LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Komentari Dioptrija Milojka Pantića
Dioptrija Milojka Pantića
Subota, 05 Svibanj 2018 15:51

 

MilojkoSrbija iznad kukavičijeg gnezda

Milojko Pantić, Beograd

Kada danas čitate roman koji je šezdesetih godina prošlog veka napisao, tada dvadesetsedmogodišnji američki književnik Ken Kejsi, pod naslovom „Let iznad kukavičjeg gnezda“, postaje vam jasno zašto je književnost vrsta umetnosti. Jer tačno pola veka kasnije, vi shvatite da je sadržaj te knjige i kasnije kultnog filma nedavno preminulog reditelja Miloša Formana prava metafora života u Srbiji početkom dvadesetog prvog veka. Knjiga i film postavljaju pitanje da li su pravi ludaci u ludnicama ili se nalaze izvan njih? Kad pogledate film, ne možete a da se ne upitate da li danas biti normalan zapravo znači biti lud, odnosno da li je normalnost postala bolest.

I prvi čovek koji će vam pasti na pamet posle čitanja knjige ili gledanja filma je ratni zločinac Vojislav Šešelj. Jer on nije ništa drugo nego glavna ličnost romana i filma Patrik MekMarfi. Jedina razlika je u tome što se MekMarfi, bežeći od kazne zatvora sklanja u ludnicu a MekŠešelj sa svojim sledbenicima štiti se Parlamentom i drugim državnim institucijama, pretvarajući ih u psihijatrijske klinike.

Nijedan ludak u ludnici neće svojim srodnicima bolesnicima reći ono što u Parlamentu Srbije javno izgovara ratni zločinac Šešelj svim poslanicima koji ne misle kao on. Patrik MekŠešelj se tako ponaša, jer predsedavajućem Parlamenta ne pada na pamet da pozove obezbeđenje i policiju i strpa ga u pravu ludnicu, što je po zakonu morao da uradi.

U Srbiji je međutim na delu čist voluntarizam umišljenog kralja a ne zakoni. Jeftini politički trikovi i obećanja ludom radovanja su način na koji on vlada.

Pitanje svih pitanja na koje građani Srbije moraju sebi pod hitno da odgovore glasi: Da li smo mi političko ili pretpolitičko društvo? Sve je jasno kad se zna da u politički organizovanom društvu postoje klase, radnička, seljačka, srednja ili građanska i kapitalistička. Te klase preko svojih političkih partija vode društvo na bazi trodelne podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku. Toga u pretpolitičkom dobu nije bilo. Postojali su „od Boga dati vladari“ i narod, odnosno njihovi podanici. Jedina klasa koja u Srbiji postoji od propasti komunizma i raspada Jugoslavije je „politička klasa“ koju je stvorila „Služba“ radi očuvanja vlasti. Zato je osuđeni ratni zločinac Šešelj i dalje u Parlamentu, jer tako hoće njegov najbolji učenik koji zamišlja da je kralj „Sunce“.

Da je u glavi našeg „kralja“ totalna politička i svaka druga konfuzija, pokazuju izjave u kojima se on poziva i poredi sa Josipom Brozom Titom umesto sa svojim učiteljom Patrikom MekŠešeljom ili rodonačelnikom srpske „političke klase“ Slobodanom Miloševićem.

Tačno je da su Titovi komunisti krvlju došli na vlast, kako je svojevremeno govorio Sloba – sloboda. Ali za razliku od njega i njegovih današnjih naslednika, Tito tu vlast nije branio krvlju, jer je znao da se ne može dugo vladati parolama i praznim obećanjima, i da se društvo mora razvijati i napredovati. Shvatio je da je u tom smislu jedina trajna motivacija i stimulacija ljudi materijalne prirode, a da takva stimulacija ne postoji u kolektivizmu. Zato je napustio sovjetski tj. ruski model vladavine i okrenuo se Zapadu i Americi. Uz pomoć njihovog kapitala, Tito je u Jugoslaviji stvorio svojevrsni model socijalne države i pravde.

Nažalost, Titovi naslednici u Srbiji i u ostalim republikama bivše Jugoslavije, osim jedne, pokazali su tragično nerazumevanje vremena u kome su živeli. Jer, umesto da kao u Sloveniji i zemljama komunističkog lagera Istočne Evrope, Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj na primer, vlastodršci posle pada Berlinskog zida sprovedu koliko toliko pravednu privatizaciju, bivši komunistički rukovodioci u svim ostalim republikama komunističku ideologiju zamenjuju nacionalističkom, šire mržnju među narodima i izazivaju građanske i verske ratove. Sve to sa jednim jedinim ciljem da bi zadržali vlast i lakše opljačkali i prisvojili dotadašnju društvenu imovinu.

Radi vlasti ta „Službina“ politička klasa stvorila je sistem u kome je sve imitacija i simulacija, sve marketing i propaganda, sve pljačka i prevara. Da li se iko u ovoj zemlji pita od kojih para sin Slobodana Miloševića kupuje stan u Londonu svome sinu? Da li smo svesni da ne postoji politički organizovano društvo na planeti u kome ljudi koji su sudski procesuirani, ili bili u zatvoru, a pogotovu oni koji su pravosnažno osuđeni, mogu biti na javnim funkcijama. Sve to moguće je samo u bolesnoj „kraljevini“ Srbiji, kojom će „kralj“ vladati dokle god bude mogao nekažnjeno da otima javna dobra i imao koga da vara i korumpira.

(Preneseno sa portala DANAS, od 3.5.2018. Zahvaljujem se dragom prijatelju koji mi je poslao link za ovaj tekst.)

 

 

Komentari  

 
0 #1 Nihad 2018-05-14 00:25
Za Titov režim socijalne pravde i vezivanje uz SAD (iz nužde, ne iz te, Milojkove, bajagi vizionarske potrebe), griješi. Dokazano milion puta. A za ostalo, ne bih se mješao u srbaska posla.
Citat
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search