LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče Jedna nostalgična priča za nedelju
Jedna nostalgična priča za nedelju
Nedjelja, 06 Svibanj 2018 13:31

 

Jatagan mahalaJatagan – malac

Advokat Pavle Srdić, Beograd

(Na fotografiji: Jatagan - mahala)

Danas sam čitao u nekim dnevnim novinama članak o Jatagan-mali, opet aktuelnoj kroz seriju “Senke nad Balkanom’’ i kako je danas teško naći čoveka koji je tu živeo, jer su “jataganci’’ svuda rasejani po belom svetu, a i malo je onih među živima koji to vreme pamte, jer neko ko je bio tada dete, sada je sigurno starina od preko 85 godina. A ja sam jednog takvog čoveka poznavao. Štaviše, bio mi je klijent. Pa, ako neko bude pročitao ovu moju skasku o njegovom sećanju na to vreme, neka prosledi.

Elem, ja sam znao za Jatagan-malu, međutim, uvek sam je smeštao negde kod Autokomande, sa vračarske strane , pa tamo gore ka Hramu, a u stvari, ona je bila na obroncima onog brda što se spušta na autoput, pa je puzala uz Deligradsku, pored današnjeg Kliničkog centra, a granica joj je bila Pasterova ulica, tu negde. Ništa nisam posebno znao o njoj osim tog, opasnog imena.

Sudbina je htela da jednog dana, preko mog oca, upoznam gospodina Boška Radovića. Po zanimanju je bio univerzitetski predavač opštenarodne odbrane, mislim da je završio Filozofski fakultet, a kao nastavnik radio je u Skoplju, dugi niz godina. Kao dečak odlazi u partizane ode 1942. godine, sa nekih 14 godina. Rat je završio kao poručnik, a penzionisan je u činu pukovnika. Elem, čika Boško je poput mnogih svojih drugova, koji su pregrmeli ratne strahote, pa posle rata neki od njih Informbiro, doživeo i oduzimanje imovine. Na mestu velike betonske vojne zgrade na dnu Deligradske ulice, nalazila se i njegova rodna kućica i plac skromne veličine. Dakle, rođeni “jataganac’’.

Zakon o restituciji davao je nade čika Bošku da će dobiti nešto novca za ono što mu je oduzeto negde početkom šezdesetih godina dvadesetog veka. Ali, avaj, kuća nije bila upisana niti u jednom katastru, a čika Boško nije imao primerak ugovora kojim je njegov deda-stric ostavio kuću i plac njegovom ocu, Aleksandru, i sve je bilo osuđeno na neuspeh u tom postupku.

I pored svih tih nezgodnih okolnosti, prvi put sam seo u jedan lokalni kafić na Padini sa njim, da on meni objasni predistoriju svog problema. Otuda i gornja priča. Međutim, kad mi je rekao da je rođeni “jataganac’’ , ja sam se pretvorio u Milomira Marića, i počeo da ga onako neznalački zapitkujem. A ja stvarno ništa o tome nisam znao. Bio je to svojevrstan lov u mutnom, mada šta me sramota? Ja sam ipak od Boška bio mlađi čitavih 60 i kusur godina.

“Ja sam se rodio u toj Jatagan-mali, a to je bio jedan zapušten kraj, sa udžericama, uličicama od kaldrme i blata, užas živi. Bilo je baš skromno, ali imalo je neke duše. Bilo je tu prekih ljudi, manguparije, Cigana, prevaranata, secikesa, lupeža, ali i dobrih i poštenih ljudi. Razlika je bila u tome što sve ove karakteristike koje sam izneo, ovi ljudi su imali u odnosu na bogate. Oni njih jesu krali, tukli, otimali, pljačkali. Ali, nikada malog čoveka, uvek nekog nabeđenog ili prljavog bogataša. Morao si sa njima da budeš dobar, da se javiš na ulici, skineš šešir. Oni su imali manire, ali ćud zeznutu.’’

Gledam čika Boška i upijam. To su priče o nekom vremenu koga više nema. Njegove ratne priče su ispričane u tomovima knjiga, i sve liče jedna na drugu, ali za ovu mislim da retko ko može da je ispriča.

Nastavlja : “Sećam se kao mali, vraćam se ja iz škole, unose se stolovi tu u lokalnoj birtiji nekoj, ljudi ulaze i zamandaljuju vrata. Uvek sam se pitao šta to znači, što se oni zaključavaju, čemu to… Dva dana, zaključano! Otac bio poprilično nervozan, voleo je malo sa rajom da okvasi grlo, da se ispriča, ali nema gde! U to vreme, nije svako baš tako mogao u gradske kafane, one su bile malo otmenije, a drugo – tu mu je sedelo društvo. Komšiluk i poznanici. Nakon ta dva dana, ja u dvorištu vezujem cipele da krenem u školu, kad moj komšija izlazi umotan u stolnjak, go kao proleter, i pravac niz ulicu. Videlo se ono njegove sramote kroz onaj stolnjak, pa meni majka jednu ruku na oči, a drugu sebi na oči, pa će : “Crni komšija, pa šta bi?’’. Ovaj ćutke produži. Puče glas – odrali ga na pokerici. Ja sam tek posle rata saznao da su tu igrali ozbiljni mangaši, puni sumnjivih para. A bile su to bećarine, Paki! Tu su ženske, tu odela, tu satovi… kola nisu imali, za to je trebalo u ono vreme pravo malo bogatstvo. Pazi, bili su oni sirotinja, danas ima – sutra nema, ali kad se nose… kao prava gospoda! Ja sam zato posle nosio odela ceo život, do u starost, kad više nije bilo potrebe’’, nasmejasmo se obojica.

