LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home
Što više poznam ljude, to više volim moga Didu
Ponedjeljak, 24 Travanj 2017 10:21

 

SANY0149O cuki Didi koji zna brojati do sedam!

Nadan Filipović

Naletiše nam gosti. Nenajavljeni. Jusko sa hanumom. Ma neka ih, baš su kao kec na deset. Dragi ljudi. Pripremio sam neko meze, ništa naročito. Našle su se brizle koje su uskoro “skakutale” po roštilju, a dok se saburli čekalo da na hastal “dogega” ta mesna meza, nas dvojica “hairlija” iz čokanjčića pijuckamo ledenu Maraskinu šljivu (ona od litrice – nije loša kad ovdje nema bolje), a još se mezi lukmira i dobar kozji sir i umače se komadićima somuna u salatu od prezrelog ta(h)nano nakriškanog paradajza što je zajedno sa crvenim lukom plivao u ulju.

Doduše, posreći se pa se u frižideru nađoše i dva pakovanja ćevapa. Nije, dakle, kome je namijenjeno, već kome je suđeno. Oni će biti za drugu roštiljsku turu.

Helem, od početka sijela pod stolom sjedi moj stari cuko Dido - preko četrnaest godina mu je - i strpljivo čeka hoće li ga štogod dole zapasti, a već se je mojoj desnoj nozi primakao kad su se mezetile brizle. Da mu šta ne promakne!

Uvijek je, kad čeka svoje zalogaje, kod moje desne noge. Sjedi i sve uzdiše, al' naja – nema Didi brizli. Dido uporno sjedi pod stolom i čeka po formuli - strpljen, spašen! Eeee, kad su se na roštilju našli ćevapi Dido, inače gurman i poguzija, baš k'o da je povilenio. Sve me nježno gura njuškicom po desnoj potkoljenici, samo što ne kaže: “Hej, Nadane, titizu jedan sebični, daj i meni malo ćevapa da se i ja omrsim!”

Ne trzam. Pustio sam Didu da bude “na leru”.

Jusko se, malo-malo sve podviriva zentajući Didu i veli mi: “Podaj mu ba koji ćevap, al' nako frišak, jerbo cuke više vole friško meso od pečenog. A i zdravije mu je!”

-Ne petljaj se u mog cuku. Imaš dva kera kod kuće, pa se brini o njima. Kad si tol'ko merhametli prema cukama što ih nisi metn'o sa sobom u auto i doveo da se poigraju s Didom?

-Joj baš si blesav – bio, jesi i preselićeš blesav!

-Evo, da te želja mine, davat ću mu sve po pola ćevapa, ali znaj, on voli mlake sa roštilja, a ne sirove. Al' usput da ti kažem, sada ćeš vidjeti da Dido zna brojati!

-Daj Nadane, ne budalesaj, svega ti! Čuuuuj, pas da broji?!

Pružim Didi pola ćevapa, a on smaza u sekundi i obliznu se.

Dadnem drugi put pola ćevapa, opet Dido smaže u i oblizne se.

Brojim: jedan, dva….

 
Sandetova priča za sunčanu nedelju
Nedjelja, 23 Travanj 2017 10:21

 

BrijestMratinjci

Sande Dodevski, Đenovići, Boka Kotorska

Bila je kasna jesen pred nadolazeći, a u ono vrijeme meni nepoznati praznik „Mratinjci“, kada se kolju svinje! Okačen na zidu i ispod rafe, visio je bajonet sa Solunskog fronta – uspomena na djeda Jakima...?! Na rafi su, u kutiji od cipela - uredno složene i nevidljive - u prašini ležale turske tapije o nazivima njiva koje smo posjedovali. Na jednoj od njih u Donjoj Luci, okrenutoj od dola prema nama, rastao je brijest što ga je moj otac sjekirom sjekao radi drva za predstojeću zimu...Kada mu je presjekao više od polovine debla, izmaknuo se i zastao na uzvisinu iznad dola, a brijestovo deblo je već pucketalo i počinjalo da pada. Gledao je u njega kao hipnotisan, a onda se ono stropoštalo munjevitom brzinom i otac se našao pod njegovim  granama koje su još uvijek na sebi imale lišće. Jedva je izvukao živu glavu. Jedna od  grana ga je pogodila u ruku i u rame. Umalo što ga nije oborila na zemlju i ubila! Već sam bio spreman da zaplačem, te mi još od onda ni na pamet ne pada da moram raditi samo zbog toga da bih živio!? Neka radi onaj ko mora, a ja neću! Radiću samo ono što mi se sviđa dok god ne dođe do gole gladi! Do tada ću samo mirno posmatrati kako drugi rade, kradu, lažu i pritom se žale kako im je život težak k'o crna zemlja!?...Tako sam i svog oca posmatrao nakon što ga brijest umalo nije ubio na mjestu!

Držeći se  zdravom rukom za pogođeno rame, moj je otac uspaničeno otrčao do sredine njive u Donjoj Luci i zastao uz grm drače, pa bolesnom rukom pokušao da sa njenog vrha skine suhu zmijsku košuljicu koja se njihala na vjetru, valjda da bi provjerio koliko mu je još zdrava, ta druga ruka sa pogođenim ramenom?!...Tada mu je kraj glave iznenada fijuknuo metak ispaljen iz karabina sa druge strane dola proletjevši nad našom njivom i pogodivši u vrhu travnate međe ispod Veselinove ledine čobana usmrtivši ga na mjestu. Bio je to dodatni šok za mog oca. Onu zmijsku košuljicu u povratku bješe stisnuo u šaci i svu je samljeo. Ruka sa povrijeđenim ramenom bolno mu je drhtala, a rep zmijske košuljice virio iz šake, dok su mu suze punile modre oči. Morao sam se okrenuti na drugu stranu da ih ne bih vidio, jer sam se bio postidio. Nizvodno dolom, pak, i skroz negdje u daljini, na sjevernoj strani neba, ugledah i vrh planine Kozjak nad kojim je bilo zasnježilo. Bijelio se vrh planine.

