LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home
RUŠID - roman u nastavcima
Ponedjeljak, 30 Srpanj 2018 20:17

 

KalauzRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (24)

Kalauz

Prošlo je nekoliko mjeseci. Što jest jest, bašta je bila za uzor. Nigdje korova. Biće krompira, zelja, tikve, luka, biće pečenjaka nešto, paradajz nešto slabije goni, al' zato paprika, stat' pa gledat' i divit' se. Safija, Ismet i djeca najveći dio vremena provode u bašći. Jasno je njima da ako sada ne zapnu, biće gadna glad u zimu. Valja što više skupiti. Jabuke dvije rodile, grane se savijaju. Jeribasma rodila nešto manje, ali ima plodova. Šljiva što se tiče, biće za bestilja.

Dok svi rade, Ejub se izležava, kašlje li kašlje, a Safeta konta da tu ima i malo glumatanja. Jeste da je u njega hasma, al' mog'o bi makar nešto uradit', a ne samo za njom hodat' i ko baba je stalno nešto ispitivat' i pokušavat' raskopavat' do najsitnijih detalja.

U jesen se Safeta teško prehladi. Hripa češće od Ejuba. Uhvatila je visoka temperatura. Nisu imali termometra, ali su Safija i Ismet vidjeli da ona gori. Safija je kuhala čajeve od kadulje pa bi dodaj pomalo meda koji je skoro bio na dnu tegle, ali nije ništa pomagalo. Safija veli da bi joj trebalo na noge stavljati sirćetli čarape da tako iz nje izvuku tu golemu vatru.

Safeta se onako slaba podiže: “Ima sirćeta u magazi. Saću ja don'jet. A valja mi don'jet i brašna, luka i koji krompir da napraviš krumpiruše… dvije tepsije. I fildžan zejtina moram don'jet.”

Pođe teturajući prema vratima. Otvori ih i pođe niz basamke. Samo što ne pade.

Ejub skoči: “Ženska glavo, daj Safiji da ode u magazu. Đeš ti tak'a nikak'a iz vruća na hladno?! Bona, to je najgore. Podaj Safiji k'juč, pa će ona don'jet' šta treba, a ti lezi.

-Jok Ejube. Saću ja.

Dok je Safeta bila u magazi Ejub duboko razmišlja: “Šta li je u toj njezinoj magazi kad nikom k'juča neda? Stalno ga nosa svezatog na vratu, uz prsa. Nešta ona bo'me krije.”

Safeta se brzo vrati. Donijela je sve što je trebalo. Nije ni sirće zaboravila. Safija potopi čarape u vodom razblaženo sirće i navuče joj na vrele tabane. Dok je razvijala jufku za krompirušu i dok se krompiruša pekla u rerni, ponovila je sirćetli čarape nekoliko puta. I bi Safeti mrven lakše, pa čak i kus krompiruše pojede.

 
Priča za nedelju uvečer
Nedjelja, 29 Srpanj 2018 20:42

 

retrovizorŽivot u retrovizoru

Mehmed Meša Delić, Witten, Njemačka

Ovo je moja priča koju će možda poneko na neki način osjetiti kao svoju. A možda i neće!

Počesto se sjetim onog davnog dana ispraćaja kad sam u svijet krenuo iz rodne kuće, iz zavičaja, u daljinu, u nepoznatu tuđinu. Kont'o sam – ma zaradiću štogod pa se vratit'.

Bio sam mlad pa kad krenuh na daleke pute, kao svakom mladom biću ostadoše neizbrisiva sjećanja na kuću, na zavičaj. Dok su kloparali točkovi vlaka pred očima su mi lebdjele njive, polja, šume, potoci, rijeke, brda, stada, povjetarac što šuška u lišću kukuruza, a u nozdrvama nezaboravni miris sjena, žetvi, vršidbi, zrelog voća, slike igranki, prela, prve ljubavi, zora dočekanih s kukurikanjem horoza ranoranioca. A kad već dođoh u Njemačku uvijek bi mi se, pred san, nakon napornog dana, ukazivala svjetlost zavičaja što blista kao u zoru kap rose što je okitila paukovu mrežu.

Dok uplovljavam u san čujem žubor Bosne i njene pritoke Bistrice i još kao da čeketara stari Husanovića mlin, al' nešto jače od zvuka njegovog žrvnja prene me iz sna i prebaci u sivu stvarnost.

Moji jarani i ja se zamomčili, al' puka smo sirotinja. Nemaš ruha, nemaš kruha, nit' šta na se, nit' poda se, nit'kakva curetka uza se, što bi se reklo! Škrta je moševačka zemljica. Dok je obradiš, nije dosta da sva usta nahrani. Kuća puna čeljadi, usta gladna. Ono malo što bi babo zaradi nije bilo dovoljno ni za hranu, a kamoli da se nešto drugo u kuću namakne. Drugo ne bi, nego hajde, crnči što se kod nas kaže za – koru kruha. Ni našta pošteno sjesti, leći, niti dobro jesti, a kamoli obući se. Nosili smo istrockanu vehtažinu kupovanu na pijaci. Roba po kroju – eeee...o tome smo samo sanjali. Al' hajde nadalo se, radilo se na pošumljavanju, ili krčenju okolnih brda i njihovih obronaka, okopavanje kukuruza, žetva, kupljenje sjena, branje voća ili povrća. Bilo je uzmi kramp, trnokop, motiku, na rame pa udri - deri po onom pustom kamenjaru Rudina ili Visa, uz struk luka i komadić kuruze.

Šarko sunce nacilja u glavu. Čini ti se mozak će prokuhat', al' nema fajde neg' pljuni u šake i raspali - što više iskopanih rupa, više žutih banki. A nakon zalaska sunca stajali bi smo pogrbljeni, raštrkani, prkosni i oznojeni na blagoj kamenoj strmini i gledali Bosnu i Bistricu kako se već u hladu zelene i vijugaju k'o guje.

