LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče Tonijeva priča za subotu
Tonijeva priča za subotu
Subota, 15 Prosinac 2018 09:47

 

Kredit iz KuvaitaKuvajtski kredit

Toni Skrbinac, sarajevska raja sa Bistrika (Memli strana), sada u Mariboru

Neka imena ću izostaviti, neka promijeniti, ali kako je cijela priča prilično svježa, tvrdim da je tako bilo kako ću vam ispričati.

Evo, četvrta je godina od tada, vrijeme baš ovako nekako kad vjetrovi i kiše najavljuju jesen, prvi listovi lelujaju i padaju na zemlju, a iz ormara vadimo džempere i jakne.

Moj stari drug,jedan od posljednjih Mohikanaca koji krstari bjelosvjetskim štajgovima u potrazi za tuđim trenucima nepažnje i njihovim novčanicima najavio da mi dolazi u goste. I posebno je naglasio da želi da vidi mog prijatelja Ekrema Prohića. Kaže, ima za njega jedan strašan posao.

“A i ti si u talu Toni, da znaš, neće biti bez nagrade”.

Popodne smo sve trojica sjedili u bašti Restorana “Kužner” u Mariboru. Sejo je bio direktan, slatkorječiv i kratak. Od Ekrema traži da učestvuje sa 10. 000 eura u velikom poslu.

“U Sarajevu nas čeka moj ortak. On je maher za banke i kredite u arapskom sv'jetu. Treba nam za put polog od 10.000 eura, a uzećemo milion kredita. Bez kamata! Tvojih će biti, to ti garantujem 100.000 eura. Letimo iz Sarajeva za Kuvajt i tamo ćemo za par dana sve završit'.”

Ekrem je pogledao u mene: “Šta ti misliš, Toni?”

Slegnuo sam ramenima, mislim da nikad nisam čuo sličnu bajku, a svejedno sam rekao: “Ti odluči.” Miris avanture draškao mi je duh.

Malo je razmišljao a onda rekao: “Sejo, nemam trenutno tol'ko para, al' mogu uzet' na kamatu od lihvara i to onda neće bit' 10.000 neg' 12 hiljada.”

“Ama slobodno uzmi, kad ti kažem. Šta su dvije milje više kamatašu, kad ćeš imat' stotinu hiljada.”

Sejo je još malo govorio o arapskim bankama i drukčijim običajima, posebno naglašavajući kako u arapsim bankama nema kamate, te o svom ortaku koji je u stanju tamo čuda da napravi.

Ujutro smo krenuli za Sarajevo.

Bila je nedjelja i do večeri smo ne samo stigli, nego se i smjestili i lijepu večer proveli u jednom od sarajevskih restorana.

Ekrem i Sejo nisu se prvi put sreli i znali su jedan o drugome onoliko koliko su htjeli i mogli da saznaju. Iz nekoliko kafanskih susreta rodilo se, učinilio mi se, solidno prijateljstvo. Tako smo s razlogom sutradan bili gosti u Sejinoj kući u koju je Ekrem pošao, kao što je red da se ide prvi put u goste, s vrećicama punim poklona. Lijepo nas je Sejo ugostio, ispričali se o svemu i svačemu, a na kraju Ekrem pitao, pošto Sejo nije pominjao - kad se leti za Kuvajt.

“Ne sekiraj se ništa. Večeras imam dogovoren sastanak sa mojim haverom, a sutra ćemo se naći i tačno ću sve znati. Sutra ćemo se naći svi skupa” - obećao je Sejo.

Ostatak dana proveo sam sa Ekremom i mojim sarajevskim prijateljima u čistom turističkom ozračju. Čekali smo sutrašnji sastanak i Sejo se pojavio oko podne. Nismo otišli ni na kafu samo je, gledajući na sat i govoreći o žurbi rekao Ekremu: “Daj mi 4.000 eura da rezervišemo karte, ja to odoh odma' odradit', a uveče ćemo se naći kod Minje…nećemo na čaršiji da nas dušmani gledaju.”

Ekrem je uredno izbrojio novac i Sejo je otišao za svojim poslom.

Postajalo mi je malo sumnjivo i predveče, prije negoli ćemo krenuti na dogovoreni sastanak, rekao sam Ekremu da nazove aerodrom i upita da li su rezervisane karte za let u Kuvajt preko Istambula, kako je Sejo već rekao da će se letjeti.

Ekrem nazva, malo popriča i reče: “Na aerodromu nemaju pojma o bilo kakvim rezervacijama.”

Nezgodna situacija. Zavlada muk.

O Seji sam štošta znao, ali nisam nikad vidio njegovog tajanstvenog ortaka koji bi trebao da vuče konce neobičnog “posla” u Kuvajtu. Stoga mi se učinilo normalnim da pozovem u pomoć svog jarana Mitketa. On i jedan od sarajevskih kafanskih gazda doći će za nama, naknadno i k'o fol slučajno, baš kod Minje. Da vide ko je taj “tajanstveni”.