Preostalo lišće na brijestovima - tek samo malčice požutilo - već je padalo uz ivicu dola na našoj strani, a sjeverac ga je podizao sa tla raznoseći ga po njivama koje nisu bile naše. Svaka je imala svoju među i znalo se koja je čija. Imenaponekih od vlasnika sam znao, ali  za većinunjih nikada nisam čuokako se zovu i iz kog su sela.

Onaj što je  ispalio metak iz karabina sa druge strane dola – misleći da se uz draču pomiče zec - slučajno je promašio mog oca a pogodio čobana u vrhu međe pod Veselinovom ledinom. Drhturio sam od uzbuđenja i straha. Otac je potjerao bivole i prazna kola, usput mi - i sam  prepun straha - govoreći kako o svemu što je bilo nikome ni riječ ne smijem kazati. Čak ni svojoj učiteljici koja se zvala Cvetanka i bila Bugarka, pošto će sigurno doći milicija, a i UDBA će se o tome raspitivati, a o onima iz opštine da se i ne priča...?!

 
Historijski retrovizor
Subota, 22 Travanj 2017 20:14

 

TitoJosip Broz Tito i nacionalni indentitet Muslimana u BiH – dva viđenja (2)

Dr Husnija Kamberović

Među brojnom literaturom koja je 1960-ih godina naučno dokazivala postojanje muslimanskog nacionalnog identiteta ovdje ću samo spomenuti knjigu Atifa Purivatre o nacionalnom i političkom razvitku Muslimana. (Atif Purivatra, Nacionalni i politički razvitak Muslimana, drugo izdanje, Sarajevo, 1970) U toj je knjizi Purivatra za svjedoka o nacionalnom identitetu Muslimana pozvao upravo Josipa Broza navodeći njegove riječi sa Drugog plenuma CK SKJ iz novembra 1959. kada je rekao kako “stvari u vezi sa nacionalnošću Muslimana treba postepeno likvidirati. Ljude treba pustiti pa neka ako hoće budu nacionalno neopredijeljeni građani Jugoslavije. Neka taj čovjek bude Bosanac, Hercegovac. Vani vas i ne zovu drukčije nego imenom Bosanac, pa bio to Musliman, Srbin ili Hrvat”. (Atif Purivatra, Nacionalni i politički razvitak Muslimana, drugo izdanje, Sarajevo, 1970, 13)

Purivatra također citira Titov govor na Sedmom kongresu Saveza omladine Jugoslavije, održan u januaru 1963, kada je osudio politiku nacionalnog opredjeljivanja Muslimana i kazao: “A u čemu je pojam jugoslovenstva, šta, naime, znači biti Jugosloven? Danas to znači biti građanin socijalističke Jugoslavije. Međutim, iako je to jasno, kod nas postoje i jalove diskusije, na primjer o tome da li Muslimani treba da se opredijele za neku nacionalnost. To je besmislica. Svaki može da bude ono što osjeća da jeste i niko nema prava da mu natura neku nacionalnu pripadnost ako se on osjeća samo građaninom Jugoslavije.”

Purivatra je na temelju toga zaključio da je Tito od početka imao afirmativan stav u pogledu muslimanskog nacionalnog identiteta. Čak se ovdje Titovo mišljenje koristi kao ključni argument usmjeren prema onima koji osporavaju muslimanski nacionalni identitet. Međutim, pažljivim čitanjem se može zaključiti da Tito u svojoj diskusiji smatra da Muslimane ne treba prisiljavati “da se opredijele za neku nacionalnost”, nego im treba ostaviti mogućnost da se, ako žele, mogu izjašnjavati kao “građani socijalističke Jugoslavije”. Purivatra je, ipak, akcenat stavio na Titovo insistiranje na “slobodno razvijanje nacionalne i etničke samosvojnosti naših naroda”, pa time i Muslimana. U svakom slučaju, ovdje imamo primjer da nositelji ideje muslimanske nacionalne afirmacije iz 1960-ih godina upotrebljavaju Tita kao argument za tezu o postojanju zasebne muslimanske nacije. Purivatra je bio jedan od ključnih naučnih aktivista koji je u svojim nastojanjima da dokaže muslimanski nacionalni identitet u pomoć pozivao Tita i Komunističku partiju Jugoslavije. On je analizirao stavove Komunističke partije Jugoslavije o nacionalnom pitanju i tamo nalazio elemente koji su opravdavali njegovu tezu da je ta partija uvijek Muslimane smatrala zasebnim identitetom i zasebnom nacionalnom cjelinom. Upozoravao je na Petu zemaljsku konferenciju KPJ održanu u Zagrebu u novembru 1940, kada je Tito kazao da “Muslimani nisu formirana nacija, ali su etnička grupa”. Purivatra je zaključivao da su u KPJ uvijek “preovlađivale snage koje su imale pravilan stav o nacionalnom pitanju, pa i u slučaju BiH i bh muslimana. Partija je dosljedno poštujući marksistički stav o samosvojnosti svakog naroda bila protiv nacionalnog opredjeljivanja Muslimana, na čemu su tada insistirale velikosrpska i velikohrvatska buržoazija”. (Atif Purivatra, Nacionalni i politički razvitak Muslimana, drugo izdanje, Sarajevo, 1970, 57)

