LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home (Pod)sjećanja Podsječanje
Podsječanje PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 09 Lipanj 2018 09:58

 

Koca PopovicKoča Popović, duboka ljudska tajna: O Josipu Brozu Titu

Dušan Čkrebić, Beograd

“Službeni glasnik” objavio je prošle godine treće izmenjeno i dopunjeno izdanje knjige Dušana Čkrebića "Koča Popović, duboka ljudska tajna". Reč je o obimnoj, detaljnoj, brižljivo napisanoj biografiji Koče Popovića, španskog borca, komandanta Prve proleterske brigade, filozofa, nadrealiste, državnika, ministra spoljnih poslova u SFRJ, jednog od najznačajnijih ličnosti u Jugoslaviji u XX veku. Kako sam Čkrebić kaže, "Uveren sam da će, zahvaljujući ovoj knjizi, svaki čitalac upoznati Koču Popovića kao svestranu, nesvakidašnju ličnost XX veka, koja je učestvovala u stvaranju istorije svog vremena. Ali, istovremeno sam svestan da mnoge stranice Kočinog života i njegovih pogleda na svet nisu do sada dovoljno istražene, pa ni poznate našoj javnosti. Tom ogromnom poslu sam pristupio kao istraživačkom izazovu u iščitavanju njegovih svakodnevnih, rukom pisanih zapisa na više hiljada stranica. Nadam se da će to upotpuniti pogled ne samo na njegovu ličnost već i na vreme, prilike, unutrašnja zbivanja i okolnosti u SFRJ, koji su karakterisali posebno poslednju trećinu prošlog stoleća, a koji su u mnogim detaljima gotovo nepoznati savremenoj istoriji. Već danas se može reći da Koča Popović predstavlja jednu od vertikala na koju se oslanja savremena srpska istorija. Moderna Srbija će to s vremenom uvideti, ali i potvrditi. Ljudi će i kod nas shvatiti da čovek može ostaviti značajan trag u istoriji svog naroda jer je bio intelektualac, uspešan vojskovođa, istaknut i vrlo cenjen diplomata i državnik s idejama i strasnom željom da menja društvo, a da pritom nikada sebi ne dodeli ulogu VOĐE. Osvedočeni borac protiv fašizma, Koča je nastojao da se naše društvo modernizuje na osnovama evropskih vrednosti i demokratije, opet se ne boreći pri tome za ličnu vlast. Bio je omiljen u narodu, poštovan i cenjen širom nekadašnje Jugoslavije. U tome i jeste njegova veličina, ali i TAJNA..." Iz Čkrebićeve knjige prenosimo XIII poglavlje "Koča Popović o Josipu Brozu Titu" u tri nastavka.

Koča se prvi put susreo sa Titom uoči rata kada mu je kao ilegalcu trebalo obezbediti sklonište u Beogradu. Koča se ne seća detalja, ali kaže da ga je smestio kod svog pašenoga, slikara Žike Vlajnića, gde je kasnije boravio u više navrata. „Sećam se da smo se sastali u jednoj kafanici u tadašnjoj Bosanskoj ulici (sada Gavrila Principa), nedaleko od beogradske železničke stanice, nedaleko od ulice u kojoj sam ja stanovao. Posle toga ga nisam viđao do izbijanja rata 1941. godine. U ratu smo se prvi put sreli na vojnom savetovanju u Stolicama. Treći susret se dogodio u Užicu, gde me je pozvao na referisanje, ali kako se vojna situacija u Srbiji pogoršavala, Tito mi je saopštio da je situacija zapravo dramatična i naložio mi da preuzmem odbranu grada. Kako sam raspolagao malim i slabo opremljenim i organizovanim jedinicama, nije se moglo bogzna šta ozbiljnije učiniti.“ Kada je razbijena odbrana Užica, Koča se sa Zlatibora, s manjom grupom boraca, povlačio kroz četničku teritoriju. Četnici se još nisu upustili u otvo-renu borbu sa partizanima. Koča se sa Titom ponovo video u Ivančićima kod Sarajeva početkom 1942, ali tu se zadržao vrlo kratko jer su upravo tada neuspešno napadali Vareš. Sa Titom nije razgovarao ni kada je preuzeo dužnost komandanta Prve proleterske brigade na Podromaniji, već je samo dobio naređenje da preuzme dužnost.

„Kada sam stigao u Foču i kasnije sretali smo se i razgovarali, često. Neretko mi je na razne načine stavljao do znanja da me veoma ceni kao komandanta, mada je, istini za volju, bilo ponekad i kritika, ali bilo je i mojih odgovora na te kritike, što se najbolje može videti iz moje knjige Beleške uz ratovanje.“

Koči, koji je u partiju primljen 1933, ne bi se moglo prigovoriti da nije poznavao stanje u partiji u to vreme. Međutim, na V kongresu KPJ u leto 1948. stvar u kongresnim referatima je postavljena tako kao da partija do 1937, odnosno do dolaska Tita na njeno čelo, nije ni postojala u organizovanom smislu. Budući da je bila skoro u rasulu, početkom delovanja partije smatrao se dolazak novog rukovodstva – svi raniji rukovodioci, osim Parovića, koji je poginuo u Španiji, i Đure Đakovića, koji je ubijen na jugoslovensko-austrijskoj granici, proglašeni su frakcionašima i izdajnicima. Stari komunisti su to slušali i ćutali. Niko se nije usuđi-vao da kaže da je takva ocena jednostrana, preterana i u svojoj suštini netačna. Koča je prvi put o tome govorio na drugi način: „Osećam potrebu da kažem nešto o Titovom prelasku u zemlju 1937. godine. Ne bih isključio mogućnost da ga je na odlazak iz Moskve podsticala i želja da se oslobodi Staljinovih hirovitih i nepredvidivih postupaka. Možda je, štaviše, imao dovoljno razloga da strepi da bi se mogao naći među žrtvama nekih sledećih čistki. Drugo, što bih, s tim u vezi, želeo da kažem, jeste moje uverenje da je u našim zvaničnim, posleratnim tumačenjima Titovog povratka iz Sovjetskog Saveza napravljena nategnuta mistifikacija. Mislim na tvrdnje po kojima je, pre njegovog dolaska, u jugoslovenskom komunističkom pokretu bezmalo sve bilo u neredu da bi, potom, velikom brzinom, s njim na čelu, došlo do preporoda. To prosto nije tačno. On nije počinjao ispočetka: preuzeo je organizaciju koja je već bila na svojim nogama, spremna za okršaje pred kojima se nalazila. Jugoslovenski komunistički pokret bio je, ukratko, ojačan i u punom zamahu i pre nego što se J. B. Tito našao na njegovom čelu.“

