LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home
Osvrt Muhameda Filipovića
Nedjelja, 11 Veljača 2018 17:59

 

TunjoSamo nam kritičko mišljenje i nauka mogu pomoći

Muhamed Filipović

Svi koji iole ozbiljnije promišljaju ne samo situaciju u Bosni i Hercegovini, regiji, nego i cijelome svijetu, saglasni su da su nakon Drugog svjetskog rata, koji se odigrao kao velika konflagracija demokratskih snaga sa snagama fašizma i pobjedom demokratskih snaga, stvoreni uvjeti za nastanak ere mirnog razvitka i, jednostavnije rečeno, tehničkog sređivanja problema koje je mučna prethodna historija Evrope i svijeta ostavila tadašnjoj generaciji.

Nestvarne zamisli

A historija je pobjednicima nad fašizmom ostavila u naslijeđe kolonijalni sistem koji je bio ne samo nemoralan već i politički neproduktivan, jer nije bio u stanju da ostvaruje ciljeve koje su mu njegovi tvorci postavljali. Pobjednici nad fašizmom su stvorili i Organizaciju ujedinjenih naroda koja je trebala biti ne samo čuvar teško postignute pobjede i uspostavljanja mira nego i faktor koji će programirati mjere razvoja u svijetu koje će voditi ujednačavanju stanja i mogućnosti ljudi kao bitnom faktoru ostvarenja pretpostavki za trajniji i mirniji razvoj.

Nažalost, nije proteklo ni nekoliko godina, a ove lijepe zamisli su se pokazale nestvarnim i došlo je do sukoba između grupacije komunističkih zemalja i grupacije demokratskih zemalja, tj. do Korejskog rata, koji je pokazao da su političke snage u svijetu ekstremno polarizirane. Nova polarizacija nastala je kao posljedica načina rješavanja problema koje je ostavila vladavina fašizma i dugotrajni rat.

Naime, pobjednici nad fašizmom Sjedinjene Američke Države, Sovjetski savez, Velika Britanija, Francuska i Kina su nizom sporazuma od Kazablanke do Jalte mir utemeljili na ideji podjela svijeta na zone utjecaja koji se sveo na utjecaj dva bloka sila. Ostvarenje ovog plana izazvalo je jačanje suprotnosti koje su dovele do cijelog niza lokalnih ratova u Koreji, Malaji, Indoneziji, Indiji, Pakistanu i Indokini, a kasnije se ta situacija prenijela i na Bliski istok, gdje je nastao palestinsko-židovski rat i cijeli niz lokalnih sukoba u Africi.

Od trajnog mira, harmonizacije interesa i mogućnosti država i ljudi u svijetu nije preostalo ništa drugo osim nove i još dublje podjele svijeta na dva pola u nešto reduciranom obliku, budući da je nekadašnji Pokret nesvrstanih, koji je funkcionirao kao faktor amortizacije i sprečavanja eventualno velikog sukoba, nestao, a veliki sukob sprečava samo strah svih da su stvorena i toliko raširena sredstva masovnog uništavanja da svaki veliki rat sličan onom kakav se odigrao sredinom 20. stoljeća vodi svijet u apsolutnu katastrofu.

I ako izuzmemo slučaj, što u historiji nije rijetko, koji može da dovede do velike konflagracije bez obzira na namjere učesnika te igre, te svijet bude pošteđen nuklearne katastrofe, ostaje opravdani strah od drugih vrsta katastrofe, a to je klimatska katastrofa i porast broja stanovništva s uporednim smanjenjem obradivog zemljišta i drugih izvora za život, uz sve veću koncentraciju bogatstva u sve manjem broju ruku i sve obimnijem siromaštvu.

Iluzije i laži

 
Alijine iskrice
Subota, 10 Veljača 2018 16:11

 

Nametak AlijaAlijine sarajevske minijature (43)

Iz knjige „Sarajevski nekrologij“ Alije Nametka

Zapis o Mehagi Ahmetaševiću

U nedelju 28. februara umro je moj komšija i u Sarajevu i dok smo bili age na Kiseljaku, Mehaga Ahmetašević u 73. godini. Bio je pred rat jedan od najbogatijih Sarajlija muslimana, ako ne na jednu glavu i najbogatiji. Imao je kuća pod kiriju, dionice i odborništvo u Zemaljskoj banci, a iza rata je morao raditi kao obični činovničić u “Opremi”. U subotu 15. maja umro mi je komšija Avdaga Bakarević, šofer. Dobro smo se pazili, pa kako nije imao djece, njegova žena me je već unaprijed zamolila da se pobrinem o njegovoj dženazi. Bolovao je od raka na plućima. To mi je bilo prvi put da deveram sa hodžama i suhodžicama i isplaćujem im “usluge”. Rabije-hanuma, njegova žena, a prijateljica moje žene, zbrojila je i dala mi 115.000 dinara, a ne 110.000, kako je mislila da je dala.