Imali smo linije i mišiće. Nije nam trebala „teretana“ – „bodi bilding“ – ni „dijeta“, bili smo lijepi, zgodni, disali smo plućima čist zrak, pili vodu sa izvora, odhranila nas kuruza i mlijeko, a toga nas nije sramota i niti nam je bilo teško po cijeli dan kvrčiti se po kamenjaru Rudina ili Visa. Na kraju dana, navečer, u akšam, kramp, trnokop, motiku na rame - pa kući. Ne bi dugo potrajalo a začula bi se pjesma djevojaka ili bećarac momaka. Znači, bit će prelo. A mi bi se malo plakni na potoku, otresi prašinu, počešljaj se, pa pravo na prelo, igraj, pjevaj, pričaj, smiji se i učini ti se kao da si cijeli dan na vuni lež'o i spav'o, a ne po kamenjaru boriće sadio.

Boriće sadili, e da svaki onaj kamenčić, svaki onaj borić u srcu mi zarastao, kamenjaru moj krvavi si mi bio, kamenjaru moj u srcu, u duši si mojoj, kao što i sada snivaš u hladu sada visokih borova što su dika i ljepota Rudina i Visa. A, grdne rane moje, k'o da smo ih jučer posadili!

Tako se uvijek raznježim i bude mi teško kada bacim pogled na Rudine ili Vis, jer ti borovi kazuju koliko smo ostarili i dok se oni prema nebu ispravljaju, mi se polahko prema zemlji savijamo.

Borovima je bolje, oni su od neba (pre)daleko, a mi smo zemlji (pre)blizu.

A kako li se nađoh u Njemačkoj?

 
Podsječanje
Subota, 28 Srpanj 2018 21:12

 

Tito i CeBroz i Če Gevara na Brionima: Saveti starijeg revolucionara mlađem

Blažo Mandić

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu “Tito – neispričano” čiji je autor Blažo Mandić. Kloneći se svake isključivosti, rukovodeći se odgovornošću prema istini, događajima kojima je lično prisustvovao, ličnim zabeleškama i dokumentacijom, Blažo Mandić, dugogodišnji savetnik za štampu predsednika republike, osvetljava sliku državnika koji je na mnoga netipična pitanja imao originalne odgovore, čoveka koji se, uz sve ostalo, interesovao za umetnost ali i u zvaničnim i nezvaničnim razgovorima i istupima brinuo o međunarodnoj poziciji svoje zemlje. Pozicija lične iskrenosti neposrednog svedoka i učesnika čini tekstove u ovoj knjizi autentičnim, bez suvišnih autorskih komentara. Mnogi tekstovi i fotografije pojavljuju se prvi put, izoštravajući pogled na vreme, događaje i ličnost o kojoj smo mislili da znamo sve. Iz knjige Blaža Mandića prenosimo nekoliko odabranih delova u vidu feljtona.

Legendarni Če Gevera!

O njemu se već mnogo zna. Najkraće: Ernesto Gevara de la Serna, zvani Če – Argentinac; pozivom – liječnik; opredjeljenjem – revolucionar. Kao Peronov protivnik napustio je Argentinu i otišao u Boliviju, gdje liječi leprozne bolesnike. Potom je u Gvatemali, u kojoj pomaže ljevičarsku Arbenzovu vladu, sve do njenog pada 1954, a već se 1955. u Meksiku upoznaje sa Fidelom Kastrom i pod njegovim uticajem učestvuje u revoluciji na Kubi. Nakon pobjede revolucije (1959) obavljao je više odgovornih funkcija, sve do 1965, kada je kao ministar industrije dao ostavku, sa namjerom da nastavi revolucionarnu borbu na drugim područjima. Krajem 1966. postaje vođa gerilaca u Boliviji, ali već slijedeće godine u novembru zarobljen je i mučki ubijen. Stekao je slavu, posebno kod mladih generacija, beskompromisnog borca za prava naroda na slobodu.

Tito je primio Če Gevaru samo pola godine nakon svrgavanja Batistine diktature. Bilješkom (od 4. avgusta 1959) Tito je upoznat da sredinom toga mjeseca u Jugoslaviju stiže kubanska Misija dobre volje, sastavljena uglavnom od predstavnika armije i privrede, sa majorom i izvanrednim ambasadorom Če Gevarom na čelu. Podsjeća se da je u posjeti nizu zemalja Afrike i Azije sa ciljem uspostavljanja bližih veza sa njima. Dok se Misija nalazila u Tokiju, Če Gevara je po instrukciji Fidela Kastra zatražio prijem kod jugoslovenskog ambasadora i zamolio posjetu Jugoslaviji. Naglasio je da „želi prenijeti Titu pozdrave Kastra, jer ga u Kubi smatraju herojem i uzorom u borbi za nezavisnost i ravnopravnost“. Na pomenutoj bilješci u kojoj Državni sekretarijat za inostrane poslove predlaže da predsjednik primi kubansku misiju, Tito je u gornjem lijevom uglu napisao: „Ako ću moći, primiću je.“ Vrijeme se našlo iako je u toku bila posjeta etiopskog cara Hajla Selasija i do susreta je došlo na Brionima 18. avgusta 1959. godine.

Razgovoru su prisustvovali državni sekretari za inostrane poslove i narodnu odbranu, Koča Popović i Ivan Gošnjak, kao i generalni sekretar predsjednika Republike Leo Mates. Bila je to interna prijateljska razmjena mišljenja. Za neke i danas može biti interesantna kao primjer korisnih sugestija starijeg revolucionara mlađem. Na samom početku Kastrove Kube.

Citati su samo dijelovi razgovora.

