LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home
Sjajan osvrt gospodina Muharema Bazdulja
Četvrtak, 10 Siječanj 2019 10:10

 

MBBernhard u Sanskom Mostu

Muharem Bazdulj

Istraživačka priča Azre Omerović i Avde Avdića o tome kako je moguće doći do diplome srednje medicinske škole u BiH dobro ilustruje jedan od najvećih problema današnjeg društva

Iako je godina tek počela, već imamo izuzetnog favorita za najbolji prilog iz oblasti istraživačkog novinarstva u 2019. Da stvar bude bolja, radi se o pravom i vrijednom “istraživačkom novinarstvu”, a ne o glupavim pomodnim dotiranim budalaštinama kakve se kod nas najčešće skrivaju iza navedene floskule. Mislim, naravno, na priču Azre Omerović i Avde Avdića koju je izvorno objavio Žurnal, a koja je poslije, brzinom šumskog požara, prenesena u cijelom nizu medija što u Bosni i Hercegovini, što u njoj susjednim zemljama, a vjerovatno i šire. Uglavnom, za samo sedamnaest dana, usred “najluđeg” perioda u godini, nakrcanog neradnim danima, dakle na prelazu iz stare u novu godinu, novinarka Žurnala je stekla diplomu Srednje medicinske tehničke škole iz Sanskog Mosta a da se nije pojavila ni na jednom jedinom času, a kamoli polagala bilo kakav ispit ili prošla kroz ikakvu sličnu provjeru znanja. Dovoljno je bilo da izvjesnom posredniku isporuči izvjesnu količinu novca. ("Boldirao" N.F.) U svjedočanstvu na kome, međutim, ponosno stoje “službeno” zaglavlje i grb Bosne i Hercegovine, svjedočanstvu bolno sličnom svjedočanstvima osoba koje se zaista školuju, piše kako je novopečena medicinska sestra ispolagala anatomiju i fiziologiju, higijenu sa zdravstvenom zaštitom, mikrobiologiju, medicinsku psihologiju, zarazne bolesti, patologiju, hirurgiju, farmakologiju, kao i da je uredno pohađala praktičnu nastavu.

Iako je javnost u Bosni i Hercegovini već dobrano anestezirana najrazličitijim mogućim skandalima, ova priča je ipak snažno odjeknula. Razloga je mnogo. Najprije, vještim snimanjem cjelokupnog “školovanja” užasno plastično i dokumentaristički uvjerljivo je p(r)okazana praksa o kojoj se već godinama pričaju vicevi, no koja dosad nikad nije tako brutalno izložena očima publike. Takođe, oblast zdravstva je jedna od onih oblasti koje potencijalno tangiraju apsolutno svakog građanina i svako može da se zamisli u situaciji u kojoj mu je potrebna medicinska njega, a baš niko ne bi želio da u tom slučaju “upadne u ruke” nekom ko o medicini nema pojma. U danima nakon što je izvorni tekst objavljen uslijedili su i pojedini “nastavci”, a biće zasigurno i dodatnih istraživanja. Ipak, ta vrsta detalja me ovdje ne zanima, koliko god bilo dragocjeno da se i ti aspekti analiziraju. Ovaj slučaj se zapravo ukazuje kao paradigma svega što je u ovom društvu otišlo k vragu.

Ako bismo cijelu ovu situaciju pokušali da opišemo uz pomoć fraze “Bernhard u Sanskom Mostu”, veliki broj čitalaca bi u tome vjerovatno pročitao aluziju na velikog austrijskog pisca Thomasa Bernharda. Ovaj je bio klasični mizantrop i ona vrsta patriote kod kojeg se domoljublje ogleda u opsesivnoj potrebi da na licu vlastitog zavičaja prepoznaje i razotkriva sva moguća nepočinstva. Tipičan je Bernhardov siže da se u nekom idiličnom pejzažu odigrava neka gnusna stvar. I mada Sanski Most iz perspektive krajolika može izgledati idilično i mada slučaj jeste gnusan, Bernhard iz navedene fraze bolje funkcioniše kao aluzija na jednu epizodu iz Drugog svjetskog rata, odnosno na nacističku “Operaciju Bernhard”, tačnije na Hitlerov plan da se u Njemačkoj izradi velika količina falsifikovanih engleskih funti koje bi onda njemački avioni izbacivali iznad Engleske s ciljem da ih građani pronađu i polako ih puštaju u opticaj. Ideja je bila da se uz pomoć falsifikata podriva stabilnost britanske monete, a samim tim i stabilnost britanske ekonomije, a s njom i društva u cjelini. “Operacija Bernhard” nije uspjela, a da joj je kojim slučajem ishod bio drukčiji, možda bi drukčiji bio ishod i cijelog Drugog svjetskog rata. Prepuna je ovdašnja javnost fraza o “obrazovanju kao našem najvećem bogatstvu”, o “znanju koje je moć”, o “važnosti školovanja”. Na ovom primjeru vidimo da su to najobičnije papagajski naučene konstrukcije. Kad neko za nekoliko decenija bude pisao historiju političkog i društvenog raspada postjugoslovenskih društava, ovaj primjer će moći da stoji rame uz rame sa onim čuvenim televizijskim gostovanjem Tomislava Nikolića jedva nedjelju dana prije nego je izabran za predsjednika Srbije, a kad ovaj nije bio u stanju ni da navede na kojem je odsjeku stekao titulu mastera.

U godini koja je iza nas obilježena je sedamdeset i peta godišnjica Prvog zasjedanja ZAVNOBiH-a. To je, naravno, značajan datum koji se ne proslavlja slučajno i kao Dan državnosti Bosne i Hercegovine. Ove godine će se navršiti sedamdeset i pet godina od Drugog zasjedanja ZAVNOBiH-a održanog upravo u Sanskom Mostu. Tom prilikom je nastavljeno zidanje simboličke građevine čiji je temelj udaren u Mrkonjić-Gradu, a zahvaljujući čemu će u prve četiri decenije druge polovine dvadesetog vijeka u Bosni i Hercegovini postojati obrazovni sistem iz koga će izlaziti maturanti i diplomanti koji se u pitanjima znanja, stručnosti i sposobnosti mogu bez imalo kompleksa nositi sa svojim vršnjacima od Kanade do Australije. Ta građevina se ruši već tridesetak godina i neko bi rekao da je ilustracija njene moći i u tome što i poslije tridesetak godina ostaje još ponešto nesrušeno, ali je, ako o sektoru obrazovanja govorimo, cijeli ovaj slučaj u simboličkom smislu posljednji ekser u mrtvački sanduk onoga što je nekad bio respektabilan sistem.

(Ovaj izuzetni i britki osvrt gospodina Muharema Bazdulja prenesen je sa portala dnevnog lista OSLOBOĐENJE, od 8.1.2019. godine, svakako uz dopuštenje glavnog urednika, gospođe Vildane Selimbegović, kojoj se od srca zahvaljujemo, kao što se zahvaljujemo i autoru ovog sjajnog osvrta, gospodinu Muharemu Bazdulju.)

 

 
RUŠID - roman u nastavcima
Srijeda, 09 Siječanj 2019 13:49

 

Zlatni satRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (52)

Nadan Filipović

Drugi susret sa rabinom Menahemom Romanom

Brzo je došao do Jevrejske opštine. Opet je onaj momak sjedio, doduše ne pred opštinom, već unutar ulaza u hodnik. Ljuljajući glavom naprijed-nazad čitao je istu debelu knjigu kakvu je u rukama imao i prošli put.

