LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče Mešina priča za vikend
Mešina priča za vikend
Subota, 03 Studeni 2018 21:57

 

Na mezaruDženaza umjesto svadbe

Podsjećanje na davna vremena

Jesen 1941. godine

Kolona ustaša približavala se selu. Zna se kamo su krenuli? U brdo, kod pravoslavnih komšija da ih pokolju. Muzafer, rahmetli Osmanov babo iskupi četrnaest ahbaba i na seoskom drumu oni hrabro stade pred ustaše. U rukama su imali samo lovačke puške sa po par patrona sačme i nekoliko šišana – kubura. Kad su ih ustaše pokušale ukloniti i rastjerati kućama Muzafer napadno glasno reče: “Valja vam prvo nas pobit', pa onda gore u Vlahe ić' klat'. Dok je nas živijeh nećete nam komšije dirat'.” I ustaše se bogme okrenuše i nikad više ne povratiše. Svi pravoslavci ostadoše živi zahvaljujući komšijama muslimanima. Poslije onog rata pristojno su se slagali. Muslimani su znali odpješačiti uza stranu, u brdo, u srpsko selo, kad bi oni slavili Božić i slave, da im čestitaju, a, da se duša ne griješi, o Bajramima bi Srbi slazili da muslimanima čestitaju.

Jesen 1991. godine

Otobarska noć je iznenađujuće topla, puna srebrne mjesečine i tihih uzadaha. Sjene raskošnog jorgovana drhću po duvaru Osmanove kuće. Širi se slatki opojni miris. U krošnji se oglasi bulbul. U nemirnoj sjeni se skrila Osmanova jedinica, ljepotica Enisa sa svojim ašik Hasanom. Čuteći su se predali mjesečini. Esma i Hasan su znali da je babo Osman nakraj sela, po adetu, u džamiji gdje džematile klanja jaciju sa svojim ahbabima.

Osman jer bio duboku svjestan da mu je šćer prispjela za ašikovanje, pa bi svaki put kada bi bilo kamo odlazio od kuće upozoravao svoju hanumu da puno vodi računa o šćeri i da ne skida oka s nje. Uvijek bilo i bit će - žensko k'o žensko, uvijek samo ono krivo za sramotu, uvijek dupla bruka i sramota, a muško k'o muško, može kobili rep iščupati, pa ni to nebi nikoga zanimalo.

S'vjetovala je majka Enisu da se čuva i pogleda, a kamoli dodira, da se pažljivo oblači i ne izlaže tuđim očima ništa više do lice i ruke.

Mada je Osman bio strog prema Enisi ipak je imao razumijevanja jer je proživio lijepu mladost, ašikovao i ašikovao, pravo rečeno naašikovao se, pa se svaki put nazor nakašlji prije nego bi odškrini avlijsku kapiju. Tako bi Enisi naišaretio da poleti na verandu i tu ga dočeka. A onda bi, onako kroz šalu, prozbori: „Ko li je taj zbog kog' moram nazor i kašljat'?“

Nije dugo potrajalo i čitava mahala je znala za ašike. Pričalo se po sijelima i prelima i komentarisalo o toj ljubavi. Što je ta ljubav više rasla, rasla si i kuđenja. A, kao uvijek u takvim prilikama, bilo je i onih do srži zavidnih i bolesno ljubomornih što su na sve moguće načine pokušavali zamutiti i zavaditi zaljubljene.

Osmana i njegovu hanumu je interesovalo čije je to dijete i kakvi su mu roditelji i kakvo im je imovinsko stanje. Ne daj Bože da Enisu zapadne kakav goljo ili fukara jer su bili svjesni da u njihovom kraju mnogi jedva kraj s krajem sastavljaju, pa zašto da im se šćer uda baš tamo – u sirotinju praznih naćvi?                                                                  

Enisi su posebno imponovali Hasanov stas, boja očiju, kose, a posebno joj je bilo drago što je jedan od najboljih đaka u školi. Ali, na prvom mjestu bila je obostrana strasna ljubav u koju su se kleli.