Tito: Pozdravljam drugove sa Kube i izražavam radost što su danas naši gosti predstavnici jedne nedavno izvršene revolucije, u zemlji koja se bori za svoju nezavisnost... Ako drugovi žele nešto da čuju od mene, rado ću im odgovoriti.

Če Gevara: Doputovali smo u Jugoslaviju da se upoznamo sa vašim iskustvom i da ga naučimo na najbolji mogući način.

 
Željkina "klempa" Kolindi
Subota, 28 Srpanj 2018 09:48

 

zeljkoKomšić poručio Grabar-Kitarović: BiH nije nikakav poseban slučaj, vi ste slučaj sa posebnim rasističkim potrebama

"Predsjednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović ponovo na drzak način se miješa u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine i podupire HDZ-ovu lažnu i izmišljenu borbu za tzv. konstitutivnu jednakopravnost", kazao je danas predsjednik DF-a Željko Komšić.

"Predsjednica Hrvatske se ponovo služi floskulama i obmanama, kako bi u što bolji položaj dovela ionako privilegirani HDZ i Dragana Čovića. Priča o borbi za konstitutivnu jednakopravnost nije ništa drugo do priča o borbi za to da se izbjegne svaka mogućnost neučešća HDZ-a u vlasti", rekao je Komšić.

On se osvrnuo i na konstataciju Grabar-Kitarović da su svi digli ruke od Bosne i Hercegovine.

"Ovim nam zapravo iz Zagreba žele poručiti da mđunarodna zajednica neće stati u odbranu Bosne i Hercegovine, kad je se ruke političkog Zagreba dohvate, nakon što ne bude udovoljeno njihovim namjesnicima u BiH oličenim u Draganu Čoviću. Možda je Grabar Kitarović upravu. Možda smo zaista prepušteni sami sebi, ali mora znati da ćemo braniti od njihovih ruku. Građani Bosne i Hercegovine dobro znaju kako to izgleda kad "prijateljska "Hrvatska spusti ruke na njihova pleća.

Komšić je dodao da Bosna i Hercegovina nije nikakav poseban slučaj kako je vidi Grabar-Kitarović.

"Zagreb od BiH želi napraviti poseban slučaj. Grabar-Kitarović, poput Franje Tuđmana smatra da svi građani BiH ne mogu biti jednaki, nego bi neki trebali biti jednakiji. Zapravo uslov jednakopravnosti građana BiH kako to shvaća predsjednica Hrvatske je da jedna grupa građana bude jednakija od druge; da recimo glas Čovićevih Hrvata vrijedi tri puta više od glasa svih drugih građana BiH, i Srba i Hrvata i Bošnjaka i ostalih. To je jedina posebnost o kojoj govori Grabar-Kitarović. Znate kako se zove ta posebnost, aparthejd u srcu Evrope u dvadeset i prvom stoljeću", kazao je Komšić.

Dodao je da takva posebnost Bosni i Hercegovini i Evropskoj uniji ne treba, jer je ona poražena još prije sedamdeset godina.

"To sto Grabar-Kitarović pokušava oživjeti porazne vrijednosti, kao što su rasna i etnička diskriminacija jedino je dokaz u kakvom se posebnom stanju danas nalazi Hrvatska. Evropa mora pomoći Hrvatsku, možda i više nego Bosnu i Hercegovinu. Imaju na čelu jedne države predsjednicu koja promoviše rasnu i etničku diskriminaciju dok pjevuši ustaške pjesme. Možda su to neke posebne potrebe predsjednice Hrvatske, ali postaje čak tužno i zabrinjavajuće da Evropa te potrebe tolerira", rekao je Komšić.

(Ovaj tekst je prenesen sa sajta KLIX od 28.7.2018)

 
Krako i jasno
Petak, 27 Srpanj 2018 14:09

 

General KasemKratko i jasno

Komandant specijalnih jedinica iranske Revolucionarne garde Kasem Soleimani odbacio je prijetnje američkog predsjednika Donalda Trampa Iranu, rekavši da “ukoliko bi Amerika započela rat, Iran bi ga završio”.

"Šta ste mogli da uradite protiv Irana tokom proteklih 20 godina a da niste uradili, i sada nam prijetite? - rekao je general Soleimani u četvrtak, tokom svog obraćanja u Hamadanu, ukazujući na nedavne prijetnje američkog predsjednika Teheranu ukoliko se usprotivi Vašingtonu, prenosi novinska agencija Tasnim.

"Došli ste u Afganistan sa desetinama tenkova i oklopnih vozila, stotinama helikoptera i tamo počinili zločine. Šta ste postigli od 2011. do 2018. sa 110.000 vojnika na tlu Afganistana? Sada molite talibane da pregovaraju sa vama".

On je takođe podsjetio Trampa da su Sjedinjene Države i Izrael pretrpjeli ponižavajući poraz tokom 33-dnevnog rata u Libanu 2006.godine i da su morali prihvatiti sve uslove koje je postavio pokret otpora Hezbollah za okončanje rata. 

"Trampe, kockaru! Sam ću ustati protiv tebe. Mi, iranski narod, prošli smo kroz teške trenutke. Vi možete započeti rat, ali mi smo ti koji ćemo ga završiti. Pitajte vaše prethodnike o tome. Stoga, prestanite prijetiti.." 

Tramp je u nedjelju zaprijetio užasnim posljedicama nakon što je iranski predsjednik u svom govoru upozorio Sjedinjene Države da bi sukob sa Iranom bio "rat nad ratovima".

Iranski predsjednik je kazao da Amerika mora da razumije da je mir sa Iranom majka svakog mira i da je rat sa Iranom majka svih ratova".

"Niste u poziciji da potičete iranski narod protiv iranske sigurnosti i interesa", rekao je Rohani osvrnuvši se na izvještaje o nastojanjima Vašingtona da destabilizuje Iran.