U našoj posleratnoj istoriografiji pa i u memoarskoj literaturi retki su ovakvi pogledi na KPJ pre 1937, iz jednostavnog razloga što je na V kongresu KPJ, u Titovom i drugim referatima koje su podneli članovi Politbiroa predstavljen euforičan, pobednički prilaz, po svoj prilici nametnut od generalnog sekretara Tita, iza koga je stala uspešno okon-čana Narodnooslobodilačka borba, poraz fašizma, ali i svih kvislinških snaga, uz osudu svih građanskih partija. Ti stavovi su kasnije samo razrađivani, ali nisu dovođeni ni u kom slučaju u sumnju. To je bila neka vrsta uputstva i za tumačenje stanja u partiji pre i posle 1937. godine. Ako se tome doda i teza o pravoverstvu da je KPJ izvršila „boljševizaciju“ u svojim redovima po ugledu na SSSR i KPSS i da verno sledi SSSR, onda slika postaje potpuna. Jednostavno, nije ostavljen nikakav prostor za stvaranje objektivnog i kritičkog mišljenja. Verujem da su stari komunisti u svojoj duši teško sa ćutnjom ali disciplinovano prihvatali jednostrane ocene da je do 1937. u partiji bilo krajnje loše stanje, bezmalo da je vladao haos i da su maltene svi dotadašnji rukovodeći ljudi u KPJ bili frakcionaši.

Taj ostrašćeni ton protiv Gorkića, Filipovića, Cvijića, Čopića, braće Vujović, pa i Sime Markovića i drugih istaknutih ljudi, koji su nekada bili na čelu KPJ, diktirali su Tito i Kardelj, a drugima nije ostajalo ništa drugo nego da u to poveruju i naravno prihvate. Za ovakav odnos imao je bar dva razloga: prvi, da se istakne značaj dolaska Tita na čelo partije i novog rukovodstva koje je izvelo Revoluciju i drugo, da na odgovarajući način opravda staljinističke čistke u SSSR-u koje su uključivale i našu partijsku emigraciju u toj zemlji. Zato, nije ni čudo da se KPJ, odnosno SKJ, vrlo sporo kasnije vraćala uravnoteženijoj oceni svoje prošlosti i da je rehabilitacija nastradalih jugoslovenskih komunističkih funkcionera u staljinskim čistkama bila nepotpuna i znatno sporija nego u Sovjetskom Savezu, odnosno u KPSS posle Staljinove smrti. Zbog toga godinama nije mogla da bude napisana istorija KPJ.

Redakcije su često menjane, gotovo na svakom partijskom kongresu. Pa i kada je bila napisana, zbog brojnih kompromisa u tumačenju nekih događaja i uloge pojedinih ljudi u partiji pre NOB-a, a i u njemu, ona nije bila sintetizovan osvrt na istinu o KPJ i SKJ-u, jer se videlo da su mnoge neprijatne istine gurnute „pod tepih“. Doduše, Tito je u svojim kasnim godinama, valjda zbog savesti, naglašavao da za jednog revolucionara skoro ništa nije tragičnije nego kada strada od ruke svoje partije. Ali time kao da je prigovarao prevashodno Staljinovom metodu oslobađanja od neistomišljenika. Koliko je pri tome mislio i na sopstveni udeo u „boljševizaciji“ KPJ, teško je danas reći. Ali, crv sumnje ni kod njega nije mirovao. Zadržao sam se na ovome malo duže jer će se osvrt na taj period, kakvim ga je dao Koča Popović, retko naći u našoj partijskoj literaturi. Njegova vrednost je u tome što je otvoren i istinoljubiv, jer je i sam bio u partiji u „udarnom“ periodu, a uz to niti je bio raspoložen idolopoklonički, niti nekritički. Koča ne ulepšava istoriju partije, ali ukazuje na neistinite, a time i na neobjektivne i neistorijske ocene.

Međutim, činjenica je da je KPJ u ono vreme, kao organizacija koju je Tito preuzeo pod okriljem Kominterne, našla upravo u njemu pravog vođu. Brzo je potvrđivao značajne lične sposobnosti među kojima su, prema mišljenju Koče Popovića, bile najvažnije: „Bio je sposoban da se kreće suvereno, sa samopouzdanjem koje je imponovalo pored ostalog i zato što je u ranijem periodu, radeći za Kominternu, stekao veliko iskustvo. Umeo je da na pravi način ojača organizaciju u kojoj je preuzeo čelnu funkciju. Promišljeno se oslanjao na mlađe kadrove koji su se potvrđivali u zemlji a ne na istaknute emigrante u Beču, Parizu i Moskvi. Kada je došlo vreme za oružanu borbu, dobro je procenio da se mora osloniti na Srbiju. Iz Zagreba prebacio se u Beograd. Ne bez razloga. Srbija je 1941. bila efektivno na čelu celog ustanka, a Srbi (ustanici) u to vreme su najaktivniji i u drugim delovima Jugoslavije, posebno u Hrvatskoj. Za komandante partizanskih oružanih jedinica birao je prevashodno ’špance’ (učesnike Španskog građanskog rata) izbegavajući kominternovske kadrove... Tito je, ukratko, pokazao da je dorastao zadacima pred kojima se našao, u pripremanju i vođenju oružane borbe. Kad je ustanak počeo brzo je postao nesporni vođa; od samog početka razmišljao je svojom glavom, iako se odlučio za ustanak tek posle nemačkog napada na SSSR.“

