LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Satira Crtice o dobrom vojaku Švejku
Crtice o dobrom vojaku Švejku

 

Otto KatzDobri vojak Švejk i feldkurat Oto Kac

Feldkurat (vojni svećenik) Oto Kac bio je zaista divan čovjek. Propovijedi su mu bile veoma interesantne i komične i bile pravo osvježenje u bljutavom garnizonskom životu. Znao je tako veličanstveno brbljati o bezgraničnoj božjoj milosti i krijepiti razularene zatvorenike, ljude bez časti. Sjajno je psovao sa predikaonice i sa oltara. Tako divno je urlao pred oltarom ono svoje: „Ite, missa est!" (Iziđite, božja je služba!)

Cijelu službu božju je obavljao na veoma originalan način i često je preokretao red svete mise. A kad je bio sasvim pijan, onda je izmišljao nove molitve, nove obrede. Tako se nešto ovde u garnizonskom zatvoru nije nikad ranije dešavalo. Bilo je pravo uživanje slušati ga.

A kakvo je tek veselje nastajalo kad bi mu se desilo da se oklizne i padne sa kaležem (putir) ili misnom knjigom! Tada bi na sav glas počeo da psuje ministranta iz kažnjeničke čete što mu je ovaj namerno podmetnuo nogu i odmah tu, na licu mjesta, pred svetim oltarom, kažnjavao bi ga zatvorom u „samici" ili „lancima".

A kažnjenik se tome raduje, jer i ta tačka spada u program ove zabave u zatvorskoj kapeli. A on je igrao glavnu ulogu u tom komadu i odigrao ju je zaista kolosalno.

Vojni sveštenik Oto Kac, najsavršeniji vojni sveštenik, bio je - Jevrejin. Uostalom, to nije nimalo čudno. Nadbiskup Kon bio je takode Jevrejin, a povrh toga još i prijatelj pesnika Mahara.

Vojni sveštenik Oto Kac imao je još burniju prošlost nego slavni nadbiskup Kon. Studirao je trgovačku akademiju i služio kao jednogodišnji dobrovoljac. U mjenično pravo i menice razumjeo se tako sjajno da je za nepunu godinu dana trgovačku firmu „Kac i komp." doveo do tako slavnog i uspjelog bankrotstva da je stari gospodin Kac morao uteći u Sjevernu Ameriku, i to poslije nagodbe sa povjeriocima, a bez njihova znanja i bez znanja svoga ortaka, koji je emigrirao u Argentinu.

I kada je, dakle, mladi Kac podijelio firmu „Kac i komp." na Severnu i Južnu Ameriku, našao se u položaju čovjeka koji nema više ništa da naslijedi, nema kuda glavu da skloni i morao se aktivirati u vojsci.

Ali, prije toga došao je jednogodišnji dobrovoljac Oto Kac na sjajnu ideju. Pokrstio se! Prešao je u kršćanstvo, da bi mu Hristos pomogao da napravi karijeru. Prišao je njemu s punim uverenjem da je to najobičniji trgovački ugovor između njega i sina božjeg.

Krstili su ga svečano u manastiru Emauz. Sam pater Alban zamočio ga je u krstionicu. Bio je to sjajan prizor, kome su prisustvovali: jedan pobožni major iz njegovog puka, jedna stara gospođica iz Plemićkog doma na Hradčanima i neki predstavnik konzistorije, koji mu je bio kum.

Oficirski ispit je dobro položio, i tako novopečeni kršćanin Oto Kac ostade u vojsci. U početku mu se činilo da će sve dobro ići, čak je kanio da počnepohađati i štabne kurseve. Ali jednog dana toliko se napio da je otišao u manastir, bacio sablju i obukao mantiju. Onda je otišao nadbiskupu na Hradčane i bio je primljen u seminar. Pred samo svoje rukopoloženje opio se kao svinja u jednom veoma pristojnom lokalu sa damskom poslugom u uličici iza Vejvodovica, a iz tog vrtloga strasti i pijanstva otišao da se rukopoloži. Posle toga svečanog čina otišao je u svoj puk da traži protekciju, pa kad su ga naimenovali za vojnog svećenika, pozajmio je novce na mnogim stranama, kupio je konje, šetao se po Pragu i učestvovao u svim pijankama i lumperajima sa oficirima iz svoga garnizona.