Momak diže glavu: “Je li opet trebate rabina?”

-Jah!

-Boga mi ga nema. Je li nešto važno?

-Ma, imam nešto za njega. Rek'o mi je da mu ovde donesem.

-Idem probati da ga nazovem. Najvjerovatnije je kod kuće.

Ustade, pažljivo spusti debelu knjigu na stolicu i ode telefonirati.

Vratio se nakon par minuta.

-Rabin će pohititi. Zamolio je da ga pričekate. Evo, saću vam stolicu iznijeti.

-Ne moraš. Šetkaću ja po dvorištu.

-Kako hoćete - reče mladić i nastavi čitati.

Rabin se pojavi nakon petnaestak minuta. Zadihan. Očigledno je požurio.

-Dobar dan Rušide…. ili bi više volio da ti nazovem selam?

-Šalom, gospodine Romano. Mene je gazda Moric uvijek selamio, a ja njega šalomio.

-Baš duhovito. Nasmija me. Hajdemo mi u moju kancelariju.

Uđoše. Rabin zaključa vrata.

-Ne želim da nas iko ometa. Gdje je kutija? Sav treperim.

-Evo je u ovoj vreći.

Izvadi kutiju i stavi je na stol pred rabina.

-Sjedi, bolan ne bio. Nećeš valjda stajati. Hoćeš li ti otvarati ili ja?

-Vi otvorite i sve pregledajte. Sve je, nadam se, kako mi je gazda Moric dao i kako je on u nju mećo.

Rabin pažljivo i veoma nježno skide poklopac i poče vaditi kuvertu po kuvertu. Kad je kutija ostala prazna stavi je na pod pored svoje stolice. Otvarao je kuvertu za kuvertom. Pri tome je duboko uzdisao. Lice mu je bilo boje kreča.

-Ovdje su tapije o vlasništvima nad kućama, radnjama, skladištem. Evo i rodnih listova u originalu. Ovi buntovi su pisma. To ću kasnije pregledati.

Otvori manje kuverte sa broševima. Ukazaše se masivni broševi, jedan kao almasli grana, a drugi u obliku leptira raširenih krila. Briljanti su se sjajili baš kao da su žmirkali nakon dugog vremena provedenih u tami zakopane kutije. Otvori i kuvertu sa zlatnim satom.

-Svaka ti čast, dragi Rušide. Sve je kako si mi pripovjedao. Vidiš, ovi broševi i sat imaju golemu, pregolemu materijalnu vrijednost, ali nama koji smo preostali u Sarajevu imaju ogromnu vrijednost. Vrijednost sjećanja. Slušaj nešto! Sada ću ja tebi napisati potvrdu da si sačuvao i nama, jevrejskoj opštini, predao sva ova dokumenta, zlatni sat i broševe uz pismenu zahvalnost.

-Nama nikak'e potrebe, gospodine Romano. Ja sam to obeć'o mom gazdi Moricu i uradio onako kako smo se nas dvojica zdogovorili. Ne očekujem nikak'u zahvalnost, a ni napisate potvrde. Vi znate da ste primili, ja znam da sam donijo i vama dao. I to je to.

-Hajde, barem da te nagradim u ime opštine. Gurava su vremena, svakom treba para ili tačkica za hranu i odjeću.

Otključa golemu kasu i izvadi bunt para i snopić bonova.

 
Intervju - muftija Jasmin efendija Bekrić
Utorak, 08 Siječanj 2019 09:34

 

Jasmin BIntervju: Jasmin ef. Bekrić, muftija Islamske zajednice Bošnjaka u Australiji

Mirnes Kovač, Sarajevo

Ovo je priznanje svim našim džematlijama u Australiji - kazao je u svom prvom intervjuu Jasmin ef. Bekrić, novoimenovani muftija za Australiju

- Uvaženi muftija Bekriću, Vama je prije nekoliko dana na sjednici Vijeća muftija uručena murasela. Šta ovo imenovanje znači za Islamsku zajednicu Bošnjaka u Australiji?

Bekrić: Za Islamsku zajednicu Bošnjaka u Australiji i za mene osobno ovaj čin znači veoma mnogo iz prostog razloga što smo mi sada, hvala Allahu, dž.š., došli na jedan novi nivo organiziranja IZB u Australiji. Naši ljudi su tokom više decenija posjeta našoj Islamskoj zajednici i džematima u Australiji prepoznali rad naših džemata, imama, džematskih odbora i oni su na osnovu viđenog odlučili da status Islamske zajednice Bošnjaka u Australiji i Sjevernoj Americi podignu na nivo muftijstva samim tim što su na prijedlog reisu-l-uleme dr. Husein-ef. Kavazovića Saboru IZ kao najvišem zakonodavnom tijelu Islamske zajednice odlučili da imenuju muftije za Sjevernu Ameriku i Australiju. Meni je pripala izuzetna čast da ponesem ovu titulu kao prvi muftija u povijesti IZB u Australiji i naravno ja ponajviše ovo držim kao priznanje svim našim džematlijama. Ja sam samo jedna karika u lancu tog sistema.

Osam stalnih imama

- Možete li napraviti jednu komparaciju stanja u Islamskoj zajednici Bošnjaka Australiji kada ste vi došli 1994. godine i stanja danas?

Bekrić: Veliki su pomaci napravljeni. Mi smo 1994. godine imali organiziranu Islamsku zajednicu, džemate u Sydneyu i Melbournu. Tu su jedino djelovali i radili džemati sa aktivnim imamima Salih-ef. Mujalom u Sydneyu i Ibrahim-ef. Omerdićem u Melbournu. Danas imamo izuzetno organizirane i unaprijeđene džemate Islamske zajednice u svim našim većim gradovima. Krenimo od Pertha, smještenog na obalama Indijskog okeana na zapadu Australije. Tu imamo organiziran džemat. Džamija je završena, preostalo je da se dovrše dijelovi Islamskog centra, projekat je vrijedan 10 miliona dolara. Zatim, objekti u džematu u Adelaideu, prostorije su ogromne, a potencijali veliki. Naravno, tu nam je potrebno da izvršimo reorganizaciju. Samo je stvar dobre organizacije i, ako Bog da, uspjeha neće faliti. Potom, imamo izuzetno dobro organizirana dva velika džemata u Melbournu. Ti džemati ponaosob broje gotovo po hiljadu članova. Zatim, tri džemata imamo u Sydneyu sa džamijama i islamskim centrima, sa pratećim objektima. Imamo najveću i najljepšu džamiju, mogu kazati u bošnjačkoj dijaspori u Brisbaneu čija je vrijednost preko 10 miliona dolara. To su, dakle, ogromni pomaci u odnosu na ono što smo imali 1994., odnosno u posljednjih 25 godina.

- Koliko ima džemata i imama koji djeluju pod okriljem Islamske zajednice Bošnjaka u Australiji?

Bekrić: U okviru IZB u Australiji, sa dekretom reisu-l-uleme djeluju i rade bošnjački imami: Mirsel ef. Kozica u Perthu, Rijad ef. Jazvin u Adelaideu, Muhamed ef. Džidić kao stalni imam u Deer Parku u Melbourneu i Ibrahim ef. Hadžihasanović kao pomoćni imam, Ismet ef. Purdić je imam u džematu Noble Park u Melbourneu. U Sydneyu djeluju dva stalna imama, u džematu Penshurst hafiz Ensar ef. Ćutahija i u džematu Smithfield sam ja kao aktivan imam i kao muftija IZB u Australiji. I u Brisebaneu je Sifet ef. Omerović. Dakle, to je ukupno osam stalnih imama sa dekretom reisu-l-uleme.