Koča ističe da se tokom rata Tito bavio vojnim pitanjima sa načelnikom Vrhovnog štaba i njegovim zamenikom, a da se drugi članovi Vrhovnog štaba nisu mešali u suštinu izvođenja vojnih operacija, niti su se naročito u ta pitanja razumeli izuzev, donekle, Sretena Žujovića. „Tito je imao i veliku vojničku obdarenost; stalno je i u najtežim situacijama smišljao protivakcije. Možda je jedino na Sutjesci donekle poklekao, ali to ne iznenađuje: situacija je bila izvanredno složena, posebno zbog ranjenika na začelju našeg rasporeda.“

Na pitanje Aleksandra Nenadovića da li je tokom NOB-a bilo ozbiljnijih nesuglasica sa Titom i da li je kao operativni komandant imao prigovore ili rezerve prema Titu kao strategu i lideru, Koča odgovara: „Ne. Naprotiv. Bio sam i ostajem uveren da je on u našoj revoluciji bio nezamenljiv. Imao je sve odlike autentičnog vođe: spretnost, odvažnost, odlučnost, dovitljivost. Na čelnoj poziciji niko mu, siguran sam, ne bi bio ravan. Bio je, tako da kažem, pravi vuk, ili ako hoćete kondotjer, što je, inače, njegova karakteristična osobina. Umeo je i u najkomplikovanijoj situaciji da nađe izlaz, da bez dvoumljenja lomi otpor, da nasluti opasnost.“

Koča je, 24. marta 1944. (Prekaje) zapisao u svoju beležnicu: „Tito je jako zaposlen. Nema više vremena sa nama o svemu da porazgovara. Tužno i prirodno. Posle II zasedanja AVNOJ-a krajem novembra 1943. u Jajcu i Titovog razgovora sa Čerčilom u Italiji avgusta 1944, Titove državničke obaveze se umnožavaju. Koordiniranje oružanom borbom i dalje ostaje njegova osnovna preokupacija ali nije više i jedina.“ Iako 16 godina mlađi od Tita, u ličnim kontaktima „oči u oči“ i u najužem krugu Koča je sa Titom na „ti“, u svim drugim slučajevima ostaje na „Vi“.

Kako je posleratna Jugoslavija u prvim godinama dosta strogo sledila Staljinovu unutrašnju politiku, po mnogim mišljenjima doslednije nego neke druge zemlje koje su se našle pod direktnim sovjetskim uticajem, zahlađenje odnosa sa Staljinom početkom 1948, što je kulminiralo u leto i jesen te godine, delovalo je kao veliko iznenađenje. Da li se razlaz Tita sa Staljinom posle rata desio iz principijelnih razloga ili možda zato što je u Kremlju izazvao podozrenje svojim držanjem, kojim je stavljao do znanja da je kao lider jednog masovnog oslobodilačkog pokreta pobednik i ratni saveznik, stekao pravo da samostalnije odlučuje u Jugoslaviji i da ima odgovarajući uticaj na odnose u komunističkom pokretu izvan nje?

Koča nije mislio da se Tito postavljao konkurentski. Bio je realan, ali je takođe bio uveren da upravo kao samostalni činilac daje najveći doprinos u borbi za zajednički, međunarodni komunistički cilj... Sukob je bio neizbežan. Osim toga, Titu je, posle svega što je u ratu postigao, svakako izgledalo prirodno da bude samostalan, a ne samo jedan od podređenih koji čekaju šta će Kremlj reći. Njemu je već u ratnoj slavi poraslo samopouzdanje, tako da je on posle oružane borbe i sebe i zemlju koju vodi sagledao u drugačijem svetlu. Činjenica je da smo mi i sami naklonjeni stvaranju kulta neprikosnovene ličnosti... Koča je smatrao da je J. B. Tito bio dovoljno velik, naročito dok je bio u punoj snazi te da nije bilo potrebno da mu se „kadi“. Njegove stvarne zasluge ne postaju uverljivije niti njegove slabosti manje sporne time što se, recimo, u ime „zaštite imena i dela“ sve što je on učinio proglašava za nepogrešivo. To nastajanje njegovog kulta nije se dešavalo ni slučajno niti je bilo jednostrano. Tito je u vreme ratno zasluženo izrastao u narodnog vođu pa se s tim u skladu i držao..

Kao što je već isticano, Koča se nadao da će se odlaskom Aleksandra Rankovića krenuti putem političkih i ekonomskih reformi. Te nade su i drugi delili, ali se one nisu ostvarile. Kada je postao potpredsednik Republike, ubrzo je shvatio da radikalnijih promena neće ni biti i zato se zalagao da se izmenom Ustava položaj na kome se nalazio što pre ukine, što se ubrzo i dogodilo. On je na potpredsedničkom položaju bio nešto više od godinu dana. Po njegovim rečima, bio je samo „ukras“. Iz tog perioda ima i surovih anegdota.

U svom stilu Koča će reći: „Jadan sam ja bio Titov potpredsednik. On je potpisivao pomilovanja, a ja smrtne presude kojekakvim ubicama i siledžijama. Govorio je uvek: “Ja i moja drugarica Jovanka, a i moji saradnici, srdačno vas pozdravljamo.” Bio sam, eto, neko vreme član njegove i Jovankine posluge.“ Nešto slično opisaće i poznati ambasador Ivo Vejvoda: „U septembru 1966. došao sam na Brione, na referisanje Titu...