Kad sam joj u srijedu 19. juna oko pola pet po podne davao obračun i vraćao pare dotrča Saliha kao bez duše, da pohitim Ejubagi Šabiću, jer mu je naglo pozlilo. Potrčao sam i zatekao ga mrtva. Iako nije prošlo više od pet minuta kako je njegova kći Kika došla da zove telefonom hitnu pomoć i kako me je Saliha zovnula, Ejubaga zdrav-čitav umrije u 64. godini. Bio je namaščija, pravi komšija koji je za svakog imao osmijeh na licu i lijepu riječ. I djeci bi se lijepo javio. Sastajali smo se i ponekad sijelili. Kad god je trebalo kakva građevinskog materijala, ako ga nigdje nije bilo, on bi ga priskrbio svoim komšijama.

Veoma mi je neobično bez njega, jer mu ostade prazno mjesto u džamiji.

Isti dan je umro i Alajbeg Kulenović, malo dalji komšija, ali mu ne odoh na dženazu, jer je u četvrtak umro Salih-aga Ahatović u Faletićima. Kad je 29. novembra 1943. godine bombardirano Sarajevo odselio sam 30. novembra u Faletiće, ali kako je naša kuća već bila zaposjednuta (muhadžiri iz rogatičkih sela), on me primi, pa smo bili kod njega jednu heftu, dok je panika prošla. Proučio sam mu na kaburu u Faletićima ašare i fatihu, teberruken. Ostavio je iza sebe četiri sina i tri kćeri i, što je danas rijedak slučaj, sve su nevjeste muslimanke, svi zetovi muslimani, a i unučad imaju muslimanska imena.

(7.6.1965)

 
Najužasnije kletve sa Balkana
Petak, 09 Veljača 2018 14:47

 

KletvaNajužasnije kletve sa Balkana

Dabogda te jebo svekar u ladnoj sobi.

Kletva devojci: Sve ti uvelo, a trbuh ti rastao.   

 Dabogda te keva (majka) kukom po Dunavu tražila.  

Dabogda ti konj krvavim kurcem na kevinom (majčinom) grobu sestru jebo.

Dao ti bog hiljadu pasa, pa svi ćutali, a ti sam trčao oko kuće i lajao!

Dabogda bio pokretan kao Stiven Hoking, a pametan kao Sanja Marinković.

Jebem te mrtvog na astal dok ti majka tura dinarče na čelo!

Dabogda ti svi u kući plakali, a samo neka ti pop peva.

Dabogda ti se, dok sereš, kuća zapalila.

Dabogda te policija crtala kredom po autoputu.

Dabogda imao proljev i štucavicu u isto vreme.

Dabogda ti kuća bila na CNN-u.

Dabogda ti njiva urodila od dekinog (dedinog) gnoja.

Dabogda ti iz dupeta kukurek izrastao, a iz očiju beli luk.

Dabogda te keva špahtlom strugala sa haube i šoferšajbne.

Dabogda proljev imao i veliki kašalj u isto vreme.

Dabogda ti lift pobegao, a ti proljev imao.

Dabogda ti gips uvek odelo bio.

Dabogda ti oko stakleno u wc upalo.

Dabogda ti karfiola iz bulje (guzice) procvala.

Da bog da ti žena rodila stonogu, pa celi život da radiš za cipele detetu.

Dabogda ti se pička ogadila, a kurac ti se osladio.

Dabogda ti sin doveo zeta u kuću!

Dabogda ti stolar odelo krojio.

Dabogda ti keva (majka) mrtvom sat na ruci navijala.

Dabogda da ti deca na tebe liče!

Dabogda ti keva (majka) s pičke kosu na glavu sadila. 

Dabogda ti se u kući sve osušilo osim veša.

Dabogda te majka kao komadiće kobasice u mesnom pasulju prepoznala.

Dabogda ti apoteka menza bila.

 
Sandžak u NOB-u
Četvrtak, 08 Veljača 2018 12:18

 

Esad RahicSandžak u Drugom svjetskom ratu (5)

Mr sci. Esad Rahić

Narod pljevaljskog, mileševskog i pribojskog kraja oduševljeno je dočekao i pozdravio Crnogorski partizanski odred zbog operacija u Sandžaku. Istovremeno, u Sandžak je početkom decembra 1941, sa Vrhovnim Štabom i CK KPJ, odstupila glavnina partizanskih jedinica iz Zapadne Srbije i Šumadije. (Zbornik III, 1, dok. 190; Vladimir Dedijer, Dnevnik, I, Beograd 1946, str. 64-70) Nova Varoš, koju su od italijanskog okupatora, 4. decembra 1941, oslobodile srbijanske i sandžačke partizanske jedinice i njena okolina, postale su sjedište Oblasnog komiteta KPJ i Glavnog štaba NOP odreda za Sandžak, dijela Pokrajinskog komitata KPJ i Glavnog štaba NOP odreda za Srbiju, a od 1. do 20. decembra i CK KPJ i Vrhovnog štaba sa Titom na čelu. Proširena je i učvršćena slobodna teritorija između Lima i Uvca. Tako su Nova Varoš i njena prijepoljska okolina bile svojevrsni nastavak Užičke Republike. Vrhovni štab i Centralni komitet KPJ su 7. decembra u selu  Drenovi, kod Prijepolja donijeli odluku o formiranju Prve proleterske brigade i odredili bataljone koji će ući u njen sastav. Ova je odluka  sprovedena u djelo 22. decembra u mjestu Rudo, u Bosni.