 
Lični interesi, "ljubav" prema svojoj naciji i lobotomirana rulja
Petak, 21 Travanj 2017 20:14

 

Filip DavidPosle brodoloma

Filip David, Beograd

U pojedinim periodima istorije silovito i snagom erupcije zakoni gomile, zakoni ulice i trgova zamenjuju zakone javnog poretka, a emocije i strasti potiskuju argumente zdravog razuma. Postoji jedan oblik masovne hipnoze izražen u populističim pokretima koji ljudima oduzima moć rasuđivanja. Umesto zahteva za slobodom prihvata se neki novi oblik ropstva, umesto zahteva za mirom i pravdom izvikuju se zahtevi za oružjem, osvetom i obračunima. Ovakva vrsta populizma po pravilu je organizovana i usmeravana iz nekog političkog centra moći sa naročitim partijskim i ideološkim razlozima. Takva „događanja naroda“, u kojima ključaju emocije gluve i slepe za bilo kakve argumente, imaju, istorija je najbolji svedok, razoran uticaj po stvarne nacionalne interese i okončavaju u istinskim nacionalnim katastrofama.

U jednom spisu, nacionalsocijalista Vilhelm Stapel objašnjava zašto su činjenice i argumenti nemoćni u sudaru sa silinom populističkih emocija: „Budući da je nacionalsocijalizam elementarni pokret nikakvi ga 'argumenti' ne pogađaju. Argumenti bi delovali samo da je pokret narastao pomoću argumenata“. Na različitim mestima u svojoj ozloglašenoj programskoj knjizi „Majn Kampf“ Hitler naglašava kako je pravilna masovnopsihologijska taktika u tome da se treba odreći argumentacije i neprestano govoriti masama samo o 'velikom konačnom cilju'“. Ove reči izgovorene su 1933. kada se još nisu mogli sagledati stvarni rezultati masovne psihologije fašizma.

Između onoga i današnjeg vremena postoje mnoge razlike ali i neke sličnosti. Jedno se nije izmenilo: mase se ne osvajaju argumetima i činjenicama. Masama se vlada emocijama i demagogijom, a demagogija je ono što pisac „Majn Kampfa“ naziva „velikim konačnim ciljem“. Odsustvo argumentacije u populističkim pokretima posmatraču sa strane čini populistička društva iracionalnim i nerazumljivim; unutar tih društava to se izražava odsustvom delovanja ili naopakim delovanjem najvažnijih društvenih institucija. U društvu koje ne uvažava argumente pojedinac je bez ikakve moći; njegovo suprotstavljanje proglašava se intelektualnom paranojom; što u populističkom okruženju i jeste. On je izlovan kao što se izoluje opasan virus.

To sve govori o posebnom obliku izobličavanja stvarnosti. Korupcija i državni kriminal postaju deo svakodnevice. Razni oblici diskriminacije urastaju u život zajednice. Zločinu se ne sudi, a zločinci postaju deo establišmenta. Ukupan život dobija razmere globalnog političkog propagandnog marketinga koji lažnim slikama stvarnosti sakriva istinsku materijalnu i moralnu bedu života. Ozbiljni vojni, politički i diplomatski porazi prikazuju se i veličaju kao blistave pobede. Falsifikati u nauci i neistine u informisanju proizlaze iz preziranja činjenica. Očuvanje i sticanje vlasti važnije je od istine, od morala, od elementarnog poštenja. Glavna mudrost populizma i njegovih protagonista sažima se u uprošćenom shvatanju kako svi problemi unutrašnje i spoljne politike i svih međunarodnih odnosa isključivo zavise od efikasnosti propagande, vlasti nad medijima, sposobne policije i moćne vojske. A iza tobožnjih nacionalnih, patriotskih, rodoljubivih i interesa socijalne pravde pomaljaju se grubi, sebični i dominantni lični interesi.

Čovek sa ulice, čija su deca, može biti, stradala u navodno nepostojećem ratu, koji muku muči kako da preživi sa nedovoljnom i neredovnom platom ili penzijom, a stalno je u strahu od rastućeg kriminala, taj čovek-masa, ipak u konačnom zbiru ne prihvata činjenice iz sopstvenog života. Veliki cilj, kažu, traži i velike žrtve i to saznanje, usprkos tome što je život sve teži i nepodnošljiviji, ispunjava njegove ubožničke dane i greje ga i hrani u nedostatku osnovnih uslova za preživljavanje.

 
Akademik Veselin Čajkanović o Srbima i vucima
Četvrtak, 20 Travanj 2017 23:29

 

VukVeselin Čajkanović o Srbima, vucima i vučjim danima

Pripremio: Nadan Filipović

Akademik prof.dr Veselin Čajkanović (1881 – 1946) je zapisao:

- Када су се, у једном нашем крају, појавили вуци у великој множини, власти су дале сељацима отров, али ови нису хтели да га противу вукова употребe, тe сељаци не само да их нису tрoвaли и прогонили, него су им чак давали хране!

Када се вук убије, онда се и данас са њим врши измирење на тај начин што се за њега мртвога, за његове мане, скупљају дарови од куће до куће.

Према веровањима нашег народа, вук, по божјем наређењу, има право на оно што закоље; према једној легенди из Призрена, чак је нико мањи него свети Сава благословио вукове да „вазда у плену избирају најбоље овце".

