LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Komentari Dioptrija Alekseja Kišjuhasa
Dioptrija Alekseja Kišjuhasa
Ponedjeljak, 27 Studeni 2017 08:10

 

Aleksej-1Stid je revolucija

Aleksej Kišjuhas, Beograd

Naime, u društvu ovog ministra i neizostavnog vladike, u Domu vojske su se nedavno okupili oficiri koji su komandovali vojskom za vreme rata na Kosovu i bombardovanja NATO.

Da dele ratne priče, prisećaju se, nostalgičare, paradiraju u uniformama, ruski se izljube u usta, pojedu i popiju, šta li već. Među njima, i u prvom redu, nalazio se i general Vladimir Lazarević koji je odgulio robiju, kao svojevremeno osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina, odnosno zločina protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja i drugih nehumanih delovanja na Kosovu. Opravdano odsutan, sa robije u humanoj Finskoj, telegram je poslao i general Nebojša Pavković, a koji je osuđen na 22 godine zatvora za deportacije, prisilna premeštanja, ubistva, progone i druga nehumana dela nad kosovskim stanovništvom. Unaokolo se motao i Nikola Šainović, takođe sveže pristigao iz zatvora zbog planiranja, podsticanja i pomaganja sistematske kampanje terora i nasilja protiv civilnog stanovništva na Kosovu. Znači, zanimljivo jedno društvo i koloritni susret braće po oružju iz zajedničkog zločinačkog poduhvata. I sad, u istorijskom i mentalnom raskoraku sa činjenicama, po govorancijama se čulo i da Srbija ničim nije bila izazivala ratove u bivšoj Jugoslaviji. Naprosto, da je ni ratni zločin jela, ni zločin protiv čovečnosti mirisala, zbog čega ovakvi balovi aveta prošlosti treba da prerastu u jednu zgodnu tradiciju. Dakle, tim i takvim povodom, ministar Vulin je rekao sledeće: "Prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa. Tihog, ali ponosa. Mi smo ponosni na ove ljude", zloslutno dodavši, "oni su dokaz koliko se Srbija vratila sebi".

A da li je stvarno tako? Da li Srbija zaista ne treba da se stidi zbog (zlo)dela pojedinih pripadnika svoje vojske i paravojske? Na primer i recimo, da li ne treba da se posrami i postidi zbog činjenice da su jedinice specijalnih oružanih snaga Srbije, još u proleće 1998. godine, borbenim helikopterima, oklopnim vozilima i teškim granatiranjem u području Drenice ubile deset članova porodice Ahmeti? Ili čak 58 članova porodice Jašari, uključujući tu i 18 žena i desetoro dece? Da li zaista nema ništa sramno u pogubljenju 21 albanskog civila u šumi oko Suve Reke u septembru iste godine? Ili u sistematskoj likvidaciji istaknutih kosovskih Albanaca prvi dan po početku NATO bombardovanja kada su, između ostalog, ubijeni ugledni advokat i borac za ljudska prava Bajram Keljmendi sa dvojicom sinova, ugledni lekar Izet Hima i advokat Urim Redža iz Đakovice, te posve pomirljivi profesor Fehmi Agani? Da li to nije prikladno za osećanje posramljenosti i stida ove države i društva? Možda se ipak treba bar malkice postideti zbog pogubljenja preko 60 albanskih civila u Beloj Crkvi, ili 42 civila u selu Trnje, ili 48 civila u Suvoj Reci, odnosno zbog smaknuća oko 105 kosovskih Albanaca u opštini Orahovac? Sve to tokom kampanje pljačkanja i spaljivanja kuća meštana, u posve herojskom i nadasve slavnom martu 1999. godine? Nakon čega su, po urednim naređenjima hrabrih i požrtvovanih oficira, posmrtni ostaci ovih ljudi prebacivani u kamione-hladnjače, pa prevoženi u Batajnicu i tamo pokopavani, kako bi se prikrili tragovi zločina? Ej, masovne grobnice su u predgrađu Beograda! Šta osećati, ako ne stid?