Međutim, neuspješno i s velikim gubicima završio je pogriješan i nepotreban napad srbijanskih i sandžačkih jedinica na Sjenicu 22. decembra 1941. godine. Napadom na Sjenicu su rukovodili Vladimir Knežević Volođa i Petar Stambolić, a glavni inicijator napada je bio Milovan Đilas-Đido. On je smatrao „da bi Sjenicu trebalo osloboditi, čija sela imaju dosta stoke, a u samoj Sjenici dućani su puni nama potrebne robe, pa i duvana za vojsku“. Napad su izvršili Prvi užički, Šumadijski i Beogradski bataljon. U borbama protiv muslimanske milicije koja je branila grad poginulo je, ranjeno i zarobljeno više od 100 partizana (52 poginula i veliki broj zarobljenih). U pismu od 28. decembra Tito je osudio napad na Sjenicu kao politički nepravilan i vojnički sasvim slabo pripremljen i izveden, konstatujući da su partizani ovim napadom zaoštrili odnose sa Bošnjacima i dali veliki broj dragocjenih i bespotrebnih žrtava. To je bio najveći poraz partizanskog pokreta u 1941. godini poslije bitke na Kadinjači. (Ljubodrag Đurić, Sjećanja na ljude i događaje, Beograd 1989, str.61-64)

Početkom februara 1942, srbijanski i sandžački četnici, Nedićevska straža i muslimanska milicija, uz italijansku podršku napali su na slobodnu teritoriju između Lima i Uvca. Šestog februara zauzeli su Novu Varoš i prinudili srbijanske partizanske bataljone (od kojih je 1. marta u Čajniču, formirana 2. proleterska NOU Brigada) i sandžačke partizanske snage na desnoj obali Lima da se po velikom snijegu i temperaturi od  -25 stepeni povuku na Zlatar. Zatim su se 7/8. februara, prebacili preko Lima u Kamenu Goru, na slobodnu teritoriju između Lima i Tare, odnosno na Meteljku, Čajniče, koje je 27. januara oslobodio pljevaljski udarni bataljon „Prvi decembar’’. Na slobodnoj teritoriji između Lima i Tare reorganizovane su sandžačke snage. Formiran je 1. i 2. Zlatarski i Mileševski udarni bataljon, Bjelopoljski i Pljevaljski NOP odred, pod neposrednom komandom  Glavnog štaba NOP odreda  za Sandžak. (Četvrta sandžačka NOU brigada, str. 45-46)

 
Priča iz 1931. godine
Utorak, 06 Veljača 2018 12:35

 

Dzamija u nociMrak nad Sarajevom

Ivo Andrić, Politika, 1931

Vezirov lekar, doktor Galanti obišao je bolesnog arhimandrita koji je bio zatvoren u Žutoj Tabiji „zbog nekih knjiga, nekog oružja, i neke politike”. Sad je silazio kamenitim puteljkom do na drum gde su ga čekala kola. Sunce je zapadalo negde između Huma i maglovite ravnice u dnu vidika. Zalazilo je po nekoliko puta za gust oblak pa se opet pomaljalo i obasjavalo. Kad je konačno uistinu iščezlo, ostala je u očima čovekovim neka nesigurna i bolna nada, da će se možda još jednom pojaviti. Ali umesto sunca javi se večernje rumenilo za kojim dolazi tama.

Sunce koje zalazi za Sarajevom izgleda da je poslednje i da se gasi nad čovečanstvom za uvek, mislio je vezirov lekar. To je bila jedna od onih kratkih misli kojim ga je darivao sumrak svakodnevno, a od kojih je svaka nagrizala volju za životom i, pomalo, i život sam.

Na uzvisini ispod tvrđavskog zida lekar zastade, i naslonjen na ogradu posmatraše ispod sebe Sarajevo koje je izgledalo ustreptalo i nerealno u tom trenutku između dana i noći.

Dodir s Turcima bio je za lekara jedan teret na koji se navikao s vremenom kao na neminovno zlo, ali dodir sa rajom bio je za njega pravo mučenje. Protivno od mnogih Turaka i Hrišćana u turskoj službi, lekar nije olako uzimao pokrete raje, ali nije verovao ni u njihov konačni uspeh. Njemu su rajinski vođi i prvaci izgledali kao robijaši koji se, da bi zavarali vreme i sopstvenu bedu, igraju vojvoda i kneževa. U stvari on je verovao da će raja naneti Turcima mnogo zla ali da sebi neće ništa pomoći. I kad god je ovako morao da dođe u dodir sa predstavnicima raje, u njemu se javljalo neko jetko sažaljenje koje se zbog svoje pomoći odmah pretvaralo u očaj, u želju da se beži iz ove zemlje, ma kuda i što pre.

Kao za većinu Evropejaca, Hrišćana, i za doktora Galantia moglo se reći da ga je u Tursku dovela nezdrava ambicija. Prvih godina, u Carigradu, toliko je morao da se muči i bori da nije imao kad ni da razmišlja mnogo u Turskoj, o sebi i o životu koji vodi. Tada ga je uzeo u svoju službu bogati i lukavi Osman paša i zbrinuo njega i porodicu mu. Paša je imao veliko poverenje u svoga lekara, ako se poverenjem može nazvati ta nasmejana i malko prezriva naklonost kojom ga je dočekivao od prvog dana.

