LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče Tonijeva priča za vikend
Tonijeva priča za vikend
Subota, 20 Listopad 2018 18:37

 

Most na BistrikuPod bistričkim mostom

Toni Skrbinac, bistrička sarajevska raja (memli strana) trenutno

u Mariboru

Mi smo priču čuli od naših očeva, živih svjedoka, a od koga ju je čuo Nedžad Ibrišimović, to zaista ne znam. On je napisao scenarij, a mislim da je Aco Jevđević režirao film “Ćilim” i ja sam kao mlađani novinar polovinom sedamdesetih poslan da pratim snimanje koje se događalo pod bistričkim mostom. Kasnije sam gledao taj film u kojem je ispoštovana priča o jednom bistričkom bekriji kojeg su zvali Baja. Možda očevi nisu znali, a možda nisu ni smatrali bitnim da u priči navedu razlog zbog kojeg je Baja jedne večeri odlučio da se ubije tako što će skočiti sa bistričkog mosta na asfalt tadašnje Ulice 6. Novembar. I svjedoci i Ibrišimovićev scenario bave se postupkom sebične i škrte žene čija se kuća nalazila na brežuljku preko puta mosta. Jer, kad se Baja najprije odlučio,a onda predomoslivši se, ostao da visi nad ponorom, njegovi prjatelji i svjedoci otrčali su do te žene da traže ćilim u koji su namjeravali uloviti Baju i tako mu spasiti život.

“Daj brzo ćilim”,viču ljudi.

“Ne dam”, odlučna je žena.

“Daj bona da spasimo čovjeka, vidiš, samo što nije pao.” - pokušavali su nemoćni Bajini jarani Salko i Džemo, koji su kasnije nama djeci o tome pričali.

“Ne dam, uprljaće mi čilim…i ko ga je tjero da skače s mosta” - navodno tako ja bezdušna žena završila razgovor.

Bajina snaga, a kažu da je bio jak, je kopnila, u neko doba prsti su popustili i on pravo na bistrički asfalt gdje je i umro.

Tužni film i strašne slike moja fantazija proizvela je puno prije negoli su se Ibrišimović i Jevđević prihvatili posla. Koliko li sam samo puta pogledao prema mostu i nebu i koliko puta se javila slika čovjeka koji visi, a život će mu trajati još svega nekoliko minuta dok mu snaga i prsti ne popuste.

A ako pak pogledam ispod mosta, malo udesno, vidim jednu brvnaru, koja je neko vrijeme bila kafana, malo čudo od ljepote i Zikine kreacije.

Zapuštena je i propada.

Zika je bio hrabar i u miru i u ratu. Živio burnim životom i bavio se raznim poslovima, od kojih su ga dovodili neki do, uglavnom kraćih, zatvorskih kazni. Umio je lako doći do guta para i još lakše ih spiskati. Bio je kako rekoh hrabar, ali isto tako i jak. Nije se bojao ni noža ni pištolja, a kavgu nije nikada prvi tražio. Poslije rata bio je još dovoljno mlad za razne početke. I ne znam kako i zašto, ali odlučio se da pravi sam samcat kafanu ispod mosta. Kao što lasta svija svoje gnijezdo donoseći slamčicu po slamčicu, tako je i Zika krenuo sa svojom gradnjom. Mic po mic, daska po daska i evo ljepuškaste brvnare. Onda malo kamen ovakav, malo onakav, pa neki antikvitet, pa cvijet…i evo je nikla Zikina kafana, sa malom terasom,drvenom ogradom i šadrvančićem pod samim zidom bistričkog mosta. Kao prekrasna školjka puna suptilnih svjedočanstava o Zikinom istančanom ukusu, pa i određenom stepenu talenta za arhitekturu s kojom Zika nikakve formalne veze u smislu školovanja nije imao, nastanila se tako kafana pod mostom i počela svoj neobični i kratki život.

Kao i većina gostiju, tako je i Zikina kafana živjela pod devizom: “od danas do sutra”. Ako se tokom večeri pazari toliko da se sutra opet može kupiti pića i hrane, dobro je, ako ne, valja čekati dok gosti koji su zapisani u “teku” donesu svoje dugove. Dok se oni čekaju, kafana ipak mora raditi. Jeste da nekad nema dovoljno svih vrsta pića, ili da uopšte nema hrane, ali rakije i piva se uvijek nalazilo u velikom staklenom frižideru.