Ujutru, na terasi ’Neptuna’, susreo sam Koču Popovića. Njegovi prvi dani, možda i prvi dan kao potpredsednika Republike... Pozvao me da sednem, da doručkujemo zajedno. U to, dolazi službenik iz Titovog kabineta, predaje Koči koverat... I kaže: “Druže Koča, predsednik želi da vi potpišete.” Koča čita prvu stranu, drugu, odjednom gužva papir... Ćutimo. Koča, pod savladanim besom: ’Od ovog momenta počinjem borbu za ukidanje funkcije potpredsednika Republike!’ Poćutao je, pa dovršio: ’Zamisli, šta mi je Tito poslao! Da potpišem odbijanje molbe za pomilovanje osuđenika na smrt!’ Moj prvi potpis kao potpredsednika Republike – smrt! Ti znaš, Tito potpisuje samo pomilovanja... Lepo, predsednik – pomilovanja, a potpredsednik – smrti!“

Koča se nevoljno prihvatio položaja potpredsednika Republike, sves-tan da postaje deo sistema u kome neće moći ništa da se promeni. Na pitanje da je javnost radoznala i da bi od zvanično druge ličnosti po rangu u državnoj hijerarhiji od sredine 1966. volela da čuje kako vidi stanje u državi, Koča se smeškao kiselo, odmahivao rukom: „Manite se ćorava posla, nemam ja šta da kažem. Odavde ne mogu ništa ozbiljno da učinim.“ Na pitanje ko mu u tome smeta, Koča odgovara: „Formalno, niko i ništa. Ali, suštinski, ja sam izvan stvarnog odlučivanja. Na sporednom koloseku, s vrlo ograničenim mogućnostima uticaja. Ponekad se osećam kao da sam šef protokola.“ Razgovor o partijskoj politici i političkoj odgovornosti za stanje u zemlji završio je ovim rečima: „Zadatak koji mi dajemo partiji mnogo je teži nego vladati pomoću discipline. Zahteva mnogo više kvaliteta. Na kraju krajeva, pomoću discipline, bilo policijske bilo vojne, može neko vreme da vlada i jedan južnoamerički general. Ne treba mu nikakva ideja za to. Ali, ako neko hoće da gradi socijalizam i da to čini idejnim delovanjem, to je mnogo teži posao.“ Koča se nevoljno prihvatio položaja potpredsednika Republike, sves-tan da postaje deo sistema u kome neće moći ništa da se promeni. Na pitanje da je javnost radoznala i da bi od zvanično druge ličnosti po rangu u državnoj hijerarhiji od sredine 1966. volela da čuje kako vidi stanje u državi, Koča se smeškao kiselo, odmahivao rukom: „Manite se ćorava posla, nemam ja šta da kažem. Odavde ne mogu ništa ozbiljno da učinim.“ Na pitanje ko mu u tome smeta, Koča odgovara: „Formalno, niko i ništa. Ali, suštinski, ja sam izvan stvarnog odlučivanja. Na sporednom koloseku, s vrlo ograničenim mogućnostima uticaja. Ponekad se osećam kao da sam šef protokola.“ Razgovor o partijskoj politici i političkoj odgovornosti za stanje u zemlji završio je ovim rečima: „Zadatak koji mi dajemo partiji mnogo je teži nego vladati pomoću discipline. Zahteva mnogo više kvaliteta. Na kraju krajeva, pomoću discipline, bilo policijske bilo vojne, može neko vreme da vlada i jedan južnoamerički general. Ne treba mu nikakva ideja za to. Ali, ako neko hoće da gradi socijalizam i da to čini idejnim delovanjem, to je mnogo teži posao.“

Koča je dobro znao da u vladajućem forumu u partiji postoje otpori suštinskim promenama jer bi time bila dovedena u pitanje i njihova egzistencija, a i sebe je video kao kratku epizodu koja je trajala oko godinu dana. Očigledan primer mu je bio Mijalko Todorović, koji se nalazio na čelu Izvršnog komiteta CK SKJ, koji je na tu dužnost došao takođe nakon IV plenuma CK. „Todorović je zastupao politiku privredne i društvene reforme i preobražaja SKJ. Odnosi između njega i Tita su bili zategnuti, a povremeni sudari su izbijali naročito tokom rada na Tezama o reorganizaciji i daljem razvoju SKJ. Tito nije želeo da Todorović i na IX kongresu SKJ bude ponovo izabran na tu dužnost. Todorović je smatrao da jugoslovenski partijski centar treba da bude teorijski i politički jak i da u uslovima nove uloge republičkih i pokrajinskih rukovodstava bude, u većoj meri, faktor sinteze. U isto vreme on je u takvom vrhu video mogućnost da se ograniči lična vlast u partiji, zato je izašao sa predlogom o jakom kolektivnom organu. Tito, da bi se oslobodio Todorovića kao sekretara Izvršnog komiteta, ’oberučke’ je prihvatio ovaj predlog i na IX kongresu stavio se na čelo tog organa kao predsednik SKJ.“[350] Tito je na ovaj način neutralizovao suštinske promene u SKJ i društvu za koje se zalagao Mijalko Todorović. Na ovom kongresu Centralni komitet nije ni biran, već samo Stalni deo Konferencije SKJ. To je vreme nekog eksperi-mentisanja u SKJ – bez izbora CK SKJ a biranjem brojnog Predsedništva od 52 člana sa Titom na čelu i Izvršnim biroom kao izvršnim organom. Može se reći da je to bio običan promašaj, a Izvršni biro je, što se i očekivalo, a možda i htelo, sa Titom postao najveća partijska vlast.

Tito je predložio da se predsedavanje Izvršnim biroom vrši abecednim redom na mesec dana. To je u suštini razbilo jugoslovenski partijski centar. Tito je komunicirao sa republičkim rukovodstvima direktno kada je hteo ili bio prinuđen. Po prirodi stvari, to komuniciranje je imalo brojna ograničenja, pored državničkih obaveza, tu su već bile i godine koje su ga sustigle, jer je 1969. imao 77 godina. Tako se obezbedilo da najviši organ partije – Predsedništvo bude ograničen Titovom voljom, ali i njegovim fizičkim mogućnostima. Titova istupanja na kongresima i drugim prigodnim skupovima uvek su bila dobro pripremljena. Na tome su bila angažovana druga lica, a on je davao okvir i suštinu, međutim, znalo se da se Tito već godinama ne bavi partijom, a u privatnim razgovorima o njoj je govorio na dosta čudan – prevaziđen način – pominjujući „ćelije“ kao organizacioni oblik partije, koje su postojale pre i u toku rata i kratko posle oslobođenja. O demokratskom centralizmu govorio je iz predratne perspektive, kada je partija bila u ilegalnosti, iz čega se moglo zaključiti da je na partijski život gledao na arhaičan način. Dok se Koča borio za ukidanje položaja na kome je bio, Mijalko je prvo bio sekretar Izvršnog biroa CK SKJ, a kasnije, posle smrti Milentija Popovića, predsednik Skupštine SFRJ u Titovoj nemilosti. Upotrebio sam namerno reč „nemilost“ jer su Titov položaj i ponašanje u suštini bili vladarski i u velikoj meri autokratski.