Kako kod Osmanlija ništa nije određeno, jasno ni čisto, kako nijedna stvar ne služi samo onome čemu je javno namenjena, i pašin lekar dobivao je poslove koji nemaju ničeg zajedničkog sa njegovim zvanjem. Poveravani su mu tugaljivi, mučni i sumnjivi zadatci u administraciji, u pašinoj ličnoj politici ili u intrigama koje se pletu u Konaku. On je sve to svršavao sa urođenom tačnošću i opreznošću, mirno i bezobzirno kako može da radi samo stranac koji stvarno nije vezan za sredinu u kojoj živi. I nikad nije mogao ni pomisliti da taj rano osedeli i smireni lekar nije ni do danas našao sebi mesta u ovome svetu i da nosi kroz život tešku unutrašnju muku, nepriznavanu i nekazivanu.

 
Bora Ćorba uzvraća ćlanovima žirija
Ponedjeljak, 05 Veljača 2018 00:58

 

BoraHamdo Takiša je beli k'o vidovita Đemila

Bingo efendija, partajm imam, inaće alim

(Nije muha na slici - Bora je Ćorba zahvalni)

Naletijo Hamdo Takiša i donijo mi te'sta što ga je u njega mu sin Nahid kopipejstovo. Veli Hamdica da se sada se malo Bora Čorba zavlači članu žirija Muharemu Bazdulju i Nemanji Emiru Kusturici – baš u stilu: Mi tebi laureate-vojvodo, ti nama serdari-junaci, najveći režiseri i vrhunski teletuaci.

Ja njemu velim: “Ohani ba Hamdice, Bora Ćorba je jeben igrać ova dvojica, Nurin i Masnokos su malehni maksumčići za tog jalijaša što je sve finte beogradske davno doktoriro i koji ba kuži ovaj, za njega mandrake, najivni duet. Neće se Bora Ćorba zalećet namah da him se zahvaljiva i da hih kuje u zvezde dok je nagrada taze! Morebit kad nagradu zacuga pa mu usfali love more onda da hih hvali da ih navuće da mu podaju kak'u još nagradu. Da ima gutu kad izađe. Garant!”

A meni Hamdica slavodobitno izvadi i metnijo mi pod nosa mi te'st đe piše vako:

Citat iz teksta: “Bora Đorđević za Novosti: Uvek se vraćam velikom Andriću” Vesna Pantelić, Večernje novosti, Beograd 28. januar 2018.

Citirano iz teksta od slovceta do slovceta: “Odlika Andrićevog instituta u Višegradu da roker i pesnik Bora Đorđević bude dobitnik Velike nagrade "Ivo Andrić" za knjigu godine, zbirku poezije "Pusto ostrvo" ("Arte"), izazvala je podeljene reakcije u javnosti. Dok su jedni bili oduševljeni, drugi su se pitali da li Bora Čorba zaslužuje nagradu koja nosi ime našeg jedinog nobelovca.

- Mnogo mi je važnije šta misli jedan ostvareni pesnik i akademik Matija Bećković, jedan vrhunski intelektualac kao što je gospodin Muharem Bazdulj i jedan svetski priznat i poznat režiser kao što je Emir Kusturica, od ove kvazielite, beogradske čaršije, paćenika i plaćenika - kaže za "Novosti" Bora Đorđević. - Knjiga mi se zove "Pusto ostrvo" baš zbog takvih ljudi.”

Proćito ja i velim: “Aferim Hamdice! Puška! Ticape! Beli si u pravu. Baš hih je pozlatijo. Emir aka Nemanja Kusturica jeste vel'kokalibarski svijetski režiser, o tome nikad spora nije bilo. Ko bi to osporav'o bijo bi baš dalabu mahnita jedan kroz jedan. Uz to je Srbin od glave do pete. Krstit – totale regulare!I otac Murat mu je bijo Srbin – tako Emir i Nemanja tvrde. Neki u Sarajvu paldume da Nemanja dribla Emira i da laže da je rahmetli Murat bijo Srbin i da je bijo Srbin isto on'liko kol'ko je sultan Murat bijo Srbin jerbo đe će ba Srbin Miloš Kobilić, od familije Kobila, koknit 'nako podmuklo kolegu Srbina Murata, po zanimanju sultana. Ha'de ba. Prićo mi je jedan bistar od psihijatorskijeh nauka magistar da se u Emiru nalazi Nemanja, a u Nemanji Emir, pa je to k'o nakav doktor Đekil jal' Đemil i mister Hajd, doćim nadvladava Nemanja u Emiru jerbo tako mora bit'. Dali mu Srbi ko begovat ganc ćitavu ba planinu, Trebević je za otu planinu k'o hurmađik, pa mu gojeni Dodik dao k'o drugi begovat taj bajagi Andrić grad izgradit na otetoj zemji koja je ukajtita stotinama godina na druge ljude koji će to gonjat' i izgonjat' – kadli tadli, pa će tad bit' prave šege.

A Muha ili Muva?!

Eeeee, njega je prefrigani mandrak hajduk i ćetnićki vojvoda Bora Ćorba uzdig'o visoko visoko iznad butum beogradskijeh teletualaca koje je nazvo sve kvazielitom, beogradskom ćaršijom, paćenicima i plaćenicima.

