени Скадар. Tај витешки гест Есад-паша никада није заборавио и постао је доживотни пријатељ Срба.

Недуго затим, Есад-паша постаје министар унутрашњих послова Албаније, ослобођене од турске окупације, који се супротстављао наметнутом пруском кнезу Вилхелму фон Виду који је одбио да албанској сиротињи подели земљу која је припадала турским земљопоседницима. Есад-паша је веровао у Албанију којом владају његови сународници, по угледу на две братске балканске краљевине Србију и Црну Гору. Српска влада је подржала Есад-пашу у намери да постане албански владар што је и успео крајем 1913. године када је преузео власт у централној Албанији. Када је избио Велики рат, Есад-паша није имао дилему да подржи савезничке силе, па је постао противник Аустро-Угарске и Немачке које су својски подржавале његове противнике у Албанији у припреми побуне. Када је Есад-паша 17. септембра 1914. године потписао Нишки споразум са председником српске владе Николом Пашићем који је подразумевао заједничко оснивање војних и политичких институција, војни савез и пругу од Србије до Драча, постало је јасно да је овај албански политичар одлучио да буде на страни Србије и њених савезника. Његови побуњени противници, које је наоружала Аустро-Угарска, нису више смели да чекају, па су почетком 1915. опколили Есад-пашу у Драчу и захтевали од њега да објави рат Србији. Упркос противљењу савезника, председник српске владе Никола Пашић се одлучио на војну интервенцију. Почетком јуна 1915. године у Албанију је послато више од 20.000 српских војника и жандарма. Они су заузели Елбасан и Тирану, средишта побуне, и ослободили опкољеног Есад-пашу у Драчу. Била је то мудра и ризична одлука српске владе која је омогућила да се касније српска војска повуче преко Албаније. Српско руководство је већ тада схватило да савезници не могу да се договоре о помоћи српској војсци у Србији, а да Италији дају концесије на Јадрану и у Албанији како се не би придружила Немачкој и Аустро-Угарској. У таквој ситуацији Србији ништа друго није преостало него да сама заштити свог савезника у Албанији и осигура излаз за своју војску.

 
RUŠID - roman u nastavcima
Nedjelja, 25 Studeni 2018 08:10

 

Rušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (44)

Nadan Filipović

Lopate

Svanu. Pramenovi jutarnje magle lijeno su se vukli nad rijekom. Komesar se obrijao, popio džezvu jake kafe i uz kafu popušio nekoliko cigara. Domobrani su čistili prostor ispred bivšeg tabora, a sada štaba 16-te muslimanske brigade. Među njima je bio i Rušid. Njemu su odredili da riba onih nekoliko drvenih basamaka pred barakom. Utom se pojavi major. Stade. Povuče par dimova i baci više do pola još zapaljene cigarete. Ona pade pred Rušida, a on je odmah ščapa.

-Dovedite onog manjeg esesovca i svu petoricu ustaša.

Ne prođe ni par minuta, a četvorica partizana prosto kundacima doguraše zarobljenike.

-Skidajte im žice sa ruku!

Zarobljenici počeše trljati zglobove utrnule od stegnute žice.

-Koji od vas puše?

Javiše se četvorica.

-Dajte im po dvije cigare da ovde zapale, a svaki od pušača nek' ponese još po jednu, zadnju.

Pušači zapališe. Polako puše i neki odmah pale drugu cigaru na opušak one prve. Magla se podigla s rijeke. Utom se oglasi jutarnji pjev. Ptice su se radovale suncu koje je tek počelo grijati.

-Mugdime, jesu l' ispušili?

-Jesu druže majore.

-Sabite, jesu l' spremne lopate?

-Jesu druže majore?

-Dobro.

Okrenu se onoj šestorici: “Ostavljam vam da izaberete gdje bi željeli da kopate? Hoćete l' uz Bosnu kod vode gdje je zemlja mekša za kopanje, il' ćete malkice gore uz brdo, eno onde u ono grmlje, tamo vam je isto l'jepo mjesto s pogledom na r'jeku i dio Maglaja? Šta velite?”

Onaj zeleni ustašica, još potpuno nesvjestan situacije u kojoj se nalazi, zausti: “Sukladno Ženevskoj konvenciji ratni zarobljenici ne smiju biti prisiljavani da rade. Kaj ja da kopam? Pa nisam ja selak da kopam. Još jedna godina mi treba da postanem diplomirani zemljomjernik, a vi gospon zapovjednik inzistirate da ja, inteletualac s visokom tehničkom naobrazbom kopam sa ovim prostačinama. Kaj je vama? U najgorem slučaju, ako bi me zamolili da izmjerim prostore koje kanite kopati, trebalo bi mi nekoliko dužih štapova i klupko tanjeg štrika, te svakako i bilježnica sa pisaljkom. Kaj velite?”