- Kakva je saradnja sa našim institucijama u Australiji, sa našom ambasadom u Canberi?

Bekrić: Mi nastojimo da imamo fer i korektne odnose sa svim našim organizacijama i institucijama koje rade i djeluju na području Australije. Na području Australije imamo svu potrebnu infrastrukturu, pored Islamske zajednice, imamo kulturna društva, škole bosanskog jezika, humanitarna društva. I kao imam i kao muftija ja sam uvijek isticao da nam sve to treba. Naravno, nastojimo da sve te organizacije što više oplemenimo islamskim vrijednostima. Ne možemo podržavati, neke akcije ili sportska društva gdje se toči alkohol itd. Imamo dobru saradnju sa Ambasadom BiH u Canberi. To je jedina bosanska ambasada u svijetu koju su Bošnjaci svojim parama i radom sagradili. Zahvaljujući našim Bošnjacima mi smo dobili privilegiju i čast da u svakom mandatu ambasador bude Bošnjak, a naravno mi uvažavamo i predstavnike drugih naroda. Sretni smo da smo imali izuzetno dobru saradnju i sa prethodnim ambasadorom gosp. Bakirom Sadovićem, te suradnju sa sadašnjim ambasadorom gosp. Mirzom Hajrićem. To su zaista divni ljudi i vrsne diplomate koji na najbolji način predstavljaju našu državu.

- Imate li podatke koliko Bošnjaka živi danas u Australiji?

Bekrić: Vrlo je teško procijeniti i kazati tačan broj, ali okvirne procjene su između 15 i 20 hiljada Bošnjaka. Mislim da je brojka od 20 hiljada najrealnija.

- Za Australiju možemo kazati da je ipak jedna vrsta permanentne dijaspore, dakle ne ona dijaspora sastavljena od privremenih gostujućih radnika, gestarbajtera?

Bekrić: Tako je. Mi Australiju doživljavamo kao svoju drugu domovinu. I mi sebe ne doživljavamo kao radnici na privremenom radu u Australiju. Mi u Australiji svi rješavamo permanentno svoj boravak. Hvala Bogu, Australija je to omogućila kada nam je dala stalni boravak mi smo automatski mogli da apliciramo za državljanstvo. Većina nas su nosioci dvojnog državljanstva, bosanskohercegovačkog i australijskog, i s te strane mi uživamo potpune slobode u ovoj zemlji. Život u Australiji vam je kao život u Bosni. Naravno, mi volimo doći na odmor u Bosnu i Hercegovinu, našu prvu domovinu, ali radujemo se i svakom povratku u domovinu Australiju gdje jednostavno imamo potpunu slobodu i gdje se osjećamo kao domaćini. Australija je zemlja koja je prva priznala bosanski jezik. Priznala ga je odmah nakon što je u Ujedinjenim nacijama Bosna i Hercegovina priznata kao samostalna i nezavisna država 1992. godine. To je veoma važno jer vi kada dobijete priznanje jezika iz zemlje porijekla imate pravo na razne povlastice koje Australija nudi, poput radio programa na svom jeziku, te da naši stariji ljudi koji ne poznaju engleski jezik u svim državanim institucijama imaju pravo na korištenje ovlaštenog tumača za bosanski jezik. Mi čak i među imamima imamo registriranog tumača bosanskog jezika, a to je hafiz Ensar Ćutahija koji je moj radni kolega iz Sydneya. Veliko je to bogatstvo da se osjećamo kao svoji na svome.

Model kompatibilnosti

- U smislu vjerskog života kojeg organizirate, šta je to po Vama najveći izazov za življenje i prakticiranje islama u Australiji?

Bekrić: I Australija kao i Europa su zemlje zapadne kulture i civilizacije. Mogu kazati da mi kao Bošnjaci nemamo nekih velikih problema zbog toga što mi dolazimo iz Europe, iz zapadne kulture i civilizacije, iz Bosne i Hercegovine. Mi se ponosimo time, ali smo jednako ponosni i na svoj islam i što smo muslimani. Tu mi možemo biti jedan model kompatibilnosti i primjer drugima. Naravno, u ovom modernom svijetu interneta, Facebooka, Instagrama, u vremenu kada je svijet postao malo selo, dakle, kada se informacije s jednog na drugi kraj svijeta prenose nevjerovatnom brzinom, u vremenu kada mediji igraju vrlo negativnu ulogu u zapadnim društvima, kada su islam i muslimani u pitanju, a nažalost i Australija je podlegla tome. Zato mi moramo razbijati te stereotipe educirajući naše građane Australije i naše komšije koji žive oko naših džamija, da im prikažemo islam u sasvim drugom svjetlu od onog kojeg oni vide na medijima.

- Koliko to uspjevate s obzirom na sve te prepreke koje ste pomenuli?

Bekrić: Dakle, ti izazovi su vidljivi, ali mi pokušavamo da sa svoje strane odradimo ono što je najbitnije, a to je da organiziramo Dan otvorenih vrata naših džamija. Tom prilikom pripremimo našu omladinu, sa osnovnim podacima i podučimo ih kako bi oni izvršili prezentaciju islama i muslimana našim komšijama.

- U zadnje vrijeme primjetno je da je sve više mladih ljudi koji ulaze u strukture država u kojima žive dijasporalne zajednice?

Bekrić: Mi danas u Australiji imamo čovjeka koji će sutra, ako Bog da, ako pobijedi Radnička stranka na slijedećim izborima, biti ministar. To je Edhem Husić iz Bihaća. Imaćemo naših ljudi koji sjede na značajnim pozicijama, a pored toga, imamo univerzitetskih profesora, novi val ljudi koji su završili fakultete, koji su advokati, doktori itd. To su najbolji ambasadori naše zemlje i naroda, koji razbijaju predrasude i prema Bosni i Hercegovini, i prema Bošnjacima, i prema islamu.

(Intervju sa muftijom Jasmin efendijom Bekrićem je prenesen iz PREPORODA, islamskih informativnih novina, od 7.11.2018.)

 

 
Podsjećanje uz pravoslavni Božić
Ponedjeljak, 07 Siječanj 2019 09:54

 

GligorijeZenđil Sarajlija Gligorije i sarajevski Jeftanovići - pusta osta kuća njina – tužna sudbina

Nadan Filipović

(na fotografiji: zenđil Sarajlija Gligorije)

Nakon prvog nastavka “Podsjećanja – Sarajevo 1937” skrenuo bih pažnju na od gospodina Miljenka Jergovića spomenutog vlasnika hotela “Evropa” Gligorija Jeftanovića.

Možda i nije loše da se uz pravoslavni Božić podsjetimo ko su Sarajevu bili Jeftanovići?

Prvi Jeftanović koji je u drugoj polovini 18. stoljeću došao u Sarajevo bio je Hadži Petar Jeftanović, rođen u Tuzli 1750. godine. Rod Jeftanovića je porijeklom iz doline rijeke Pive u okolini Durmitora (Crna Gora).