Trampova administracija je pokrenula kampanju s ciljem poticanja nemira unutar Irana i podrške anti-iranskih grupacija, naveo je američki zvaničnik koji je upoznat s tim pitanjem.

"Gospodine Tramp, ne vucite lava za rep, zbog toga samo možete da zažalite. Niste u poziciji da potičete iranski narod protiv iranske sigurnosti i interesa", poručio je Rohani. 

Iranski predsjednik je tokom nedavne posjete Austriji rekao da će Teheran ustati protiv američkih prijetnji o blokadi izvoza iranske nafte, navodeći da nijedna druga zemlja ne bi mogla izvoziti naftu ako bi se Iranu blokirao izvoz nafte.

Iranski vojni zvaničnici takođe su podržali taj stav, navodeći da Iran može zatvoriti Hormuški prolaz ukoliko to bude potrebno. 

(Teks je prenesen sa portal SaharBalkan)

 
Alijine iskrice
Četvrtak, 26 Srpanj 2018 09:54

 

Nametak AlijaAlijine sarajevske minijature (54)

Iz knjige „Sarajevski nekrologij“ Alije Nametka

Dvanaestog ovog mjeseca umro je Muhjudin-beg (Bego) Fadilpašić, a sutradan je ukopan. Umro je od tuberkuloze, a imao je sedamdeset godina. Poznavao sam se s njim. Bio je potomak, kako se rekne, ugledne porodice Fadilpašića, a u naše je vrijeme bio rijedak čovjek i po tome što nikad u životu nije radio ili, ako je šta radio, naopako je obrvršilo. Cijelog života je živio po starim begovskim navikama: akšamluk, lov i gonanje žena, i to tuđih, jer se nije nikad ženio. Otkako ga znam, nije bio nimalo naprasit – čak je bio i vrlo ugodan u društvu. Nekad je pokušao raditi s nekim Talijanima, ali su ga “izradili”, pa je mati morala plaćati kamate na kamate Mustro-banci i Židovskoj melahi, dok ga je odužila, tako da bi bilo bolje da nije ni započinjao raditi.

Mislim da u životu nije nikom škodio – osim sebi. Pričao mi je jednom rahmetli Safvet-beg o njihovu stareniku Fadilpaši, sarajevskom nekibul-ešrafu. Bio je čovjek bez skrupula, koji je “izvrnuo” neku staru ženu, da mu je tobože prodala za 500 groša ogroman posjed u Sarajevskom polju. Kad je ona postala svjesna da je pred kadijom potvrdila njegove navode da mu je prodala taj posjed i pare primila, a te pare nisu značile ni stoti dio vrijednosti tog posjeda, i nije ništa mogla učiniti da posjed povrati, vazda je sjedila uz pendžer i uz tespih učila, ali ne Subbanallah i slično, nego: “Neka te Fazlo, nikad ti ne imao hajra ni od ovog moga ni od svoga, ni ti, ni evlad ti, ni nakon evlada evlad!”

Bašagići nisu podnoslili Fadilpašiće, pa kad se radilo o postavljanju prvog reis-ul-uleme 1882. godine, ondašnji ešraf (Mehmed-beg Kapetanović Ljubušak, Ibrahim-beg Bašagić i neki drugi, čijih se imena sad ne sjećam), njih desetak, dobili su od Vlade zadatak da predlože kandidata za reis-ul-ulemu.

Mustafa-Nuri beg Fadilpašić bio je učen čovjek, a otac mu je, još do je bio u bešici, kupio u Stambolu mullaluk. Mustafa-Hilmi efendija Omerović, pak, bio je tada muftija u Sarajevu i vrlo učen čovjek. Na sijelu jednog od sazivača – čini se Kapetanovića – bio je dogovor koga da predlože pa su “birači” dobili jednake papiriće da na njih napišu ime kandidata. Bilo je, izgleda, više glasova za Mustafu-Nuri-bega Fadilpašića, pa su oni koji su prebrojavali glasove brisali “Nuri” i ispisivali “Hilmi” na nekoliko listića, i tako je izabran za kandidata Omerović-Omić.

Ovako sam zapamtio, a nisam nikad kasnije pitao Fehim-efendiju je li njemu šta o tome poznato.

Mevle rahmet ejleje!

(15.7.1967.)

 
RUŠID - roman u nastavcima
Utorak, 24 Srpanj 2018 22:00

 

corbaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (23)

Nadan Filipović

Safeta i muhadžiri

Nastupila je 1943. godina. Glad i neimaština nahrupiše, a povrh svega, masa izbjeglica preplavi Sarajevo. Pobjegli su ispod izvjesnosti četničke kame. Uglavnom su iz istočne Bosne i Sandžaka. Gradske vlasti i Merhamet su smještali muhadžire u sve kuće u kojim je bio ikakav višak stambenog prostora. Normalno, muhadžiri su rijetko smještani u bogataške kuće, već je najčešće princip bio - utrapi sirotinju sirotinji. Tako dođe red i na Safetu. Nju zapade sedam muhadžira. Muž Ismet, žena Safija, četvoro djece, sve jedno drugom uho do uha, i pride, ženin amidža, stari Ejub. Svi iz okolice Višegrada, iz okole Nezuka. Doveli ih “merhametovci” pred vrata, a Safetu pred gotov čin. I da je htjela ništa nije smjela reći, a nije ni mogla. Kako s vrata otjerati taj muhadžirski jad, insane i maksume koji su spasili samo gole živote, a sve ostalo im je spaljeno i popljačkano. Ljudi iz “Merhameta” su donijeli nekakvih šilteta, jedan golem dušek i nekoliko tankih jorgana, deka i jastuka. Sve je za uhar. Kad su se riješili tih sedam izbjeglica merhametovci odoše žurno niza stranu, a muhadžiri još stoje dole pred basamcima.

