LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Komentari O "ljubavi" Albanaca i Srba
O "ljubavi" Albanaca i Srba
Ponedjeljak, 03 Rujan 2018 20:16

 

Zeljko PantelicKada su se Srbi i Albanci voljeli

Željko Pantelić, Beograd

Između Srba i Albanaca gotovo da nema nikakve komunikacije.  Kada bude otišla sa ovog sveta poslednja generacija Albanaca koja je odrastala u Jugoslaviji, sporazumevaće se samo na engleskom. U Prištini se u prvoj godini po otvaranju katedre za slavistiku na lokalnom univerzitetu nije prijavio niko, u Srbiji niko nije učio albanski ni dok je vladalo bratstvo i jedinstvo.  Mi se, praktično, više ne poznajemo.

Šiptari i Škije, kao da je u ta dva pogrdna naziva koji se koriste u Srbiji i na Kosovu za Albance i Srbe, sabijena sva mržnja koja se akumulirala u poslednjih 140 godina između dva naroda. Da, u poslednjih 140 godina. Nisu se Srbi i Albanci oduvek popreko gledali. O tome svedoče i epski ciklusi i stare narodne pesme u kojima i jedni i drugi vide u Turcima svoje neprijatelje i veličaju junake, stvarne i pretpostavljene, koji su ustali protiv Osmanlija, Skenderbega ili Marka Kraljevića. Nije slučajno da Srbi svojataju Skenderbega, a Albanci Nemanjiće. 

Animozitet između dva naroda nastaje tokom 19. veka. Srbi su pre Albanaca bili zadojeni klimom nacionalnih buđenja koja je zapljusnula čitavu Evropu posle Francuske revolucije. Štaviše, Albanci su kasnili više od pola veka za Srbima u formulaciji nacionalnih ciljeva. Upravo će različito koncipirani putevi za stvaranje nacionalnih država u 19. veku posejati klicu koja će tokom celog 20. i početkom 21. veka prerasti u seriju zločina, revanšizama, osveta. 

Srpski cilj je bio da se stigne što pre do nezavisnosti u odnosu na Portu i da se širi teritorija na račun turske carevine. Taj isti cilj će imati svi ostali narodi na Balkanu, osim Albanaca. Prizrenska liga, za razliku od drugih nacionalnih pokreta, nije tražila nezavisnost za Albaniju već autonomiju u okviru Turske. Zato Albanci postaju miljenici Porte i njihovi pasdarani na Balkanu u obračunu sa drugim narodima. Od tada, pa sve do danas, Albanci će u svojim konfliktima sa Srbima, Crnogorcima i Grcima, uvek imati zaštitnika. Posle Turske, to će biti Austrougarska, po završetku Prvog svetskog rata će preuzeti ulogu protektora Italija, posle kapitulacije Italije u  Drugom svetskom ratu red je na Nemačku, pa onda Sovjetski Savez u prvim posleratnim godinama, posle Moskve dolazi Kina i na kraju Sjedinenje Američke Države.  

Pobeda Italijana u tursko-italijanskom ratu za današnju Libiju, Rodos i arhipelag Dodekanezi otvorila je apetite balkanskim državicama da mogu da pobede ujedinjenim snagama Portu i podele njene teritorije na zajedničkom poluostrvu. Vojni trijumf  Srbije, Crne Gore, Grčke i Bugarske u Prvom balkanskom ratu označio je kraj snova Albanaca da žive u jednoj državi. 

Srbi i Crnogorci se nisu poneli prema albanskom stanovništvu, da upotrebimo eufemizam, kao dobre komšije. Ne samo neposredno posle Prvog balkanskog rata, već i tokom Kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije, kada su zločini i krivična dela nad Albancima prolazila nekažnjeno. U tome su prednjačili ljudi koji su došli iz Srbije i Crne Gore tokom takozvane kolonizacije s kojom su vlasti u Beogradu želele da promene demografsku kompoziciju Kosova i Metohije između dva rata. 

U Srbiji se često uzima kao glavni argument za dokazivanje proalbanske politike Josipa Broza zabrana povratka Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju. Zaboravlja se, verovatno namerno, da se naglasi da je ta zabrana važila za takozvane koloniste a ne za starosedeoce. Mada je istina da je Komunistička partija Jugoslavije sve do Drugog svetskog rata smatrala da je Srbija okupirala Kosovo. Međutim, tokom rata  taj stav je promenjen. Ne bez razloga. 