Najblistaviji trag familije Jeftanovića u Sarajevu ostavio je čuveni Gligorije Jeftanović. Bio je ugledni srpski političar, kako u vremenu austro-ugarske okupacije, tako i u periodu Kraljevine Jugoslavije. Bio je vlasnik velike sarajevske ciglane (po kojoj danas ime nosi elitno sarajevsko naselje), kao i vlasnik krečane u Hadžićima. Jedan je od osnivača Srpske štedionice i Srpske narodne banke u Sarajevu. Ostavio je trag i u mnogim drugim institucijama. Bogato je darivao crkvu i pomagao osnivanja prosvjetnih i kulturno-umjetničkih društava. Veliki dio imetka davao je i dubrotvorne svrhe te za razvoj kulturnog života u Sarajevu. Dao je novac za osnivanje Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“, za osnivanje srpske škole, izgradnju Saborne crkve u Sarajevu, te drugih kulturnih i sportskih društava. Jedan je od osnivača Srpskog pjevačkog društva „Sloga" (1888), čiji je bio prvi predsjednik. Za predsjednika „Sloge“ je izabran i 1895., 1896. i 1898.

Nesebično je pomagao sarajevskoj sirotinji, bez obzira na vjersku pripadnost.

Ne samo što je obavljao mnoge funkcije, nego je bio i veoma uspješan poslovni čovjek, koji je imao hrabrosti riskirati goleme novce u nove projekte. Već tada je shvatio da je hotelska ponuda grada veoma slaba te se odlučio izgraditi, za to doba, moderan hotel koji bi se, po svojoj raskoši mogao uklopiti u hotelsku ponudu svake velike evropske ili svjetske prijestolnice. Angažovao je tada jednog od najpoznatijih arhitekta Karla Paržika da projektira hotel “Evropu”, koji je od 1882. godine jedan od graditeljskih bisera Sarajeva.

Sarajlije su veoma poštovali Gligorija Jeftanovića i prozvali da “zenđil Sarajlija” što znači bogati, lijepi i pametni.

Umro je 1927. godine u Sarajevu u 88. godini. Njegovi potomci danas žive u Americi čekajući u nadi na bolje dane da se vrate na djedovinu ili da bar povrate u svoje vlasništvo dio onog što su im otele komunistička i sadašnja vlast.

Hej Sarajlije!

Znate li gdje se nalazi Jeftanovića kuća?

Kuća Gligorija Jeftanovića se nalazi neposredno uz Gazi Husrev-begovu biblioteku. Oštećena je u toku četničke agresije Bosnu i Sarajevo. Uslijedila je nebriga Općine Stari Grad, koja je tu nekada lijepu kuću proglasila “društvenim vlasništvom” i samo djelomično sanirala te je velikodušno predala na korištenje četvorici stanara koji su, na osnovu dokumentacije o dozvoli ulaska u tuđi posjed odjednom postali “nositelji stanarskog prava”. Dakle, nova vlast čija su usta prepuna kojekakvih bajki o demokratičnosti, vladavini prava, bla-bla-bla….kuću, koju su prema jednim izvorima, njihovi potomci poklonili bivšoj, komunističkoj državi, jednostavno poklonili četvorici, najvjerojatnije bog zna odakle novošljegljih “Sarajlija”, a što je bio samo paravan da Jeftanovića kuća, vrlo brzo, postane vlasništvo izvjesnog Sabahudina Hece.

Bilo bi interesantno dokopati se originalnog dokumenta koji potvrđuje da su Jeftanovići zaista poklonili svoju kuću državi. Bojim se da takav dokument uopće ne postoji. Jeftanovićima je kuća nacionalizirana, dakle oteta silom zakona. Nakon izvjesnog vremena, kako napisah, tu istu kuću četiri stanara zajednički prodaju Sabahudinu Heci, premda Jeftanovića kuća nije bila, ni po kakvim osnovama, njihovo vlasništvo.

Klasična priča, veoma slična otimačini kuće na koju su stanarsko pravo (s pravom otkupa) imale dvije kćerke, nasljednice pokojnog Rate Dugonjića. Vlasništvo te kuće “preuzela” je “Hidrogradnja” (niko pojma nema po kojem pravnom osnovu), pa je kasnije za bezveznu siću prodala tadašnjem reisu, bošnjačkoj “moralnoj vertikali”, Mustafi Ceriću.

I ova crtica nas podsjeća da Alisa nikad nije bila u zemlji čudesa.

 
RUŠID - roman u nastavcima
Nedjelja, 06 Siječanj 2019 09:48

 

Kisna noćRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (51)

Nadan Filipović

Kišna noć

-Kad' iskopat'? Kad' izabrat' pravi vakat? Kako izbjeć' da me onaj se'jačina ne sazenta? Moram čekat' mrklu noć punu oblaka il', još bolje, što jače kiše.

U ciglani je našao jedan manji špicasti ašov. Skratio mu je dršku i dobro ga naoštrio. Lahko ga je mogao sakriti ispod bluze i iznijeti iz kruga. Sada je bio slobodan, ili, kao su znali reći, slobodnjak. Nije se morao prijavljivati kad bi negdje krenuo. Prije večere zamolio je kuharicu u menzi, Stanu, ima li da mu da masla ili masti u jednoj konzervi. Ne puno, šakicu.

-Namam masla Rušide, ali imam svinjske masti u jednoj kanti.

-More i svinjska mast.

-Otkad si počeo jesti svinjsku mast? Znam da svinjetinu ne jedeš, pa me čudi….

-Hajde ljepotice, ne pitaj me puno, već daj ako češ dat'.

-Ju, ju! Braco, ispada da ti iščeš da ti dam. Bogami nisam dala ni komesaru, pa neću ni ciglaru. Do udaje. Kad ja sebi pravog proberem, njemu ću dati. – našali se Stana.

-I meni je do ženidbe, k'o što je tebi do udaje. Hajde, daj mi u konzervi masti, pa da razgulim.

Stana donese punu konzervicu svinjske masti, a Rušid je zamota u jednu krpu, sveza čvor i stavi u džep pd jakne.

-Neka krmeće masti i kudelje. Ako je lopina Ejub nabavio kakvog psa onda je guta kudelje namazana bilo kakvim mrsom najbolje rješenje - razmišljao je.

Hamzalija mu se jučer požalio da će se smanjiti iskop gline jer se očekuju velike kiše. Manje iskopane gline, neostvarena norma, manja plaća. Rušida obradova ta vijest. I zaista, tu večer se nebo natmurilo. Olovni oblaci se nadviše nad gradom.

-Ovo će bit' pravi vakat. – razmišljao je.

Počela je dosadna kiša. Kao iz kabla! To je ona sarajevska što ne prestaje. Nije bilo iskopavanja gline. Odlučio je krenuti. Predvečer. Kolegama iz spavaone je rekao da ide posjetiti jednog prijatelja i da će ostati kod njega na konaku. Obukao je kabanicu sa kapuljačom, sakrio ašov ispod nje i izašao iz kruga bez ikakva problema. U džepu od kabanice imao je poveliku gutu kudelje koju mu je Hamzalija dao ne pitajući ga što mu treba baš kudelja.

Smrkavalo se. Hitao je sve njemu poznatim kraticama. Oko devet sati je bio na brdu iznad kuće. Kiša je i dalje ljevala. Sakrio se je u jedan oveći grm blizu ograde. Kad se više nije vidjeo ni prst pred okom dopuzao je do ograde i počeo pipati da nađe onaj kamen koji je ostavio uz trideset i osmi direk. Konačno mu se kamen nađe pod dlanom. Kako on napipa kamen počeše lajati psi. Odjednom se s druge strane ograde pojaviše dva golema tornjaka.

-Dakle, razbojnik se'jački je nabavio pse. Dobro sam predvidio. – tresao se od straha.