Car je ba Muha (Muva)!!! Sadje on glavni BG-teletualac a oni zavidni ga podjebaju sa “leti muha na svako govno” ili “muha sve zna, teletualac opšte prakse”, “svakom pilavu vegeta il' biber, svakom paćetu sirće, tol'ki teletualac da sad radi da pronađe formulu tamjana!” – tako ta banda o teletuacu koji je najvrhunskiji teletualac i u BG i u Sarajv'u – šifra - telegetno janje dvije ovce sisa!

A plaho ga fali i Matija, a đe su u talu da te fale i da te napr'jed guraju Nemanja i Matija, bogami se Muhi sprema mantija. Isto k'o Nemanja! Nejma ba Muha u prave Srbe nako. Eheheee Muha! Nemere se Srbinom postat ko na guzove prodajući him filosofsku prdimahovinu i zanoseći im jaja na okukama. Valja ti k'o u tebe ti mentor, ono - mantija, manastir, isposništvo, nejma glavuše u škembetu, nejma crevca na žaru, nejma ćvaraka, nejma leskovaćki voz, itd., (poš'o si se debelit', drob napup'o, jamda te vodaju i tove)…da, da, da položiš kvalifikacijoni ispit za Srbina, pravoslavlje se mora polagat' i valja se krstit'. Stipu sad ba Mustafu Mulalića. Ćića je bijo mala beba za ove novokomponovate ćetnike. On je svoje vjerne muslimane – ćetnike c'jenio do zadnjeg mu dana, a ovi novi, hej ba Muhaaaa, proćitaj malo, kumovi Srbi su kumove muslimane jope klali ko 41-45. Dežavi, jaštaradi! Nagari Muha i ufati se krštenice, opametni i ne gicaj se. Vakat ti je, a to će bit' golema stvar. A lakše će bit' i Nemanji kad se u pravoslavlje presaldumiš. Neće on bit' jedini, a onda vama dvojici novokonponovatijeh Srba valja tražiti trećeg, ne za preferans, već ono – treća sreća. Što vas je više kod nas vas je manje, a u Srbiji opada natalitet pa im, ako i rad ćega, baš dobro dođete.

Dobar si Hamdice, đe ga ba nađe!

 
Podsjećanje
Nedjelja, 04 Veljača 2018 08:50

 

BogdanovicIntervju iz 1993: Bogdan Bogdanović: Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori

Razgovarao: Mirče Tomovski, Skopje 

Razgovor sa Bogdanom Bogdanovićem, u njegovom stanu na Vračaru, jednom od najlepših starih delova Beograda, bio je "izlaz" iz njegovog "strogo kontrolisanog života". Nekada prvi čovek Beograda sada živi takoreći u kućnom pritvoru. Ispred njegovog stana ne stoji stražar. Ali, tu su ulogu preuzele stalne pretnje koje dobija na sve moguće načine. Medijska blokada za čoveka njegovog kova je više od bilo kavkog fizičkog pritiska. To je najbolja potvrda uticaja režima od "istorijske" osme sednice CK SK Srbije. "Zaštita" mu je njegov "paralelni" život, knjige koje piše, eseji kroz koje prosipa veliku intelektualnu energiju, iako je već u poodmaklim godinama. On je, ipak, jedna od retkih ličnosti intelektualnog i političkog života Srbije koja je ostala nekompromitovana.

Tomovski: Kako danas živi nekadašnji gradonačelnik Beograda? 

Bogdanović: U Beogradu živim kao stranac. A, Beograd – veliko je pitanje za mene, da li uopšte postoji. Ne znam da li je ovo danas Beograd. Po mom mišljenju to više nije Beograd. Beograd je bio grad koji se voli. Njega su voleli svi i svi su ga prihvatali. Prošle godine u ovo vreme bio sam u Parizu i imao sam priliku da razgovaram sa jednim od urednika sarajevskog "Oslobođenja". Kasnije sam shvatio da je Srbin, što je isto tako važno za ovu priču. On kaže: "Znate li šta nas boli? Da se Beogradu desio deseti deo onoga što se desilo Sarajevu, mi bi svi izginuli za Beograd". A Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori, gori kao buktinja, gledao je to svake večeri, gledao je kako ubijaju ljude, kako srpska artiljerija bije po deci Sarajeva. Beograd je bio negde po strani, kao da se to dešava na Mesecu, u nekom filmu, bio je u nekoj anesteziji, potpuno povučen. Hoću da kaže da se posle svega bojim za budućnost Beograda, bojim se da Beograd više nikada, makar se sve ovo srećno završilo, neće biti ono što je bio. On je moralno podbacio i to mora da se zna. Beograd nije bio na visini, na onoj na kojoj je postojao mit o njemu. On je, ipak, u staroj Jugoslaviji, između dva rata, bio neka oaza slobodnih misli. Nažalost, sve je to uništeno. Beograd se promenio i demografski. Prepun je ljudi koje mi ne poznajemo, koji su došli iz raznih zapadnih delova zemlje, prepun je ljudi u maskirnim uniformama, pun je junaka, heroja ratišta. A među njima je svaki drugi zlotvor, ubica. Mi ne znamo ko je ko, mi smo u suštini, na neki način i okupirani. Čini mi se da je za razliku od one okupacije od strane Nemaca, ovo nešto gore, mnogo mračnije. Tada smo imali jasnu situaciju, i oni i mi, a sada su nas okupirali ljudi koji se predstavljaju kao Srbi, daju nam lekcije o srpstvu koje mi, stvarni intelektualci, beogradski kosmopoliti, ne razumemo. Oni nam objašnjavaju šta je srpska tradicija, šta je srpska budućnost – jadna budućnost. Objašnjavaju nam da su oni bolji Srbi od nas i da su bolja rasa. 