Još dok je bio potpredsednik Republike, Koča Popović je želeo da se otklanjaju brojne slabosti ispoljene u Jugoslovenskoj armiji. Postojao je pokušaj da se problemi u Armiji umanje i da se opravda kurs koji je na snazi. Naravno, svi malo više upućeni u naše unutrašnje prilike dobro su znali da tamo ima mnogo problema. Penzionisano je oko 30.000 oficira, među kojima veći broj bivših boraca i revolucionara, potisnuti su progresivni viši kadrovi, veliki broj oficira je školovan u SSSR-u, domi-nantno je bilo snabdevanje oružjem iz SSSR-a, velika unutrašnja uloga KOS-a u armiji. Zato je opravdana pretpostavka, jedna od najverovatnijih, da je Jugoslovenska armija, odnosno Jugoslovenska narodna armija mogla da odigra reakcionarnu ulogu. Bilo je više argumenata tome u prilog.

Armija je bila i, uprkos svim demokratskim kretanjima (onako kako smo tada shvatali demokratiju), ostala zatvorena organizacija koja nije polagala računa najvišim demokratskim institucijama države (Skupština, SIV) osim formalno, kada se odobrava budžet, pa i tada se republikama govorilo da je sa drugom Titom dogovoreno da izdaci za vojne potrebe budu u visini, na primer, 5,2% bruto društvenog proizvoda, što se u Saveznoj skupštini usvajalo po pravilu bez diskusije.

Do IV plenuma SKJ, a i posle njega, u armiji veliku ulogu igrao je KOS, odnosno Kontraobaveštajna služba JNA, koja svoj posao nije radila samo u vojsci, već je uvek imala određenu ulogu i izvan JNA, na osnovu čega je dolazilo i do sukoba između šefova KOS-a i šefova Uprave državne bezbednosti (Gošnjak–Ranković). Ova vojna služba razvila se u isto tako nazadnu i po socijalistički razvitak opasnu i nekontrolisanu organizaciju i silu, kao što je bio slučaj sa civilnom Upravom državne bezbed-nosti. Nezadovoljstvo radom KOS-a bilo je dobro poznato i veoma snažno u visokim oficirskim krugovima. Posebno je bio nepopularan general Jefto Šašić, šef te službe i Gošnjakova desna ruka, a po svoj prilici i Titova, koji je konačno 1963. otišao u penziju. JNA je pokušala da posle IV plenuma i Rankovićevog pada proturi tezu da je u njoj sve u redu i da nema deformacija, ali to je bilo toliko providno da se nije prihvatilo niti je ta teza mogla da opstane. Izvršene su kadrovske izmene, s tim što je prvo nešto ranije (1963) otišao Jefto Šašić a zamenio ga general Ivan Mišković Brk, a nešto kasnije otišao je i Gošnjak. I posle kadrovskih promena, suština JNA se nije promenila, kao ni njen odnos prema parlamentarnim organima države. Neki istaknuti generali otišli su iz JNA sa manjim penzijama jer su progovorili i neku kritičku reč (Rado-van Vukanović, a bilo je i drugih) u odnosu na neke druge manje zaslužne koji su ćutali (Vlado Janjić Capo), a imali su iste činove.

Kada je na dnevni red u Predsedništvu CK SKJ postavljen niz bitnih pitanja iz područja strategije razvoja oružanih snaga, njene organizacije, naoružanja, problemi koji traže stalnu razradu i učešće političkih organa, smatralo se da će vojska ipak krenuti putem demokratskog saodlučivanja i na ovom području a da će lični monopol odstupiti pred demokratskim tendencijama. Međutim, to se nije dogodilo. Veći broj istaknutih političkih ličnosti iz raznih krajeva zemlje nisu ovo odobravali, ali niko nije imao smelosti da prigovori. Jedina ličnost koja se otvoreno i argumentovano suprotstavljala ovoj ličnoj politici bio je Koča Popović, tada na položaju potpredsednika Republike. Koča je na svim tadašnjim sastancima koji su se održavali u vezi sa bitnim pitanjima pokretao pitanje potrebe promena u JNA i diskusije u vezi s tim. Tito je stupio u agresivnu ofanzivu protiv promena u JNA („ne dam ja Armiju“), tako da niko više nije ni hteo ni smeo da podrži Koču koji je, uprkos tome, nastavio argumentovano da insistira na progresivnim stavovima. U stvari, na ovim pitanjima je došlo do pravog političkog raskida između Tita i Koče, gubitka političkog poverenja – obostrano – znatno pre formalnog raskida. Tito je prestao da poziva Koču na uže razgovore o vojnim pitanjima, iako je na to bio obavezan zbog Kočinog položaja, još više zbog njegove kvalifikovanosti baš u tim pitanjima.

