LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Priča PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 27 Rujan 2014 21:29

GALEBOVI  SALOMA  ELIJASA

 Sande Dodevski

Dolazio je tog jutra Salom Elijas u bijeloj, do grla zakopčanoj uniformi i opasan   ešarpom opervaženom zlatnom srmom na podlozi od crne čohe...    Bilo je mnogo energičnosti u njegovom hodu, a kada  im  se posve približio u vazduhu oko njih  počeo se širiti miris pomade sa njegovog svježe izbrijanog lica. Tu, pred njima -  isprijed bijelog stroja, lice mu se rastvaralo da bi osmijeh preduhitrila riječ i da bi  kao biser bijeli zubi pitomcima u stroju nemuštim jezikom kazali kako su već stekli međusobno povjerenje...

Netom iza toga uslijedio je i  gromki pozdrav rječju: „zdravo!“, a onda je Salomovo lice zatitralo ne prekinuvši raniji osmijeh, kao da se  radilo o nekoj „tajnoj vezi“?!

Stajao je  ispred njih da bi ih gledao šuteći, tražeći pri tom  odgovor na trideset nepostavljenih pitanja, dotjerujući se  i navlačeći krajeve  bijele bluze ispod zategnute ešarpe, opipavajući i epolete na ramenima na kojima  su bila po dva zlatna širita,  te je na kraju  pogledao  i  iznad njihovih  glava prema ovršcima mrkozelenih čempresa...

-Znaš li ti da je on iz Mostara..., a ja iz Hadžića kod Sarajeva? – ote se  bjelokosom Šarić Hasanu iz druge vrste.

Tog momenta Salom im je bio okrenut leđima. Pripaljivao je „hercegovinu“ iz lljubičaste kutije nalik  tabakeri, a opori miris ljutog duhana  nadjačavao je  raniji miris pomade...

-Gledaćete samo u mene! – rekao im je i dodao: - I, pratit ćete samo moj korak!

Da. On, Salom Elijas, bio je tog jutra čelni -  odvojen od njih na rastojanju od dobrih tri ako  ne i više koraka. Teška  ramena  nalijegala su mu na četvorni  struk i zdjepasto krive noge čije je udarce o tvrdi asfalt povremeno ispraćao rezonantnim povicima: -Jen – dva! Leva!...Leva!...Leva!

Tanki vrhovi čempresa njihali su se u ritmu njihovih koraka. Činilo im se tako, pošto su bili još nejaki i slabašni petnaestogodišnjaci kojima je bilo teško  gaziti strojevi korak i da kod toga   imaju još i toliko  snage da se drže uspravno! Obje kolone su se povijale čas u jednu, čas u drugu stranu; izgledalo im je da se to vrhovi čempresa njišu i da na svaki povik „leva“ i tupi udarac o  asfalt osjećaju bol do u središte svojih tvrdih debala?

Stroj je doveden ispred ukrašene bine na kojoj je stajao  kontraadmiral. Njegove su epolete bile skroz zlatno-žute boje i imao je blijedu, skoro voštanu boju lica; čak se i poštapao u hodu ( kažu da je u ratu izgubio jednu nogu, ne sasvim, ali  je štap ipak morao da nosi!).

Otkako su se postrojili ispred bine i po dubini, Salom Elijas im se više nije obraćao. Govorio je samo kontraadmiral, no on se za razliku od Saloma obraćao   i svim drugim strojevima. Jedva su čekali da se  izdvoje i ponovo ostanu sami sa svojim komandirom, i govorili su: „...zašto nas moraju tako naglo uklapati u mnoštvo gdje  ni sami sebe ne možemo prepoznati?!“

Bilo bi im dovoljno da su samo s njim, ali je Salom stajao negdje daleko  isprijed – uspravan kao mramorni kip i ničim nije pokazivao da mu takav položaj teško pada. Možda je samo jedanput ili dvaput zadigao šapku i tada je iz njegove crne, kovrčave kose poletjela  kroz vazduh sitna, bjeličasta perut, zadržavši se  još samo na crnoj, čohanoj podlozi epoleta sa dva  zlatna širita.

Sunce je nemilice pržilo. Iznad prostranog betonskog platoa na kome su se nalazili svi strojevi, treperila je jara u vazduhu, dok su dolje, u moru, mirno ležali brodovi i jedan hidroavion  koji se ljuljuškao nalikujući na privezanu dječiju igračku.