Очевидно је, дакле, код нашег народа постојало уверење да он према вуку стоји у извесним обавезама и да вуку припадају жртве, а примери које смо навели доказују да су такве жртве доиста приношене и толерисане. На основу једног циклуса легенади, изгледа да су вуку приношене чак и људске жртве. На Косову пољу жртвује се вуку, о Бадњем вечеру, велики колач: домаћин изиђе на кућна врата, махне три пута колачем и позове вука на вечеру.

Очевидно је да су сви ови прописи и обичаји остатак из далеке прошлости; ма колико да су примитивни и у нескладу са реалним стањем ствари, народ их чува, не питајући за разлог, и предаје их с поколења на поколење.

Када се роди Србин, онда објављује бабица са кућног прага сасвим свечано да је „родила вучица вука".

Када се два Србина виде изненада у трећем месту, они се поздраве фразом: „Окле ту вука видео?"

У једној успаванки каже се: „Нини сине, вуче и бауче", а једна пословица каже: „Вук на вука (то јест Србин на Србина) ни у гори неће".

Да се жив Србин може претворити у вука, то је веровање које је у пуној свежини сачувано до данашњег дана.

 
Alijine iskrice
Srijeda, 19 Travanj 2017 21:08

 

Nametak AlijaAlijine sarajevske minijature (38)

Iz knjige „Sarajevski nekrologij“, Alije Nametka

Zapis o Muhamed efendiji Kalajdžiću

Prekjučer je umro, a jučer zakopan moj dobar prijatelj Muhamed Bekir efendija Kalajdžić. (Ljutio se žestoko kad bi ga neko zovnuo Bećire ili Bećir-efendija.) Umro je naglo. Još 10.IX. sjedio je s nekim vršnjacima u kafani Ugostiteljske škole kod Careve džamije, a oko tri sata kod kuće umro. Napisao sam za Glasnik VIS-a, jučer, još dok nije bio zakopan, nekrolog, a ovdje da zapišem što se ondje ne bi moglo štampati.

Bio je hrvatski nacionalist, u politici pristaša Radićeve stranke, a Spahu nije nikako trpio. Nije nikako podnosio Pavelića, a ni Maček mu nije bio drag. Politički mu je bio najdraži Nikola Precca. Kad je Precca jedno vrijeme bio ministar građevina u Stojadinovićevoj vladi, davao je neke građevinske koncesije Bekir-efendiji, kao izgradnju čatrnja u selima oko Mostarskog blata, pri čemu je neku mrku zaradio, jer je bio dibiduz propao kao izdavač knjiga.

Bio je politikant, onaj najopasniji tip provincijskog politikanta koji zanemari sav svoj život i porodicu bistreći svjetsku politiku. On je godinama, po najgorem nevremenu, čekao svaku večer na željezničkoj stanici u Mostaru sarajevski vlak koji je dolazio u 23,30 sati i donosio beogradsku “Politiku” i “Večernju poštu”, i nosio novine kući da bi ih u dušeku čitao do dva sata ujutro.

Iako je postojala u Bosni i Hercegovini privredna depresija iza Prvog svjetskog rata, on je mogao i od knjižare i od papirnice dobro živjeti. Ali on je volio bistriti politiku, pa bi školska djeca čekala po toliko vremena da budu poslužena, a on ih nije ni primjećivao govoreći s koji subesjednikom, lokalnim političarem, o svemu i svačemu. Tako je već oko 1920. prestao raditi kao knjižar, a ako se tko sjetio da naruči koju knjigu od prijašnjih izdanja Kalajdžićevih, mogao je čekati i po mjesec-dva dok bi mu naruđba bila perfektuirana. Ja sam ga kao momčuljak gonio da bude ekspeditivniji u otpremi naručenih knjiga. Nije dao proći mimo radnju da ne svrati poznanika i prijatelja, kojemu bi odmah naručivao kahvu ili rahat-lokum. Tako je i mene častio sam Bog zna koliko puta, a da ne znam da je ikad htio dozvoliti da njega netko drugi časti.

On je bio u tako teškoj situaciji da bi dijete došlo od kuće njemu na dućan i tražilo dva dinara da kupi kukuruzno brašno za pure, a on bi jedva sabrao po džepovima dva dinara. Za novine je uvijek imao. U takvim se situacijama vrlo neugodno osjećao kad bi se on s djetetom došaptavao da ja ne bih čuo šta govore.

 
Historijski retrovizor
Utorak, 18 Travanj 2017 19:13

 

TitoJosip Broz Tito i nacionalni indentitet Muslimana u BiH – dva viđenja (1)

Dr Husnija Kamberović

Kao zaseban nacionalni identitet Muslimani su u Bosni i Hercegovini zvanično priznati na sjednicama CK SKBiH u januaru i maju 1968, ali su se tek na popisu stanovništva 1971. mogli izjasniti kao Muslimani u nacionalnom smislu. (Rasprave o nacionalnom identitetu Bošnjaka. Zbornik radova, Sarajevo 2009)

Taj proces nije bio jednostavan ni lagan. To priznanje Muslimana kao nacije nije bilo stvaranje te nacije, nego prosto priznanje faktičkoga stanja. Tome je doprinijelo nekoliko faktora, a važnu ulogu u tom procesu imali su intelektualci koji su tokom 1960-ih godina u nekoliko naučnih projekata dokazivali posebnost nacionalnog identiteta Muslimana. Intelektualci koji su u tome sudjelovali bili su, zapravo, na partijskom zadatku. (Husnija Kamberović, “Stav političke elite o nacionalnom identitetu Muslimana u Bosni i Hercegovini sredinom 1960-ih godina”, Prilozi, br. 38, Sarajevo 2009, 165-191)