Često se događalo da cijeli Bistrik spava, a samo je Zikina kafana budna. I što je noć više duboka i gluha, kafana je bivala sve glasnija. Jedne takve noći nanese me put u Zikinu kafanu.

Pozdravim sve goste, bilo ih je desetak, a posebno se izgrlim i srdačno ispitam sa Zikom, njegovim bratom koji je imao nadimak Čkalja i konobarom Mačkom.

“Hajde, novinaru sjedi ovdje s nama” - ponudi mi Zika mjesto za centralnim stolom i počne predstavljati mlađahne drugare. Piće je već uveliko zavladalo glavama, a posebno glasan i fizički impresivan bio je Zikin, u tom trenutku najbolji drug Paša. Mladi čovjek koji je do svojih tridesetak godina uspio nabaciti jedno 120 kilograma i izgubiti sve gornje zube uglavnom se smijao.

Kako je Zika primijetio da radoznalo gledam Pašu, odlučio je da mi ga malo detaljnije predstavi.

“Ma, Toni moj, on ti je prava budala. Ničeg i nikog se ne boji. Ali, ako si mu drug srce će izvaditi i dati ti ga. Jednom ja (u tom trenutku cijeli stol je začutao i slušao Zikinu priču) krenuo zorom da kupim somuna kod Pandura. A nekakva poledica se uhvatila i kad sam silazio s one jedne stepenice, okliznem se i kvrc, pukne mi noga u članku. Ne mogu, jebote, da se dignem. Okrenem mobitel, zovem Pašu, kažem u belaju sam dolazi odmah. Eto me - kaže on i nije prošlo ni pet minuta dolazi Paša,iskače iz kombija,a u ruci mu “kalašnjikov”: “Gdje su?” - pita me.

“O, jebem te budalasta, nema nikog zvao sam te jer ne mogu ustati, vozi me u bolnicu. Tek tad on skužio u čemu je problem. A mislio, čim sam mu rekao da sam u belaju, da me je neko napao.”

U neko doba kad je i mene alkohol prilično ovladao, stvorila se prisna atmosfera između mene i tih nepoznatih mladih ljudi. Računali oni valjda sa mojom informiranošću, pa me počeli da zapitkuju kao da sam u najmanju ruku neki evropski ministar za trgovinu. Te može li se prodati nov, ganjc nov aparat za ultrazvuk, izuzeli ga iz nekog paketa pomoći koja je tih svježih poslijeratnih godina obilno stizala u Sarajevo, te ima li kakva mušterija za oružje, imaju svašta, od pištolja do PAM-a…«

Znaju i oni kao što znam i ja, da im ne mogu pomoći, ali imam osjećaj da žele malo da se pohvale svojim lopovskim podvizima.

U jednom trenutku Zika mi se diskretno, skoro šapatom obrača: “Toni, hoš ti malo probati? Čist da ne može čišći biti?”

“Šta?” - pitam u neznanju.

-Kokain, ali ko što sam ti reko stvarno čist.

-Hvala ti moj Zika, ali neću.

-A što neš?

»Ma Zika, ja poznajem sebe. Ako probam ko zna šta će poslije biti? Zato bolje ne.

-Šta to hoćeš da kažeš da nisi nikad ni probo?

-Nisam.«

-A čojeka jebote! Tolko godina živiš i nisi probo koku!?«

-A ti se ono razumiješ u slike, jelde?« otvara Zika novu temu.

-Pa, donekle, znam, znam ponešto.

-E, imam nešto zanimljivo, al moram prvo pitati frajera hoće li da ti pokaže. Sutra ću ti reći…

Nisam dalje čačkao.

P.S. Moj radoznali ilustrator Mahmud Latifić pitao me prije negoli sam poslao ovu priču o čemu pišem, ja mu ukratko prepričam a on kaže: “Nemoj spominjati imena, natovarićeš im miliciju na vrat”.

-E, moj Maho, da si mi živ i zdrav, svi pomenuti junaci u ovoj priči su već neko vrijeme mrtvi. Na zemlji više za njih nema odgovornosti i kazne.

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search