LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid" RUŠID - roman u nastavcima
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Četvrtak, 06 Prosinac 2018 10:14

 

Braunova ciglanaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (46)

Nadan Filipović

Opet postrojavanje

(Na slici: Stara ciglana Augusta Brauna)

Ujutro ih pozvaše da izađu i narediše da se postroje, rame do ramena. Stajali su tako dvadestak minuta na kiši. Utom se dovezoše dvojica u džipu.

-Skidajte se do pasa. Hajmo, skidaj jakne, košulje i potkošulje. Ruke da ste digli u vis. Svi.

Obilazili su ih i pažljivo pregledali ima li neki od njih utetoviranu krvnu grupu. Rušid je razmišljao – što li nas ponovo skidaju do pasa? Pa još su u Maglaju sviju pregledali i oni koji su imali tetovažu pod pazuhom odavno su mrtvi.

-Aha, ptico lukava! Misliš OZN-u zajebat' i spasit' glavušu! Ha? – dreknu jedan od oznaša.

Izdvojiše iz stroja krupnog čovjeka. Kasnije je Rušid saznao da je taj preko tetovaže pod pazuhom zalijepio neki sloj napravljen od kruha i pljuvačke i tom nevještom kamuflažom “prošao” na pregledu u Maglaju, ali je ovdje uhvaćen.

-Čekajte drugovi, dajte da objasnim…. nisam ja svojom voljom….

-Kuš stoko! OZN-u varat'?! Gon'te ga. Vas trojica. Ti, ti i ti. U trin'esti bataljon s njim!

Odvedoše esesovca koji se do tada uspješno pretvarao da je domobran. Putem su ga nemilosrdno kundacima udarali gdje god su stigli. Esesovac nije ni glasa ispustio. Skrenuli su da zadnjeg hangara. Onda se začuše dva pucnja i Rušid vidje dvojicu kako za noge vuku mrtvog esesovca i bacaju ga na karoseriju jednog kamiona iz kojih je virilo još nekoliko nogu. Svukoše mu čizme i odoše put izlaza.

Ostao je jedno petnaestak dana u logoru na Al'pašinom Polju, a onda su ga, s grupom mlađih zarobljenika, odredili za radove na ciglani koja se nalazila s lijeve strane Koševa. Tu su radili, što se kaže, od zvijezde do zvijezde. Slamao ih je veoma težak rad, ali je sve izdržao. Grupovođa mu je bio jedan stari Hamzalija koji je svoj vijek proveo radeći u toj ciglani. Davno je namirio staž za penziju, ali se nikako nije mogao odlučiti da podnese zahtjev. Bio je dobar prema svim zarobljenicima određenim za prisilni rad, odnosno, kako su ga neki nazivali, jedinim načinom da se barem djelomično iskupiš za sve svoje grijehe koje si u toku rata učinio, i za one znane i one neznane.

Spavali su u barakama u krugu ciglane. Hrana je, mora se priznati, bila dobra i kalorična. Rušid se svidjeo Hamzaliji. Uvečer, nakon cjelodnevnog rada, znali su sjesti na doksat barake, zapaliti i popričati. Hamzalija nije žalio cigarete, a znao mu je često diskretno gurnuti u džep kutiju ili dvije cigareta.

-E moj sinko, ti se bo'me svojoj materi vratio, a moga jedinca Hamde nema pa nema. Osamn'est godina je samo im'o kad uteče i s nekolicinom jarana ode u partizane. Preko Crepoljskog. Bilo je to u jesen 1944-te. Da sam samo u snu usnio na šta se sprema, ma, vez'o bi ga čengelama u mutvak, samo da ga spr'ječim. Ni jedan od trojice, s kojim je kren'o, nije se vratio. A ni on. Eh, grdne rane moje…..

Uzdahnu i povuče duboki dim pa se nage do Rušidova uha i šapnu: “Sva četvorica muslimani. Mnogi naš mladić koji je poletio u partizane nije se vratio. Priča se da su ih onako neiskusne oćerali na Sremski front k'o topovsko meso, pa one koji su te bitke preživjeli poslaše na bezglavi juriš na Rijeku. A možda su ih već na Crepoljskom pokokali partizani i to oni što su do četersčetvrte bili u četnicima, pa kad su uhavizali da im je Draža tropa, preletjeli u partizane. Samo Allah zna šta je bilo, a dugački su i široki njegovi drumovi. Eh….grdne rane moje.”

-Moj Hamzalija, i ja sam se matere poželio da ne možeš ni zamislit'. Da mi je samo zagrlit' i izljubit'. Jedina mi je ona. Nikog više nemam. Bog sami zna kada će nas odavlen pustit' i hoćel' nas ikad pustit'.

-Sabur sine. Strpljen – spašen. Načuo sam da se u avgustu sprema naka amnestija samo za vas koji niste bili u ustašama, jal u Handžar diviziji. Još mjesec dana otprilike je do te amnestije. Kasnije češ lakše disati.

-Ko će to dočekat', moj Hamzalija. Eh, da mi je samo mater makar na minutu vidjet'.

-Ako je to baš tako, upitaću druga Obrena, on je ovde bog i batina, pa ću ga zamoliti da ti dadne jedan dan slobodno, samo da mater vidiš.

-Eh, kad bi mi to omogućio, bio bi ti do kraja života golem dužnik. Ne vjerujem da će dopustit'. Nikom do sada nije dao ni na sat da napusti ciglanu, pa neće ni meni. Umoran sam Hamzalija. Ode ja leć'. Valja sutra civare pune gline do kalupare gurat'.

-Nek' ti je lahka noć sinko. Idi, odmori se. Ja ću ostat' još jednu zažmarit' pa ode' i ja kući.

-I tebi lahka noć Hamzalija. Hvala ti.

(nastavlja se)

Ažurirano: Četvrtak, 06 Prosinac 2018 10:16
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search