Tomovski: Jednom prilikom ste zapisali da ste ekstrateritorijalni građanin i ekstrateritorijalni Srbin. Rekli ste da se osećate kao stranac. Zašto ste onda ostali u ovako "strogo kontrolisanom životu", odnosno, zašto ste ostali u Beogradu? 

Bogdanović: Ja sam gledao da do poslednjeg momenta ostanem ovde. Želeo sam da svojim principima utičem i dam signal svim svojim studentima i mladim prijateljima koji odlaze, da bi trebalo, ako nekako mogu, da ostanu ovde, budući da režimu izuzetno odgovara to što mladi odlaze. Svi istiniti kritičari režima, intelektualaci, razložni ljudi, sada odlaze, a dolaze ovi, kao što rekoh, "rasni Srbi", "bolji Srbi". Oni čak upotrebljavaju izraz "kvalitetni Srbi". 

Tomovski: U jednoj od vaših knjiga napisali ste da grad ima svoju dušu, svoj psihizam, da ima "onu vitalnu energiju koja pokreće živa bića", odnosno, da grad, kao i složena živa bića, ima svoja osećanja; da "kao i čovek, i grad ima osećaj za istoriju". Živimo u vremenu kada gradove hapse, ubijaju, streljaju. 

Bogdanović: Dugo sam mislio da su moje metafore malo izvan naučne deskripcije realnosti. Govorio sam o psihizmu grada. Evo, upravo sada govorimo o jednoj psihičkoj bolesti grada koji menja svoj psihizam, menja svoju dušu i pretvara se u nešto što Beograd nikada nije bio. Pored toga, mislim da je ta metafora bila tačna. Gradovi imaju svoju dušu. Pa, tako mogu i da je izgube. Drugi deo Vašeg pitanja, ubijanje – streljanje gradova – to je nešto sa čime moja priroda ne može da se pomiri i čime sam lično duboko pogođen. Ja nisam preboleo, već i dalje bolujem zbog Vukovara, Foče i strašne drame Sarajeva koja još uvek traje, pa Mostara, grada za koji sam posebno bio vezan. Jednom prilikom pitali su me u Frankfurtu kakva je razlika između razorenog i ubijenog grada. Razoreni grad ima jedan vid zadatka da se obnovi. On zna da je razoren. Ali, zna da će biti obnovljen. To je bio slučaj sa mnogim gradovima u prošlom ratu; mnogi gradovi su bili razoreni. Međutim, stanovnici tih gradova su imali osećaj da će grad ponovo oživeti svoje biće, svoj psihizam.

Bojim se da je ubijeni grad, onaj grad koji to ne želi. Sumnjam da će se oni koji su pobegli iz Vukovara, ako se sve ovo srećno završi, sutra vratiti u Vukovar. Oni se tom poprištu užasa više nikada neće vratiti. Taj grad nema više želju da živi, on je ubijen. Ubijeni grad je onaj u kome je ubijena ona kapitalna metafora, ono što njega čini živim bićem. Za mene je sada, po rušenju mosta, Mostar ubijeni grad. To je gotovo, tu više ničega nema. Jednog dana moguće je ponovo napraviti most, ali to više nije onaj most, to više nije taj grad, za one ljude koji imaju takve emocije prema tom gradu i prema tom simbolu grada Mostara. Na kraju krajeva, Mostaru je istrgnuta njegova prva reč, kapitalna reč – most: Mostar je nastao tu zbog mosta, a most je bio simbol jedne velike, prekrasne graditeljske alegorije: prekrasne, orijentalne, islamske filozofije susreta dva sveta.  

 
Dva bre igrača, malo jača
Petak, 02 Veljača 2018 09:26

 

Bingo-nova“Zanela ih svetla velikoga grada” - na dnu su dna BG-kloake

Bingo efendija, partajm imam, inaće alim

Dođe mi sinoć na s'jelo Hanefija Brezdrob, inaće plaho dobar mehanićar, a i svašta drugo zna popravit'. Meni naoštrijo onaj naš mlin za kahvu, onaj što se rukom okreće, jerbo ja nevolim ove letrićne što satru kahvu pa budne pošljem aćik i izhlapi. Helem, popismo po par filđana, kad me Hanefija upita: “Bingane, jes ba ćito ono što oni Begovićevi iz STAV-a pišu u svojim đeridama, ono “Bauljanje ka dnu”?

-Jesam, kako da nisam….dobro Nurinog maksuma ošinuše!