U hodniku kuće u kojoj je stanovao vrlo često se čula vika nezadovoljnih povjerilaca. Dovodio je u svoi stan i djevojke sa ulice, ili je po njih slao svog posilnog. Voleo je da igra farbule, a vladalo je uverenje i da krade na kartama, ali još niko nije uspeo da ga ulovi u času kad trpa keca u široki rukav svoje vojničke mantije. U oficirskim krugovima zvali su ga svetim ocem. Za propovijedi se nije unapred pripremao, u čemu se razlikovao od svog prethodnika, koji je bio uvrtio u glavu da se ljudi zatvoreni u garnizonskom zatvoru mogu popraviti putem propovedi sa oltara. Taj cijenjeni svećenik pobožno je prevrtao očima i objašnjavao zatvorenicima kako je neophodno potrebno sprovesti reformu prostitucije, reformu staranja o neudatim majkama, i izlagao svoje gledište o vaspitanju vanbračne djece.

Njegove propovijedi bile su apstraktne prirode i nisu imale nikakve veze sa sadašnjom situacijom. Jednom riječju, bile su dosadne.

Nasuprot njemu, vojni sveštenik Oto Kac držao je propovedi koje su se svima dopadale. Bio je to svečan trenutak kada su zatvorenike iz šesnaestice vodili, onako u gaćama, u kapelu. Bilo je rizično dozvoliti im da se obuku, posto bi neki od njih mogao da pobjegne. Onda bi tu dvadesetoricu u bijelim gaćama, kao dvadeset bijelih anđela, postavili pod predikaonicu. Neki od njih, na koje se boginja sreće osmijehnula, skrivali su u ustima opuške koje su našli na putu, što je sasvim prirodno, jer nisu imali džepove i nisu znali kuda da ih sakriju. Oko njih su stajali ostali zatvorenici i uživali posmatrajući dvadesetoricu gaćana pod predikaonicom, na koju se popeo vojni sveštenik zveckajući mamuzama.

-Miiiiiirno! Na molitvuuuuu! - dreknu on. - Svi ponavljajte za mnom ono što ja budem govorio! A ti, tamo pozadi, ti, vucibatino, ne išmrkavaj se u ruku! Zar ne znaš da si u hramu gospodnjem? Prestani, ili ću te smjesta uhapsiti. Da li ste, mrcine, većzaboravili Očenaš? No, da probamo... Dabome, znao sam ja da to neće ići. Kakav Očenaš! Kad biste nekako mogli da dođete do duple porcije graha sa mesom i salamom pa da se dobro nažderete, a onda da legnete potrbuške na krevet, da ne mislite na Gospoda Boga! To biste vi htjeli!... Je li tako?

Pogledao je sa predikaonice na dvadeset bijelih anđela u gaćama, koji su se, kao i svi ostali, odlično zabavljali. Tamo pozadi igrali su se „maso" (igra sa đepnim nožićem)

-Ovo je sjajno! - šapnu Švejk svome susedu, koji je bio osumnjičen da je za tri krune odsekao sjekirom svome drugu sve prste na ruci, kako bi ga oslobodio vojne obaveze.

-Čekaj, sad tek dolazi ono pravo, - glasio je odgovor.

-Danas se opet propisno napio, i sigurno će opet govoriti o trnovitoj stazi grijeha.

Vojni svećenik je danas bio zaista u odličnom raspoloženju. Ni sam nije znao zašto, ali se neprestano naginjao s predikaonice i zamalo što nije izgubio ravnotežu i pao.

-Zapjevajte nešto, momci, - doviknu onima dole - ili možda hoćete da vas naučim kakvu novu pjesmicu? E, onda pjevajte za mnom:

Volim svoju dragu

više neg' ma koju,

al' još mnogi vole

tu draganu moju.

Hiljade je voli,

i svako je sneva,

jer je to najdraža,

ah, Marija Djevaaaaa….

-Nikad vi to nećete naučiti, mamlazi božji! - nastavi vojni svećenik. - Ja sam za to da vas sve postrijeljaju, razumijete li?! I tvrdim to sa ovog božjeg mjesta, ništavila jedna, jer je Bog nešto ko se vas ne boji, i ko će se s vama tako poigrati da ćete se sve pušiti, jer nećete da se obratite Hristu, već radije idete trnovitom stazom grijeha.

-Oho, evo ga počinje! Rekoh ja tebi! Znači da je propisno nacugan, - šaputao je radosno Švejkov sused.

-Trnovita staza grijeha, magarčine jedne, to vam je put pun borbe s porocima. Vi ste bludni sinovi i više volite da se valjate po samicama, nego da se vratite Ocu svome. Uprite što dalje i što više svoj pogled u nebeske visine i pobijedićete, a vaše duše naći će smirenje, vucibatine jedne. Molio bih da onaj tamo pozadi ne rže. Nije konj i ne nalazi se u štali, već u hramu Gospodnjem. Na to vas upozoravam, dragi moji. Da... gde sam ono stao?