Posle propasti oba carstva u kojima su Albanci imali zaštitnike, oni su pronašli novog ktitora u Italiji, posebno od momenta kada je na vlast došao Benito Musolini. Italijanski duče će nakratko realizovati san o “Velikoj Albaniji”, ili kako je albanski šovinisti nazivaju “Etničkoj Albaniji”.  U dnevnicima Musolinijevog zeta i ministra spoljnih poslova Galeaca Ćana se nalaze brojni dokazi o nameri da se Albanci upotrebe kao udarna pesnica za razbijanje Jugoslavije mnogo pre početka Drugog svetskog rata i da se na Kosovu zada nož u leđa Beogradu. 

Godinu dana pre napada Nemačke i Italije na Jugoslaviju, Musolini je imenovao Đuzepea Botaija kao “Generalnog inspektora neregularnih albanskih snaga”. U svom dnevniku Botai će zapisati:”Reč je o patriotima i banditima koji žele da kroz zadovoljavanje žeđi za osvetom služe svojoj domovini. Borbu za nacionalnu stvar doživljavaju kao borbu protiv Srba i zato žele što pre da uđu u bitku”. 

I osveta bi, toliko krvava i strašna da su italijanski vojnici bili primorani, na kraju, da brane Srbe, Crnogorce i Makedonce, od osvetničke furije svojih saveznika. Najpoznatiji italijanski istoričar koji se bavio partizanskim pokretom u Jugoslaviji Đino Bambara piše da je partizanski pokret na Kosovu bio sastavljen, gotovo isključivo, od Srba i da se čak i taj ideološki konflikt pretvorio u međuetnički. Tim pre što su Italijani na antikomunističkoj retorici uspeli da pomire dve zaraćene albanske strane. To jest, baliste koji su se zalagali za nezavisnu Veliku Albaniju i vulnetare, italijanske kolaboracioniste. Na osnovu tog dogovora Italijani stvaraju tzv. Albansku fašističku miliciju koji će počiniti seriju zločina, ne samo prema Srbima veći Makedoncima koji će se posle toga masovno priključiti partizanima. 

Na drugoj strani, prema svedočenju italijanskih oficira, suočeni sa zločinima nad slovenskim hrišćanskim stanonvištvom, sami Italijani će od početnog pozitivnog stava prema Albancima početi da gaje sve snažnije simatije prema Srbima i Makedoncima. Čak, kada Italija bude kapitulirala 1943. godine, deo italijanskih vojnika će preći u partizane. 

Posle osvajanja vlasti i propalog pokušaja Josipa Broza da napravi federaciju u kojoj bi bila uključena i Albanija, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, komunisti će balansirati između politike sprečevanja srpskog nacionalizma i albanskog iridentizma. Zabrana povratka kolonista je bila doneta sa idejom da se začarani krug osveta između Albanaca i Srba zaustavi. Takva poltika je funkcionisala dok je Broz bio živ.  Onda dolazi 1981. godina i nova spirala optužbi i osveta, koje nisu prestale ni 1989. godine, ni posle bombardovanja 1999.godine, ni posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008.  a verovatno neće ni posle “istorijskog dogovora”  Vučića i Tačija o “razgraničenju”.

Između Srba i Albanaca gotovo da nema nikakve komunikacije, niti interesovanja šta se događa sa druge strane plota, kao da se nalazimo na suprotnim polovima.  Kada bude otišla sa ovog sveta poslednja generacija Albanaca, koja je odrastala u Jugoslaviji, sporazumevaće se samo na engleskom. A u tom sportu, i među jednima i među drugima, malo je onih koji briljiraju. U Prištini se u prvoj godini po otvaranju katedre za slavistiku na lokalnom univerzitetu nije prijavio niko, u Srbiji niko nije učio albanski ni dok je vladalo bratstvo i jedinstvo.  Mi se, praktično, više ne poznajemo. Postoji samo mržnja za Škije i Šiptare, da popuni sve ono što ne znamo i ne želimo da znamo jedni o drugima, a mnogo smo sličniji nego što bi pomislili, a domaći nacionalisti voleli.

(Ovaj analitički osvrt gospodina Željka Pantelića prenesen je sa sajta Vijesti.me. Zahvaljujem se dragom prijatelju iz Crne Gore koji mi je preporučio ovaj tekst.)

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search