“Pa još i ovo. Prvi put u životu ranu sam video u Jatagan-mali. Ne u ratu. Neki Cigani se podžapaše na kaldrmi, te džafte-džafte, pa op, britvica, pa u trbuh. Lipti onom Ciganinu krv iz trbuha, oni njega na neka kolica pa u bolnicu. Preteče, ali se odseli. Dođu žandari, ko ga ubode – niko. Ma k’o jedan! Niko, ne znam, nisam bio tu, nisam video… žandari, šta će, slegnu ramena, pa piši izveštaj…’’

Možda najsmešnija epizoda iz Boškovog života u Jatagan-mali jeste povratak iz rata. “Nisu ‘’jataganci’’ voleli komuniste mnogo, jer su potonji bili odraz nove države, novih vrednosti koje su bile dijametralno suprotne sa njihovim životnim stavovima. Nema krađe, nema pohare, nema prostitucije. To se smatralo reliktom kapitalizma i klasne nejednakosti. Sa tim je trebalo raskrstiti, a “jataganci’’, kao i mnogi drugi su morali put polja, fabrika, radnih akcija… tad je, u stvari, ta mala krenula da umire. Ja sam iz rata došao 1947. godine. Dve godine nakon kraja rata, bio sam u raznim delovima bivše države, jer još nismo bili demobilisani. Vraćam se ja u malu, kod mojih roditelja, i tu ću živeti još nekoliko godina, dok nisam dobio premeštaj i svoj stan, pa zasnovao svoju porodicu. Međutim, vidim ja, ljudi me gledaju čudno, retko ko mi se zaradovao, a ja sam u srcu stvarno bio i dalje onaj dečak iz male, ma nikakav pogled sa visine nisam imao prema tim ljudima. Štaviše, bilo mi je drago da mi je moj poručnički čin dao šansu da im se malo približim. Ipak su to za mene bili neki autoriteti. Ja sam živeo na njihovoj teritoriji, jasna su mi bila sva ta njihova nepisana pravila. Dosta je njih već bilo otišlo. Najsmešnije mi je bila situacija sa mojim ocem, kada sam se vratio iz rata.

-“Jel’ sine, šta ti ono beše u ratu?’’

-“Poručnik, tata.’’

- “Kukavan si ti poručnik, a vratio se u malu da živiš… pa znaš li ti, čoveče, šta je poručnik? Pa, uniforma, pa rukavice, pa čizme, pa kola, pa seiz… šta ti imaš od toga? Ti k’o da si sa kopanja došao’’, a ja došao na odsustvo.

Nakon par dana dolaze iz mesnog odbora po mene, američki džip, vozač i vodnik koji mi salutira. Otac stao, ja u uniformi, šeretski se smejem : “Šta kažeš, sad, tajo?’’. Nasmeja se on i poljubi me.’’
“Dvadesetak godina kasnije, ja uveliko u Skoplju, otac je preminuo, a na kuću stiglo – rešenje o eksproprijaciji zemljišta i rušenju objekta! Nisam mario mnogo, jer sam znao da ništa tu ne mogu, a eksproprijacija je neumoljiva. To je zaravnjano i tu podignuta zgrada, kao da nikad ništa tu nije bilo. Kasnije je tu bitno promenjen krajolik, tako da nikad nisam imao želju tu da prođem, jer me ništa više nije podsećalo na dom i to doba.’’

Još par puta sam video čika Boška, ali uglavnom oko naše borbe za njegovo obeštećenje. Nije on to tražio radi neke svoje satisfakcije, već kad može da pomogne svojoj deci i unucima oko nekih njihovih potreba. Dogovorili smo se da se vidimo naredni put, ali me čika Boško nije pozvao. Mislio sam da će se javiti, možda ima nekih obaveza. Prošlo je par dana, listam Politiku, u čitulji poznat lik i obaveštenje da je pukovnik Boško Radović kremiran, a urna postavljena u krugu porodice. Moj dug je bio da ispričam ovu priču, na šta me je ponukala ova jako dobra serija. Priču jednog jatagan-malca.

(Ova priča patinizirana nostalgijom prenesena je sa portal Proza Online. Nadam se da se urednici portala, kao i cijenjeni autor neće ljutiti na urednika Bošnjačkog oka!)

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search