Rušid se sakrio iza čoška barake i viri. Dokrajčena cigareta mu je pržila prste, ali on nije osjećao boli. Strah mu je prožimao tijelo. Strah je kuljao venama. Strah mu se uvukao u kosti. Tresla ga je drhtavica. Samo je razmišljao o tome šta ga čeka ako partizani naknadno utvrde da je bio u ustašama.

Onaj krupni ustaša reče: “Ja želim kopati u brdu. Od mog sela u Hercegovini tri kilomatra je do rijeke. Neka je mekša zemlja uz Bosnu, ali ja ne želim da me prva poplava iskopa i odnese do Save, pa, ne daj bože, do četnika u Beogradu. Za brdo sam.”

Ostali su zanijemili. Čak se više ni skoro svršeni zemljomjernik nije oglašavao. Svi su stajali u mukloj tišini koju je ometao samo ptičji pjev.

 
Mešina priča za subotu
Subota, 24 Studeni 2018 09:23

 

PogacaPogača

Mehmed Meša Delić, Witten, Njemačka

Noć je mirisala na barut, krv i smrt. Kroz muklu tišinu gmizala je kolona ranjenih, bolesnih i gladnih.                                                                          

Mada ranjeni i bolom parani trpili su i uzdržavali se od svakog jecaja koji bi mogao narušiti tišinu. Znali su, ako ih čuju četnici sami bi se otkrili i upali u klopku.

Još par stotina metara i kolona će preći „ničiju zemlju“ i onda uz Božiju pomoć mogu rastaviti usne i zube, pa glasno jaukati, plakati, pjevati...                                                        

I kada su mislili da su prešli „ničiju zemlju“ jedan od ranjenika koji se povratio iz besvjesnog stanja poče glasno buncati. I prije nego mu staviše šaku na usta zaštektaše rafali iz obližnjeg rova. Noć propara sijevanje metaka i pretvori se u pakao u kojem kolona bi pokošena kao tek oklasala pšenica.

Nakon nekoliko minuta vođa kolone pokuša da se podigne i osjeti bol i toplinu krvi na prsima. Ipak, pribra snage i puzeći stiže u obližnju šikaru, a onda četveronoške na proplanak koji je bio stotinjak metara udaljen od rovova na koje su naišli. I dok je pokušavao da se orjentiše gdje i kuda, iz rova ću naređenje: „Očistite srpsku zemlju od balinske pogani, a ako ima ranjenih dovedite ih, trebaće nam za zamjenu!“

Priđoše bradonje pokošenoj koloni. Džepnim lampama pažljivo su osvjetljavali tijela i kontrolisali ima li preživjelih. I kada se uvjeriše da nema preživjelih dadoše znak da može doći kamion u koji ubaciše lješeve i odvezoše ih u nepoznato.

Vođa kolone pritajen u niskon grmlju u sebi je govorio: „U nesrećama bude i trunka sreće, a koja se pružila samo meni, a ne i mojim supatnicima.“                                                              

Osvanuo je novi dan. Posmatrao je izlazak sunca. Razabirao je teren po kojem se moglo propuzati samo uz veliki oprez. U cijeloj okolici nema ništa a da nije oštećeno. Ni voćnjake ne poštediše, već ih osakatiše. Sve je ranjeno, sve je mrtvo na zemlji za koju se gine. Samo on izvuče živu glavu iz kolone koja bi pokošena, samo on kao svjedok izlaska iz pakla, izlaska iz „zaštićene zone“.

Tri duga dana se skrivao i puzao, a eto, tri dana ništa nije ni pojeo. Utroba mu se zalijepila za kičmu, a na usta navro gadan smrad suhog lišća kojim je pokušavao zavaravati tu bol. Zbog borbe s glađu zaboravi na ranu, a kad bol proklija iz rane, zaboravi na glad. Iscrpljenosti zakunja s glavom naslonjenom na gomilu suhog granja. Obraz mu se ukočio od ožiljaka koje mu utisnuše grbave grane.

 
Alijine iskrice
Petak, 23 Studeni 2018 08:20

 

Nametak AlijaAlijine sarajevske minijature (60)

O Hazimu Tuliću u „Sarajevskom nekrologiju“ Alije Nametka

7. decembra umro je u Zvorniku Hazim Tulić, a jučer je ukopan uz veliko učešće građana na novom groblju u Sarajevu. Poznavao sam se s njim od 1928. kad je došao na studije u Zagreb. Stidirao je istu grupu sa mnom. Kasnije je službovao najviše u Gazi Husrevbegovoj medresi. Bio je jake tjelesne konstrukcije kao i otac mu, merhum Hadži Mustafa efendija.