Tek iza podneva završila se svečanost. Strojevi su se razilazili i vraćali na svoja polazišna mjesta. Njima je cijelo to prijepodne proteklo kao u bunilu!

Prošao je nakon toga brzo i skoro neprimjetno i cijeli septembar, a u oktobru su krenuli na prvo krstarenje brodom sve do ušća  velike rijeke, pa onda i rijekom uzvodno! Bila je to rijeka Neretva!

Ispunila im se želja da njihov Salom Elijas-Lelo ostane danonoćno uz njih! Imao je tada vremena i da im ponešto priča, najčešće o tome kako je bilo onda kada se on školovao, te kako je potom vrijeme nesmiljeno  prolazilo, dodavši kako nikada i nikuda ne bi trebalo previše žuriti...?!

Govorio je očinskim tonom (a volio je mnogo da govori!), ali i tako, mnogo govoreći, plijenio je njihovu pažnju i niti jedan detalj iz njegovog govora nije ostajao neprimjećen.

Tada, na kljunu broda, onamo gdje se paluba sužava i klinasto nastavlja prema pramcu, jednom rukom uhvaćen  za ubrano jedro –„letaču“, Salom Elijas je najobičnijim riječima dozivao minulo vrijeme: - Eh! Mene su nakon školovanja rasporedili u avijaciju. Sjećam se da smo letjeli na engleskom dvomotorcu zvanom „moskitos“...Nikada to neću zaboraviti: našli smo se u smrtnoj opasnosti kada nam je iznad Malog Lošinja otkazao jedan od motora... avion je počeo gubiti ravnotežu, i – šta ćemo, kud ćemo – u jednom momentu  smo morali da skačemo padobranima. Dolje, pučina – otvoreno more. Sunce ti žarko, skači pa šta bude!!!

Njihove padobrane, srećom, dočekao je jedan od ribara koji se tu bio zadesio. Iza toga je Salom Elijas  ponovo prešao u ratnu mornaricu, a koliko još sjutra – govorio je – eto i njih na brodove i na moru!!!

Minulo im je to krstarenje brodom na kombinovani pogon (jedra+dizel motor) brzo i lahko! Stiglo je još jedno dugo i toplo ljeto u kome su išli na logorovanje u borovoj šumi na obali mora...

Oni su do tog, slijedećeg ljeta, već bili ojačali i počeo im se naglo mijenjati lik, pa se Salomu Elijasu sve to činilo pomalo nevjerojatnim i dolazilo mu je da se grohotom nasmije tom njihovom naglom ižđikljavanju u suštini i dalje djetinjem...

Logor se nalazio na samoj obali. Do njega su krenuli sa dva kutera sa po dvanaest vesala i sa svom ličnom opremom.Čelnim kuterom komandovao je Salom, a drugim koji mu je išao u brazdi i odmah po krmi – četni starješina  Sekulić!

Isplovili su u prvo praskozorje i veslali sve do pojave lahorastog maestrala. U podne, vjetar je naglo pojačao, pa im je more počelo zapljuskivati gola  leđa, a kapljice mora nošene vjetrom padale su i na Salomovo lice, pa je i on izgledao kao da se preznojava  iako nije veslao, već se samo povremeno pridizao  na krmi i bodrio ih hrapavo promuklim glasom koji je trebalo da nadjača buku stvorenu veslanjem. Pritezao je crni podbradnjak šapke podižući svoje ruke u visini njihovih lica i odjeknula bi njegova komanda: -Dvaaaa-aaa!... dvaaa-sad!  Dvaaa-sad! ...Potežite, galebovi moji!!! Zalijegnite na vesla i ne dozvolite da vam ona klize po površini mora! Buljeviću!... Markoviću! Hajdemo, Siniša!

Vrijeme ručka ih je zateklo  u plovidbi. Salom Elijas je odlučio da svrate u prvu pješčanu uvalu i tamo ručaju i odmore se.U bezimenoj uvali koja ih  dočeka bonacom, nasukali su oba kutera ostavivši da im krme stoje u vodi. Jeli su suhu hranu iz obroka sa oznakom  ll/B, stalno šuteći.

Salom je vrlo malo jeo i za to vrijeme dugo, dugo prebirao po unutrašnjosti svoje  crne tašne od ispucalog skaja. U jednom trenutku u njegovoj se ruci – iskosa obasjanoj suncem – rastočila  rozikasta boja zrelog grožđa!

Lica pitomaca se smrkoše i pogledi  im se usmjeriše  pravo ispred sebe!

