LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid" RUŠID - roman u nastavcima
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Ponedjeljak, 16 Srpanj 2018 10:16

 

KamaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (21)

Nadan Filipović

Na ćevap

Došli su u logor tek slijedećeg jutra. Kamioni su stali pred upravnu baraku, a dvoja zaprežna kola sa prasadima, telešcem koje je gladno plakalo, te svakako kantama sa mašću i domobranskim tandžarama, stajala su diskretno, sa strane.

Na vratima barake se pojavi Luburić. Nasmijan. Jako lijepo raspoložen. Dođe laganim korakom do one trojice svezanih pljačkaša, pomilova ih po obrazima i vratu.

-Draga gospodo, dobro došli u klinički centar Jasenovac. Osjećajte se kao da ste kod svoje kuće.

Tada čučnu poviše onog ranjenog što je jaukao na zemlji.

-Dozvolite da vam se predstavim. Luburić sam Vjekoslav, a nadimak mi je Maks. Ništa ne brinite, vi ćete prvim transportnim sredstvom u Zagreb, bilo samovozom ili vlakom, pa na kliniku Rebro. Na pravo liječenje.

-Hvala vam gospodine pukovniče za svu brigu koju za pokazujeta za moje izlječenje.

Luburić se brecnu na ustaše koje su stajale oko njega i smijuljili se.

-Šta se cerekate? Sram vas bilo. Zovite doktora Pudića i dajte odmah nosila za ovog ranjenika.

Odmah se tu stvori poručnik Dragutin Pudić, zvani Paraliza: “Izvolite gospodine pukovniče! Na raspolaganju sam.”

-Doktore Pudić, odnesite ovog ranjenog veseljaka do Granika, a onda s njim u Zagreb, pod pratnjom na Kliniku Rebro. Pri tome diskretno namignu poručniku Pudiću.

Dvojica ustaša donesoše nosila, položiše ranjenika, čak mu nježno podmetnuše jastuk pod glavu, a Luburić mu doviknu: “Želim vam brz oporavak gospodine. U ime mojih ustaša ispričavam se zbog vašeg ranjavanja. Kad se potpuno izliječite naša država će vam platiti golemu nadoknadu u ime odštete i dobit ćete invalidsku mirovinu. Dotle, uživajte u Zagrebu. A nakon toga u Krapinske ili Varaždinske toplice. Na banjanje. A tamo frajlice bolničarke masiraju nogu. Pet njih oko vas gospodine, a po noći šta će biti… ehehe, junače, to ovisi od vas. Lijepe puce, bolničarke, prvo masiraju potkoljenicu, pa koljeno, pa natkoljenicu, pa nježno sve više i više, he-he-he.”

-Hvala vam dobri gospodine pukovniče. Baš ste šalđija! Nikad neću zaboraviti vašu plemenitu dobrotu. Ako ikad naiđete u moje selo okrenuću na ražnju i janjca i prasca. Bićete moj najdraži gost.

Uz to je razdraganao svima okolo mahao rukama dok su ga nosili.

Donesoše ga do “crne točke” zvane Granik. Tu spustiše nosila. Poručnik Pudić priđe, pomilova ga po oba obraza.

-Vidi, vidi mog bucka. Buci-buci-buc! Je li ti bolje?

-Joj, gospodine doktore, strašno me boli. Jedva čekam da mi date neke tablete protiv bolova da se ne patim na putovanju do Zagreba. Nisam nikad bio u Zagrebu. Je li l'jepo tamo?

-Kak' da ne. Beli Zagreb grad. Stanite, da vidim. Čini mi se da ja u torbici imam neke jake tablete protiv bolova. Sekundu samo!

Malo se okrenu kao da nešto traži u torbici i ponovo se okrenu krijući kamu iza leđa.

Čučnu poviše ranjenika i zari mu kamu u donji dio trbuha i naglo je povuče prema gore. Nesretnik ga je par sekundi gledao očima punih iznenađenja, a onda kriknu da se logor prlomio. Ona dvojica ustaša što su ga bajagi nosili u ambulantu vješto podigoše nosila i iskrenuše ih na glib. Polumrtvac je polako klizio i na kraju završi u nabujaloj Savi. Otplovi sve tiše vrišteći, a glave okrenute prema nebu, dok su se po površini mutne vode za njim vukla crijeva.