 
Još jedna Božićna čestitka
Nedjelja, 06 Siječanj 2019 09:31

Srpski BozicSvim dobrim ljudima pravoslavne vjere, pravim vjernicima, čestitam praznik rođenja Bogomladenca Hrista. Neka Hristov put postane svekoliki podsticaj srpskom narodu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i državi Srbiji da zajedno sa drugim narodima krvavom historijom izmučenih prostora bivše Jugoslavije aktivno i trajno doprinose izgradnji i očuvanju mira. Zar više nije bilo dosta agresivnosti, krvoprolića i genocida?

Mir Božiji, Hristos se rodi!

 

 
Šta je bre antisrpski Međunarodni sud (ne)pravde u Haag-u??!! Generalova se pika!!! Dole sud u Haag-u. Kosovo je Srbija!!!!
Petak, 04 Siječanj 2019 20:42

 

Karlos BrankoDobro plaćeni intervju i reakcije “psihijatrijskih pacijenata”

ИНТЕРВЈУ: генерал-мајор КАРЛОС БРАНКО, бивши заменик шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ

Истином против наратива о геноциду у Сребреници

Биљана Баковић

Oдмах по објављивању, новембра 2016. године, књига „Рат на Балкану – џихадизам, геополитика и дезинформација” изазвала је бројне контроверзе. Тврдње изнете у њој – да у Сребреници није почињен геноцид и да је акција „Олуја” била етничко чишћење – имају већи значај самом чињеницом да је аутор књиге португалски генерал-мајор Карлос Мартинс Бранко, који се од 1994. до 1996. године налазио на положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ.

Чињеница да је саговорник „Политике” након службе у БиХ обављао низ високих дужности у мисијама Уједињених нација (Израел, Либан, Сирија, ирачко-кувајтска граница), али и НАТО-а (Авганистан, Брисел), његовим тврдњама даје посебну тежину.

Књига генерала Бранка требало би ускоро да буде објављена на српском језику, у издању „Књига комерца”.

Шта вас је мотивисало да напишете књигу „Рат на Балкану – џихадизам, геополитика и дезинформација” 20 година после завршетка конфликта на територији бивше Југославије?

Савест ме је навела да напишем ову књигу. Оно чему сам био сведок на терену у много случајева било је веома различито од прича објављених у медијима. Било ми је врло јасно да постоји званични наратив, који се не подудара са реалношћу, прилично удаљен и различит од чињеница. Мој активни професионални живот тек сада је дозволио да напишем ову књигу. Писањем сам доживео неку врсту олакшања. Има смисла написати ову књигу и двадесет година након завршетка рата. Она пружа нове чињенице које ће бити корисне историчарима и експертима о овом конфликту.

Основна теза у вашој књизи јесте – као што се може закључити из оскудних медијских извештаја о њој - да злочин над Бошњацима у Сребреници није био геноцид, као и да је „Олуја” у Хрватској била етничко чишћење над Србима у том подручју? Да ли је то тачно? Можете ли укратко да објасните на основу чега то тврдите?

То је тачно. У Сребреници, босански Срби, као и друге етничке групе, починили су озбиљне ратне злочине. Али, ратни злочини нису геноцид. Ратни злочини и геноцид су различити реалитети, у смислу њихове суштине, као и са правног гледишта. С друге стране, у Крајини циљ хрватских власти био је да се протера цела заједница, цела етничка група из региона, без обзира којим средствима. То има име: етничко чишћење. Они који нису успели да побегну били су брутално убијени без обзира на године и пол. Чињенице су данас, више од двадесет година касније, јасне ако упоредимо етнички баланс у ове две регије пре и после рата. Данас је српска популација у Хрватској незнатна, малтене је нестала. Хрватска уопште више није мултинационална држава каква је била пре распада Југославије.

На основу ових теза могло би се закључити да сте „некритични србофил”, или у најмању руку „антиисламиста”? Да ли сте се суочили с таквим аргументима?

Истина је прва жртва у свим ратовима. Да, као војник ја сам известио о ономе што сам видео. Није лако бити неутралан у рату, када обе стране покушавају да убеде свет у своје аргументе, и да истовремено демонизују непријатеља преувеличаног деловањем плаћених спин-доктора. Нисам ни про-Србин нити антиисламиста. Само покушавам да будем што је могуће неутралнији, ослањајући се на факте, а не на пригодно исконструисане наративе који заборављају непожељне чињенице. Свестан сам да је то ризична и непопуларна опција, посебно када имам добре пријатеље са обе стране ровова. Понекад је тешко одржати баланс, али с толико препрека на путу, оваквим приступом имао сам успеха у већини случајева.

УН је имао на стотине посматрача током ратова у БиХ и Хрватској. Зашто нема више појединаца из редова војних и цивилних структура УН да јавно изразе то што ви тврдите о Сребреници, али и „Олуји”?

Тешко ми је да говорим у име других. Не бих желео да се даље изјашњавам о тој теми.

Први текст о Сребреници написали сте 1997. године. Можемо га сматрати основом ваше књиге у делу о том питању?

Сребреница је само једно поглавље у књизи. Садржај и обим књиге много су шири. Као што њен наслов каже, књига се такође бави геополитиком и дезинформацијама. Углавном је заснована на личним искуствима, али иде и даље од тога.

Која су најупечатљивија искуства на Балкану с којима сте се суочили?

Међу многима, три догађаја остала су урезана у моје сећање: први су последице „Олује” 1995. године, са „црнокошуљашима” који су учествовали у масакру беспомоћних Срба који нису успели да побегну, и то пред равнодушном међународном заједницом; други је бомбардовање Маркала 1995. као и аматерски и непрофесионални начин на који је кривац одмах идентификован, без довољно поузданих информација за конзистентни закључак; трећи је, наравно, Сребреница и сви догађаји који су уследили.

Ко је иницијатор идеје да књига буде преведена на српски?

Иницијална идеја била је моја. Будући да књига говори о драматичном рату који је погодио нације Јужних Словена, био сам чврсто уверен да су они права читалачка публика. Тако има смисла да ова књига буде на српском да би досегла до што ширег читалаштва, укључујући академике, политичаре, новинаре и народ уопште.

 
Parastos kolegi Ante Pavelića
Četvrtak, 03 Siječanj 2019 15:29

 

ParastosAmfilohijeva istorija beščašća: Parastos kvislingu i ratnom zločincu

Nekoliko osnovnih činjenica o Draži Mihailoviću

Dr sc. Milivoj Bešlin, Novi Sad

Parastos Draži Mihailoviću je slavljenje: izdaje zemlje, kolaboracije, ideje velike Srbije, istrebljenja muslimanskog naroda, nestanka Crne Gore i nepostojanja Crnogoraca. Država i vlada koje to dopuste, dovode u pitanje razloge vlastitog postojanja. Pravo na religijska uverenja i princip verske tolerancije prestaju onoga trenutka kada jedna crkvena organizacija tako duboko zagazi u političko polje i postane “kišobran” za neofašizam, diskriminaciju i istorijski revizionizam

Odgovor Amfilohija Radovića i njegove crkvene organizacije u Crnoj Gori, upućen ministru kulture, iznenađuje više slabom pismenošću, nego nepoznavanjem i ignorisanjem istorijskih činjenica. Pravo je svake crkve da svoje dogme zasniva na nerazumnim, neistinitim i nedokazivim tvrdnjama. Na tome se zasniva svekolika istorija religije. I baš zbog toga, nauka je konstituisana u procesu emancipacije od religije i u sukobu sa religijskim dogmama – kao njihov opozit. Pretenzija bilo koje religije da ospori nauku nesreća je društva u kojem je takav aistorijski proces moguć.