Salom  je promatrao ta lica koja kao da su zbog nečega bila vinovna i sve čekao  hoće li se koje od njih okrenuti prema njemu i grožđu, ali uzalud! Morao ih je  još dugo i dugo čekati, sve dok naposlijetku nije otpustio  blijedozelene peteljke grozdova iz ruku, a onda glasno zovnuo: - Hasane, bolan, daj uzmi ovo grožđe i podijeli s drugovima ... Meni ostavi samo  par zrna, da ga probam!

I Hasan je onda  ispružio obje ruke da bi prihvatio grožđe, ali se nastala nelagodnost  niukoliko nije  smanjila...

-... Ja vama opet moram  nešto kazati – prekinu tišinu Salom i nastavi: - Vi ne smijete biti stidljivci! U vojsci se sve drugarski dijeli; ne postoji moje i tvoje, tako da znate!!!

Šarić Hasan iz Hadžića kod Sarajeva – onaj bjelokosi iz druge vrste – dijelio je grožđe, dijelio i na kraju zaboravio da i sebe uračuna u podjeli, a baš tada ga je Salom zazvao i sa mnogo vedrine u glasu  šaljivo ga upitao: - Voliš li ti, Hasane, zapjevati? Hajde, bogati, dodaj mi onu gitaru iz kutera pa da ti i ja zapjevamo!

Uskoro su zatreperile žice na gitari, a njih su se dvojica prije toga  dugo i tiho sašaptavali – toliko tiho da ih niko  od ostalih nije mogao čuti. Čuli su tek prve nepovezane riječi iz  svima im dobro poznate melodije:  „...Sinoć kasno kad se vratih iz topla hamama/ prođoh pokraj bašte staroga imama...!“

Šarić je pjevao grlenim glasom, pomalo mutirajući i takoreći na gladan stomak, prethodno ne  oprobavši   niti jedno zrno grožđa!

                                                           ..........................................................

 

Prošlo je najzad i to dugo i toplo ljeto, a za njim ostala samo  ta nekada davno viđena slika kao grupni portret polunagih pitomaca sa komandirom u sredini...

Izblijedila je u međuvremenu  i  ostala da stoji  kao razapeto vršno jedro puno vjetra i  života sada već dobrano ostarjelih pitomaca!!!

Salomovi  su se „galebovi“  u međuvremenu   penzionisali i već počeli štošta zaboravljati iz ona dva duga i topla ljeta!  Ono ponešto što je još ostalo u njihovom sjećanju, i što se pamti,   više je ličilo na traženje nečeg izgubljenog u  vremenu,  ili kao osluškivanje nekog dalekog eha koje se  s mukom probija  kroz huk podnevnog maestrala i škripu vesala na kuterima!!!

Ažurirano: Subota, 27 Rujan 2014 21:31
 

Komentari  

 
0 #4 Zijo 2018-07-05 00:20
Lijepa prica, sentimentalna. Mirza, malo ise koncentracije kod citanja. Kontraadmiral je izgubio nogu u ratu I koristio stap a ne pomenuti Lelo. On je ocigledno u to doba jos bio oficir pocetnik. A koliko se da zakljuciti iz price Sande ga zna iz vremena sluzenja u JRM u vodu ili ceti komandira Lele.
Citat
 
 
0 #3 Mirza 2018-07-04 03:19
Sande lepa prica. Salom Elijas-Lelo je bio moj teca. Rodjen u Mostaru, Bio je oficir JRM. Nije koristio stap i imao je obe noge. Nije bio u Drugom Svetskom Ratu. Ja sam ga jako puno voleo. Dolazio sam cesto kod njega u Split gd emu je bila sluzba. Interesuje me odakle ga poznajete.
Citat
 
 
0 #2 sande 2017-05-08 10:40
Dragi Veljko, baš si me iznenadio odakle god da se javljaš? Hoću, prijenet ću pozdrav svima koji su mi dostupni, a ti me potraži na "Google" pod mojim imenom i prezimenom, pa mi se i lično javi...ne mogu te se sjetiti lika da me ubiješ!!!
Tvoj klasić Sande Dodevski - živio mi!!!
Citat
 
 
0 #1 Veljko Maksić 2017-05-07 00:03
Hvala ti dragi klasiću na sećanjima od pre pedeset pet godina.Puno pozdrava svim klasićima od Veljka Maksić
Citat
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