Pudić se vrati: “Gospodine pukovniče, pacijent je sa Granika upravo otpremljen za Beograd.”

-Šta doktore Pudić?! Kako za Beograd?! Pa rekao sam vam da ga uputite u Zagreb.

-Joj gospon pukovniče, oprostite, bio sam zbunjen. No, možda će mu bolju bolničku njegu ponuditi u Beogradu.

Ustaše su se cerekale, a počeše se smijuljiti i ona trojica svezanih razbojnika.

-Je li smiješno gospodo? – okrenu se prema njima – a šta ćemo s vama?

-Da, da, pukovnik je rekao za Zagreb, a ne za Beograd. Nas trojica ne bi išli ni u Zagreb, ni u Beograd. Mi bi rado kući. – moljakao je jedan od njih.

-A vi bi kući? Vi bi doma? Razmotrit ću, molim lijepo. Rušide, Rušide, imaš zadatak. Odbiti ga ne smiješ, inače ideš pod ploču. Znaš dobro šta to znači. Ovu trojicu obradi brzim sistemom, ono, šifra - na ćevap.

Rušid laganim krivonogim korakom, s onom grimasom na licu što je ličila na osmjeh, priđe i jednom, onom krupnijem, zari kamu u vrat i hitro je izvadi. Krv je počela šikljati, a nesretnik se okrenu nekoliko puta oko sebe dok se hropčući ne stropošta na zemlju. Kopao je vrhovima čizmi po blatu.

Luburić se grohotom nasmija: “Ha-ha-ha! Vidi baletana. Izveo nam klasičnu piruetu! Ha-ha-ha! Baš kao da gledam “Labudovo jezero”.

Druog nekako na brzinu zavali i prekla od uha do uha. Začu se samo hroptanje koje se brzo utiša.

Treći se sapleo i sav izgubljen zario lice u blato. Ridao je. Rušid mu sjede na leđa, pomilki ga isprod vrata, a ovaj ne diže lica iz blata.

-Hajde, hajde, janje moje. Ne boj se, neće Rušid tebi ništa.

-Znam. Zaklaćeš me. - promumlja nesretnik.

-Ama, neću, evo te l'jepo milkim i milkim, janje moje.

Nesretnik pođe podizati lice iz blata, a to je Rušidu bilo dovoljno da podvuče kamu. Zakla ga k'o pile. Okolnim blatom se širila krv i isparavala se na jutarnjoj studeni.

Luburić priđe pažljivo, gledajući da čizmom ne stane u krv: “Nije loše Rušide. Ispečeš ti zanat. Evo ti maramica da obrišeš kamu. Sada idi i operi ruke.”

Niko nije primijetio da iza pak-papira kojim su bili prekriveni prozori stacionara viri jedno oko. To oko je pripadalo logorašu, doktoru Nikoli Nikoliću, koji je ovu sekvencu zapisao u knjizi sjećanja na robijanje u Jasenovcu i koja je Rušida kasnije mogla doći glave.

(nastavlja se)

Ažurirano: Utorak, 17 Srpanj 2018 09:47
 

Komentari  

 
0 #3 Zike 2018-07-17 03:24
Mislio sam da imate cijelu priču na jednom mjestu. Onda ništa, zahvaljujem se na ovome što imamo. Želim vam još puno godina da uređujete ovaj sajt, koji kako vrijeme prolazi sve više mi znači.
Srdačan pozdrav.
Citat
 
 
+2 #2 Nadan Filipovic 2018-07-16 19:42
Gospon Zike,
rado bih Vam izašao u susret, ali nisam u kondiciji. Naime, pišem ovaj tekst nastavak po nastavak, kako stignem, pa nemam ništa u "nakoj" rezervi. Srdačan pozdrav!
Citat
 
 
0 #1 Zike 2018-07-16 17:22
Nadane dragi, uz svo dužno poštovanje, molim vas da mi pošaljete tu priču na mail, da je pročitam na miru. Ovako se to razdužilo kao teravija.
Citat
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search