Istorija je nauka. Ona ima svoj metod, usavršavan od 19. veka, kada se kreiraju obrisi moderne istorijske nauke. Kritička istoriografija ne dopušta relativizacije i smišljene konfuzije kakvih je prepuno neuko saopštenje Amfilohijeve crkvene organizacije u Crnoj Gori. Tvrdnja da ličnost Draže Mihailovića nije dovoljno rasvetljena je apsolutna neistina. Dvadeseti vek obiluje istorijskim izvorima na osnovu kojih je moguće utvrditi vrlo preciznu i naučno zasnovanu interpretaciju. Svi relevantni fakti i detalji iz života i rada D. Mihailovića su naučnoj istoriografiji vrlo dobro poznati. Za one pismene i za one koji žele da čitaju. Samo krajnje neuk ili beskrajno neobavešten čovek bi mogao od lika i dela četničkog vođe da pravi “homersko pitanje”.

Oko Mihailovića ne postoje “jednoznačna i jednodušna mišljenja”, kaže dalje Amfilohije Radović. Ovom tvrdnjom se ne dokazuje ništa. O Hitleru ne postoje jednodušna mišljenja. Pitajte vođstvo AfD-a. Pitanje je relevantnosti i utemeljenosti tvrdnji. Naučna istoriografija o D. Mihailoviću ovde i u svetu ima preciznu i naučno fundiranu interpretaciju koja je na tragu reakcija crnogorske države na najavu verske komemoracije u Herceg Novom.

Besmislica o “komunističkom” sudskom procesu govori da je Amfilohijeva crkvena organizacija u Crnoj Gori u deficitu ne samo sa poznavaocima pravopisa, istorije, već i prava. Sudski proces Mihailoviću bio je vođen prema tada važećim zakonima, otvoren, javan, direktno prenošen na radiju, sa stranim posmatračima iz zemalja pobedničke, antifašističke koalicije – i istočnih i zapadnih. Mihailović je imao najbolje beogradske advokate toga vremena (Joksimovića i Đonovića), pravo na odbranu i po ocenama pravnih stručnjaka, njegovo suđenje je bilo znatno iznad pravnih standarda Nirnberškog procesa. Tumačiti pravne norme iz 1946. godine, današnjim merilima je najblaže rečeno nonsens i ne zaslužuje, zbog kardinalne neukosti, nikakav komentar.

U saopštenju krcatom neistinama, propagandom i manipulacijama stoji i da je D. Mihailović bio ministar odbrane i komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini. Poluistina. Sa oba mesta je bio smenjen pre kraja rata i to sa vrlo dobrim razlozima. Najpre sa ministarskog mesta, dok mu je komandu nad JVuO, aktom od 29. avgusta 1944. oduzeo kralj Petar II Karađorđević zbog izdaje zemlje i kolaboracije sa fašističkim okupatorom. Ubrzo, u proklamaciji od 12. septembra 1944. glava dinastije Karađorđević je D. Mihailovića svrstala među one “koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti”. Pozivom svim Mihailovićevim vojnicima da se priključe Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, kralj Petar II je zauvek zatvorio priču o tzv. nacionalnom pomirenju. Ono je izvršeno pod kapom partizanskog antifašizma. 

U saopštenju Amfilohijeve crkvene organizacije se pominje “poverenik u Zagrebu” – jasno se cilja se na kvislinga Sekulu Drljevića. Ali i D. Mihailović ima svog poverenika u Zagreb, Ranka Brašića, zbog pregovora sa nadbiskupom Stepincem i Pavelićem. Pred kraj rata Mihailović šalje izaslanstvo višeg ranga, generala Svetomira Đukića i Vladimira Predavca na pregovore sa Pavelićem. Neka se crkvena gospoda obaveste u knjigama o toku tih pregovora.

Narativ o Mihailoviću kao pokretaču otpora protiv fašizma u Evropi je komičan i dostojan drumske mehane. Provincijalno je i pomisliti, a sramotno tvrditi da u Evropi, koja godinu dana i sedam meseci (do početka rata u Jugoslaviji) ratuje protiv Hitlera, svi čekaju na balkanskog pukovnika da podigne steg otpora fašizmu. Za prva saznanja o tome, preporučujem enciklopedije dostupne u osnovnim školama. Ratnu i postratnu propagandu zaobiđite ovog puta.

Lažni argumenti i pozivanje na Trumana i De Gola spadaju, takođe, u nenaučno i vankontekstualno krivotvorenje istorije. Predsednik Ruzvelt je ratni komandant SAD, on ima svoje misije u Jugoslaviji i pregled zbivanja na balkanskom ratištu. On je jedan od kreatora politike Antihitlerovske koalicije koja 1943. okreće leđa D. Mihailoviću i pruža punu moralnu i materijalnu podršku Titu i partizanima kao “jedinim borcima protiv fašizma”. U političkom smislu, Hari Truman je prvi posleratni, odnosno hladnoratovski američki predsednik, naučite nešto, gospodo crkvena! Hari Truman nastupa sa pozicija lidera u jednom novom ratu – protiv sovjetskog istoka. U to vreme, 1946. Tito je, posle Staljina, istočni lider sa najviše samopouzdanja, zbog čega i ruši dva američka aviona. Politički odgovor američkog predsednika je bilo odlikovanje D. Mihailoviću.

Naposletku, obrazloženje za odlikovanje ni tada, tokom najvećeg jugoslovensko-američkog neprijateljstva, nije negiralo četničke zločine i kolaboraciju, već se fokusiralo na spasavanje američkih pilota. O De Golu je neozbiljno govoriti. On nije deo velike trojice lidera Antifašističke koalicije, on nema svoje vojne misije u Jugoslaviji i tokom rata ne zna stanje na terenu u vlastitoj zemlji, a kamoli na Balkanu. Najzad, gospodo crkvena, samo jedan čovek ima svoje vojne misije sve vreme rata u Jugoslaviji, na različitim stranama i njegov sud je istorijski nepobitan. Reč je o Vinstonu Čerčilu. On o odlikovanju Mihailoviću nije ni pomislio. Naprotiv, on je ključni protagonista podrške Titovim partizanima, jer odlično zna ko se u Jugoslaviji jedini bori protiv fašizma, a ko kolaborira. Sve ostalo su nedostojne teorije zavere i laži nacionalističke ideologije.

 
RUŠID - roman u nastavcima
Utorak, 01 Siječanj 2019 17:32

 

DrvenijaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (50)

Nadan Filipović

U četiri oka

Rušid u polumraku hodnika odmah nađe druga vrata na desnoj strani. Pokuca.

-Slobodno – začuo je glas iz te prostorije.

Uđe. Soba je bila u polumraku. Za stolom je sjedio stariji čovjek. S desne strane je bila upaljena stolna lampa sa zelenim abažurem. Čovjek ustade, dođe do vrata i upali svjetlo. Blijedo lice, prosjedi brkovi, kratko ošišan, u crnom odijelu, snježno bijele košulje s leptir mašnom. Pruži mu ruku.

-Ja sam Menahem Romano, rabin. Izvolite se predstaviti, molim lijepo, i reći kojim povodom želite imati razgovor s nekim iz naše opštine?

