LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home (Pod)sjećanja Još jedan bolan rastanak!
Još jedan bolan rastanak! PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Nedjelja, 13 Svibanj 2018 13:53

 

P2150431In memoriam – jednom pravom gospodinu, dragom Didi

Nadan Filipović

Sinoć oko deset sati naš Jack Russell Dido je još jedva disao. Bio je već star. Da je poživio, 5. jula bi imao tačno petnaest godina. Međutim, uz starost najčešće ide i bolest. Patio je od artritisa, a zadnju godinu dana i zbog uvećane prostate. Hodao je polako – napravi jadan 5-6 koraka, pa stane da se odmori. I srce otanjilo. Jedan izuzetno živahni pas, stalno pun energije, postade, maltene preko noći, bolesni starac. Dok je bio mlad izvodio sam ga ujutro i uvečer, a otkako ga je počela patiti prostate morao sam ga izvoditi po pet do šest puta u toku dana.

Kupili smo ga 2003. godine kad je bio mala beba. Tek je bio progledao. Šakica šećera! Ne mora mi niko vjerovati kad kažem da se samo jednom upiškio u kući. Sjećam se, gurnuo sam mu njuškicu u mokraću, za kaznu, i izveo ga u obližnji park gdje je obavio one potrebe koje svi imamo. Od tada, eto skoro petnaest godina, čak ni kad je naglo ostario, nikad ni kapi nije pustio u kući, a što je interesantno, ni u našem malom vrtu. Kad bi mu pritužilo znao je, dok je bio mlađi, skakutati oko mojih nogu dajući mi znak da ga izvedem do obližnjeg parkića.

Nisam ga dao sterilizirati, ali se potrefilo da nije imao nekog pasjeg seksualnog života. Šteta! Tek sada mi je žao što ga nisam dao da se pari pa da dobijemo njegovu kćerku ili sina. Danas bi nam bilo mnogo lakše.

Kad krenu dva zla, obično za njima ide i treće. Prije tri mjeseca mu se pojavila neka kvrgica na glavi, poviše čela. Mislio sam da je to lipom, benigni tumor koji sporo raste, a sastoji se uglavnom od masnog tkiva. Znao sam da su lipomi veoma česta pojava kod starijih pasa. Nije, međutim, prošlo ni dvadesetak dana, a “lipom” naraste do veličine oraha. Odnio sam ga njegovom pasjem doktoru, lokalnom veterinaru, koji je opipao tu kvrgu i onda, natmurena lica, počeo objašnjavati da se boji da se ne radi o lipomu, već je posumnjao na rak. Upitao je da li pristajem da se uzmu uzorci za biopsiju i to pomoću fine igle. Šta ću?! Pristao sam. Uzeo je tu špricu nadajući se da u tkivu ima cističnih dijelova ispunjenih fluiodom. Ubode on jednom, Dido ne trepnu, ne jauknu, samo u mene gleda. Fiksira me i kao da me pogledom pita: “Nadane, je li ovo potrebno?”. Milovao sam ga. Nije ni zadrhtao kad je veterinar uzeo jednu još veću i širu iglu pokušavajući da aspirira barem malo tekučine u špricu. Ni taj put nije uspjeo. Onda se prihvatio najšire igle promjera oko četiri milimetra, pa je uspio da izvuče oko mililitar fluida iz te kvrge. Dido ni jednom da se oglasi, da zaskviči, da jaukne, da lajući glasno protestuje protiv tog katilskog ubadanja bez ikakve anestezije. Umotao sam ga u njegov jorgančić i donio kući.

Popodne me nazvao veterinar i rekao da patološki rezultati nedvojbeno ukazuju da se radi o dosta progresivnoj vrsti skvamoznog karcinoma. Sjeo sam u auto i odvezao se do njega. Pitao sam ga da li bi išta pomogla operacija, ako treba i radijacija, pa čak i kemoterapija. Veterinar mi je otvoreno rekao da misli da bilo kakav treman “ne pije vode” u ovom slučaju, jer je pregledom ustanovio da je Didi i srce popustilo, pa je kazao da ne vjeruje da bi pas izdržao sve te terapije. Sledio sam se kad je rekao da ga donesem da mu da injekciju i uspava ga. Rekao sam mu da se moram dogovoriti sa suprugom i kćerkom i da ću mu javiti. Odlučili smo da ga ne dajemo ubiti sve dok nije u velikim bolovima i patnji. Veterinar nam je dao recept da kupimo jedan jaki analgetik koji se psima smije davati najviše dva puta dnevno i do po frtalj tabletice.