  • RUŠID - roman u nastavcima
    Nadane, ne zahatori, ali mislim da je ovaj moj polu-imenjak Zike nestrpljiv da procita sta se desava... Više...
    17.11.18 12:46
    Autor - Zijo
  • RUŠID - roman u nastavcima
    Boga mi se oteglo. Ali nema veze, izdržao je Zike i gore. ;) Vozdra. Više...
    17.11.18 02:20
    Autor - Zike
  • RUŠID - roman u nastavcima
    Zike, ako Vam se radnja otegla, lijepo forget Rušida i to je to. Što se tiče pitanja odgovor bi moga... Više...
    15.11.18 08:01
    Autor - Nadan Filipovic
  • RUŠID - roman u nastavcima
    Ne bih da dosađujem ali moram priupitati nešto: “Ima li još kol’ ko?” :roll: Više...
    13.11.18 16:02
    Autor - Zike
  • Otvoreno pismo reisu-emeritus...
    Ovo pisanje je za pohvalu, da neko napokon nešto tačno (istinito) napiše o reisu Ceriću koji je uspi... Više...
    05.11.18 17:29
    Autor - Mehmed Meša Delić
  • Nemanjin portret
    Eeee, Amire, Amire! Grdne rane moje, o čemu sanjate. Iz faze jednog tetrijeba koji svoje megasrpstvo... Više...
    05.11.18 10:06
    Autor - Nadan Filipovic
  • Nemanjin portret
    Nadane, doći će i moje vreme, kada će se stvoriti povoljne okolnosti kada će i ovakvi "doći do izraž... Više...
    04.11.18 23:27
    Autor - Amir Čamdžić
  • Nemanjin portret
    Zijo, Amir Čamdžić je u dubini duše jako nesretan izgubljeni čov(j)ečuljak. Htio bi biti nešto što m... Više...
    04.11.18 22:47
    Autor - Nadan Filipovic
  • Nemanjin portret
    Nas "do kraja zivota Srbin" bi trebao da malo vise prati sociolosku nauku, azurirao bi stanje oko pi... Više...
    04.11.18 21:42
    Autor - Zijo
  • Nemanjin portret
    @ Amir Camdzic Sramotno za jednog pravnika da toliko brka babe I zabe, da ne pravi distinkciju izmed... Više...
    04.11.18 21:42
    Autor - Zijo
  • Nemanjin portret
    Nema to nikakve veze sa tim da su Srbija, Srbi, Beograđani kako god nazovite, izvršili agresiju na B... Više...
    03.11.18 16:11
    Autor - Zike
  • Nemanjin portret
    https://www.youtube.com/watch?v=yt9Uy-1zuQw&t=1559s Više...
    03.11.18 09:30
    Autor - Znam čovjeka
  • Nemanjin portret
    Salih Selimović - Moj predak primio je islam 1650., mi smo Vujovići iz Hercegovine „Moja je želja bi... Više...
    03.11.18 09:21
    Autor - Znam čovjeka
  • Nemanjin portret
    Ja ne razumem čemu potreba Emira Kusturice da se pravda bilo kome za svoje poreklo, ko su mu bili ot... Više...
    03.11.18 09:02
    Autor - Amir Čamdžić
  • Jedan savjet
    Fala na clanku, pred dva dana na kolonoskopiji mi j utvrden diverticolosis coloni totius uz napomenu... Više...
    02.11.18 21:36
    Autor - Durdica Jelenc
  • Nemanjin portret
    Emirovoj majci nije ime Senka, već Senija. Nebitno, čovjek se osjeća nacionalno Srbin i sasvim dovol... Više...
    02.11.18 21:27
    Autor - Znam čovjeka
  • Nemanjin portret
    Koliko ja znam u ovom tekstu je napravljena cinjenicka greska. Senka Kusturica, rodjena Numankadic n... Više...
    29.10.18 22:24
    Autor - Zijo
  • Feljton o izraelskoj politici ...
    Vlado, dobro ti Zike napisa, ne pravi se ni ti ni ostali mutavi, a ja dodajem glupi. Srbi iz Srbije ... Više...
    29.10.18 22:03
    Autor - Zijo
  • Feljton o izraelskoj politici ...
    Normalno da su Srbi agresori kad su proglasili srpsku republiku BiH. Vlado ne pravi se mutav, možeš ... Više...
    24.10.18 17:13
    Autor - Zike
  • RUŠID - roman u nastavcima
    E, jbg Rušide. Bio si u Sarajevu a nisi kuću obišao. :) Više...
    24.10.18 00:19
    Autor - Zike
home search