Safeta probi tišinu: “Ha'de…ha'de ulazite. Pokisnićete.”

Uđoše. Stoje nasred velike sobe. Očito su zbunjeni.

-Hajte metnite ta šilteta i ostalo ovdi u čošu. Sjedite na sećiju, a maksumi na pod, na ćilim, čisto je.

-Fala ti plemenita hanuma…kako ti je ono ime….?

-Safeta.

-Bog ti dao lijepa zdravlja i svake nafake. Jamda će i ovaj karavakat proći za brzo pa ćemo se mi u naše selo povratit kad se smiri – odmah zamedi stari Ejub.

-Sigurno ste gladni. Saću ja kak'e čorbe pripremit'. Ništa bolje od vruče čorbe za gladna i umorna insana. Imam i naka bajata hljeba pa umočite, a djeci imam po šolju varenike, pošljem čorbe.

Skoči, pristavi golemu šerpu na fijaker šporet, doda jednu veću cjepanicu i otrka dole u magazu. Ključ od magaze joj je uvijek na kanafi oko vrata. I dan i noć. Ne skida ga ni kad spava.

Uđe u magazu, pa se zaključa. Upali petrolejku. Nađe pola kese pirinča. Uze načetu teglu paradjz-sosa, nekoliko glavica crvenog luka, a u komad papira zamota malo masla. Zaključa magazu i ustrka uz basamke.

Voda je već skoro proključala. Uze tavicu, stavi maslo na nju, oguli luk i isitni ga. U šerpu istrese rižu da se kuha. Helem, eto vruče čorbe na siniji pred muhadžirima, a soba miruhi na ucvrkano maslo. Puše se čase.

Pridošlice počeše halapljivo kusati, a da u kašike ni puhali nisu. Hljeba iz košarice odmah nestade pa Safeta otrka ponovo u magazu i donese još pola skoro skamenjena hljeba. Djeci dade po komadić gurabije i po pola šolje vrela mlijeka. Poslije toga im pomože raspremiti ona šilteta i dušek, pa umorni ljudi polijegaše.

Safeta ugasi petrolejku i ode u svoju sobu. Muhadžiri su zaspali. Toliko su bili umorni da su hrkali i proizvodili zvuk sličan onome kad se ručnom žagom pila vlažna bukovina. Ona nije dugo mogla zaspati. Pratila je pogledom sjene na duvaru, a koje je činila srebrena mjesečina poigravajući se kroz store.

-Allahu dragi, što li se Rušid ne javlja? Jel živ il' je, gluho bilo, neđe mladu i ludu glavu zijanio. Prouči onako ležeći. Taman joj se prikunjalo ali je nekakva čudna misao trže sa vrata sna. Ustade i tiho se zaključa.

-Ne znam ja ko su ovi ljudi. Bolje da se zak'jučam.  

……

Ujutro je probudi kašljanje. Trže se. Nije znala koliko je sati. Ustade. Otvori vrata svoje sobe. Na sećiji je sjedio stari Ejub.

 
Da vidimo šta trkelja Srbin sa dna kace - Mehmedalija Nuhić
Utorak, 24 Srpanj 2018 10:28

 

Mehmedalija NuhicМр Мехмедалија Нухић: Како свој крст носи Мехмедалија

Разговарала Невенка Стојчевић

(Plaho bistar od nauka magistar - red bi bio da ostavi ime i da pređe na pravoslavlje)

У границама владајуће исламске идеологије мене класификују као вероодступника, што је горе од богохулништва. Јер, највећи је грех одрећи се вере, што ја према исламу чиним, али тиме истовремено доказујем да се никада нисам одрекао своје истинске, православне вере, и да се враћам ономе што, заправо, јесам, каже наш саговорник.

Мехмедалија Нухић из Лукавца код Тузле је магистрирао на теми муслиманског фундаментализма, а сада је докторант на Правном факултету Београдског универзитета, где намерава да одбрани тезу „Интеграциони процеси на подручју Балкана“, којом доказује постојање много старијег идентитета на Балкану од исламског, који је био и јесте и идентитет босанских муслимана, а зове се јужнословенски интеграциони идентитет. О истој теми Нухић је имао веома запажено излагање на недавно одржаном међународном скупу у организацији београдског Института за политичке студије, што је био повод за разговор са младим научником који је том приликом рекао да Кустурица није усамљен „случај“ и подигао руку на којој носи две бројанице са православним крстом.

Ви сте редак исламизовани Србин који јавно иступа са тезом о свом српском пореклу, и то још научно доказује. Шта Вас је надахнуло да истражујете ко сте, и одакле?

Откад знам за себе, знам да сам Србин. Заправо, Срби су ја, а босански муслимани су Срби којима је исламски идентитет силом наметнут у 16. веку, пре појаве Карађорђа и српских устанака, а све са далекосежним циљем да целим светом завлада својом џихадизованом религиозном идеологијом – на небу је Бог, на земљи његов пророк, његов народ и његова вера – ислам! Али, мојим венама тече крв мога прадеде Алије који је са братом током 1806. и 1807. протеран из околине Ужица на подручје које су држали Османлије, и кад је кренула најезда на Србију он је оставио једно дете, мог деду кога никада није видео, своју жену и мајку, и 1912. погинуо као српски војник. Његова жена, моја прабаба, једина је у целом том подручју примала пензију Краљевине СХС због свог мужа.

Хоћете да кажете да Ви православље носите у генима, и да је та вера константа Вашега идентитета!?
Не само то, хоћу да кажем да већина муслиманског народа у Босни живи са истим осећањем какво је моје и какво је, највероватније, имао и Емир Кустурица када је одлучио да се врати својим коренима и својој православној вери. Муслимани овде нису као Срби одувек староседеоци, они су овде почели да долазе у 16. веку када је и започела насилна исламизација, која је до данашњег дана прерасла у једно концептуално решење освајања целог света, по принципу – један Бог, један народ и једна вера.