Tako smo i uradili. Dido je do smrti dobro jeo, pio je vodu, i čak je mogao polako hodati kad sam ga izvodio da obavi svoje fiziološke potrebe. Ona kvrga je i dalje nezaustavljivo rasla. Primjetio sam da su mu oba oka postala izbuljena. Nije ih mogao potpuno zatvoriti. Kunjao je s poluotvorenim očima. Zadnje četiri nedelje sve je teže disao jer je bilo očigledno da je tumor zahvatio ne samo sinuse već se proširio i u njušku. Ali, nema nikakvog stenjanja ili cvilenja, jauka, itd. Dido je trpio i trpio, ali nije nikakvim vokalnim išaretom pokazivao koliki je stepen njegovih patnji.

Supruga i ja vijećamo šta da radimo. Srca su nam se cijepala, ali sam predlagao da ga odnesemo veterinaru da ga uspava. Sve dogovorimo, veterinar čeka, ja, sa srcem u grlu i suzama u očima Didana mog umotam u njegov jorgančić, dođem pred veterinarsku kliniku, a kad sam pošao da ga izvadim iz auta i ponesem na taj zadnji put, on me gleda onim svojim izbuljenim očima, suze mu idu i sve me liže po rukama. Ja u auto, pa nazad kući! Nisam imao snage.

Zadnje dvije nedelje je oslijepio i postao potpuno gluh. Izvedem ga ispred kuće i povedem do obližnje zelene površine. Uz ogradu imamo pet stabala smokava, stablo nara i veliko stablo limuna. Ide Dido, jedva diše, gegucka par koraka, pa stane. Pa opet tako. Odjednom udari glavom o stablo limuna. Ne vidi jadan. Kad smo došli do zelene poršine on se popiški te obavi i ono drugo, ja spremnu kesicu imam pa pokupim, a on stade kao ukopan. Ne može više hodati. Uzmem ga u naramak i ponesem, a on mi sve liže ruke, kao da se zahvaljuje što mu pomažem.

Zadnjih desetak dana ne samo da je bio potpuno slijep, već i potpuno gluh, a tumor mu je uništio najvažnije pseće čulo – čulo njuha. On, koji je, kao i gazda mu, plaho begenisao mirisnu sudžuku, ne bi se ni trznuo kad mu pored njega na krevetcu ostavim jedan kolutić. Ipak bi, kad sam ga izvodio, stalno nešto kao pokušavao njuškati, kako svi psi na svijetu rade, ali to je bio, za pseću prirodu, samo obavezni ritual.

Sinoć je jedva disao. Tijelo bi mu se po par sekundi širilo kao balon kad se napuhuje, pa bi nakon toga ispuštao zrak iz pluća, mirovao po dvadesetak sekundi pa bi opet halapljivo hvatao zrak. Čulo se da tiho krklja zato što mu je njuškica bila skoro sasvim začepljena tumorskim tkivom.

Rekao sam supruzi: “Gotovo je! Nosim ga u dežurnu veterinarsku kliniku. Pati se grozno, na kraju je puta, ali svoje preteške muke podnosi stojički, maltene kao da ne želi da nas uznemirava. Okrenuo je njuškicu prema zidu, a izgleda mi kao da se, jadan, stidi što je u ovako katastrofalnom stanju. Idem!”

Konačno se i ona složila i prelomila. Umotao sam mog najboljeg životnog jarana, mog dobrog Didana, u njegov jorgančić i odvezao do klinike. Stavio sam ga onako umotanog na jednu stolicu u čekaonici, ispunio one obavezne formulare, platio unaprijed jer se tako mora u ovakvim situacijama, te ispunio formular za kremiranje. Sve potpisao i sjeo pored mog najdražeg. Milujem ga po cijelo tijelu, od glave do repića, a on mi liže ruke. Eh moj Dido, meni je grozno žao, ali se neumitni rastanak primakao.

Veterinar, čovjek poznijih srednih godina me pita želim li prisustvovati davanju zadnje injekcije koja znači brzu smrt, bez patnje.

-Da! Ostat ću sa mojim najvećim jaranom, do zadnjeg trena!

-Jeste li sigurni? Potpišite ovdje i sjedite, jer je bilo slučajeva da se vlasnici pasa u ovakvim situacijama onesvijeste i padnu na pod. Bilo je i povreda.

-Ostat ću stajati.

Veterinarska sestra mu je nježno obrijala desnu nogicu. Milovao sam ga dok je ona je našla venu da ubode onu kanilu. Dido ni da se trzne. Samo mi liže ruku, kao da se pozdravlja sa mnom. Veterinar je imao spremne dvije injekcije. Jedna je, kako mi je objasnio, sadržavala brzo djelujući sedativ, a druga supstanciju koja će mu zaustaviti rad već slabaćkog srdašceta.