Kad sam bio profesor u Podgorici obavještavao me je punac o događajima u Sarajevu, pa mi je jednom pisao začuđujuću novost. Hazim se oženio udovicom doktora Mehmed-bega Zečevića. Njoj je bilo preko pedeset godina, a njemu tek 25. Ona je bila veoma bogata, pa se zato i oženio njome.

Čitavo vrijeme rata bio je profesor medrese, a za vrijeme rata je nešto malo služio kao rezervni domobranski oficir. Dva brata su mu bila ustaše: Halid i Ćazim. Halid je dobio neku jevrejsku radnju, a Ćazim je postigao jedan od najviših činova u hijerarhiji. Bio je stožernik u Zvorniku i Bihaću. Halid je bio i zatvoren zbog suradnje s ilegalnim sarajevskim odborom, pa je iz Ustaške Nadzorne Službe (UNS) pušten nakon mjesec dana zatvora zauzimanjem brata mu Ćazima.

Ja sam pomalo prelazio granicu s ljudima za koje sam držao da ne idu baš pravim putem. Kad sam čuo da se Hazim oženio, čestitao sam mu sa željom “da i čovjek postane”.

Jednom sam ga uz ramazan u džamiji malo iritirao. Sjedio je u Carevoj džamiji s francuskom kapicom na glavi. U ono vrijeme su beretke nosily samo oni koji nisu smjeli šešir nositi, a fes nisu htjeli nositi jer su predpostavljali da će u bliskoj budućnosti biti neuputno nositi ga. Kako je sjedio u tetimmi, kraj izlaza, a ja pošao iz džamije prije nego je izučena mukabela, oborio sam mu beretku s glave. On se žestoko rasrdio, a ja sam ga nekoliko dana iza toga susreo u tramvaju i zaiskao od njega halala. Bilo mu je drago i poslije smo bili, kao i prije, dobri ahbabi.

Kad sam iza rata došao kući, 1954, tražio sam u Tehničkoj školi, u kojoj je tada radio Hazim, dokumentaciju za radni staž. Dirnula me je njegova pažnja kad mi je dao hiljadu dinara – kao pomoć nezaposlenom čovjeku – iz svog džepa. Ne znam koji je od nas dvojice bio zbunjeniji.

U to vrijeme je on već “živio” s jednom udovicom balerinom koja je imala dvoje već prilično odrasle djece. On se, za žive žene, zabavljao s drugima i dočekao da ona umre. Iza toga se oženio tom balerinom (kršćankom), što su mu muslimani veoma zamjerili. Pričao bi: “Prije bi izlijetali iz magaza kad bih prolazio kroz Sarače, da me pozdrave, a sad, kad me vide, obore glave preda se i udaraju čekićem po đonovima od papuča – ne vide me tobože.”

Ova žena mu je rodila sina kojemu je dao ima Halid. Lijepo ga je odgajao, a pričao bi mi, da mu je i žena odgovarala, da mu je ugađala nefsu, uz ramazan mu ustajala na sehur i pripremala ručak. Dugo vremena vezan uz staru ženu čini se da je oživio uz ovu sadašnju.

Teško mu je bilo u Tehničkoj školi jer je morao i uz ramazan zapaliti cigaretu i na odmoru i kahvu popiti, ali on je mislio – a tako je u intimnom krugu i govorio – da se time nije omršavao, da nije kvario post.

Kad je u redakciji Glasnika IVZ nastao nered (korekture su se slale čak u Mostar), pitao me je Hukić, koga bih ja preporučio. Ja sam, nakon što sam dobio od njega pristanak, preporučio Hazima. Po pristanku “prvosveštenika” primljen je za urednika, a malo iza toga i za profesora Gazi Husrevbegove medrese, pa za vršioca dužnosti direktora i napokon za direktora Medrese. Međutim, Glasnik gotovo da i nije postao bolji, jer je opet bilo i stvarnih pogrešaka, a i tehničkih, koje on nije ni opažao. Bojim se da mu je glavno bilo postići veliki prosjek ličnog dohotka pred penziju, a sporedno neurednost lista.

Poznavao je dosta jezika, pa je i prevodio s njih, a u Glasniku su mu izlazili članci s potpisom i pseudonimima Ebu Halid i Ibn Mustafa. Mislio je da je originalni književnik – beletrist, ali tu je pisao sa zakašnjenjem od šezdeset ili sedamdeset godina. Sve je to bila uglavnom didaktika, bez ikakva zanosa.