Судећи по Вашем личном искуству, и дилемама босанских муслимана, колико је тај пројекат реалан?

По мом дубоком убеђењу та замисао није остварљива. Јер, они који су насилно исламизовани на овим подручјима у генима носе јужнословенску духовност и традиционалност која се непрестано, из дубине душе, опире наметнутој религијској идеологији. Зато су босански муслимани стално збуњени – да ли да се определе за оно што су по свом пореклу, дакле традиционално, или оно што им се намеће, а то је идеологизовани ислам. С друге стране, постоје људи од струке који добро познају конвертитски муслимански карактер и с тим „адутом“ у рукама стварају елите спремне да обликују и усмеравају јавно мњење, које су и довеле до братоубилачког грађанског рата. Сада, 20 година после рата многи од њих се враћају на традиционалност, па поново гледају „Битку на Неретви“ и сличне филмове, третирајући их као кохезионе факторе у поновном обједињавању једног истог тела, званог Босна. Срби никако међутим не смеју да се заварају тим наводним повратком првобитном идентитету.

Ви мислите да би то била нова превара оних који су братоубилачки грађански рат прогласили српском агресијом на Босну и Херцеговину, и Хрватску?

Свакако, јер рат исламиста никада не престаје. Он само привремено бива заклоњен кампањама поред горепоменуте, јер јужнословенство је један од елемената које они користе од Краљевине СХС, преко Титове Југославије, све до данас. Наравно, све због остварења својих циљева. И кад сагледате босанске политичаре, све од Мехмед Спахе до данас, јасно је да постоји континуитет који води искључивом једном циљу, исламизацији, коме је служила и политика разних Џемала Биједића и Хамдија Поздераца. Све је било у функцији паљења варница за ратне „игре“ деведесетих година прошлога века. После свега се видело да ништа не може да се уради на силу, радикалним методама, па босански муслимани још увек лутају за својим идентитетом, вагајући између традиционалности и(ли) религиозности.

 
Šamarčina laktaškom kabadahiji
Ponedjeljak, 23 Srpanj 2018 09:20

 

Vojin MijatovicVojin Mijatović: Milorade, vrijeđaš bošnjački narod na uličarski način, spreman si žrtvovati mir

Potpredsjednik glavnog odbora SDP-a Vojin Mijatović uputio je otvoreno pismo predsjedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku za čije je djelovanje kazao da dostiže "vrhunac ludila" u kojem je spreman žrtvovati sopstveni narod kojem pripada.

"Sad sam potpuno siguran da si u nikad većem strahu i da si spreman na sve, ali baš na sve da opstaneš pa i da žrtvuješ sopstveni narod kome pripadaš. I dobro zapamti ovo, ti pripadaš srpskom narodu, ti nisi vlasnik ovog naroda, ti nisi ni Car Lazar, ni Sava Nemanjić, ni Miloš Obrenović, jer o njima naša djeca uče, a o tebi neće nikada", navodi se na početku pisma.

Mijatović ističe da je danas potpuno uvjeren da je Dodik spreman zarad odbrane sopstvene pozicije gaziti preko mrtvih, te spreman žrtvovati mir u ovoj zemlji.

"Spreman si na sve samo da odbraniš ukradene milione. Upravo zbog toga ti danas moram sve ovo napisati. Već dugo ti i ja bez obzira što pripadamo istom narodu, ne dijelimo iste stavove, naprosto nismo isto vaspitani, jer ono što je meni sveto, tebi nije ni u pameti.

Mjesecima vodiš najpogubniju politiku po srpski narod kao rijetko koji izabrani politički lider u posljednjih nekoliko godina. Kačiš po slobodnom izboru, neposlušnim Srbima mete na leđa, optužuješ ljude za izdaju, ispiraš svakodnevno ljudima mozak putem svojih medija. Nekako sam stalno mislio da ćeš stati, da imaš granica, da ima nešto ljudsko u tebi. Nažalost bio sam u krivu.

Potpredsjednik glavnog odbora SDP-a Vojin Mijatović uputio je otvoreno pismo predsjedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku za čije je djelovanje kazao da dostiže "vrhunac ludila" u kojem je spreman žrtvovati sopstveni narod kojem pripada.

"Sad sam potpuno siguran da si u nikad većem strahu i da si spreman na sve, ali baš na sve da opstaneš pa i da žrtvuješ sopstveni narod kome pripadaš. I dobro zapamti ovo, ti pripadaš srpskom narodu, ti nisi vlasnik ovog naroda, ti nisi ni Car Lazar, ni Sava Nemanjić, ni Miloš Obrenović, jer o njima naša djeca uče, a o tebi neće nikada", navodi se na početku pisma.

Mijatović ističe da je danas potpuno uvjeren da je Dodik spreman zarad odbrane sopstvene pozicije gaziti preko mrtvih, te spreman žrtvovati mir u ovoj zemlji.

"Spreman si na sve samo da odbraniš ukradene milione. Upravo zbog toga ti danas moram sve ovo napisati. Već dugo ti i ja bez obzira što pripadamo istom narodu, ne dijelimo iste stavove, naprosto nismo isto vaspitani, jer ono što je meni sveto, tebi nije ni u pameti.

Mjesecima vodiš najpogubniju politiku po srpski narod kao rijetko koji izabrani politički lider u posljednjih nekoliko godina. Kačiš po slobodnom izboru, neposlušnim Srbima mete na leđa, optužuješ ljude za izdaju, ispiraš svakodnevno ljudima mozak putem svojih medija. Nekako sam stalno mislio da ćeš stati, da imaš granica, da ima nešto ljudsko u tebi. Nažalost bio sam u krivu.

