LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče Priča za vikend - o lažnom profesoru
Priča za vikend - o lažnom profesoru
Subota, 10 Prosinac 2016 08:16

 

ProfesorNaizgled nemoguće prijateljstvo

Ivan Berisov, Sarajlija, Olival Basto, Portugal

Svratio je kod mene pred sami rat. Moj najmiliji rođak Theodor, a zapravo Febo, kako smo ga svi zvali. Bio je mojih godina. Omiljen i drag u svakom društvu, lako je sklapao prijateljstva.

Pošto smo živili u različitim gradovima, on u Osijeku, a ja u Sarajevu, koristili smo svaku priliku da se vidimo. Tako je bilo i ovaj put.

Od malena je bio jako nestašan. Njegov otac, staromodnih shvatanja, pokušavao ga je na sve moguće načine ukrotiti i od njega stvoriti dobrog dječaka. Ali, njegovo tvrdoglavo i nepopustljivo „treniranje strogoće“, nije urodilo plodom. Febo je ostajao uvijek isti. Njegova vrela krv, koju je naslijedio od tko zna kojih dalekih predaka, nije mu davala mira.   

Odmah mi je rekao da se kod mene ne može dugo zadržati i da će za pola sata morati otići. Na moj upitni pogled reče mi da žuri na sastanak sa svojim poslovnim prijateljem, profesorom Farukom. Kroz razgovor, onako uzgred mi reče da profesor Faruk stanuje u istoj ulici u kojoj sam i ja ranije stanovao.

Učini mi se da bi tog njegovog novog druga, profesora i poslovnog prijatelja, bar iz viđenja morao poznavati. Zamolio sam ga da ga opiše. Po opisu koji mi je dao postalo je više nego očito da je to bio onaj isti Faruk iz nekadašnjeg komšiluka, kojega sam itekako dobro poznavao.

U meni se sve prevrnu i srce mi zalupa kao bubanj. Pomislih: - Jadan Febo! Načisto je nastradao!

Febo se već poče pridizati u namjeri da ode, ali meni vrag ne dade mira. Izleti mi iz usta: - Febo dragi! Faruk nije nikakav profesor!

Rekoh mu samo to i ništa više. Jedva se suzdržah da mu ne kažem, da ga se dobro čuva i da mu ne bi trebao nimalo vjerovati.

Febo se zacrvenje i potamni u očima. Reče mi: -   S tobom zaista nešto nije u redu! Kako možeš izvaljivati takve gluposti? Pa, on mi je osobno rekao da je profesor! 

Riječ osobno Febo je izgovori skoro uzvikom. Bio se toliko uzrujao da sam počeo u mislima grditi samoga sebe i moju istinoljubivost, koja me je ne jednom uvaljivala u probleme. 

Zbog toga sam zaćutao i uvukavši se u sebe, na tu temu, nisam više progovorio niti jedne riječi.

Na kraju smo se srdačno pozdravili. Ljutnja ga je prošla. Smirenim glasom mi je rekao da se više nećemo vidjeti, jer će ga Faruk odmah poslije sastanka odvesti poslovnim autom u Osijek.

Čim je otišao utonuh u sjećanja vraćajući se mnogo godina unazad.  Kao na filmu redale su se mnogobrojne sličice. Sličice koje sam potpuno potisnuo iz sjećanja, ali eto vratile su se moriti me.

Iako smo se uvijek ljubazno pozdravljali, a ponekad bi i popričali, svog nekadašnjeg komšiju nisam nimalo volio. Smetala mi je njegova, rekao bih, kabadahijska priroda,  sa čestim i potpuno nepredvidljivim promjenama raspoloženja. Nije imao nikada mira i srljao iz jedne avanture u drugu. Uvijek mi se činilo, da je na neki način bio jako iskompleksiran, jer su njegove ambicije i mogućnosti bile u velikom raskoraku. Mislim da je svakako patio, jer je:

-želio biti jak, ali je imao mlitavo i tromo tijelo,

-želio studirati, ali se na fakultet koji je izabrao nije mogao ni upisati,

-želio imati prave prijatelje, ali ih nije imao,

Da bi nadoknadio sve to što nije imao, počeo se lažno predstavljati. Tehniku lažnog predstavljanja svakodnevno je usavršavao, a prvom žrtvom postala je njegova predivna majka, njegov jedini iskreni prijatelj u životu. Svom sinu jedincu ona je pružala sve što je mogla i nije ništa žalila za njega.

Bio je njen idol, znala je za mnoge njegove mane, ali mu je ona, kao majka sve opraštala. I on je nju volio. Htio je usrećiti. Htio je, da i ona bude zadovoljna i ponosna svojim jedinim sinom.

Znao je da je maštala da joj sin studira i on joj je to odlučio pružiti.

Svako jutro izlazio je iz kuće i „išao“ na predavanja. Po podne bi se sav „umoran“ i „iscrpljen“ vraćao, a nakon ručka laćao bi se učenja i „spremanja“ teških ispita. Ispružen na krevetu često bi zaspao sa nekom stručnom knjigom u rukama, koja mu je sa lupom ispadala i uznemiravala majku. Ona bi na vrhovima prstiju ulazila u njegovu sobu, dizala knjigu sa poda i pokrivala ga dekom da ne nazebe.