Na me se jedno vrijeme ljutio što sam u Otvorenom pismu spomenuo slučaj da nije moj prikaz Dobračina kataloga mogao izići u Glasniku, iako je urednik bio voljan donijeti ga. (U stvari, nije on imao nikakve slobode u odabiranju materijala. Bio je pokoran sluga hrđava gospodara.) To mi je zamjerao, ali je ipak donio dvije-tri stvarčice i kasnije, iako je znao da su moje, samo je rekao neka mu ih netko donese, odnosno potpiše.

Ove godine je otišao i na hadž.

Kad sam mu prije polka godine donio za biblioteku Gazi Husrevbegove medrese moj separate Rukopisni tursko-hs. riječnici bilo mu je veoma drago, a molio me da i njemu dadem jedan primjerak. Rekao sam mu da ih nemam mnogo i preporučio da kupi Građu br 29., u kojoj je taj rad i štampan. Međutim, on to nije uradio.

Otprilike prije deset dana susreo sam ga kod Slatkog ćošeta i rekao mu da ću mu dati jedan primjerak. Bio je oduševljen. Međutim, kao da se bojao da ga tkogod vidi sa mnom, brzo smo se rastali.

Prije njegova poslednjeg puta u Zvornik, na jedan ili dva dana, vidio sam ga na Baščaršiji i rekao mu mu nosim separate u tašni. Tako smo došli do njegove kuće. Htio mi je knjigu platiti i davao mi je dvije hiljadarke, a ja nisam htio od njega primiti. Rekao sam kako ne mogu nikad zaboraviti kako mi je dao onu hiljadarku u Tehničkoj školi, a koja je vrijedila više nego sadašnjih deset. On mi reče: “A mene je bilo stid što ti nisam mogao više dati.” Rekao mi je da ide sestri u Zvornik na zijaret. Rekao mi je da jedva čeka penziju, da bi se onda bavio samo našom aljamidao – književnošću. Pitao me je kako mi se sviđa njegova pripovijest Trostruki hadžija, a ja sm mu rekao da bi trebao već jednom zahvatiti suvremene problem. Rekao mi je: “Antika je to bio čovjek”. (Vjerojatno je to bila stvarna osoba koju je obradio.) Oprostili smo se pred njegovim vratima, a sutradan je izdahnuo u Zvorniku iza teravih – namaza i predavanja o Bedru, koje je održao u džamiji.

Kad sam u nedelju čuo da je umro, iznenadio sam se i jedva došao k sebi. Nisam ni mislio da mi je bio ovako drag, iako je mogao biti i bolji čovjek.

Rahimehullahu teala!

(10.12.1968.)

 
O fašizmu
Srijeda, 21 Studeni 2018 07:51

 

 

BistaFašizam nije samo odsustvo pameti

Andrej Nikolaidis, Herceg Novi

Najprije smo se grohotom smijali. Nekakav ustaša je odlučio srušiti spomenik Radetu Končaru pa mu mermer pao na nogu. Kao što je to primijetio Viktor Ivančić u novoj epizodi Robija K, i partizanski spomenici su jači od ustaša. Kako stvari stoje, par partizanskih bista, recimo već pomenuti Rade, Ivo LolaSava Kovačević Tito u kamenu mogli bi, da hoće, ponoviti Bleiburg. Što bi, složićemo se, bilo bizarno. Između ostalog i zato što se iz Hrvatske danas na zapad, „križnim putem“, trbuhom za kruhom, ne bježi od partizana – nego od ustaša

Onda smo gledali parodiju na rušenje spomenika na dalmacijadanas.hr  i pozlilo nam je od smijeha.

Onda smo vidjeli fotografiju rušitelja i čitali njegovu izjavu. Popilo se malo rakije i viskija. Nema ništa protiv Rade Končara ni njegove familije. Samo ne voli Srbe, komuniste i narodne heroje. Nema, dakle, ništa protiv Končara osim što mrzi ono što je Končar bio. To je karakteristično za fašiste: oni vole ljude kao apstrakciju, a konkretne ljude kolju. Oni čak ne vole ni svoj narod – oni samo mrze drugi. Intenzitet te mržnje treba da nadomjesti osjećaj inferiornosti koji ih muči. Jer onaj ko se osjeća sigurnim u sebe i superiornim, nema potrebu da tamani one koje vidi kao inferiorne. Ono što ti je inferiorno te ne može ugroziti. Ako može, onda ti nije inferiorno. Fašisti su po defaultu inferiorni. Fašizam je ideologija agresije rođene iz inferiornosti. Ovaj opis fašizma, dakako, odgovara opisu Đavola. Boga nisam, ali Đavola sam vidio mnogo puta: eno ga gdje god masa na nekoga baca kamenje i zahtijeva linč.  Eno ga,dakle, na ulicama istočnonjemačkih gradova, sa kojih bi neonacisti da uklone muslimane, eno ga u Pakistanu, gdje rulja hoće smrt hrišćanke Assie Bibi.