-Ma šta dobro moj si mi Bingo?! Vehdo je oto i plaho kratko. Za te pakašu, Nurinog maksuma i Masnokosog trebali su još nakitit'. Jamda se Mursel boji da Nurin ne dođe u redakciju i ne izmariše ga. Sad je on beogradska kung-fu Muva. Ko šta o njemu napiše, a da mu nije po volji ondak se on sakrije iza imena nakog Roberta Akija, a taj Aki puno prijeti i na tovare kaki, a iza tog imena Robert Aki garant je Nurin usranko.

-Ma šta mi kažeš ba?! A meni je bijo nako sinpatićan. Iz Travnika, a u Sarajvu se bijo plaho uklopijo. Šta mu bi? Da nije prolupo? Aaaa!

Hanefija će na to: “Šta ba simpatićan?! Moje je mišljenje da se Nurin maksum, a sada beogradski (po)četničić upustio se u nemilo bazduljanje nastojeći k'o p(j)etlić svojim nadrifilozofskim kukurikanjem stvoriti što pozitivniji utisak odanosti kod beo-četničke čaršijske halaše i male grupe ex-muslimanskih prodanih jada što se, takmičeći se u svojoj srbofiliji, guraju da se što dublje uvuku u šupke, oni kažu bulja za šupak, svakoj tamnošnjoj vlasti i svakom vladaru.”

-Pa zar ih nisu već prozentali?

A Hanefija odmah britko odreza: “Srbijanske vlade i vladari prolaze, a ex-muslimanski uvlakači kao nepotroš(e)ni supozitoriji o(p)staju “kano klisurine” i rezervirajući svoja m(j)esta u toplini vladajućih debelih cr(ij)eva, a svakako i financijske nagrade u vidu milodara (na bosanskom – sadaka) koje im svaka politička garniture udjeljuje jer ne može valjda džabe držati dekorativne balijske dorate na državnim jaslama. Neka se ne samozavaravaju, ipak su oni su za BG-čaršiju prodane, bolje rečeno pojeftino kupljene balijice.”

-Svaka ti je na mijestu Hanefija. Svijetski si igrać ba! Samo neznam šta ti je ota supoztorija? Meni to zvući k'o kase teletuaci skupe pa naprave sinpozij pa imaju referate i pošljem su oto refrence da budnu redovno profesori na fakultetima.

-Supozitorij ti je, moj Bingo, ono što se u naske kaže čepić što se kad neko ima hemoroide stavi u pakašu da mu tegobe olakša.

-Hvala ti Hanefija đe ćuo i đe ne ćuo. Vavjek ja od tebe nešta naućim. Znaći Nurin maksum i masnokosi Nemanja su hem obojica pakašu, hem su te supotorije jal bolje kazato ćepići za šupke?

 
Bazduljevo bazduljanje i bauljanje
Petak, 02 Veljača 2018 08:12

 

NurinBauljanje ka dnu

Ako u leksikonu pogledamo značenje riječi “bauljanje”, možemo pročitati da ona označava “stanje poremećene percepcije koju obilježava uvrnuta perspektiva. (...) Nemogućnost određivanja i prepoznavanja prioriteta (...); u takvom stanju putanja kretanja je krivudava pa se traže usputni oslonci i odmorišta, prvo visoki i okomiti, pa sve niži i tako naniže, sve dok se svijest ne isključi, a tijelo preoterećeno gravitacijom potone do horizontalne ravni”.

Ovakva definicija gotovo potpuno odgovara i još jednom poprilično novijem fenomenu zvanom “bazduljanje”, samo što je u slučaju bazduljanja više riječ o mentalnom i duševnom posrnuću, a manje o fizičkom stanju. No, simptomi su isti: poremećena percepcija, abnormalne perspektive, nemogućnost prepoznavanja prioriteta sa stalnom spiralom pada na sve niže oslonce, i tako sve do krajnjeg stadija isključivanja bilo kakve s(a) vijesti. Upravo je to ono što se dešava kolumnisti Oslobođenja Muharemu Bazdulju, po kojem je ovaj fenomen uostalom i dobio ime.

Početna andrićevština kod Bazdulja uznapredovala je do ozbiljne srbofilije, da bi se zatim spirala propasti nastavila do toga da Bazdulj, u društvu s Emirom Kusturicom, uručuje književne nagrade dvostrukom četničkom vojvodi Bori Čorbi, i to nigdje drugo nego u dvostruko poklanom Višegradu, danas skoro potpuno etnički očišćenom od svojih bošnjačkih stanovnika. Posmatrajući brzinu i žestinu ovakvog moralnog posrnuća, izgleda da je bazduljanje fenomen takvog autošovinističkog potencijala da može parirati čak i kusturičenju.

(Tekst “Bauljanje ka dnu” prenesen je iz tjednika STAV, svakako uz dopuštenje urednika Filipa Mursela Begovića kojem se zahvaljujemo.)