Koča Popović postavlja to pitanje Titu kao upozorenje da misli da bi mogao biti koristan pri takvim razgovorima zbog svoje kvalifikovanosti za vojna pitanja. Na to Tito sa izvinjavanjem kaže: „Vidi, boga mu, zaboravio sam.“ Na sledećim važnim dogovorima o vojnim pitanjima ipak i dalje Tito zaobilazi Koču Popovića. On želi da ga time grubo eliminiše, jer ga vidi kao glavnu smetnju njegovoj ličnoj politici. Koču je ovakav odnos Tita prema njemu duboko povredio, što je dovelo do otvorenog razgovora o kome Koča nije govorio, ali je kasnije zapisao u svojim Dnevničkim beleškama 12. novembra 1968. godine: „Prelamao je stvari (Koča misli na Tita – nap. aut.) kako je on mislio da je dobro, ne prihvatajući kritiku ili žrtvujući druge za svoje greške. Ne postoji poverenje prema njemu, pominje hajku Mike Tripala i Vladimira Bakarića posle Brionske sednice, da je on zvučao ’antititovski’. Koča je Titu u tom razgovoru prigovorio da ne trpi iznošenje različitih mišljenja i da praktično sebi daje za pravo da odlučuje bez konsultacija i uvažavanja saradnika. Niz krupnih stvari si prosto nametao. U neka pitanja nisi dozvoljavao nikakvo ’mešanje’, samovoljno si zadržavao za sebe. Rezultati su bili vrlo negativni. Uopšte si se postavio u položaj gde si sebi obezbedio suviše vlasti... Jesi li se ikad upitao, razmišljao na osnovu čega si poklanjao poverenje jednima a oduzimao drugima.“ Kada je JNA u pitanju beleži: „Kakav sam ja to bio p.(od) p.(predsednik) kad me nisi pozvao na ’zatvoreno’ rešavanje (s generalima) o vojnim problemima. Posle prvog takvog slučaja upozorio sam te. Odgovorio si mi, izvinjavajući se, da si zaboravio. Ali me ni sledećeg puta nisi pozvao.“ Koča zamera Titu: „Da je posle povratka iz Moskve poništio ono o čemu su se ranije, u decembru 1966. dogovorili o vojsci na najkvalifikovanijem skupu (’Tretirao si nas kao obične podređene činovnike’).“ „Tačno je“, piše Koča, „da mi je posle toga ponuđeno da uđem u Biro. To je bilo par dana posle ’čišćenja’ u vojsci na liniji suprotnoj od one o kojoj smo se bili dogovorili... Onda je bila sednica Saveta narodne odbrane, posle čega sam u vojsci prezentiran kao ’defetista’.“ U svojim beleškama, nekoliko dana kasnije, Koča je s gorčinom zamerao Titu da je, koketirajući s Rusima, učinio nekoliko „kapitalnih grešaka po naše interese“. Može se reći da Koča Popović nakon kratkotrajne funkcije potpredsednika Republike ne krije svoja razočaranja, uveren da posle Revolucije ne postoji politička volja da se evolucijom energičnije ide u pravcu demokratskih promena, već da se svim silama postojeći sistem očuva po svaku cenu.

Ali, s druge strane, Tito procenjuje da je u Srbiji svest o brutalnom sklanjanju Rankovića još sveža i prisutna, zato on sa Kočom ne želi definitivni raskid, već samo da ga skloni iz svoje neposredne blizine, u nadi da će ipak pristati na saradnju, ali pod njegovim uslovima. Kako i sam zna da je Predsedništvo CK SKJ umrtvljeno i da skoro ništa ne radi, razmišlja o nekom užem telu izvršnog biroa (kao neki Politbiro), u koje bi ušao i Koča. Tito je to saopštio preko Mijalka Todorovića koji ga je ubeđivao da bi trebalo da se primi. Posle kraćeg razmišljanja Koča je rešio da odbije učešće u Birou; saopštio je to Todoroviću predlažući mu da se ova stvar ne iznosi na sastanak Predsedništva CK SKJ, već da se svrši ranije. Todorović je bio prilično zaprepašćen i pokušao je da ubedi Koču da se ipak prihvati. Sutradan na sednici prilazi Tito Koči i pita ga zašto je odbio, a ovaj odgovara da ima vremena za to (za funkcije) kasnije, a da bi možda bilo i nezgodno da u tome telu ima nesrazmerno ljudi iz jedne nacije (Srbi). Sve što je posle došlo samo je ubrzalo njihov razlaz, sa prethodnim zahlađenjem u odnosima, koji je nastupio ubrzo posle IV plenuma početkom 1967. godine. Koča je i dalje ostao član Predsedništva CK SKJ.

Stvara se s vremenom čvrsta osovina Tito–Kardelj–Bakarić, koja de facto postaje odlučujuća u rešavanju značajnih državnih ali i partijskih pitanja. Donošenjem Poslovnika o radu Izvršnog komiteta CK SKJ na izvestan način je, bar za izvesno vreme, ograničen i uticaj Staneta Dolanca, nakon čega on postaje samo član Predsedništva CK SKJ. U poslednjim godinama Titovog života oko njega se stvara okruženje, koje je usmeravalo i time ograničavalo njegovu delatnost.

Kako je vreme odmicalo, Koča je postajao vrlo kritičan prema Titu. Latinka Perović svedoči: „Bilo je ljudi kao Koča Popović koji se u poslednjim decenijama kritički postavljao prema njegovom vladanju, ali nikad nisu bili spremni da poreknu njegovu ulogu u ratu. Titova uloga u NOB-u, pa ni posle nje, sve do 1955/1956, nije se dovodila u pitanje niti je Koča to činio. Ali kasnije, kada je Tito postao krajnje popustljiv prema zahtevima prvo Hruščova a potom Brežnjeva, kada je JNA predstavljala prvu liniju odbrane Istoka od Zapada, kada je zemlja ostala bez odbrane jer je avgusta 1968. Čehoslovačka bila okupirana, kada se posle IV ple-numa i odlaska Rankovića nije došlo ni do kakvog demokratskog pomaka u društvu, i kada je Tito donosio jednostrane odluke bez učešća drugih foruma (prekid diplomatskih odnosa sa Izraelom, dozvolio slobodan prelet sovjetskom vazduhoplovstvu preko naše zemlje i sl.), Koča je smatrao da ne može da deli punu odgovornost i da saučestvuje u svemu tome, iako je u više navrata Titu o svemu otvoreno i kritički govorio. Među-tim, nešto kasnije, 1972, Tito je stopirao napore rukovodstva Srbije usmerene ka demokratizaciji i reformama u privredi i partiji makar i u postojećim okvirima i omogućio da rukovodstvo, na čelu sa Nikezićem i Latinkom Perović, ode bez obzira na to što je imalo većinu u CK SK Srbije. Koča je video da je postavljena moćna prepreka novoj istorijskoj tendenciji smatrajući da i on treba da ode, jer su se njegova ukazivanja i saveti Titu pokazali beskorisnim.