Bez obzira što je jedina stvar koju nudiš mržnja prema svima i svemu što nije u okvirima tvoje priče, bez obzira što vodiš hajku protiv države u kojoj živiš, želim jednu ključnu stvar jasno izreći: nisi ti nikakav problem za Bosnu i Hercegovinu, ti si najveći problem srpskom narodu koji živi u Bosni i Hercegovini. Jer moram reći ono što znaš i ti , bilo je Bosne i prije tebe i mene , a biće je i poslije nas, to je realnost koju bi ti vrlo rado i javno izrekao da nisi ovoliko zaglibio u svoje laži", navodi Mijatović.

Potpredsjednik Glavnog odbora SDP-a smatra da Dodik postaje najveći teret narodu kojem pripada.

 
RUŠID - roman u nastavcima
Subota, 21 Srpanj 2018 09:44

 

Skela na SaviRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (22)

Nadan Filipović

Dolazak Kozarčana

(Fotografija jasenovačke skele za put bez povratka)

Dani su brzo prolazili. Rušid se, htio ili ne htio, počeo navikavati na “život” u Jasenovcu. Znao je šta ga slijedi ako ne posluša svaku naredbu nadređenih, a posebno Alagine naredbe. Najčešće je s njim u društvu, kao poslušni pas obilazio gradilište nasipa uz Savu gdje su kontrolirali da li logoraši ispunjavaju norme.

Luburić je veći dio vremena provodio u Zagrebu. Znao je doći na par dana, izvršiti punu kontrolu, izdati naloge i naredbe, pa bi opet, uz pratnju, automobilom odlazio u Zagreb. Početkom juna 1942. godine odjednom se stvorio u logoru. Bez inače uobičajene najave. Sazvao je hitni skup svojih najbližih i najpouzdanijih glavešina. U upravi. Sastanak je trajao više od tri sata. Rušid je za to vrijeme sjedio na klupi ispred barake. Pogled mu je često znao skrenuti u pravcu one kolektivne grobnice i zlokobne ploče nad njom. Kad god bi pogledao u tom pravcu cijelim tijelom mu je prolazila drhtavica. Znao je pomisliti: “Još je sekunda falila pa da i ja tamo ležim. Sami me je Allah dželešanuhu spasio iako sam bio prisiljen šejtanu prodati dušu.”

Sastanak je završen. Luburić sjede u automobil. Ode u Zagreb.

Alaga se spusti na klupu do Rušida: “Što smo plandovali, plandovali smo. Počela je golema bitka protiv vlaške crvene bande na Kozari i Potkozarju. Pojma nisam imao da su crvendači zauzeli Petrovac, Drvar, Glamoč i konačno Prijedor. Proširili su se do Varcar Vakufa, a povremeno upadaju u sela oko Banja Luke. Pukovnik nam je rekao da je pokrenuta velika ofanziva protiv komunističkih bandita. Velika je sila krenula na tu bandu. Kako reče, na partizansku bandu kreće preko deset hiljada N'jemaca, naših, što ustaša, što domobrana preko dvadeset hiljada, a začudilo me kad nam reče da će bit' preko tri hiljade četnika na našoj strani, na čelu sa njihovim bajagi vojvodama, nekim Drenovićem i Marčetićem, ako sam dobro uhaviz'o. Jako mi je čudno da su se naši utalili sa četnicima, al' valjda zagrebačke glavuzije znaju šta rade. I zamisli Rušide koja je to banda. Napravili naku lutku da liči na poglavnika, pa je objesili u centru Prijedora, bilesi na prava vješala, a na prsima toj lutki napisali na kartonu da će poglavnik na vješalima završit'. Kad je poglavnik to čuo pravo je povilenio i naredio je da se butum Kozara i svo Potkozarje kompletno očisti od Vlaha koji su masovno, jal' za četnike, jal' za partizane.”

-Hoće l' i nas dizat'?

-Jok, bolan ne bio! Nas čeka golem pos'o. Pukovnik veli da mu je poglavnik naredio da sve civile potrpamo u Jasenovac, a dio da gonimo u Gradišku. Na to je pukovnik odgovorio poglavniku da kod nas ima mjesta morebit samo za pet stotina do hiljade, možda, a da je Gradiška prepuna. Na to je poglavnik rek'o pukovniku Luburiću da se snađe i da uradi šta god hoće sa vlaškom ruljom koju će dognat' nakon bitke. Nama je na sastanku naredio da nikog, ama baš ni jednog, ne primamo u logor, već da se organizuju dvije skele i da ih gone preko Save prema Uštici i Gradini. Još je strogo naredio je da se puške i pištolji ne koriste, već samo kama, malj, bradva i drugi ručni halat. Ne smije se čuti niti jedan pucanj da se ova vlašadija na ovoj strani ne bi uzbihuzurila i ne daj bože zaobadala. Sutra moram preko u Ušticu da naredim onim grobarima, Ciganima, da dan-noć kopaju što veće jame. Valja ta govna zakopat'. A kol'ko će ih bit sami Allah znade?”

-Boga ti Alaga, kak'i ono brodovi jutros prođoše uz rijeku? Vidim, nisu naši. Nemaju naše oznake. Čiji li su?

-Mađarski ba! To su njihove topovnjače koje će bombardovati Kozaru sa Save da banda ne bi mogla nagrnut' prema rijeci i preplivavat' 'vamo. I to nam je pukovnik rek'o, al' ti ja zaboravi' rijet. Mađarski poglavnik pomaže našem poglavniku da se r'ješimo gamadi i svih Vlaha. Inšallah! Hajmo po jednu cigaru krehnut' pa radnu bandu na nasipu da vidimo ispunjavaju li norme.

Izvadi kutiju “Ljubuškog” i natjera Rušida da nazor zapali.

-Ha'de ba, šta se pekmeziš k'o naka minderpuza. Zapali, ne volim sam ni kahve ni rakije popit', a ni cigare sam zažmarit'.