Hasan nije bio iz familije koja je imala kuću čardakliju, pune hambare, koševe, pojate pune hajvana i prepune magaze. Bio iz familije koja je živjela u neuglednoj prizemnici pored potoka na kome je bio mali mlin, vlasništvo Hasanovog babe. Pošten je to mlinar bio. Prepošten i od sviju poštovan, a to je veliko bogatstvo.

Što se drugog “imanja” tiče Hasan je visok, vitkog stasa, oči boje jutarnjeg neba, bijele puti poput alabastera, zubi su mu kao biseri, kosa kovrdžava i sjajno - crna kao pero u gavrana, srca i duše širokih kao more.                  

Ta savršena ljepota je bila ono o čemu je Enisa snila. Briga nje za kuće, blago, dulume oranice, pune hambare, itd.

Uz sve to Enisa je bila posebno ponosna na Hasana, jer je on bio jedan od najboljih učenika Učiteljske škole u Tuzli. Ali, daleko je Tuzla, daleko je učiteljska škola, daleko je njen dragi, pa su pisma često putovala, a misli još češće.

Enisa je poštu dobijala srijedom, jer je tada poštar navraćao u njeno selo. Ali, jedne srijede niti poštara, niti pošte. To je plaho rastuži.

„Da se nije, ne daj Bože, šta desilo?“

„Da se nije poštar razbolio?“

„ Il' se Hasan u drugu zagled'o?“

Bila su to zlokobna pitanja bez odgovora; pitanja koja su je počela mučiti.

Međutim, te srijede poštar nije ni imao potrebe dolaziti u selo. Naime, desilo se da je na putu sreo neke od mještana i zamolio ih da oni ponesu i uruče pisma. Među njima se zadesio i Osman kome poštar predao pismo adresirano na Enisu.

Kada je Osman stigao kući zatekao je Enisu zamišljenu i tužnu. Nije je puno ispitivao da bi saznao razloge tuge, jer je znao da o tome Enisa ne bi sa njim raspravljala. „Istjerati ljubavne jade iz njenog srca teže je neg' ljutu guju iz kamena zida“. - mislio je Osman.

„Ljepotice babina, ima da ujagmim muštuluk, pa hajde, budi malo veselija!“                                                    

„Ah, babo, kakav sad muštuluk?“                                                                                                        

„Šta ću dobit' k'o dar ako te muštuluk obraduje?“                                                                          

„Ma hajde već reci, a za dar ćemo se lahko dogovorit'!“                                                          

„Dobro, evo ti ova kuverta, ona je za muštuluk“.

Enisa nije mogla vjerovati svojim očima. U babinoj ruci je pismo adresirano na njeno ime. Vrisnu i poskoči od radosti, poljubi babu u ruku i oba obraza i hitro istrča na verandu i prvo baci oko na štembilj na kome je pisalo „ptt“ - Tuzla.                                                

Ušla je u svoju sobu, otvorila pismo i riječ po riječ slagala u zaljubljeno srce.

Kao i obično Osman je otišao u džamiju, a to vrijeme Enisa iskoristi i pretrča kod rodice Raze da sa njom podijeli radost. Rodica Raza joj je kao majka bila, davala joj iskrene i korisne savjete. Bila je koju godinu starija, a uz to sretno udata. Znala je šta se događa u Enisinoj duši, pa joj je često govorila: „Enisa, ljubav nije putnički voz u koji na jednoj stanici uđeš, a na nekoj drugoj izađeš. Ljubav je, ako je prava i iskrena k'o kosmos. Zato, ako se volite ne šarajte i ne varajte jedno drugo, da zbog nevjerstva u tom kosmosu ne zalutate.“

Enisa joj u povjerenju ispriča neke dijelove iz pisma:                                                             

„Hasan ove jeseni završava učiteljsku školu i može početi radit' k'o učitelj, a to bi želio našom svadbom krunisat'. Piše da će me u babe i matere prosit'.”

Osman se protivio da mu se šćerka ove jeseni uda. Činilo mu se da je to ishitrena odluka. Smatrao je da djeca nisu dugo ni ašikovala. Još su oni zeleni.