Da li je zaista prošlo dovoljno vremena, pa nas je baš briga? Jer, vidi, generacija današnjih brucoša je rođena te 1999. godine? Ili su druge okolnosti, pošto se "Srbija vratila sebi"? Pa onda, hvala svevišnjem, više ne moramo da se sramimo zbog zlodela naših sunarodnika i naoružanih snaga države u kojoj živimo? I onda koga briga zbog streljanja 19 albanskih civila, žena i dece u Podujevu, od kojih je najstarija žrtva imala 69, a najmlađa samo dve godine života? Da li će možda i o tome na Vojnoj akademiji predavati najnoviji "predavači po pozivu" i komandno odgovorni komandanti tokom tih zloćudnih i skaradnih godina krvi i tla? Hoće li dotični na predavanjima podučavati kako se gubi rat, a na vežbama kako ponajbolje prikriti civilne žrtve? Da li će biti lekcija o tome kako su srbijanske snage bezbednosti u aprilu 1999. godine ubile najmanje 47 muškaraca u nasilnoj kampanji depopulacije u Đakovici? Da li će držati čas o otmici i ubistvu čak 282 albanska muškarca u selu Meja? O streljanju 32 muškarca u selu Ćuška kod Peći, uz oduzimanje novca, nakita i ličnih dokumenata svim meštanima? Treba li se postideti zbog zločina u (najvećem kosovskom) zatvoru Dubrava, kada je izvršen masakr nad postrojenim zatvorenicima, i to automatskim oružjem i bacanjem bombi sa zatvorskih zidova i stražarskih tornjeva? Ili je "vreme stida" zaista prošlo, pa hajde da udarimo brigu na veselje, i gde je taj šef diplomatije da zapeva? Ne, zaista, da li je sramota to što su pripadnici vojske i policije Srbije napadali civile, sistematski uništavali gradove i džamije, pljačkali domove, spaljivali letinu, ubijali stoku, raselili najmanje 800 000 ljudi, kada nisu streljali i ubijali civile po kratkom postupku? Ima li nekog blama zato što su sve ovo zvanični podaci iz dokumentacije i izveštaja OEBS, kao i Hjuman rajts voča? Da li, uz stid i sramotu, valja osećati i koktel emocija sačinjen i od tuge, besa i saosećajnosti?

Kako je to tačno "prošlo" vreme stida, ministre? Ne, zaista, kako to uopšte "prolazi"? Voleo bih da znam. Kako se to ne stideti i ne posramiti zbog pojedinih pripadnika vojske i policije ove države, a čiji su grb i zastava i ostala dvoglava pernata simbolika i na našim ličnim kartama, uverenjima o državljanstvu i vozačkim dozvolama? Kako od sramote ne spustiti glavu zbog pojedinaca koji su širom Kosova, u naše ime, sistematski ubijali civile, starce, žene i decu, ljude koji očigledno nisu bili nikakvi separatisti ili teroristi, već su se samo drugačije prezivali i zvali? Kako ne osećati posramljenost zbog ubistava, silovanja, pljačkanja, razbojništava i spaljivanja kuća i stanova, a zatim i prikrivanja tragova tih zločina? Kako se ne stideti zbog rušenja ili oštećenja 225 (od 498) džamija i 65 (od 183) biblioteka na Kosovu? Zbog odvajanja muškaraca i žena i dece, zbog deportacija kamionima, autobusima i vozovima, zbog spaljivanja leševa u Trepči, što sve neodoljivo tragično podseća na Aušvic? Dok smo mi po sebi veselo lepili one "targete", smišljali "bombar-dan" i "šizela/mirela" viceve i pošalice, kleli "radoznalog" Kolumba, psovali Klintona, Solanu, Širaka i Šredera, te pevušili "Volimo te, otadžbino naša"? Ozbiljno, kako se to ispegla ili iskulira? Belosvetskom zaverom i geopolitikom? Amanpurkom i CNN-om? Titom i Kominternom? "A šta su oni nama radili?" dijalektikom? Da li su to bombardovanje, sankcije i globalni prezir došli iz čista mira? I da li se to ministru omaklo da se "Srbija vratila sebi", time što po tribinama i fabrikama voda Šljivančanine, u vojne akademije ubacuje Lazareviće, a u pismu poručuje "Brzo nam se vratili!" Pavkovićima? Ili je u pitanju precizna i (etnički) čista dijagnoza?