Elem, vidjeli smo čovjeka i pročitali šta ima reći. Bilo je, nekako, tužno. Sve skupa je djelovalo tako beznadno glupo, pa si osjetio nelagodu, jer je smijati se tom čovjeku bilo kao smijati se reterdiranome.

A onda smo pročitali da rušitelj spomenika planira tužiti grad Split. Jer on se na spomenik Končaru (koji je bio Srbin, komunista i narodni heroj, a rušitelj sve to mrzi) samo naslonio. Grad je kriv jer spomenik nije bio bolje pričvršćen. Pa bi čovjek koji je srušio spomenik sada da na tome zaradi.

Što nas je, ako smo to kojim slučajem zaboravili, moralo podsjetiti: fašizam nije samo odsustvo pameti (jer zlo nije pametno, nego tek lukavo) već i odsustvo etike.

Jedna te ista stvar je „dobro“ kada je činimo „mi“, a „loše“ kada je čine „oni“.

Ne radi se o tome da mi ne pristajemo činiti ono zbog čega preziremo „njih“, nego o tome da to zbog čega „njih“ preziremo, učinimo prvi, da oni to ne bi učinili nama.

Ljubi istog kakav si ti, dakle samog sebe, kao sebe samog.

Drugome učini sve ono što ne želiš da drugi učini tebi.

Kada si u manjini, za sebe traži sva ona prava koja si drugima spreman ukinuti čim budeš u većini.

Kada si u manjini, pozivaj se na liberalne vrijednosti i demokratiju. Kada si u većini, koristi batinu.

Što nas dovodi do pitanja o svrishodnosti takozvanog dijaloga u cilju prevencije konflikta.

Razgovor o etičkim pitanjima sa paramecijumom ima više smisla nego takav razgovor sa neoustašama i neočetnicima.

Razgovor više nije moguć ne zato što ga ne-fašisti ne žele, nego zato što fašistima razgovor više nije potreban. Vrijeme koje im je bilo potrebno da se regrupišu i povrate vlast dobili su kroz trućanje o „demokratskoj pretvorbi“, „kulturi javnog dijaloga“ i sličnim šećernim vunicama za slaboumne i slabe.

Danas će rušitelj partizanskog spomenika dobiti odštetu od države. Sutra će koljač koji se posiječe po lijevoj ruci dok desnom reže mrzni grkljan dobiti invalidsku penziju.

P.S.

„... znam da je priroda zla, nezamislivo brutalna mašina koja nas neprekidno zasipa dokazima svoje brutalnosti, na koje mi ipak uspijevamo ostati slijepi, jer ne možemo podnijeti očito, da su duh i stvaralaštvo za prirodu bolest, da je takozvana inteligencija simptom te bolesti, da ono što je inteligentno, dakle oboljelo, nema šansu za opstanak, da biće uništeno, jer najotporniji organizmi su virusi, bakterije i insekti, ono što je bez uma praktično je neuništivo, dok inteligencija smanjuje izglede za opstanak, u krajnjem dovodi do zaključka o izlišnosti opstanka...“ stoji u mom romanu „Mađarska rečenica“.

Zato što je tomu tako, istorijski pobjednik je čovjek koji je rušeći spomenik Končaru sam sebe ranio, a potom radosno obznanio vlastitu glupost i bestidnost.

(Ovaj tekst je prenesen sa portala Žurnal)

 
RUŠID - roman u nastavcima
Ponedjeljak, 19 Studeni 2018 09:11

 

HandzarRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (43)

Ispitivanje esesovaca iz Handžar - divizije

Osvanu oblačno jutro. Odmah iza sedam dovedoše pred komesara onu dvojicu esesovaca.

-Evo cigara gospodo. Samo se poslužite i pušite kol'ko vas volja. Vi ste svakako popušili. Hajdemo da obavimo zapisničku papirologiju k'o formalnost za štab.

-Kako se ono ptico esesovačka zoveš? – upita onog omalenog.

-Latif Smajić.

-Odakle si?

-Iz Kalesije.

-Ime oca, ime matere, datum rođenja.

Ovaj iskanta i te podatke, a komesar samo zapisuje.

-Od kada si u Handžarki?

-Od prvog dana. Od najprvog marta četerestreće.

-Ko te tamo posla, nesretniče?

-Niko. L'jepo nam s'oski hodža divanijo i medijo da će to bit' naša muslimanska vojska da se mi muslimani u njojzi borimo protiv četnika što su nas nemilo klali. A i otac me pogur'o zbog radi fasunge. Dok sam bijo u diviziji imala u mene mi sva familija svakog mjeseca dobru fasungu, a i ja sam dobro jeo. Svega bilo. Jednom čak skuhali….