I zaista, slijedećih četrdesetak dana i noći osluškivali su u daljini detonacije topovskih granata. Krajem jula, u taj vakat srpnja, daleka tutnjava zamuknu, a Savom protutnja onih pet mađarskih topovnjača koje je admiral Horthy poslao Paveliću kao bratsku pomoć. Ostavljale su za sobom golemi bijeli trag. Kad su prolazile pored logora ustaše koji su bili na nasipu oduševljeno su mahali, a jedna od topovnjača se oglasila dugim piskom sirene.

 
Osvrt “doktora” Milojka Pantića i orkestrirane reakcije srbijanskih pacijenata
Petak, 20 Srpanj 2018 10:00

 

Milojko thumb250_Otrov tabloidnog gliba

Milojko Pantić, Beograd

Često se čuje poluistina da se Srbija politički vratila u devedesete godine prošlog veka, jer na javnoj društvenoj sceni dominiraju nacionalisti i šovinisti i u vlasti i u opoziciji. Razlika je međutim ogromna. Milošević, Koštunica i njima slični bili su ideološki zatucani nacionalisti. Sadašnjim vlastodržačkim paranoidnim nacionalističkim piromanima, ideologija nije ni u primisli, ako uopšte znaju šta je to.

Za onoga ko želi da vidi, providno je i plitkoumno to što rade vladajući primitivni i nekompetentni politički čimbenici u Srbiji. Sve svoje nepodopštine, u mnogim slučajevima i otvorene pljačke društva i države, svoje neznanje i nekompetentnost u vođenju države prikrivaju lažima o navodnoj ugroženosti nacije i širenjem mržnje prema drugima i drugačijima ne samo u okruženju.

Preko svojih tabloidnih medija, oni već decenijama truju duše i razum građana Srbije stvarajući kod njih odijum čak i prema sportskoj ikoni Novaku Đokoviću. Taj višedecenijski nacionalistički otrov u medijima tako je jakog intenziteta i ima tako razorno dejstvo na ljudsku psihu, da mu je podlegao i možda najbolji roker Srbije svih vremena, ingeniozni Bora Đorđević – Čorba. Liči zaista na paranoju kad na društvenim mrežama uoči finala Svetskog prvenstva u Rusiji Čorba usklikne: „Mbape, brate, nabijaj Hrvate.“ Rekao bih štaviše da je nacionalistički otrov tabloidnog gliba pretvorio svest ljudi u životnu filozofiju afričkih zulu plemena koja kaže da je dobro kad mi ubijamo druge a zlo kad drugi ubijaju nas. Sve je to zapravo duh ratnih devedesetih, kada se pod parolom za spas ugroženog srpstva klalo, ubijalo i pljačkalo i kada je Milošević sa Tuđmanom dogovorio preseljenje Srba iz kninske Krajine na Kosovo. Upitajmo se zašto Drago Kovačević, gradonačelnik Knina iz vremena „Oluje“, ne samo da ne mrzi Hrvate nego i navija za njih? Zato što ga Borin usklik podseća na Arkana i njegovu paravojsku koja je klicala: „Dajte nam salate da koljemo Hrvate“. Baš bih voleo da mi moj dugogodišnji omiljeni roker objasni zbog čega toliko mrzi Hrvate? Jer ako kaže Jasenovac, ja ću reći Vukovar, ako kaže Jadovno, podsetiću ga na Zadar i Dubrovnik. Nikada mi neće biti jasno kako tako oštroumni ljudi kao Bora ne vide lažni patriotizam, nacionalističke podvale, prevare i zamene teza. I kako ne vide da su prave poruke mira, međusobnog uvažavanja i saradnje kad naš Nole nacionale ne vređajući nikoga napiše: „Ajmo vatreni!“ Ili kad najbolji fudbaler Svetskog prvenstva u Rusiji Luka Modrić pobedu Reala u Ligi šampiona posveti svim ljudima u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini koji, kako je rekao, prolaze kroz teška vremena.

Gde bi Srbiji bio kraj kad bi slušala svetske ljude od takvog znanja, morala, kvaliteta i integriteta, a ne populistički, nacionalistički, šovinistički polusvet i probisvete u vidu političara opšte prakse.

(Tekst je prenesen sa portal DANAS od 19-7.2018. Zahvaljujem se prijatelju iz Crne Gore koji mi je poslao link.)

Komentari “pacijenata”:

idi kopaj nesto ako ti je dosadno u penziji

19. jula 2018. u 15.24

Ovo je prava slika „gradjanske Srbije“, pateticno advokatisanje u ime hrvatskih klerofasista. Pantic spominje Modrica? Zasto je licemerno preskocio orgijanje Modrica sa ustasoidom Thompsonom u Zagrebu pre koji dan? Da li se tako salju poruke mira? Kako je to promaklo Panticu? Ili to mozda srpski tabloidi izmisljaju a Modric je pevao zagrljen sa Josipom Lisac? Koliko neko treba da je glupab i ogranicen i da izjednacava Vukovar i Jasenovac? Tesko Srbiji ako je Pantic olicenje gradjanskih vrednosti.

TT

19. jula 2018. u 15.35

Ne znam za tu izjavu Modrica nakon pobede Reala ali sam svojim ocima video i svojim usima slusao Modrica kako zagrljen sa Thompsonom peva hrvatske, sovinisticke pesme na doceku u Zagrebu. Kakvu je to poruku pevanjem tih pesama poslao Modric, taj „svetski covek od takvog znanja, morala, kvaliteta i integritea“? Uglavnom, Pantic ni kao sportski komentator nije bio nesto a narocito to nije kao politicki komentator sa ovom ljigavom demagogijom i zamenama teza ili kao glasnogovrnik „gradjanske elite“ ili sta je vec utripovao da je.

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search