LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Poezija Poezija - konačno smo saznali odluku žirija
Poezija - konačno smo saznali odluku žirija
Petak, 23 Veljača 2018 13:15

 

Nagrada BoraPoetski kutak – Ivan Ivo Andrić dobio nagradu “Bora Čorba” za 2018.

Ivan Ivo Andrić je laureat nagrade “Bora Čorba” za 2018. godinu koju je dobio za p(j)esmu “Volim, volim žene”.

(Na fotki Bora Čorba - prilikom uručivanja nagrade Ivanu Ivi Andriću Matija Bečković, jedan od kandidata koji se uveliko nadao nagradi, izletio je bijesan iz svećane sale zalupivši vrata da se zgrada zatresla, a Bora je napravio ovu gestu i rekao: "Strpljen-spašen Matija! Nemoj zanovetati bre! Sledeće godine ti nagrada ne gine, ali pod uslovom da se prijaviš sa kakvom seksi pesmom kakva je ova neprejebiva ovogodišnjeg laureata gospodina Ivana Ive Andrića. Ajde bre Matija ne ljuti se!)

Volim, volim žene

Ivan Ivo Andrić

Obično izaberem visoku stenu
s koje se pruža odličan pogled
kad na vidiku ugledam ženu
obema rukama sćepam dvogled

I gledam ono što duša traži
gole drugarice na nudističkoj plaži
neki što teraju mak na konac
kažu mi da sam rašomonac

Volim, volim, volim, volim žene
ali one malo manje vole mene
zaljubim se pet-šest puta
u roku od tri minuta
volim, volim, volim, volim žene

Kada ja dobru žensku vidim
ja se uopšte ne postidim
priđem i kažem, biću kratak
ženska, imaš strahovit batak

Priznajem da bih mešao malter
za jedan običan ženski brushalter
ja bi' se odrek'o rođene braće
za jedne čipkaste ženske gaće

Volim, volim, volim, volim žene
ali one malo manje vole mene
zaljubim se pet-šest puta
u roku od tri minuta
volim, volim, volim, volim žene

Kupujem stručnu literaturu
za malu nočnu fiskulturu
Reporter, Louie, Playboy, Start
uzmem kvalitet, odbacim škart

Pa k'o tapete lepim po zidu
tek da ih imam sve u vidu
guzate, sisate, lomne u struku
zbog njih razvijam desnicu ruku

Volim, volim, volim, volim žene
ali one malo manje vole mene
zaljubim se pet-šest puta
u roku od tri minuta
volim, volim, volim, volim žene

1914

Bora Đorđević, jedna p(j)esma koju je napisao slavni Bora još kad je bio klinac – znali su svi da će biti golemi p(j)esnik

U polutami i tišini

Bez snova noći, bez mira danâ.

Lagano je zaboravljala

Moja duša u vjencu rana.

Al’ jutros, s prvim zrakom sunca

Zacvilje spomen strašnim glasom

I krv zapišta iz svih rana:

Unijeli su mi krčag vode

I prvi put sam, sa užasom,

Na mračnoj vodi ugledao

Svoj lik, ispijen, blijed, i zao.

Gornji grad

Kao sat koji iskucava neko crno vrijeme

Bije moj štap o pločnik.

Nečija mlada žena, što prekida

Pjesmu i pomalja glavu kroz prozor,

Glavu sa licem mladih, rano

Ostarelih majki;

Ta nečija žena me boli kao

Živa rana.

Kako sporo idem. Kako teško mislim

Na stvari koje ispuniše moj život!

Kako vjetar navaljuje iza ugla!

Šta li ću tu? Sve mi se čini:

Još ću te sresti negdje!

O ponose! O snago!

O slomljeno krilo i pokislo perje!

Šta li ću tu? I kad bih te sreo

Šta bih ti mogao reći?

Ja sada mogu samo ćutati

Minutima poslednjeg ćutanja.

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search