U Kočinim beleškama koje je dosta redovno vodio, u odnosu na period do 1960, a posebno kasnije, osetiće se sve veće nezadovoljstvo u vezi sa mnogim pitanjima koja se odnose na Tita, Jovanku, na izgradnju autokratskog načina vladanja, na vešto izbegavanje demokratskih promena, na mnoge pojave otuđenja vlasti i partijske birokratije od radničke klase, a da se pri tome uporno govori o njenoj vlasti i izgradnji socijalističkog društva. I ne sam Koča. Trebalo bi i pažljivije pogledati kakve ocene o Titu daju njegovi oponenti po vrlo značajnim pitanjima: Nikezić, Latinka Perović, Mijalko Todorović, Mirko Tepavac. Te ocene su bez izuzetka ozbiljne, produbljene, oslobođene ličnog, s puno uvažavanja, ali bez izbegavanja da mu se ukaže na slabosti ili na greške. Nažalost, one su manje prisutne u javnosti u odnosu na laku, bizarnu, publicistički zajedljivu, punu sporednih detalja iz ličnog života do neukusa, što ih uzdiže na zgražavanje ozbiljnih poznavalaca i istoričara. Ovih dana se oglasio prof. Todor Kuljić s tezom da konvertiti koji se ne sećaju sopstvenog titoizma kolo vode.

Samo u najkraćem o Jovanki Broz. Koča pod 28. novembrom 1968. zapisuje: „Sama J.(ovanka) onako divlje i grabljivo, razumljivo, svim se snagama probijala napred. To nije više pitanje nadmenog, ili nešto isforsiranog protokola. Supruga se svuda pojavljuje kao ’najviša druga ličnost’, pa i tamo gde joj uopšte nije mesto: na kongresima (partijskim!), zborovima, međudržavnim razgovorima itd. To nije više samo ’prva dama’ za koju je predviđen poseban program kao u drugim civilizovanim zemljama. Ona se probijala, prvo u isti red sa najvišim rukovodiocima države i Partije, posle korak ispred njih, posle, sve češće uporedo sa suprugom, kad god je mogla, uglavnom na kraju, javno izdvojena svuda i u svakoj prilici zajedno sa njim. Itd.“

Koča piše i o smanjenim sposobnostima Tita: „ali to nikome i ne pada napamet da mu na određeni način pomene. Jer mi sami podržavamo jednu potpunu iluziju o sposobnosti i sadašnjoj ulozi, vrednosti jednoga čoveka. Njega – čak ako bi nasamo i posumnjao da mu možda nisu smanjene sposobnosti – mi ga svakog časa i u svakoj prilici uveravamo u suprotno. Kako da u to ne poveruje, kad mu godi – a sposobnost razumnog rasuđivanja smanjena? I eskalacija se nastavlja. On sve više vidi u sebi demijurga, od koga potiče sve što vredi, mi sve više potvrđujemo da je zaista tako...“ (30. novembar 1968).

I pored svog uvažavanja Tita, Koča, koji je tada imao 60 a Tito 76 godina, zapisao je pod datumom 31. novembar 1968. dosta oštro zapažanje o Titu, koje je dugo bilo nepoznato, dok ga Gojko Tešić nije otkrio u Vremenu, pri kraju 1992, a akademik Milorad Ekmečić i Slavoljub Đukić kasnije, iako ni jedan ni drugi ne pominju izvor. Mislim da se I jedan a i drugi oslanjaju na Tešićev tekst a ne na listove iz Kočine zao-stavštine u njegovom legatu. Taj tekst glasi: „U središtu naših vlastitih htenja, razumnosti i poštenja leži i vreba otrovni pauk, star ali opak, blagoglagoljiv ali surov, tobože čio, a proždrljiv. Koroziran i truo, tobože blag, a sebičan i bezdušan, od vlasti i starosti... oceđeni starac koji, bez obzira na to što se šepuri i skakuće – hoće da bude glavni glumac u svemu... Prema SSSR-u, kombinacija skleroze – svemoći i kapitulanstva... intimno neizlečivo kapitulantstvo na bazi potpuno zastarelih predstava o socijalizmu, a posebno o prvoj zemlji socijalizma i njenoj politici. Jezivost je evolucije – petenovske – od vođe oslobodilačke borbe do vođe kapitulacije, što se ne može drugačije objasniti nego upravo sklerozom i nezajažljivom željom za vlašću.“

Ovi autori ne navode šta je Koča zapisao u nastavku ovog teksta. Koča je najbolje objasnio svoje pobude i nastavlja: „Potpuno sam svestan da kada bih igde hteo ili mogao da iznesem ma i deo gornjeg, da bi bilo potpuno neuverljivo i neubedljivo, izgledalo bi neobjektivno, uočljiv bi bio samo neki bes – zagriženost, iz ko zna kakvih ličnih razloga. Jer svi izgledi govore protiv ovih sudova, u čiju istinitost sam duboko ubeđen, i zato što su istine – viđene izbliza – toliko one ogorčavaju. Ta očigledna sopstvena nemoć me takođe razbešnjava sigurno. Kad tako pouzdano znam kolika je provalija između stvarnosti i privida, i da – svi verujemo prividu! A ti svi ne znaju koliko se dotični trudio da nas upregne (u tuđa kola), na šta je sve bio spreman, koliko je daleko išao, koliko saučestvovao u slabljenju naše otporne snage... Nije to direktni ’agent’, naravno; takav bi morao brzo propasti, ali maksimum saučestvovanja, u zemlji kao našoj, a da može i dalje da zadrži svoju vlast i autoritet, da ne bude tretiran kao sluga, što dakako, nipošto neće... Otišlo se najdalje što je moglo a da zadrži i položaj i ugled onog koji oličava i brani naše osnovne interese.“ Očigledno, Koča ovde objašnjava i sebe i svoje raspoloženje.