S druge strane, Osmanova hanuma je potajno bila za udaju šćerke, budući da je budući zet imao dobru školu, a eto imaće i posao pa će im šćerka biti gospođa, a ne rob seoskog života.

Ipak su se nekako dogovorili, da ove jeseni bude svadba. Materina tiha upornost je prevagnula.                                                                                

U njihovoj kući pripreme su išle po planu, a sehara je već od ranije bila puna i spremna.

I ona Hasanova mala kućica dobila je posebnu draž, a njeni ukućani su jedva čekali da im evlad ojača dolaskom lijepe Enise.                                                                                                                                            

Dakle, sve je bilo spremno, samo su se dani odbrojavali.

Osvanuo je dan svadbe.                                                                                                                      

Enisa je kao i uvijek poranila i otišla do česme da donese taze vode.                                

I dok je onako polusageta čekala da se ibrik napuni, začuo se udaljeni prasak. Bio je to prasak metka iz šumarka na kraju vlaškog sela što se nadnijelo poviše njihovog. Samo se još začuo jedan, Enisin zadnji krik. Na mjestu je bila mrtva. Začudo, ibrik ostade uspravan, pun vode.                              

Umjesto radosti i veselja u selu zavlada žalost i tuga. Svi su se pitali: “Zašto baš ubiše Enisu? Zašto bi vlasi ikog ubijali kad im nikakva zla nikad ne napravismo?”                                                                    

Umjesto Enisine ljepote u Hasanovu kućicu useli jad i neprebolna bol.                                          

Umjesto Enisinog bijelog šlajera u Hasanovu kućicu uđe preteška tuga.

Za nekoliko mjeseci čitavu Bosnu zadesi karavakat, proliše se rijeke krvi nevinih ljudi, pa eto nesreća ne zaobiđe ni sela u kojim se svadba spremala, a koja se u trenu jednom preokrenuše u crnilo.                              

Ne bi svadba, al' bi dženaza.                                                                                                              

Srce Enisine majke sve to ne izdrža, već puče od bola i tuge i tako sebi mezar pored šćerkinog otvori.

Hasan je otišao u boj da Bosnu brani, ali ni on ne dočeka slobodu, na pola puta do slobode upade u dušmanske kandže i od tada mu se gubi svaki trag.

Usamljeni Osman preko noči osijedi i poguri se. Od naočita čovjeka nastade starac. I život mu se pretvori u stalne odlaske i duga, cjelodnevna sjedenja pored mezara voljene šćerke i supruge. Nakon toga se vraćao kući u preduge noči bez zehre sna. Učio im je Fatihu za Fatihom, ali u molitvi ne bi zaboravio ni nesuđenog zeta, Hasana. Kad bi na njega pomislio znala bi mu se naći pokoja suza u krajevima već isplakanih očiju.

Sve što nam dođe i što nam bude od Allaha dželešanuhu je. Allaha ne propitujmo! Sve On zna i sve vidi. I jedino što mu preostade je da Ga moli da njegovim golubicama na Ahiretu dobro bude, a dušmane da kazna stigne onako kako On odredi.

Ostatak praznog života svakodnevno je provodio usamljen u mezarju. Nisu ga sprječavale ni kiše, ni snjegovi. Svaki dan je bio tamo. Nakon nepune dvije godine i on preseli. Nađoše ga ljudi opruženog po mezarima šćerke jedinice i supruge. Ležao je pružen potrbuške između mezara. Umro je grleći oba bašluka.