-Aha, über den Seelenfrieden, sehr gut. (o duševnom spokojstvu, vrlo dobro)

-Zapamti, marvo, da ste ljudi i da morate i kroz crni mrak gledati u daleki prostor i vidjeti da je ovde sve privremeno i da je samo Bog vječit. Sehr gut, nicht wahr, meine Herren? (vrlo dobro, zar ne moja gospodo)

-Morao bih čitave dane i noći da se molim za vas, da milostivi Bog, blesani jedni, ulije svoju dušu u vaša ledena srca i svojim svetim milosrđem spere vaše grijehe, da biste mogli biti vječno njegovi i da bi vas vječito volio, idioti jedni. Ali, ljuto se varate. Ja vas u taj raj neću uvesti... - vojni sveštenik štucnu.

-I neću... - ponovi tvrdoglavo - ništa za vas neću učiniti, to mi na pamet ne pada jer ste nepopravljivi nitkovi. Na putevima vašim neće vas voditi dobrota gospodnja, dah božje ljubavi nećevas zadahnuti, jer dragom Gospodu Bogu ni na pamet ne pada da se stara o takvim razbojnicima.

-Čujete li vi ovo... vi, tamo dole, u gaćama?...

Dvadesetorica gaćana podiže pogled gore i reče kao iz jednog grla:-Pokorno javljamo da čujemo.

-Nije dovoljno samo čuti, - nastavi svoju propoved vojni sveštenik.

- U tamnome mraku života božji osrneh neće vas osloboditi tuge, blesani jedni, jer dobrota Božja ima takođe svoje granice, a ti, mazgo jedna, tamo pozadi, ne nakašljavaj se, jer ću smjesta narediti da te zatvore. A i vi, tamo dole, ne mislite da ste na vašaru. Bog je milostiv, ali samo prema ispravnim ljudima, a ne prema kojekakvim izrodima ljudskog društva, koji se ne upravljaju prema njegovim zakonima, pa čak ni prema pravilu službe. Eto, to sam vam hteo reći. Da se molite Bogu, to ne umijete, i mislite da dolaženje u kapelu spada u neki šaljivi program i da je ovde pozorište ili kino. Izbiću ja vama to iz glave! Da slučajno ne mislite da sam ja ovde zbog toga da vas zabavljam i da vam zaslađujem život? Da znate, sve ću vas pozatvarati po samicama, bitange jedne! Samo gubim vrijeme s vama, iako znam da je sve uzalud i da se nećete popraviti i vratiti Bogu, čak i kad bi ovde pred vama stajao i sam feldmaršal ili nadbiskup. Ali, ipak ćete se kad - tad sjetiti ovoga što sam vam govorio i uvidjećete da sam vam želio dobro.

Među dvadesetoricom u gaćama začu se jecanje. To je Švejk udario u plač.

Vojni svećenik pogleda dole. Tamo je stajao Švejk i pesnicama trljao oči. Svud oko njega videlo se radosno odobravanje.

Vojni svećenik nastavi, pokazujući na Švejka: - Eto, ovaj čovjek neka vam posluži kao primjer. Šta on radi? Plače! Ne plači, kažem ti, ne plači!... Ti hočeš da se popraviš? To ti, momče, neće tako lako poći za rukom. Da, sad plačeš, a kad se odavde vratiš tamo u ćeliju, bićeš isti onakav razbojnik kao i prije. Moraš još mnogo i mnogo razmišljati o beskonačnoj dobroti i milosrđu Božjem, moraš se mnogo truditi da tvoja griješna duša pronađe na ovom svijetu onaj pravi put kojim treba da ide. Eto, danas vidimo kako se jedan čovjek koji hoće da se popravi - tu, pred nama rasplakao, a šta radite vi ostali? Baš ništa. Onaj tamo nešto žvaće, kao da su mu roditelji preživari, a oni onde, opet, traže u hramu Gospodnjem uši po košulji. Zar se ne možete češati kod kuće, u ćeliji, nego ste to ostavili baš za službu božju?

-Gospodine nadzorniče, vi baš ništa ne primjećujete. Pa zaboga, vi ste svi vojnici, a ne nekakvi blesavi civili. Treba uvijek da se ponašate kao što pristoji vojnicima, pa makar bili i u crkvi. Ovdje treba, sto mu gromova, da tražite Boga, a uši tražite kod kuće. Time završavam, marvo rogata, i zahtijevam da se ubuduće ponašate pristojno, da se ne bi desilo kao prošli put da oni tamo pozadi za vrijeme mise trampe državno rublje za kruh i žderu ga za vreme službe božje pri “uzdignuću".

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search