Da bi se bolje vidio odnos Tita prema nacionalnom identitetu Muslimana i jasnije sagledao način na koji su promotori muslimanskog nacionalnog identiteta argumentirali svoje stavove oslanjajući se na Tita kao važan argument, bilo bi potrebno ukratko oslikati kontekst u kojemu se od kraja Drugog svjetskog rata do sredina 1960-ih godina razvijao nacionalni identiteta Muslimana u Bosni i Hercegovini i objasniti motive komunističkog osporavanja nacionalnog identiteta te zajednice. Možda je to najbolje obja- snio Milovan Đilas kada je izjavio da su komunisti “polazili od činjenice da religija ne može biti odrednica nacije i nacionalne svesti”, te da ih je u razumijevanju činjenice da su Muslimani posebna nacija omela ideologija, prije svega komunistički ateizam, “koji nije mogao priznati da bi religija mogla biti neka forma kroz koju neko stvara naciju”. (Milovan Đilas i Nadežda Gaće, Bošnjak Adil Zulfikarpašić, Zurich, 1994, 103; Širi kontekst vidjeti u: Holm Sundhaussen, “Od mita regije do ‘države na silu’: Metamorfoze u Bosni i Hercegovini”, Prilozi br. 38, Sarajevo 2009, 11-30) Iz tog ideološkog ogrtača proizašlo je prvobitno negiranje muslimanskog nacionalnog identiteta i nada da će se oni, u skladu sa komunističkim razumijevanjem nacije, nacionalizirati u srpskom ili hrvatskom pravcu. Krajem 1950-ih godina beogradski etnolog Milenko Filipović još uvijek je bio uvjeren da proces nacionalnog okretanja muslimana u srpskom i hrvatskom pravcu dobro napreduje “i da će dovesti do toga da hrvatsko-srpski muhamedanci neće predstavljati više nikakvu grupu, nego će postojati samo još nacionalno svjesni muhamedanski Srbi i Hrvati”. (Wolfgang Hopken, “Jugoslovenski komunisti i bosanski Muslimani”, Književna revija, Sarajevo, maj 1990, 6.) Međutim, pokazalo se da je ta dijagnoza ipak bila preuranjena, a svaki popis stanovništva je pokazivao da se mali broj muslimana izjašnjava pripadnicima srpske ili hrvatske nacije. To faktičko stanje će dovesti do promjene komunističkog stava o nacionalnom identitetu Muslimana i to saznanje je bilo presudno da je 1960-ih počeo proces priznanja muslimanskog nacionalnog identiteta. Taj je proces prošao kroz nekoliko faza, ali bismo mogli zaključiti kako je doba od 1961. do Ustava 1963. bilo pripremno razdoblje za priznanje Muslimana kao nacije, da se od 1963. do 1966. u Bosni i Hercegovini naučno argumentira teza o njihovom nacionalnom identitetu, a da se od 1966. do 1968. taj stav realizira i na jugoslavenskoj političkoj razini. (Husnija Kamberović, “Bošnjaci 1968: politički kontekst priznanja nacionalnog identiteta”, Rasprave o nacionalnom identitetu Bošnjaka. Zbornik radova, Sarajevo 2009, 60)

 
Jedan sjetni dodatak Tonijevoj priči o zlehudoj sudbini zadnjih Mehremića
Ponedjeljak, 17 Travanj 2017 19:47

 

Pero MiladinO gosparu Peri Miladinu, alias Avdi Mehremiću

Nadan Filipović

(na slici je pokojni Pero Miladin, pravi gospar i vrstan ugostitelj)

Ova Tonijeva priča o Merhemićima podsjeti me na jednog dobrog čovjeka i vrhunskog ugostitelja, pokojnog gospara

Peru Miladina.

Bio je vlasnik i dio svakodnevnog inventara legendarnog restorana “Kod Pere”. Rođen je 1924. u konavoskom zaseoku Bani, a ugostiteljstvom se bavio više od sedamdeset godina. Restoran je otvoren 4. maja 1967. godine, dakle prije punih pedeset godina. Restoran “Kod Pere” bio je mjesto gurmanskih uživanja svih slojeva Zagrepčana, ali i mnogih ljudi iz svih dijelova bivše Juge. Govorilo se – ko jednom dođe na ručak ili večeru “Kod Pere” taj će zasigurno ponovo svratiti kad ga put nanese u Zagreb.

O pokojnom Peri bi se mogla napisati podebela knjiga pa bih niz interesantnih detalja ostavio za neku drugu prigodu, odnosno, usresredio bih se na ulogu obitelji Mehremić u njegovom životu.

Nikad nisam bio upoznat sa svim detaljima iz Perina života, ali znam da je kao dječak došao u Sarajevo i 1940. godine počeo “peći” zanat konobara u jednoj gostionici koja se u taj vakat nalazila nedaleko željezničke stanice na Ilidži. Tu je, kao konobar, radio cijeli rat, dakle cijeli period od 1940. do oslobođenja, aprila 1945.