-Daj, stop! Nemoj mi sada o jelovniku.

-Imaš li ženu? Imaš li djece?

-Imam ženu i tri dijeta.

-Jesi li ubio kojeg partizana?

-Jesam, čini mi, se nekol'ko četnika, a partizani su bježali od nas. Đe smo mi prolazili nije bilo partizana. Eh, da sam bogdo!

-Dakle, priznaješ da si bio esesovac u Handžarki od prvog dana njezina osnivanja.

-Vallahi billahi, ne mogu lagat', što jes' jes'. Znam da mi se valja pripremit' za selidbu na ahiret, pa đe ću na kraju života lagat'.

-A zašto nisi otiš'o u partizane? Bilo je naših odreda oko Kalesije.

-Ne begenišem ja vas. Ne valjate vi. Vi ste isto četnici al' sa otom petokrakom 'mjesto kokardom. Vi ćete nama muslimanima dokundisat'. Znam ja dobro, vi ćete ukinit Allaha dželešanuhu i zakonom zabranit' islam. U mene mi je babo petvakatnamazlija bijo i ostaće. On bi se mene odrek'o da sam ja otiš'o u partizane. Prija bi me pušć'o u četnike, neg da s vama u šumu iđem. Tol'ko od mene. Morem li ja koju partizansku cigaru pon'jet' u prdekanu da žmarim.

-Može, kako da ne može. Samo pazi da šupu ne zapališ. Ako je zapalite mi gasit' nećemo, nit' ćemo otključavat' i puštat' vas.

-E, aferim ti i fala na cigarama đe čuo i đe ne čuo. Morem li ja sad ić' da legim?

-Može, Može!

Pozva stražara i ovaj odvede Latifa.

-Kako se ti zoveš? – obrati se onom višem, naočitom esesovcu briljantinom zalizane kose.

 
Priča Safet efendije Pozdera
Nedjelja, 18 Studeni 2018 21:16

 

Safet efendijaKad se imam zaljubi: Hodža alčak

Safet efendija Pozder, Prozor

Svijet je oduvijek volio legende, posebno one u koje su satkana kazivanja o kakvim hodžama, popovima, vilama, džinima, sihirima… Moram odmah naglasiti da ono što upravo čitate nije nikakva legenda, iako, možda, stilom nalikuje na to, nego puka istina. Jest da je ispričana decenijama nakon što se zbila, pa se mogla uvući i koja greška, nenamjerna, ali je sve ostalo istinito. Nazvao sam je Hodža alčak, a je li taj hodža uistinu i bio alčak – prosudite sami.

Helem, u jednom našem džematu, neću spominjati kojem da ne bi bilo zadirkivanja ljudi, ili, ne daj Bože, hodže, službovao je nekakav hodža. Bio je, onako, na svoju ruku. Kod nas bi se reklo ters insan. Ha je stigao u džemat, hodža je svjetini proturio priču kako je završio visoke škole te kako su se za njega otimali mnogi džemati, ali, eto, on se skrasio ovdje i, veli, nije požalio. Kud god bi hodža hodio, pod pazuhom bi imao hrpu knjiga i nekakvih žutih listina, čime je njegov ugled u narodu još više rastao. Da biste sve to lakše razumjeli, moram vam otkriti jednu tajnu, bitnu za lakše razumijevanje ostatka priče: niko sem tog hodže u selu (Eto, otkrih vam da se to zbilo na selu. Obećavam da ću ubuduće biti pažljiviji!), dakle, niko sem njega nije znao ni čitati ni pisati, pa kad bi kakva hartija od vojnika, koji bi vojni rok služio negdje u bijelom svijetu, kao pismo stigla njegovoj familiji, nosila bi se hodži.

Hodža bi okupio svijet na guvnu, propeo se na kamen da ga svi jasno vide i čuju i počeo čitati kao da drži kakvu hutbu ili vaz. Već ga zamišljam kako se šepuri, ozbiljno gleda hartiju pa očima prelazi preko znatiželjne svjetine koja s nestrpljenjem iščekuje šta će biti. E sad, je li hodža čitao onako kako je i pisalo (a mogao je kako hoće), u to ne ulazim jer bih mogao na bigajri-hak oklevetati čovjeka, a to je velika grehota. Možda je sreća i u tome što pisama i kojekakvih habera na hartijama i nije bilo u izobilju – hodža ih je pročitao tri ili četiri, računajući i ono zadnje.