Bekrija je Sejo, pravi bekrija. Kad smo ušli on je već bio u blagom dertu, raširio i podigao ruke, a pored njega poznati harmonikaš i pjevač Sipa što se primakao taman toliko da ispadne da i harmonika i njegov glas pripadaju samo Seji. Preko puta Seje sjedio je markantan, sjedokosi čovjek, a stol je već bio krcat bokalima šljive, štamplićima, jagnjetinom i salatama.

Sačekali smo da Sipa završi s pjesmom, a Sejo ga je zakitio petobankom i ispratio riječima: “Napravi malu pauzu, cugni nešto, imamo jedan posao da svršimo…pa ćeš nastaviti.”

Kad smo došli do stola, markantni se digao, u svoj svojoj mršavosti i visini, pružio je ruku, predstavio se i onda smo svi sjeli.

“Evo ovo je moj haver i on će ti Ekreme reći sve što te zanima.”

Sijedi je pomakao tanjir ispred sebe, napravio mjesta za aktovku koju je svečano izvukao ispod stola i počeo iz nje da izvlači neke papire.

“Evo samo da znaš, ovo je moja registrovana firma u Kuvajtu, vidiš tu je sve, faksimili, pečati i potpisi…Ali, firma ništa ne vr'jedi ako nemaš vezu u uticajnim krugovima. Mora se naći neko ko će garantovat' za tebe i onda dobiješ kol'ko hoš para. Evo…malo je počeprkao po aktovki Sejin haver i izvukao jednu fotografiju…i nastavio: “Ovo je jedan od najbogatijih ljudi u Kuvajtu i ja sam s njim na slici. Zagrljeni! Hej!”.

Ilustrovao je svoju čvrstu vezu s bogatašem, povezavši srednje prste svojih ruku…

Pauzu kojom je “tajanstveni” naglasio važnost i prisnost sa kuvajtskim šeikom iskoristio je Ekrem i obratio se Seji: “Kad si ono rekao da letimo?”

“Prekosutra” - odgovorio je Sejo.

“I karte su kupljene?” - pitao je dalje Ekrem.

“Jesu, danas! Pa jesam li ti zato i uzeo pare?”

“E, vidiš, nisu…ja sam nazv'o aerodrom i nikakva karta na moje ime nije rezervisana???”

Kratki tajac.

Sejo prelazi u ofanzivu, obračajući se svom haveru: “Pa jesi li kupio karte?”

-Nisam, ali ovog mi nimeta (otkinu komadić somuna i stade ga ljubiti) sutra ću. Imamo vremena. Ma letimo, unuka mi mog, kad ti kažem…”

Utom, eto mog Mitketa i njegovog kolege. Prekida se diskusija, nastupi pozdravljanje i grljenje, evo opet i Sipe, razvlači harmoniku i otpoće pjevati..

“Tajanstveni” je spakovao svoje “preduzeće”, brave na aktovki škljocnuše, a on je hitro pogledao na sat i kao da ga je nešto zaboljelo, uzviknu: “Oj, jebote, ja sam mor'o već biti kod šćerke, obeč'o sam još juče. A sutra prvo po avionske karte.”

Pozdravili smo se i predali ćarima akšamluka. Kad je otišao i Sejo, Mitke je rekao: “Za Seju se zna da ne vara po Sarajevu, po Evropi šta radi to ne znam, al' ovde nije niko zakuk'o na njega. A ovaj drugi, on nije prevario samo onoga koga nije stigo…Opasan varalica.”

Sutradan smo se sreli sa Sejom.

-Joj, jeb'o sam mu sve. Da nije 'nako star prebio bi ga, Allaha mi… - prevalio je krivicu na svog havera. A ti Ekreme ne brini, dobićeš svoju lovu, kunem ti se.

U petak smo se vraćali u Maribor. Ekrema je taj izlet jako skupo koštao. Ali, nije se žalio, vjerovao je Seji i nije se prevario. Nije prošlo ni deset dana Sejo se opet pojavio i donio novac Ekremu. Svu krivicu prebacio na svog havera, “eksperta za arapske banke”.

“Ma dobro što je htio tebe, al' i mene je izradio…ja sam mu dao one četiri milje i još mi nije vratio. Uzajmio sam repa od ljudi da ti vratim, kako sam i obeć'o. Eeee, vala me zavalio i umalo me prevarantom ne napravi. Vratiće on to meni. Jaštaradi!!! Kadli – tadli!”

Međutim, za koji mjesec mogao je Sejo biti siguran da mu njegov “ortak” nikad neće vratiti četiri hiljade eura. Umro je naprečac. Prirodnom smrću. Poslije raja pričala – zakazala mu hercika.

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search