Verovatno bi neko, 43 godine pošto je Koča u tišini svoje radne sobe ovako pisao o Titu, samo uz pomoć Frojda i savremenih dostignuća u psihologiji mogao da objasni kako ono što je Koča napisao o Titu, tako i pobude samog autora koji je međunarodni ugled doživeo pored subjekta svog opisivanja. Meni kao čitaocu i čoveku koji je živeo u tom vremenu čini se da je Koča surov u opisu svog najbližeg saborca jer je ovaj svojim stalnim popuštanjem SSSR-u (Hruščov, Brežnjev) praktično poništavao sve što je postignuto u periodu 1948–1953, a uloženo je mnogo da se iščupamo iz kandži boljševizma i postanemo samostalni. Čak je vrh vladajuće partije činio neke poteze koji su bacili ozbiljnu senku na njih (Tita, Kardelja i Rankovića). U pitanju je Goli otok i surovi uslovi u kojima su držani zatvorenici. Ovo je teško objasniti, a kamoli opravdati čak i 64 godine kasnije, kada nema više ni tih ljudi ni te partije.

Verujem da je Koča pisao ovako u časovima dubokog razočaranja, jer, izvučeno iz konteksta (što je po pravilu vrlo opasno), kao da je Tito potrošio svu Kočinu revolucionarnu prošlost, a time i život. Otuda potiče ta oštrina u opisu vladara u čijoj je službi i sam „protraćio“ život, pogotovo kada na jednom mestu Koča kaže: „bio sam ’kondotjer’ tj. najamnik“. Ostaje da o tome sudi istorija, istoričari još nisu kazali svoju (poslednju) reč o ulozi Tita, a ocena tog vremena biće različita od jedne do druge bivše jugoslovenske republike. Do sinteze će proći mnogo vremena. Jugoslovenske istoriografije više nema, postoje istoričari srodnih mišljenja i oni koji pridaju značaj važnim argumentima. Neke republike su se u njegovom vremenu teritorijalno proširile, a neke zbog stvaranih uslova u njegovom vremenu kasnije smanjile. Neke su prećutno prihvatile stavove Kominterne koji su im postali ideja vodilja i oslonac ka rasturanju Jugoslavije, odnosno izlasku iz nje (bez obzira na to što se i Kominterna na svom poslednjem kongresu toga odrekla). Sve su postale samostalne države i danas nastoje da uspostave samostalnu istoriju koja bi trebalo da opravda sopstveni separatizam kao razlog za navodno „tuđi hegemonizam“.

Imajući u vidu sve što je tu izneto, ne bi se trebalo čuditi da kada je došao Santjago Kariljo, sedamdesetih godina, i upitao Koču pošto su se znali: ’Šta ćete posle Tita, šta ćete kad Tito umre?’, a on je rekao: ’On je davno umro samo ne smeju to da mu kažu!’“ To je primer Kočine ironije, koja mnogo govori s malo reči.

Tito se s vremenom sve više osamljivao od onih s kojima je rukovodio NOB-om i posleratnom izgradnjom nove države i sa kojima je raskinuo sa Staljinom. Poslednju deceniju i po bio je okružen manje-više novim ljudima kojima je imponovala njegova blizina, a njemu njihova servilnost. Pod izgovorom da se Tito ne opterećuje i ne umara, to okruženje zapravo postaje neformalni zaštitni pojas – svojevrsna spoljna zona kroz koju se ne može više do Tita dopreti. Do njega ne mogu više ni generali Gošnjak, Đoko Jovanić, ni Titovi predratni prijatelji Veda Zagorac, Josip Kopinič, ni njegov nekada bliski saradnik Vukmanović Tempo, a ni mnoge druge poznate ličnosti. Peko Dapčević tanku nit koja ga povezuje s Titom ostvaruje preko Krste Crvenkovskog, dok i ovaj nije pao. Pred vratima, ili u predsoblju ako do njega ko i dopre, sačekuje ga Stane Dolanc, pa ako nešto ima da se kaže Titu, govori se njemu. Jedino ga je Koča ignorisao i rekao mu da mu se skloni s puta. Kada je proslavljeni komandant 6. ličke divizije general-pukovnik Đoko Jovanić od Ljubičića, svog pretposta-vljenog, zatražio dozvolu da se Titu, vrhovnom komandantu, javi na raport, ovaj mu je savetovao da ne traži raport jer je Tito umoran i zauzet, već da se obrati Stanetu Dolancu. Jovanić je poslušao Ljubičića i na razgovor s Dolancom čekao više meseci. Na kraju je „preko noći“ otpravljen u penziju.

(Ovaj tekst je prenesen sa portala XXZ)

Ažurirano: Subota, 09 Lipanj 2018 10:00
 

Komentari  

 
0 #1 Nihad 2018-06-09 17:59
Zar je ovaj još živ? Ja sam njega doživljavao kao Miloševićev kadar (iako se on sa njim kasnije razišao). Kakav god da je bio, ovo štivo je rijetko u nas (mislim na ex YU Region) iz pera tih bivših komunističkih aparatčika... Koča je nešto drugo. On je kalibar, tu negdje Đilasa, samo što je našao načina, da, ne srljajući na đilasovski, tipično crnogorski način - iz ekstrema u ekstrem, ostane s ove strane brave, na slobodi. Izvrsno štivo. Konačno je vrijeme da se sa Tita počnu skidati te koprene idolatrijske. Da se vidi i sagleda čovjek, da historijska ličnost, ali i čovjek sa osobnim ambicijama, vrlo upitne historije za boravka 1930-ih u SSSR-u, diktator i pragmatični staljinist, "Plastični Isus" i kum tzv. "soc. sa humanim licem". U osnovi tip koji je u politici sve podređivao osobnoj diktaturi i jasno KPJ_SKJ-UDBA-JNA,kao polugama diktature.
Citat
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search