Nisam na početku napomenuo, ali nije ni važno, hodža je bio momak, možda i pušćenac. Uglavnom, žene uzase nije imao pa se počelo govorkati kako je hodža već bacio oko na ovu, pa na onu. Po narodu je hodža svakog dana begenisao drugu. Zbilja je, ipak, bila drugačija. Sigurno ste pomislili kako nije begenisao nijednu. Niste u pravu, ali ću vas opet iznenaditi. Hodža se do ušiju zatreskao, ali ne u jednu nego u dvije, i to, nećete vjerovati, rođene sestre. Znam da se čudite, ali vam pripovijedam sve kako je bilo i kako je do mene stiglo.

Stariju, Hajru (imena sam izmislio), nabrzinu je obrlatio i kroz koji mjesec priveo u hodžinsku kuću. Lijepo su se slagali i sve je bilo potaman, ali je hodža imao još planova. Želio je i mlađu, viđeniju Fatu. Znam da opet moram malo zaustaviti priču i objasniti štošta. Vjera ne dozvoljava da musliman u braku sastavi dvije sestre, i tu nema spora. Znao je to i hodža, ali i džemat. Hajra je bila starija i, ako ćemo pravo, grdnija, ali cura, neudavana. Fata je, opet, mlađa i ljepša, ali udata. Hodža je sve to osmotrio i skovao plan: Hajra će mu prije poći i neka je uz njega, a on, ha smunta Fatu (ako je uopće smunta), Hajru će poslati njenima i Bog te veselio.

Veliki plan bio je lukav, nema šta, ali je imao jednu falinku koju ste i sami primijetili – Fatinog muža. E taj Fatin muž je, nesretnik, zaglavio negdje u nekakvom ruskom logoru. Nije se čestito ni pomilovao sa svojom dragom, a naletiše Rusi i pokupiše nešto mlada svijeta, među njima i njega, i otad mu se gubi svaki trag. Fati su stizale različite vijesti, no, kako je Rusija daleko i kako se malo čemu može vjerovati, a uz to se niko od zarobljenih nikada nije vratio, neću vas zamarati raspredanjem bjelosvjetskih glasina i tračeva. Namjesto toga, vratio bih se hodži da vam predočim šta je ovaj put zdumao.

Tih dana sirotoj Fati na vrata je bahnulo pismo (vi pogodite od koga!), a ona, huda, k'o bez duše, jurnula je hodži da joj rastabiri hartiju namočenu tintom. Hodža se pobrinuo da telal, čim prije, razglasi kako će se s kamena na guvnu čitati pismo, a svijet, sluteći o čemu bi moglo biti riječ, pohrli kao da se nešto dijeli.

Kad je hodža procijenio kako su svi uvjeti za početak “ceremonije” ispunjeni, prope se na kamen, odvažno se nakašlja zadržavajući pogled na pismu, kao da ga okupljena svjetina uopće ne zanima. “Pismo je od Fatinog muža”, prozbori hodža napokon, a okupljeni se uskomešaše.

 
Bingo - efendija savjetuje Anu Brnabić
Nedjelja, 18 Studeni 2018 10:12

 

Bingo-novaAko premjerka od Srbije ima muda treba tužit sud u Hagu

Bingo-efendija

Veli gospođica ili gospođa Ana Brnabić nije bilo genocida u Srebrenici. Vako kokretno veli na pitanje od novinara: „Ne, ne mislim da je strašni masakr u Srebrenici bio genoci.” Prisutni su ćuli da je ćetri puta popagajila da nije bilo genocida – daklem ona ko prdsjednica vlade od srbije ne priznaje genocid kako je presudijo najvišlji sud na dunjaluku, ne priznaje ona otaj sud.

Zato velim: “Hade ba gospoja u Hag, pa ljepo napiši tamo na pisarnici tužbu protiv suda u Hagu, poliži bukadar taksenijeh maraka pa zaljepi neka oni u pisarnici udru štanbilje i tužba protiv suda u Hagu predata. Ondak ćekaj da te sud zovne i kad budne zakazata rasprava ti ljepo skoći sa tužiteljske klupe i podvrisni – Doli antisrbski sud, doli antisrbske presude, živili naši narodni srbski heroji Mladić i Karađić koji nevini lege i truhnu okovati u lance u vašim antisrbskim mraćnim memljivim tamnicama, mi srbi samo priznamo naš kolektivni nacijonalni sud da nikakog genocida u Srebrenici ni Bosni cjeloj nije bilo, te priznamo sud naše svete srbske crkve da nikakog genocida nije bilo…joooj sjetila sam se sude antisrbski da je izvršen genocid na svatom srbskijem Nikolom Gardovićem na Bašćaršiji prvog marta devedesetdruge, genocidiralo srbskog svata i nikom ništa, đe ste tada bili da osudite Aliju i njegove đihadlije za genocid na srbskim svatom? Haaa? Pa genocid u Kravicama đe je pobito 18.375,6 srba, uglavnom srbske deke, srbske bake, srbska nejać, pa ko osudi turke što su srbima pravili genocid pesto godina i skoro hih sve genocidirali, da nas nisu turci sve pobili bilo bi nas višlje neg kineza i indijanaca zajedno, a da jasenovac ne spominjem đe su ustaše, uglavnom balije, poklali milijon i sedamsto hiljada i dva srbina, haaaa? Niđe presude vaše! Nepravda! Nepravda! To vam bre u lice kažem i naređivam da namah donesete novu presudu đeće pisat da smo mi pitomi narod, većite žrtve i da nas odma primite u Evropu, a ne da razvlaćite ko žvaku oko našeg prijema. Da nas srba nije bilo da ginemo protu turaka Evrope nebi ni bilo. Smrt sudu u Hagu, Kosovo je Srbija! Tolko od mene!”