-Ja sam Rušid Hadžić. Prije rata sam nekoliko godina radio kao noćni čuvar kod gospodina Morica Gaona. Bio je jako dobar prema meni i jednostavno, želio bih saznati je li živ i gdje je?

-Eh, moj sinko, isto pitanje sam sebi i ja već dugo postavljao. Koliko je meni poznato on je odveden 1942. godine kada je u Jasenovac i Aušvic otjerano preko dvije hiljade sarajevskih Jevreja. Da je živ već bi se javio. Mislim da je ubijen kao svi. Iz tog transporta niko se nije vratio u Sarajevo.

-Baš mi je žao što to čujem poštovani gospodine Romano. Međutim, raspitivanje za sudbinu mog bivšeg gazde nije jedini razlog moje posjete.

-Pa koji je taj drugi razlog? Šta još imate reći?

-Meni je gazda Moric dao na čuvanje jednu metalnu kutiju u koju je pohranio nekoliko tapija o vlasništvu, dva…čini mi se dva albuma sa porodičnim slikama, nekoliko buntova pisama, uglavnom se radi o dokumentima. Svakako, red je kazat' da mi je rek'o da je u kutiju spremio dva broša u zapečaćenim kuvertama koja je, tako reče, njegov dedo kupio od neke austri'ske grofice, tako nešta, boga mi ne sjećam se tačno. I jedan zlatni sahat. Rek'o mi je još da je stek'o golemo povjerenje u mene i da to skrijem i sačuvam. Naglasio je da kutiju predam ili rabinu ili nekom iz jevrejske opštine, ako takva opština bude više postojala. Pa eto, to je glavni razlog ovog mog posjeta vama kao rabinu.

-Svaka čast mladiću. Mora da ste dobar čovjek čim je Moric imao toliko povjerenje u vas.

-U taj vakat sam bio dobar čo'jek.

-Kako, bio sam u taj vakat dobar čovjek?! Pa valjda ste i sada.

-Nastojim biti, al' svi smo griješnici…osim Boga… na visini. Zar nismo?

-Tačno mladiću! Mi se svi rodimo da u životu griješimo, manje ili više, a Jehve je milosrdan pa će nekom grijehe i oprostiti i dozvoliti mu ulaz u Njegovo kraljevstvo nebesko.

-I Allah dželešanuhu je milosrdan. I on zna oprostit', al' samo ako čo'jek na vakat dođe tobe.

-Moj sinko, jedan i jedinstven je Bog, zvali ga mi Jehve iliga vi, muslimani, zvali Allah dželešanuhu, samo što smo počesto znali zaboraviti na našeg stvoritelja i podijeliti se, pa i Boga podijeliti i svojatati. Najgore mi je bilo čuti kad se neuki nesretnici raspravljaju čiji je bog bolji i močniji. Međutim, upravo ti neuki nesretnici u svim religijama predstavljaju se kao direktni predstavnici Boga, pa oni kao da s Bogom telefonski komuniciraju i sprovode njegove naredbe. Kao nekakvi Božji trgovački putnici. E, ti su napravili pravi biznis od prodaje Boga ne na kile, već i na tone. Nego, da te upitam gdje ti je ta kutija?

-Zakop'o sam je na tak'om tajnom mjestu da je niko ne može pronać'. Zakopana je u mojoj nekadašnjoj okućnici koja mi je oteta.

-Kako oteta?

-Duga je to priča poštovani efendija. Ne bi' ja sada o tome. Ujagmiću kak'e mračne noči i iskopat' je i vama don'jet'. Možete li se strpit' jednu il' dvije hefte?

-Kako da ne, plemeniti Rušide. Kako da ne. Evo ti na ovom papiriću broj mog telefona, pa me nazovi prije nego što češ doći.

-Ne znam ja oko tog šejtanskog ap'rata. Ja ću kutiju bo'me iskopat' i don'jet ovde, a neko će vas od ovih iz opštine obavjestit' da sam tude.

Rušid ustade, što učini i rabin Romano. Na glavu stavi crni šeši i isprati ga sve do kapije.

-Smijem li vas nešto upitati gospodine Romano?

-Izvoli.

-Interesuje me kako vi ostadoste živi u onom karavaktu?

-Dobro pitanje. Moj sin Samuel je doktor. On je odmah, kad je vidio šta će se dešavati, suprugu i mene jedva izvukao iz Sarajeva. Smjestio nas je kod jednih dobrih ljudi u Petrovom Selu. Oni su nas obukli u seljačke nošnje. Radili smo s njima na njivama, brali kukuruze, brali šljive, skupljali sijeno, a kad bi oni načuli da se sprema kakva racija, skrivali su nas u jednoj teško dostupnoj zemunici. Zahvaljujući tim dobrim ljudima ostadosmo živi. Da smo ostali u Sarajevu naša bi sudbina bila sasvim izvjesna, Ili Jasenovac, ili vlak za Aušvic. Svejedno. Tako je to bilo.

-Imali ste golemu sreću. Baš mi je drago.

-Hvala sinko. Najljepša hvala. Mnogo toga je uništeno, pa sada skupljamo ostatke ostataka te nam je svaki dokument, svaki papirić o našem postojanju od goleme važnosti. Čekam te.

-Doći ću kako sam obeć'o. Sve vam najbolje želim?

Krenu prema Drveniji.

 
Novogodišnja čestitka
Ponedjeljak, 31 Prosinac 2018 20:43

SebiljSvim ljudima dobre volje, bez obzira na religiju i nacionalnu pripadnost, neka je sretna i mirna Nova 2019.

godina, puna zdravlja, sloge, međusobnog razumijevanja i solidarnosti, posebice sa onim koji su bolesni i

siromašni.


Zapamtimo - naše je samo ono što dajemo!

 
In memoriam - Sande Dodevski
Nedjelja, 30 Prosinac 2018 10:23

 

Svilene bubeSvilene bube                                                                          

Sande Dodevski (in memoriam, 1947 – 2018)

Sedam dana je prošlo od smrti mog prijatelja Sandeta Dodevskog, našeg dragog Sandokana, kako smo ga od milja zvali. Tih sedam dana nije postavljen ni jedan prilog na Bošnjačko oko. Danas, evo, ponovo postavljam jednu od njegovih prelijepih priča; priča koje sam mnogo puta s uživanjem pročitao. Neka je pokoj njegovoj dobroj duši, a sabur supruzi i sinovima.

U avgustu, na kraju ljeta, poslije dugog čekanja začauriše se Ljaljove svilene bube. Danima prije toga suludo je duvao istočnjak i po svu noć „gorio“ mjesec na nebu. Ljeto je bilo na izmaku, a mjesec nikako da prestane sjati. I Makavejski praznici su već bili došli i prošli, ovršilo se i na gumnu zazelenjela nova, mlada trava, a djeca su i te kao i prethodnih godina prerano ušla u bostan. I sve drugo je htjelo da bude ko što je oduvijek bilo – jedino Ljaljove svilene bube nikako da se zapredu!

Kasno zapaćene, zarovašene u mrkozelenoj masi dudovog lišća koje je ležalo na dnu uobručenog dolapa, čitavog ljeta su pucketavo jele i šumjele poput podzemne vode...