U taj kara-vakat bilo je jako teško živjeti u Sarajevu, a posebice na samom kraju rata. Do kraja 1944. mnoge Sarajlije su znale sjesti na vlak i putovati u druge krajeve NDH gdje hrana nije bila u oskudici. Takvom tipu snabdijevanja za osobne potrebe, ali i za šverc, Sarajlije su dale ime – “promidžba”. Međutim, već od jeseni 1944. Sarajevo je bilo skoro sasvim opkoljeno partizanskim jedinicama pa je došlo do velike nestašice hrane.

Uvidjevši da NDH “tone” zajedno s Hitlerom, ustaše su totalno podivljale i ubijale maltene ni za što. Kako mi je pokojni Pero višekratno pričao o njegovim iskustvima s kraja onog rata, saznao sam da je bio mobiliziran (kako bi on reci – zapisan) u neku domobransku formaciju i to početkom marta 1945. godine. Vidjevši da noći, ali i dani gutaju ljude, te da lako može izgubiti glavu baš u zadnjim danima rata, odlučio je dezertirati i definitivni kraj rata dočekati skriven. Znao je, međutim, šta čeka dezertera ako ga uhvate ustaše - kugla ili štrik. Zamolio je za pomoć rahmetli Mujagu Mehremića i dobio je sklonište upravo kod njih, na njihovom imanju na Ilidži. Skinuo je domobransku uniformu koju su ukućani Mehremića odmah spalili, te ga obukli u bosanku nošnju, a na glavu mu stavili fes. Više nije bio Pero, već Avdo Mehremić, “član” familije. I nakon oslobođenja Sarajeva i okoline i dalje se krio kod Mehremića, sve dok se situacija nije počela pomalo smirivati. Naime, ni partizani nisu baš bili previše selektivni u posljeratnim “izvanpravnim” ubojstvima, a Pero je od ranije jako dobro znao da su pobili veliki broj Konavljana, pa je zaista imao “debelih” razloga da što duže zazire i od njih kako je zazirao i od ustaša.

 
Tonijev osvrt na jednu staru, dobru familiju
Nedjelja, 16 Travanj 2017 23:47

 

Mehremića trgMisterija jednog zločina

Toni Skrbinac, notorna bistrička raja, sada nako više u Mariboru.

(Na slici: Mehremića trg ispod naselja “Ciglane”)

Bila dva brata, jedan više, drugi manje, ali oba sklona kriminalu. Ovaj što je više bio sklon, nije prezao ni od kakve akcije, i od malih je nogu bio neustrašiv, ali surov i emotivno, rekao bih, hendikepiran. To nije nikakva zvanična, nego moja lična dijagnoza, nastala na osnovu sličica iz djetinjstva u kojima je dotični znao ne samo udariti nego se i iživljavati na slabijem, a ja bio svjedokom.

Ovaj, pak, drugi nešto stariji bio je bonvivan, rado se odavao slatkom životu, ženama i alkoholu, ali nije bio nasilan, nego, iako jači i markantniji od mlađeg mu brata, vazda dobrodušan i nasmijan. Spektar kriminalnih radnji za koje smo znali, a zbog kojih su braća povremeno i zatvora dopala  kretao se od provala, do džepnih krađa.

Prije negoli ih opet pomenem, uveo bih u priču potpuno nove likove. Sve nešto mislim da sam kojim slučajem vješt u pisanju krimi - romana, evo građe za jedan, koji bi prije svega, imao u sebi glavni sastojak za taj književni žanr – misteriju.

U dnu ili na početku jednog od najstarijih sarajevskih naselja Bistrik nalazila se, a i danas svjedoči o raskoši i stilu poznate porodice - kuća Merhemića. Prema dostupnim podacima, polovinom devetnaestog stoljeća u Sarajevo, iz nevesinjskog kraja, doseliše dva brata: Mujaga i Salid Merhemić. Spretni i uspješni trgovci, sa stambolskim vezama i balkanskim tržištem, brzo se obogatiše i postadoše, a i dugo godina ostadoše, sarajevskim simbolom bogastva.

Dobro se sjećam, kad bi kakvo dijete izrazilo kakvu “skupu” želju majka ili otac bi znali odgovoriti: “Oklen, bolan (ili bona), nisam ti ja Merhemić(ka) da ti mogu kupiti.”

Za slavu Merhemića najviše je, pak, zaslužan Mujaga Merhemić, smjeran građanin, učen čovjek i dobrotvor. Kažu da nema ni česme ni džamije na širokom području današnje Opštine Stari grad, u čijoj izgradnju Merhemići nisu obilato pomagali.

Mujaga Merhemić bio je znan po okupljanju sarajevskih mudrih ljudi svoga doba, pravih alima, te po organizaciji proslava velikih datuma iz istorije islama i po proučavanju djela islamskih mudraca. Posljednji, čijem su se djelu Mujaga i njegovi ahbabi posvetili, bio je poznati Dželaludin Rumi.

Mujaga se oženio 1905.godine imao je šestoro djece, a umro je 1957.godine. Do njegove, Sarajevo nije vidjelo veće dženaze. Toliko je bio omiljen i poštovan.

 
Uskršnja priča
Subota, 15 Travanj 2017 19:26

 

Uskršnja jajaČestitka

Svim dobrim ljudima - katolicima, pravoslavcima i svim kršćanima neka je čestit i blagoslovljen Uskrs!

Na pravdi Boga, gospodaru!