-Možemo li krenuti sa procedurom?

-Da.

Ubrizga prvu injekciju sa sedativom. Dido me je liznuo po ruci još nekoliko puta, sve nježnije i nježnije. Odjednom zaspa.

-Sada je u dubokom snu. Možemo li krenuti sa zadnjim izborom?

-Da.

Pritisnu onu špricu. Desetak sekundi je trajalo i moj Didan se samo blago trznu u snu. Veterinar ga posluša slušalicama i reče: “Upravo je otišao. Hajde, sjedite s nama da vam pripremimo čaj ili kafu. Da se smirite.”

-Nema nikakve potrebe. Savršeno sam miran. Hvala lijepa. Idem kući.

-Kako ćete voziti? To je pregolem stres za vas. Ostanite barem desetak minuta, pa onda….

-Gospodine, moj život je pun stresova. Navikao sam na udarce života i sudbine. Meni su stresovi odavno postali sasvim normalna stanja. Ne brinite. Blizu stanujam.

Sjeo sam u auto i krenuo. Bilo je oko jedanaest sati. Odjednom primijetih da se čudno i prejako sjaje farovi u susret mi dolazećih automobila. Nisu to bila duga svjetla, kako sam pomislio. Svjetla su se prelamala u mojim suzama. Plakao sam. Suze su same navirale. Brzo sam se dovezao do kuće, obrisao oči maramicom i ušao. Supruga je bila sva u suzama.

-Kako je Dido sve to podnio?

-Kao pravi gospodin! Kako je živio, tako je i umro. Tiho, bez jauka. Čini mi se da je bilo jako bitno da sam bio uz njega u tim zadnjim trenucima. Da nisam, mislim da bi ga izdao. Znao je dobro da sam tu, uz njega. Ližući mi ruku do zadnjeg momenta on se tim znakom pozdrava i rastao od života i mene, ustvari sviju nas koji smo ga neizmjerno voljeli.

Cijelu noć sam se budio kao u bunilu. Zapalim cigaru, ponovo ugasim svjetlo, ali san ne dolazi na oči. Samo mi je pred očima njegova slika onako mladog i razigranog. Toliko nam je sreće unio u živote da mu se ničim ne bi mogli odužiti.

I sve mislim nešto – otišao je u neki pseći raj gdje ga je dočekao njegov jaran Fido, pas moje starije kćerke koji se u našoj kući prošle godine razbolio baš kad su oni bili na ljetovanju u Evropi. I on je, kao Dido, dobio zadnju injekciju. O njemu sam pisao u tekstu “Rastanak, zaista bolan rastanak”.

Obadvojicu ću tražiti u oblacima kad sjedim napolju u bašti. Siguran sam da ću ih vidjeti.

     

Ažurirano: Nedjelja, 13 Svibanj 2018 14:26
 

Komentari  

 
0 #2 Zijo 2018-05-13 22:02
Drugi pas, djevojka, Tara, mjesanac boksera i ne-znam-koga jos. Takodjer dosla sa imenom. Sin je kupio istovremeno dok smo imali prvog, Simbu. I kao sto obicno biva i Simba, koji je kupljen kcerki za rodjendan, i Tara zavrsise na mojoj i supruginoj brizi.
Ali, kao sto vec pises, uvuku se pod kozu pa nije covjeku ni mrsko da ih pazi k'o djecu. Lijepo si opisao njihove umilne, a nekada i molecive oci i pogled. Oni koji se nisu nikada vezala za nekog psa vjerovatno ne mogu ni da razumiju ove prve. Cak smo im vjerovatno i smijesni.
Ali, svakom njegovo opredjeljenje i iskustvo. Nama nase a njima njihovo.
Citat
 
 
0 #1 Zijo 2018-05-13 21:19
Nadane, iskreno saučestvujem u tvojoj žalsti. Odbolovao i oplakao sam ih troje. Jednog, pekinezera, u Sarajevu a dvoje ovdje u dlučiy Simbu smo kupili sa vec datim imenom, bilo nam je likepo i ostalo je narednih 14 godina. Pri kraju života prolazio je tačno kroz ista stanja kao i tvoj Dido, nije imao rak. Katarakta, gluhoca, artritis...
Bilo bolno i teško se odlučiti ali prevagnulo sažaljenje- “I konje ubijaju, zar ne?”
Trebam li naglasiti da sam bio uz njega kada mu je data injekcija za “vječna lovišta”. I da sam preplakao cijelo vrijeme povratka kuci.
Citat
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