Najzad se začauriše. Prestadoše jesti i od tada započe njihovo ljepljivo i jedva čujno tkanje. Okrupnjaše im brašnjavobijele čahure ispod pokrova od teško providnog tila na vrhu dolapa, a Ljalji se učini da neće proći mnogo vremena kada će se one, te njegove nevidljive svilene bube, sakrivene u središtu čahura, početi izmetati u prave leptire. Znao je Ljaljo da taj trenutak mora doći kao i sve drugo što dolazi, ali je vjerovao da mu se neće desiti da prije vremena izmile i tako zauvijek oštete dragocjenu svilu. To nipošto! Poslije dugog čekanja, mislio je, ne bi bilo pravo da ga sreća mimoiđe.

Bio je spreman sve da učini samo da ga ne preduhitre. Čak je i noću ustajao da ih obilazi. I dok bi probuđen stajao nad njima, sagnut povrh otvora na crvotočnom dolapu – javljala bi se u njemu želja da ih negdje sakrije, da uradi ma što, samo da ne dozvoli da mu pobjegnu...Ali, od svega toga ništa nije činio. Nastavljao je i dalje da ih redovno obilazi, osluškivao njihovo mljackavo upredanje, a tada bi se u njemu javljao jedan drugi osjećaj: osjećaj tuge što će naposljetku ipak morati da ih usmrti sve do jedne...

Pomisao na taj tužni trenutak obespokojavala ga je i kao da se pri tome unaprijed krnjila ljepota časa u kojem će pred Ljaljovim očima najposlije zasjati dugo očekivana svila. Razmišljajući o tome, već je vidio kako se na dlanu njegove ruke sve više uvećava klupko sa svilenom predjom; osjećao je njegovu težinu i mekoću poistovjećujući je sa nježnim i mekim dodirom ženske ruke...

Ne napuštajući u tim trenucima svoje svilene bube i dozvoljavajući da mu pogled dugo luta, nesebično se predavao nekoj drugoj, neznanoj ljepoti. Misli su ga odvodile u čudesne predjele nepoznate daljine. Izgledalo mu je da nije tu gdje jeste, već da se nalazi na nekom dugom, dugom putovanju. Odnekud poznat, otvarao se pred njim dalek i prašnjav Pezovski put osvijetljen mjesečinom, ovom istom ljetošnjom ... Susretao se na tom putu sa sviračima, konjuškim Ciganima, i dugo mu je u ušima odzvanjala njihova urnebesna svirka i isprekidana pjesma.

Na kraju viđenog, poželio bi samo jedno: da sve to što duže potraje, pa makar bilo i samo naslućeno.

Uskoro je, međutim, ponovo bio u stvarnosti. Javljala bi se odnekud njegova žena Ramiza i počinjala ga koriti: - Nije, Ljaljo, za nas Cigane svilene bube da imamo! Ostavi se takvog posla, zima dolazi a mi smo ljudi bez igdje ičega!

Konačno, i to tek pred sami kraj ljeta, i njima, Ljaljovim svilenim bubama dođe vrijeme. Po njegovom računu, ostala je bila još samo jedna noć do početka razmotavanja svile. Silno uzbuđen zbog toga odlučio je tu posljednju noć provesti budan. Još se s predvečerja je počeo spremati za dugo očekivano točenje svile. Pronašao je veliki bakarni kotao u kojem će rano izjutra grijati vodu i zatim u nju uranjati čahure svojih svilenih buba. Prije toga, privukao je dolap uza zid i ostavio ga tu da bi i noću bio osvijetljen mjesečinom. Kada je sve to uradio, sjeo je kraj dolapa i počeo zadovoljno trljati rukama. Na svaki Ramizin poziv samo bi se odsutno smješkao pokazujući svoje zelene i od pušenja popljesnjivile zube...

Pozvao je pred noć i kćerku Ferdezu da mu se pridruži u bdjenju kroz noć, ali ga je ona odbila i uskoro je, presamićena preko duhanskih bala, legla i tvrdo zaspala.

„...Trebalo je da čeka – pomislio je Ljaljo. Svakako je trebalo da pričeka!“

Uskoro je sve utihnulo. Ljaljo je ostao sam sa svojim svilenim bubama. Bio je budan sve do iza ponoći i do u gluho doba „Velike večere“. Tada se na nebu i mjesec pojavi. Srma njegove svijetlosti ispuni unutrašnjost izbe i obasja Ferdezino usnulo lice, a Ljaljo je ponovo rekao: - Nije izdržala da ne spava!

Šaputajući u tišini zagledan u Ferdezino lice, odjednom opazi kako se po njemu razliva sneni, skoro djetinji osmijeh. Iza toga se podiže i Ferdezina ruka i ostade ispružena naspram svijetlosti mjesečine, ali onda iznenada brzo klonu. Lice joj se u tom momentu primiri od osmijeha, a potom se naglo poče grčiti i tresti, sve dok Ferdeza glasno nije vrisnula u snu: - Ne-eee!

O, Ferdez, sanjaš li to, sinko? – zaustio je Ljaljo da još nešto kaže, no glas mu se više nije čuo. Vidio je samo kako se Ferdeza, ne budeći se, preokrenula na bok i nastavila mirno spavati.

Iza toga ništa više nije remetilo tišinu noći, a Ljaljo je, da bi odagnao san od sebe, zakretao glavu prema prozoru i kroz njega dugo posmatrao tamne ispoline po brdima na istoku. To ga je još više uspavljivalo. „Prevarit će me san! Sigurno će me prevariti!“ – govorio je u sebi. Očekivao je da će uskoro i svanuti. Čak je i izgledalo da se boja na istoku počinje polako mijenjati, te da kroz tamu sve više probija bjelina dana. Bunilo ga je jedino što je na nebu mjesec i dalje silovito bljiještio. Osjetio je kako ga studen jutra sve više obuzima. Bilo mu je hladno i on se tada poče zaogrtati starom ponjavom, uvlačeći se još dublje u svom sjedalu. Tako je i zadrijemao.

Ophrvao ga je san i u tom snu, do umora, jedno dugo preganjanje sa sićušnom, brašnjavobijelom leptiricom koja je na sve načine pokušavala da mu umakne. Izmiljela je bila ispod providnog pokrova i ispela se do navrh dolapa i tu zastala. Raskriljena, dugo se pripremala za let. Hoće poletjeti – neće poletjeti, i sve tako! Mamila ga je, ali se nikud s mjesta nije pomicala. U želji da je što prije uhvati, Ljaljo je ispružao ruku prema njoj i teško je i sporo hvatao svojim odebljalim prstima, strijepeći da je pri tom ne zgnječi. Leptirica bi mu se uvijek izmigoljila. Možda je to ipak samo varka – tješio je sebe u polusnu. Možda nje uopšte i nema, već je to samo moja prevelika želja da ih što prije vidim...?!

Ipak, ona je bila tu, pod njegovim prstima, ali za njega neuhvatljiva – kao da je bila na kraju svijeta!

Kada su se iza nje pojavile i druge takve leptirice, u ogromnom broju, Ljaljo više nije sumnjao. Dolijetale su u rojevima, iz raznih pravaca, na hiljade njih. Slijetale su mu na dlanove i odatle ponovo uzlijetale, a on je kao vjetar trčao za njima. Bio je omamljen viđenim. Sustižući ih, naglo se zamarao i zaostajao, a one su ga odvodile sve dalje i dalje. Na kraju, zadihan od dugog trčanja, potpuno je posustao. „Nikada ih neću stići!“ – govorio je.

Sa tugom u grudima koja je postepeno narastala do neslućenih razmjera, nije želio povjerovati kako će mu one pobjeći. Nastavljao je trčati za njima i vjerovao je da će ih najzad stići, jer to su bile njegove svilene bube, i samo su njemu pripadale.

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search