Sande Dodevski, Đenovići, Boka Kotorska

Posljednji vladar Crne Gore - kralj Nikola - I Petrović, vladao je duže od Tita, te znatno proširio Crnu Goru, pa je tako Crnoj Gori pripao i dobar dio Skadarskog jezera što su ga Crnogorci silom oteli od  Skadarskog paše. Na početku jezera, kod Virpazara, nalazi se turska kula na otočiću Lesendro. Kad je konačno otočić "panuo" u crnogorske  ruke, kralj Nidžo na njemu ustroji zatvor za najteže prestupnike, te ga nazovu crnogorski Alkatraz. Budući su Crnogorci-Brđani poznati neplivači, nikuđ ne mogu pobjeći sa ostrva... ali, kad opadne nivo jezera ipak se poneko dočepa obale i pobjegne.

E, ali onda Nikola naredi da se premjeste na udaljeniji otočić zvani Grmožur. Obična hridina sa rijetkim grmovima žutog cvijeća (zečijim grmom) pa otuda i ime Grmožur!!!

Jednog dana Kralj odluči da obiđe zatvorenike na Grmožuru. Prebace ga čunom perjanici, sužnji se postrojili, a Nikola se š njima zdravi i svakog pita kako je dopanuo u ropstvo.

Pita prvog: - Kako ti dospije vođe, a?

Ovaj mu odgovara: - Na pravdu Boga, Gospodaru!?

I tako svaki  od njih desetak vele da su na "pravdu Boga!" Onaj zadnji
ipak prizna što je učinio, te reče Kralju da je siromah sa sedmoro djece, ženom i živom majkom, a u kući ne imaju ničesa da se prehrane, a komšija mu zakrdio stado koza pa ga svaki dan izazivlje, sve dok mu jedne večeri ja ne zaskoči jednu kozu-dvizicu, prikolji je, te se svi dobro najeđosmo!!!

- E pa, lijepo  - veli njemu  kralj Nikola i vrati se na Cetinje u svoj dvorac, a onda pozove upravnika "Alkatraza" na Lesendru i kaže mu: - Slušaj! Da mi puštiš onog lupeža te je ukrao kozu da ne bi kvario one ostale poštene!!!"

Dvije neđelje uoči Uskrsa, par dana udri strašni pljusak. Morača navaljala nekakvu kladu kraj Grmožura, a jedan od zatvorenika zajaše balvan i uspije se dokopati obale. Izašao je i skrivao se desetak dana oko jezera, ali pošto je jako dobro znao da je "puška kuće Petrovića" itekako dugačka i da svakoga stiže - odluči da ode na Cetinje i zamoliti prijem kod Kralja. Vas odrpan i izranjavan, uđe u dvorac i primi ga kralj Nikola, a ovaj mu prizna kako je utekao. Kralj ga sluša pažljivo i onda mu kaže: - Neka ti je srećna sloboda, junače! Hajd' sad se vuci doma i nemoj opet dopanuti na Grmožur! I neka ti je čestit Uskrs na slobodi!
Tako mu reče kralj Niđo – ako je istina što narod priča i prenosi s koljena na koljeno.

 
Šprehen zi dojć??? - priča uoči subote
Petak, 14 Travanj 2017 23:36

 

Igra remijaKako su Saju-„kurbana“ učili da igra pokera i remija

Nadan Filipović

U širem centru Hajdelberga, pored Bauhausa, bila, a možda i sada postoji, jedna kafana u kojoj su se skupljali Jugovići svih fela. U kafani su bila tri bilijarska stola, a okolo su bili takođe pogolemi stolovi za kojim se igralo karata, uglavnom remija, a ponekad i onog našeg pokera sa trideset i dvije karte. Stalni posjetitelji te kafane – kartašnice su se dobro poznavali izmeđuse. Uglavnom uvijek ista lica.

Jednog dana se pojavila nova faca u kafani. Naš Bošnjo, iz Brčkog. Doduše, kasnije se uspostavilo da nije baš iz centra Brčkog, već iz okolo Gornjeg Rahića. Ispočetka je pio pivu za šankom, 'nako usamljen, ali se nakon par nedelja počeo upoznavati i sjediti kao nezainteresirani kibicer oko kartaških stolova. Pijuckao je pivu, više gledao narodne pjesme koje su se vrtile na golemom videu u čošku, nego što li je gledao kako se karte po stolovima razbacuju. Treba reći da je bio veoma galantan. Častio je one s kojim se upoznao, a kad je plaćao račun iz unutarnjeg džepa sakoa je vadio pogolem novčanik od zmijske kože, pun para. Uskoro su kafanska raja saznala da jako dobro zarađuje perući prozore na višekatnicama. Opasan posao, ali veoma dobro plaćen.

Nakon jedno dva mjeseca upita ga Branko, jedan debeljuca iz nekog okolodobojskog zaseoka, igra li karata, a Sajo mu odgovori da nikad u životu nije karte uzeo u ruke, niti ga karte interesiraju.

-Hajde bolan Sajo, nikad nije kasno da se naučiš. Evo, igraćemo po male pare, Pero, Muharem-Muha, ti i ja, pa češ se naučiti – navalili su na Saju kontajući – da nam ga je naučiti da igra pa ga šišati k'o ovcu, ili k'o kurbana. Kako se Sajo više gicao i otimao, tako su Branko, Pero, Muha, a i drugi navaljivali, te jednog dana Sajo pristade da ga prvo nauče remija, a poslije će pokera. Objašnavali su mu, on bi sjedi i udri, zapisivaj u blokić pravila, k'o biva da ima zapisano jer kod kuće ima dva nova špila karata za remi, sa četiri džokera, pa će sam prije spavanja malo trenirati.