  • U sridu!!!!
    Jeste, naravno. Zato su Srbi postali popularni u svijetu do te mjere da ih svijet nije mogao više g... Više...
    16.08.18 17:27
    Autor - Zike
  • U sridu!!!!
    Imaš li stranku svoju? Kako ja za tebe nisam čuo? Jesi li ti Srbin musliman? Više...
    16.08.18 17:23
    Autor - Zike
  • U sridu!!!!
    Jeste tako je, zato će Beograd opet biti bombardiran. Znaš da vam saveznici svakih 40,50 godina pra... Više...
    16.08.18 17:20
    Autor - Zike
  • U sridu!!!!
    Kao budući srpski akademik trebali bi znati razliku između agresije i građanskog rata. Na BiH je iz... Više...
    16.08.18 15:43
    Autor - Mehmed Meša Delić
  • U sridu!!!!
    Kada pišeš o srpskoj premoći, zar vas ne brine i ne čudi, da ta "jaka" Srbija sa takvim naoružanjem... Više...
    16.08.18 15:34
    Autor - Mehmed Meša Delić
  • U sridu!!!!
    Ja nemam ni viziju da postanem "Dodikov Ljajić", meni sasvim dovoljno da u perspketivi postanem srp... Više...
    16.08.18 00:10
    Autor - Znam čoveka
  • U sridu!!!!
    U Bosni i Hercegovini se vodio građanski rat između posvađanih politika bošnjačke, hrvatske, srpske ... Više...
    16.08.18 00:05
    Autor - Znam čoveka
  • U sridu!!!!
    ... ali su im u pomoć priskočili... Srbi iz Srbije i Crne Gore... Međunarodni sud pravde je donijeo... Više...
    15.08.18 23:57
    Autor - Znam čoveka
  • U sridu!!!!
    Srpska volja se pretvorila u srpsku nevolju. Od zamišljene države "velike Srbije" u kojoj su Srbi t... Više...
    15.08.18 01:30
    Autor - Mehmed Meša Delić
  • U sridu!!!!
    Opet Amir! Kronični provokator Amir! (H)ej ba Amire, koji se sam nudiš nagužen da budeš veći Srbin o... Više...
    14.08.18 23:52
    Autor - Nadan Filipovic
  • U sridu!!!!
    Mehmed Meša gde god se vodio rat Srbi su bili domicilni stotinama godina unazad i ne može se reći "d... Više...
    14.08.18 19:29
    Autor - Druga strana medalje
  • U sridu!!!!
    Hahaha, evo kako izgleda kada Amir hoce da bude veci Milivoj of Milivoja. Više...
    14.08.18 18:40
    Autor - Zijo
  • U sridu!!!!
    Tačno je da medalja ima dvije strane, a takvu medalju su Srbi osvojili kao najbolji preskakači tuđi... Više...
    14.08.18 15:38
    Autor - Mehmed Meša Delić
  • U sridu!!!!
    Srbi su samo branili svoje pravo na opstanak, pravo na svoju državu koju su drugi podrivali, svoje p... Više...
    14.08.18 02:05
    Autor - Druga strana medalje
  • Jedna nostalgična priča za ned...
    Poštovani gospon Srdić, hvala Vam što se niste "rasrdili" oko povrede autorskih prava. Vidite i sami... Više...
    13.08.18 23:58
    Autor - Nadan Filipovic
  • Jedna nostalgična priča za ned...
    Нема никакве љутње на уредника ради преузимања овог текста. Срдачно, адв. Павле Р. Срдић Više...
    13.08.18 23:32
    Autor - Adv. Pavle R. Srdić
  • Salih Selimović nam je, između...
    Javi se s opširnijim izvješćem kad ti braća Srbi napune guzicu. Više...
    12.08.18 09:09
    Autor - Nadan Filipovic
  • Salih Selimović nam je, između...
    Odlično sam se ovih dana proveo u Guči, bilo je baš odlično, srpske trube, srpske nacionalne pesme, ... Više...
    12.08.18 06:58
    Autor - Druga strana medalje
  • Salih Selimović nam je, između...
    Amire pakašu jedan! Pa, bolan ne bio, o čemu lupaš. Doći će za tebe posebni stari specijalac, Srbin,... Više...
    11.08.18 23:39
    Autor - Nadan Filipovic
  • Salih Selimović nam je, između...
    Amire, osunećeni Srbendo sa dna kace, idi bre lepo pa živi u Srbiji među svojim. Ali, kad budeš vriš... Više...
    11.08.18 17:14
    Autor - Nadan Filipovic
home search