Jedva je čekala, da joj sin završi fakultet. Prolazile su godine. Faruk je marljivo, reklo bi se „kao Hafiz učio“, dok jednog dana nije došao kući i sa vrata, šireći ruke u zagrljaj, rekao joj radosnim glasom: -Hvala ti Bibo, jer samo tebi mogu zahvaliti, što sam postao inženjer!

-Sine moj, nemaš pojma koliko si me usrećio! – govorila mu je Biba, dok ga je razdragano grlila i dok su se suze slijevale niz obraze.

U tom trenutku i on je plakao od sreće i čvrsto grlio majku.

Nakon nekog vremena, ona ga milujući po ruci, tiho upita: -Je si li već razmišljao gdje ćeš da se zaposliš? Nešto sam mislila..., možda bi mogao da ostaneš na fakultetu! Zamisli kako bi se tek radovala, da imam sina fakultetskog profesora!

Bila je to majčina želja i ništa više, koja ga nije ni na šta obavezivala, ali on odluči, po svaku cijenu, ispuniti joj i tu želju. Slučaj mu je pomogao  upoznati i sprijateljiti se, neznano kako, sa jednim stvarnim profesorom, koji je predavao na fakultetu na kojem je on „studirao“. Slučajno mi je postalo poznato, da ga je fakultetsko osoblje, sve češće počelo viđati u kabinetu tog profesora.

To mu je pružilo sjajnu priliku započeti se  predstavljati najprije kao asistent i nešto kasnije kao profesor.  

Koliko je usrećio majku kada je „postao“ profesor ne treba ni govoriti.

Nikome naravno nije ni padalo na pamet da provjerava. Kao njihove komšije mi smo naravno sve znali, ali smo se, izbjegavajući nepotrebne probleme, mudro pravili da ništa ne znamo.

Počeo je rat. O Febi dugo nisam ništa znao. Ali, jednog dana dobih ni sam ne znam kako, neprijatnu vijest, o njegovom ranjavanju.  

Kada sam izašao iz Sarajeva, prvom prilikom otišao sam do njega. Nakon što sam ušao u njegov novi i prostrani stan, u dnevnom boravku ugledah nikog drugog nego Faruka. Po bosim nogama i razbacanim čarapama dalo se odmah shvatiti, da se osjećao kao u svojoj kući.

Priđoh mu i pozdravih ga. Ne ustajući sa stolice, pruži mu svoju mlitavu i klizavu ruku. Reče mi samo: -Ah... to si ti!

Febo se meni jako obradovao i odmah se upustio u razgovor, nastojeći da mi sve o čemu nisam mogao znati, u jednom trenu ispriča. Dok je pričao, ja sam nepovjerljivo streljao očima Faruka. A, Faruk nije progovarao ni riječi. Izgleda da je njemu, sve o čemu mi je govorio Febo, bilo već unaprijed poznato. Zabavio se premetačinom mnogobrojnih džepova svoje šarene uniforme, od koje se ni on, a ni Febo nisu rastajali. Sa ključevima i maramicama, novčićima i novčanicama, kao u nekoj cirkusnoj iluzionističkoj predstavi, vadio je  poluzgužvane ceduljice koje je zatim ritualno premještao iz jednog džepa u drugi.  I tako stalno u krug. Što je tražio niko nije mogao znati, ali možda nije znao ni on.

Kao i uvijek Febo je bio dobrog raspoloženja.  I sam zabavljen Farukovom premetačinom, reče mi: - Vidiš onog tipa ondje što bez veze prebire po džepovima. Ne obraćaj pažnju. Liječi živce. Da samo znaš, koliko me je puta iznervirao, a naročito kada sam bio ranjen. Zamisli, padoh u blato. Trzam se i pokušavam se osloboditi. Znam da se uspraviti ne mogu, jer mrcine pucaju, ... svuda frcaju metci. Krv mi se slijeva niz lice, a on – ni ruke da mi pruži, već čuči kao hodža pored mene i nešto nariče.  

Nasmijah se i pogledah u Faruka. Njegovo dotada ozbiljno i nezainteresirano lice ozari prijateljski osmjeh. Šta li je pomislio? Tko to zna? Ali se meni učini, da se sve više uvjeravao,  da je u Febi konačno našao pravog prijatelja, kojega je cijelog života uzalud tražio.

P.S. Nakon par godina sam saznao, da se i moj dragi Febo po Osijeku počeo predstavljati kao profesor.

 

Komentari  

 
0 #1 Zijo 2017-09-25 15:41
Propustih procitati ovaj tekst kada je bio objavljen ali naidjoh na njega sada. Izgleda da je podosta laznih profesora, doktora nauka, magistara pa I magistri. A koliko li je tek laznih pravnika, ekonomista razbacanih sada po svijetu. Ionako im diplome ne bi vrijedile na Zapadu pa sto onda da se svi nesvrseni studenti ne predstavljaju kao diplomirani strucnjaci.
Na sva nasa prozivanja da se javi, na sve dokaze da je slagao da je zavrsio Franjevacku gimnaziju u Visokom, da ima PhD titulu I da saradjuje sa University of Technology Sydney I "ocjenjuje" studente- pomenuti Hasan Alijagic se oglusio. Sta sve njegov obraz moze podnijeti ovim je pokazano.
A oni sto su oko njega I kojima vazi I drzi predavanja? Pa sta ocekivati? Saptanje gluhom na uho.
Bice interesantno procackati jos neke od navoda iz onog auto-hvalospjeva.
Citat
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search