Helem, nakon desetak dana napravi se partija remija. Igraju Branko, Pero, Muharem-Muha i novopečeni igrač Sajo. Poen samo deset feniga! Sajo jedva drži četrnaest karata u rukama. Kad dobije terc, on ga položi na sto, pa drugi terc, pa viri u te odložene terčeve da vidi ima li za otvor, i sve tako. Šega prava. Pucaju igrači i kibiceri od smijeha. Kibiceri se deru na Saju: „Kako to igraš?! Nisi treb'o bacit' sedmicu herca jer imaš osam, dvet i deset u hercu. Im'o si ba za otvor. Što se nisi otvorio, papak jedan!?“

I sve tako.

Sajo dura kritike i šuti. Bulji u karte, griješi, pa šta će, svaka škola je teška i skupa. Pred fajront sabraše rezultate četiri odigrane partije. Sajo rikn'o šest i po stoja. Iz golemog šlajpeka vadi pare s blaženim osmjehom na okruglom licu i stavlja ih na sto uz dodatak: „Svaka čast pobjednici! Nije me išla karta.“

Kad je rekao da ga nije išla karta, i igrači i kibiceri su se zakocenuli od smjeha. Onom okolodobojskom Branku se sažalilo pa veli: „Raja, hajde da Saji ne uzimamo pare. Još nije dovoljno naučio teoriju remija.“

-Joook!!! – poskoči Sajo – ja igr'o, ja zijanio. Niko me nije gonio igrat'. Nego, hajde gazda, tako ti svega, još po jedno piće za rastanak svoj raji u kafani, a tebi troduplo, ako hoš. Morel tako?

-Gazda posluži piće po Sajinoj naruđbi, doduše nerado, a to svoje postfajronsko neraspoloženje je izliječio tako što je Saju zapalio za četrdeset maraka kontajući – kad ovcu šišaju na kartama moram ga i ja malo načepit'.

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

  • Bajramska priča
    Dobra!! Prica i svakodnevnih pouka o prijateljstvu utemeljenom na imanju novca ima na pretek, ali je... Više...
    26.06.17 22:34
    Autor - Zijo
  • Bajramska priča
    Aferim Ti za ovo, moj Nadane! Više...
    26.06.17 04:41
    Autor - Kemal Dietz
  • Bajramska priča
    Zanimljiva priča sa pomalo tužnom porukom majstorski napisana. Više...
    26.06.17 02:41
    Autor - ivan berisov
  • O generalima i generalici stra...
    bravo Sejo , ali bojim se da je to borba s jetrenjacama Više...
    23.06.17 00:56
    Autor - Yasna Avesta
  • Banalnost zla Olge Zorić
    Ako su Bošnjaci narod bez “korena”, kako pišete, onda meni, kao pojedincu valjda može biti dopušteno... Više...
    22.06.17 09:59
    Autor - Nadan Filipović
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Ово је мој последњи коментар на овом веб сајту.Опростите на сметњи. Зијо, говорим арапски језик, у н... Više...
    22.06.17 02:10
    Autor - Амир Чамџић
  • O generalima i generalici stra...
    Аутор је заиста у праву када је написао "да нема ништа горе од тога да понизиш човека". Управо тако,... Više...
    22.06.17 02:04
    Autor - Амир Чамџић
  • Banalnost zla Olge Zorić
    SRBI MORAJU DA PRIZNAJU DA POSTOJE I DR.NARODI OSIM NJIH-SRBA. ETO SRBI SU PRIZNALI 90TIH GODINA POS... Više...
    21.06.17 23:54
    Autor - ISTINA
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Amire, Vasi komentari vise zvuce kao krik, vapaj, manje kao neko utemeljeno misljenje. Nije se lahko... Više...
    19.06.17 22:32
    Autor - Zijo
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Dajte, l(ij)epo Vas molim gospon Čamdžić, nemojte više lupetati kao mitraljez maksim po diviziji. 80... Više...
    19.06.17 21:41
    Autor - Nadan Filipović
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Моје је дете умрло због неправде која је мени учињена. Više...
    18.06.17 19:50
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Специфичност ваше политике Зијо је да понижава врхунске интелектуалце, факултетски образоване људе п... Više...
    18.06.17 19:13
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Зијо, кад си већ поменуо неке личности, зашто си изоставио Фикрета Абдића? Шта мислиш да Алија Изетб... Više...
    18.06.17 18:09
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    На нека Ваша питања, претходно сам парафразирао књигу, а књига или читанка, исто значење једне речи ... Više...
    18.06.17 17:54
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Зијо у "Злочину и казни" Фјодора Михаиловића Достојевсбог млади и екстремно сиромашни студент Раскољ... Više...
    18.06.17 17:41
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Svojevremeno je nad Dzevadom Karahasanom, mislim da je jos uvijek predsjednik Udruzenja knjizevnika ... Više...
    18.06.17 13:02
    Autor - Zijo
  • Osvrt na doseljavanje stranaca...
    У тексту је поменуто исељавање под агитацијом у Србију у току Првог светског рата.То је период трого... Više...
    16.06.17 19:19
    Autor - Amir Čamdžić
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Моје мишљење је у потпуној сагласности са српском националном политиком и са оним што готово сваки ... Više...
    16.06.17 18:17
    Autor - Amir Čamdžić
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Amir moze imati svoje misljenje ali je ono u suprotnosti sa utvrdjenim cinjenicama. Samo teska indok... Više...
    15.06.17 23:51
    Autor - Zijo
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Истина Слободану Милошевићу као комунисти и Југословену није ни требало судити, можда онако "успут"... Više...
    15.06.17 10:29
    Autor - Amir Čamdžić
home search