 
Sandžak u NOB-u
Četvrtak, 01 Veljača 2018 08:13

 

Esad RahicSandžak u Drugom svjetskom ratu (4)

Mr sci. Esad Rahić

U julskom ustanku  1941. godine, koji je na ovom prostoru trajao sve do 04. septembra 1941. godine bio je oslobođen znatan dio Sandžaka: Bijelo Polje, Nova Varoš, Pljevlja i Prijepolje. Na ruševinama okupatorske vlasti postavljeni su temelji novoj narodnoj vlasti. Ovi događaji su izazvali krupne poljedice. Italijanska koncepcija „nezavisne Crne Gore’’ naglo se istopila, a početkom oktobra 1941. godine došlo je do ukidanja ustaške vlasti na do tada zaposjednom dijelu Sandžaka. (Dr Zoran Lakić, Partizanska autonomija Sandžaka, str.50) Oružane snage NDH će se zadržati u Sandžaku do 7. septembra 1941. godine. Nešto kasnije, 27. oktobra, potpisan je ugovor o razgraničenju između Italije i NDH kojim se NDH i de jure odrekla svojih ambicija u Sandžaku, a sandžački Bošnjaci su morali shvatiti i prihvatiti da se u takvoj situaciji ne mogu priključiti Bosni i Hercegovini. (Dr Rasim Hurem, Historijski pogled na vezanost Sandžka s Bosnom i Hercegovinom, Društveni i državno-pravni kontinuitet Sandžaka,  str. 109)

Glavni impuls politici KPJ u Sandžaku davalo je djelovanje najznačajnijeg sandžačkog partijskog rukovodioca Rifata Burdžovića Trše. Njegova uloga u julskom ustanku u Sandžaku je nezamjenljiva i neizmerljiva.  Na oblasnoj konferenciji KPJ za Sandžak 22. juna 1941, u Čadinju, kod Prijepolja, odlučeno je da se preduzmu završne pripreme za predstojeći oružani ustanak. Već krajem juna i početkom jula sandžačke partijske organizacije bile su spremne za oružanu borbu. U to vrijeme, u Sandžaku su se nalazila, približno dva italijanska bataljona divizije „Mesina’’, dva njemačka bataljona 704. i 717. divizije, njemačke i italijanske komande mjesta, tajna policija, jače ustaške i domobranske snage, albanska žandarmerija, muslimanska milicija i bivši jugoslovenski žandarmi. U Sandžaku su prve ustaničke puške odjeknule već 14. jula 1941. godine kada su ustanici napali na italijansku karabinjersku i žandarmerijsku posadu u Mojkovcu. Osim Mojkovca, Šahovića i Brodareva, koji su ubrzo oslobođeni, ustanici su 20. jula oslobodili i Bijelo Polje, u kojem je zarobljen italijanski garnizon sa 180 vojnika. (Mirko Ćuković, Savjetovanje KPJ za Sandžak u Čadinju kod Prijepolja 22. juna 1941. godine, Simpozijum seoski dani Sretena Vukosavljevića V, Prijepolje 1978, str. 255-265; Esad Rahić, 14. juli – dan ustanka u Sandžaku, Revija “Sandžak’’’God. IV, br. 63-64, 01. jun 1995, str. 18-19).

 
Poezija
Utorak, 30 Siječanj 2018 12:32

 

PalilulaPredstavljamo pesnika Mikija - Bajrona sa Palilule

(Na slici je beogradsko naselje Palilula gdje živi autor ove pjesme)

Mihajlo Miki Jovičić sam. Sa Palilule sam. Mnogi me u mom naselju znaju kao pesnika i dali su mi nadimak Bajron, a neki cigoši koji su ponekad gosti u kafanćetu zovu me Bajro, bez onog “n” na kraju reći nadimka. Nema veze. Ne zameram im. Cigoši ko cigoši zajebanti uvek bili. Radim kao konobar u jednoj maloj kafanćetu. Redakciji bosanskog oka upućujem molbu da mi objavi barem jednu pesmu naslova “Ljubavi kraj reka - sećanja i stvarnost”. Poslao sam je ovde na nekoliko portala i niko nije hteo da je objavi i nije mi jasno zašto. Lepa je pesma. Poezijom se bavim od detinjstva. Napisao sam na stotine pesama koje su sve posvećene ljubavi i prirodi. Tražim nekog ozbiljnog izdavača da mi objavi prvu knjigu pesama. Tražim sponzore koji vole lepu poeziju. Ne tražim neki astronomski honorar. Važno je da se piše i da ljudi uživaju u lepoj ljubavnoj poeziji. Molim vas lepo da mi izađete u susret ako već u Srbiji niko neće da mi pruži šansu ajde da se obratim bosancima oni su široke duše i kako kažu prava raja i imaju dosta razumevanja.

Lep pozdrav Miki – Bajron.

Ljubavi kraj reka – sećanja i stvarnost

Sećaš li se dušo mila

Kad bejasmo pokraj Nila

Seća li se lepa Dona,

Kad je ljubih pored Amazona

Sećaš li se ljubavi stara

Vodopada reke Nijagara

Ljubih tebe lepa Nado

Pored reke Kolorado

Sećam se plakala je ona

Pored reke tihog Dona

Ljubila me strasno Olga

Pored reke zvane Volga

Noć je bila pored Rajne

U mraku joj oči sjajne

Ljubio sam oči plave

Pored mutne reke Save

Milkio sam kose rosne

Na izvoru reke Bosne

Nekoć bejah pravi dasa

Ljubih cure kraj Vrbasa

Na mobitel zove Rosa

Odgovaram – dođi sutra

Čekam te kod reke

Brahmaputra.

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search