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

  • RUŠID - roman u nastavcima
    Apsolutno se slažem s tobom moj polu-imenjače. ;-) Više...
    18.11.18 02:37
    Autor - Zike
  • RUŠID - roman u nastavcima
    Nadane, ne zahatori, ali mislim da je ovaj moj polu-imenjak Zike nestrpljiv da procita sta se desava... Više...
    17.11.18 12:46
    Autor - Zijo
  • RUŠID - roman u nastavcima
    Boga mi se oteglo. Ali nema veze, izdržao je Zike i gore. ;) Vozdra. Više...
    17.11.18 02:20
    Autor - Zike
  • RUŠID - roman u nastavcima
    Zike, ako Vam se radnja otegla, lijepo forget Rušida i to je to. Što se tiče pitanja odgovor bi moga... Više...
    15.11.18 08:01
    Autor - Nadan Filipovic
  • RUŠID - roman u nastavcima
    Ne bih da dosađujem ali moram priupitati nešto: “Ima li još kol’ ko?” :roll: Više...
    13.11.18 16:02
    Autor - Zike
  • Otvoreno pismo reisu-emeritus...
    Ovo pisanje je za pohvalu, da neko napokon nešto tačno (istinito) napiše o reisu Ceriću koji je uspi... Više...
    05.11.18 17:29
    Autor - Mehmed Meša Delić
  • Nemanjin portret
    Eeee, Amire, Amire! Grdne rane moje, o čemu sanjate. Iz faze jednog tetrijeba koji svoje megasrpstvo... Više...
    05.11.18 10:06
    Autor - Nadan Filipovic
  • Nemanjin portret
    Nadane, doći će i moje vreme, kada će se stvoriti povoljne okolnosti kada će i ovakvi "doći do izraž... Više...
    04.11.18 23:27
    Autor - Amir Čamdžić
  • Nemanjin portret
    Zijo, Amir Čamdžić je u dubini duše jako nesretan izgubljeni čov(j)ečuljak. Htio bi biti nešto što m... Više...
    04.11.18 22:47
    Autor - Nadan Filipovic
  • Nemanjin portret
    Nas "do kraja zivota Srbin" bi trebao da malo vise prati sociolosku nauku, azurirao bi stanje oko pi... Više...
    04.11.18 21:42
    Autor - Zijo
  • Nemanjin portret
    @ Amir Camdzic Sramotno za jednog pravnika da toliko brka babe I zabe, da ne pravi distinkciju izmed... Više...
    04.11.18 21:42
    Autor - Zijo
  • Nemanjin portret
    Nema to nikakve veze sa tim da su Srbija, Srbi, Beograđani kako god nazovite, izvršili agresiju na B... Više...
    03.11.18 16:11
    Autor - Zike
  • Nemanjin portret
    https://www.youtube.com/watch?v=yt9Uy-1zuQw&t=1559s Više...
    03.11.18 09:30
    Autor - Znam čovjeka
  • Nemanjin portret
    Salih Selimović - Moj predak primio je islam 1650., mi smo Vujovići iz Hercegovine „Moja je želja bi... Više...
    03.11.18 09:21
    Autor - Znam čovjeka
  • Nemanjin portret
    Ja ne razumem čemu potreba Emira Kusturice da se pravda bilo kome za svoje poreklo, ko su mu bili ot... Više...
    03.11.18 09:02
    Autor - Amir Čamdžić
  • Jedan savjet
    Fala na clanku, pred dva dana na kolonoskopiji mi j utvrden diverticolosis coloni totius uz napomenu... Više...
    02.11.18 21:36
    Autor - Durdica Jelenc
  • Nemanjin portret
    Emirovoj majci nije ime Senka, već Senija. Nebitno, čovjek se osjeća nacionalno Srbin i sasvim dovol... Više...
    02.11.18 21:27
    Autor - Znam čovjeka
  • Nemanjin portret
    Koliko ja znam u ovom tekstu je napravljena cinjenicka greska. Senka Kusturica, rodjena Numankadic n... Više...
    29.10.18 22:24
    Autor - Zijo
  • Feljton o izraelskoj politici ...
    Vlado, dobro ti Zike napisa, ne pravi se ni ti ni ostali mutavi, a ja dodajem glupi. Srbi iz Srbije ... Više...
    29.10.18 22:03
    Autor - Zijo
  • Feljton o izraelskoj politici ...
    Normalno da su Srbi agresori kad su proglasili srpsku republiku BiH. Vlado ne pravi se mutav, možeš ... Više...
    24.10.18 17:13
    Autor - Zike
home search