Najzad, neko će se suvislo zapitati, a zašto bismo se uopšte stideli? Jer, stotinu mu Račaka i Vilijama Vokera, nismo mi lično ni ubijali ni progonili, niti leševe po hladnjačama razvozili? Čemu to uopšte, a i nekako je nezgodno, neprijatno i nelagodno? Bez penetracije u problematiku kolektivne odgovornosti, najbolji odgovor na to ponudio je niko drugi do - Karl Marks. U pismu Ružeu, još iz (marta) davne 1843. godine, Marks je bio napisao: "Ovo je istina koja nas, u najmanju ruku, uči tome da prepoznamo ispraznost našega patriotizma i abnormalnost našeg državnog sistema. Kao i tome da sakrijemo svoje lice od stida. Vi me gledate smešeći se i pitate, šta je sa tim postignuto? Nijedna revolucija nije sačinjena od stida. A ja odgovaram: stid je već revolucija! Stid je zapravo pobeda Francuske revolucije nad nemačkim patriotizmom koji ju je porazio 1813. godine. Jer, stid je neka vrsta gneva koji je okrenut u sebe. I kada bi se cela nacija zaista stidela, onda bi ona bila poput lava koji se povlači pre skoka."

Za nekoga ko se poziva na ideje Karla Marksa, samoproziva levičarom, ili samo fura kičolike majice sa likom Če Gevare, Aleksandar Vulin bi mogao da pročita ovo pisamce o socijalnom značaju stida. Iako je stari, dobri Marks takve kreature - narajcane patriote, nacionaliste i profesionalne pripadnike političke klase - posebno i nadahnuto prezirao. U Srbiji, vlast Demokratske stranke i njenih satrapa pravno je rehabilitovala zločince iz Drugog svetskog rata. Vlast Srpske napredne stranke faktički rehabilituje zločince iz ratova devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije. I jedna i druga vlast posvećeno su radile i zdušno rade na tome da "vreme stida" zbog zločinaca u našim redovima ne samo "prođe" - već i da nikada ni ne dođe. I zato se odistinski valja vratiti Marksu, bar ukoliko želimo stvarnu poziciju "lidera na Balkanu", odnosno Marksovog "lava koji se povlači pre skoka". Skokoviti izlazak iz materijalne i duhovne bede, moguć je samo putem osećanja stida. Batalimo "reforme svom snagom", ovom društvu je neophodna revolucija.

A, veli Marks, stid je već revolucija.


 

Komentari  

 
0 #1 Zijo 2017-11-28 18:48
Onog trenutka kada se čovjek oslobodi stege pripadnosti bilo kojoj je.enoj grupi, odgovara za sebe i ne ulijeće u zaluđenost grupne odgovornosti, kada se uzdigne se na novo univerzalne pravde' e tada može sve da vidi otvorenim očima neovisno ko je ko, samo ko je šta učinio i čini i pod kojim okolnostima.
Ova pobrojana zvjerstva prema Albancima s Kosova su zaista užasna. Čitati te brojke a ostati nedirnut, stvoriti u glavi sliku tih hladnjaca punih leševa koji su bili nečiji roditelji, djeca, braća a ne osjetiti jezu-to bi bilo neprirodno. A eto, svjedoci smo da se ispiranje mozgova ponovo zahuktalo jednako kao da nisu ništa od ovoga počinili.
Ovakva ubitstva i tretman Albanaca od strane Srbije me podsjeca na tretman Aboridžina u Australiji prije nekih 100'tinjak godina.
Aferim Srbijo srednjeg vijeka.
Citat
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search