Sud bise prepo i donijo presudu da je bijo genocid nad srbskim svatom i u Kravicama, a u Srebrenici ko nakav nesretni slućaj… ko naka saobraćajna nesreća.

Naprjed Ana, svaka ti je zlata suhog vrjedna. Baš si telegentna telektualka. Što Srbija misli to Ana telali!

 
Dioptrija gospodina Zlatka Pakovića
Subota, 17 Studeni 2018 21:21

 

AnaTrbuhozborac i lutka Brnabić

Sa predsednicom Vlade Republike Srbije razgovarao je Tim Sebastijan za Radio Dojče vele (DW), u emisiji „Zona konflikta“.

Zlatko Paković, Beograd

To je važan intervju, neobično važan, jer su u njemu prvi put, ne samo jasno i razgovetno nego i iskreno, izgovorene neistine koje određuju aktuelni politički kurs Srbije.

Pođimo redom, od poslednjeg odgovora premijerke Brnabić! Konac delo krasi, a njen odgovor na poslednje pitanje učvršćuje Srbiju u tragediji, u kojoj se nalazi skoro 25 godina, od onog 11. jula 1995.

„Savet Evrope, u maju mesecu je poslednji put tražio da priznate zločin u Srebrenici kao genocid. To niste učinili. Jeste li sada na to spremni?“, pita novinar premijerku. „Ne, ne mislim da je strašni masakr u Srebrenici bio genocid“, odgovara premijerka novinaru. Kad novinar zatim navede fakt da su dva međunarodna suda pravde utvrdila da je ovaj zločin genocid, to ne razuverava premijerku u negiranju tog genocida. Još četiri puta, ona neodgovorno ponavlja svoj surovi stav.

Dakle, premijerka Srbije ne prihvata merodavnu odluku međunarodnog prava. To znači da premijerka Srbije ne ispunjava osnovni svoj zadatak da radi u interesu Srbije. Ona javno vređa međunarodnu pravdu, krši zakonske norme međunarodnog prava i ne ispunjava međunarodne obaveze na koje se Republika Srbija obavezala. To je i u direktnoj protivrečnosti sa pristupnim procesom Srbije Evropskoj uniji.

Kad Tim Sebastijan predoči Ani Brnabić činjenicu da Komesarijat za ljudska prava Saveta Evrope u svom nedavnom izveštaju navodi da je sloboda medija ozbiljno narušena u Srbiji, ona odgovara: „Ja vidim da postoji sloboda medija u Srbiji.“

Da je sloboda medija u Srbiji danas ugroženija negoli u vreme kriminogenog režima Slobodana Miloševića, da ovde i sada postoje samo tri nezavisna, kritička štampana medija – nedeljnici Vreme i NIN i dnevni list Danas – to vidi svako ko gleda, pa i komesar za ljudska prava Saveta Evrope, ali to ne može da vidi premijerka Srbije. Kad neko ne može da vidi tako očigledne stvari, kako li tek radi?

Premijerka, sasvim hladnokrvno, izjavljuje: „Nezaposlenost je prepolovljena.“ U tom se momentu, idući ka tragičnoj završnici odgovorom na poslednje pitanje o genocidu u Srebrenici, ovaj intervju preoblikuje u farsu. „Nezaposlenost je prepolovljena“, to ne kaže Tata Ibi u čuvenom prednadrealističkom dramskom komadu, nego premijerka Srbije, države koja grca pod masovnom nezaposlenošću. Doduše, taj se broj smanjuje svežim odlivima radno sposobnog stanovništva u inostranstvo – u proseku jedna varoš godišnje. Čega bi se svestan čovek stideo, time će se premijerka Srbije ponositi!

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search