LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče Mešina priča za nedelju
Mešina priča za nedelju
Nedjelja, 16 Prosinac 2018 10:36

 

PrebijenKoban dan

Mehmed Meša Delić, Witten, Njemačka

Maj 92. godine. Mirsad je na godišnjem odmoru. Nije mu ni padalo na pamet da djecu i ženu povede na more. Kakvo more u karavakat! Osjećao je da se u Bosni nešto čudno događa. Čuo je šaputanja od uha do uha da se postavljaju balvani kako bi se zakrčili prolazi u neka sela i gradove.

-Dakle, počela je „balvan revolucija“! Isto k'o prošle godine u Hrvatskoj. A mi tad' ni mukajat. K'o da se to dešava na Marsu, a ne u bliskom komšiluku. Niko nije ni pomišlj'o da se tako nešto može desiti u Bosni, srcu bratstva i jedinstva. - razmišljao je.

Nije mu se izlazilo iz kuće, ali se odjednom sjetio se da je u opštini trebao podići neki važan dokument. Bi li išao, ili ne?!

-Ma, idem. Valjda neće ništa biti. Nisam nikome bilo kakvog zla napravio. Pa, što bi meni neko?!

Ii onako, kako se zadesio u trenerci i patikama, odluči se da skokne do opštine. Uđe u kuću da uzme novčanik. Reče supruzi da mora u grad po dokumente.

-Ne idi Mirso, bolan ne bio! Jesi li sl'jep? Vidiš li da gomile vojnika špartaju ulicama. Nešto se golemo iza brda valja. Sjedi đe si. Pusti sad' dokumente i opštinu.

-Neka ženo, odo' i odma' se vraćam, a da ne izvozim auto iz garaže busom ću, koji samo što nije stig'o.

Mirasad je dotrčao do autobuskog stajališta i pogledao na sat.                                                    

-Po redu vožnje autobus je treb'o stić' za desetak minuta. - mislio je.                    

Dok je čekao vrhom patika je spajao jarugice koje su se napunile od kiše koja je rominjala cijelu noć. Koliko je jarugica spojio nije ni brojao, ali jeste vrijeme nakon što autobus nije stigao po redu vožnje. Kad je vidio da autobus kasni više od pola sata bi mu čudno i sumnjivo: „Zašto toliko kasni, kada je uv'jek u minutu stiz'o? Morebit je u kvaru, il' je, ne daj Bože im'o kakav udes? Ma, ode ja bo'me kući. Nafija je u pravu. Nije vakat za cestom hodat'.” – mislio je u sebi.

I taman da krene kući stiže tako dugo očekivani autobus na kome se vrata automatski otvoriše. Autobus je bio krcat, pun kao konzerva sardina. Pomisli: „Čekao sam pogrešan autobus!“ Pođe da ustukne, ali nazad više nije mogao. Iz autobusa iskočiše do zuba naoružani rezervisti “JNA” koji mu narediše da uđe. Kad se i sam nađe u toj “konzervi sardina” i ću prijetnje i naređenja rezervista bi mu jasno zašto je autobus kasnio. Nije imao ni kvar, ni udes, ali je imao duža zaustavljanja, čak i tamo gdje nisu bila određena stajališta, rezervisti su kupili zdrave i sposobne muškarce (prisilna mobilizacija), za radne vodove, kako su zvali takve akcije.

Autobus je vozio, ali ne prema gradu, već skrenu na blatnjav seoski put koji vodi prema Stanarima, preciznije, prema rudniku lignita. Kada je autobus stigao blizu Stanara zaustaviše ga do zuba naoružani rezervisti i vojnici u maskirnim uniformama. Jedan od njih, valjda komandant, izdvoji se iz grupe i u stavu mirno stade ispred njih i vojničkim glasom im poruči: „Od sada ste mobilisani u naše radne vodove i kao prvo biće kopanje skloništa i rovova. Ako neko pokuša pobeći, neka dobro zna da mu ne gine metak u glavušu. Mislim da smo se razumeli?!“ Reče to “na bosanskoj ekavici”.

U toj grupi rezervista i vojnika bilo je puno i onih koje je Mirsad dobro poznavao, čak je sa nekim pohađao istu školu. To ga ohrabri pa im se glasno obrati: „Hej jarani, zašto, ako Boga znate, ovo od nas radite? Zašto radni vodovi, kopanje skloništa i rovova, ko to koga napada?“

Komandir dade znak jednom od maskiranih mladića koji je ličio na hrta da izađe iz stroja, da on da jasan “odgovor” na ta postavljena pitanja.                                                                    

Dok su ga vezali za ogradu, hrt stade ispred njega, skide pušku s ramena i zamahnu...Glava mu se zanijela pod udarcem kundaka. Sjevnuo je još jedan udarac, pa još jedan. Rana od kundaka ga je bolila do vriska. Hrt nije dao ni da rana prestane krvariti, tukao je upravo po njoj.                                                                                                                                                                                                                                                                          

Stajao je na nogama koje su bile kao od olova, načinio korak da uspostavi ravnotežu. Onda su ga bol udova i raskomadane raneprosto sasjekli. Skljokao se uz ogradu.

U toj grupi mobilisanih bilo je još odvažnih i hrabrih koji pokušaše odvojiti katila od nedužnoga čovjeka, katila koji se okomio na njega kao lješinar na strvinu. Brzo ih zaustaviše i u njih uperiše puške. Prsti na obaračima. Pomakni se – mrtav si!                                                              

Ponovo se oglasi komandir: „Ako vam je vaš život preči od njega, onda bujrum!“

Klonuo je slušajući bujicu pitanja: „Govori! Gde su vaši položaji? Gde nabavljate oružje?“...sve odjednom po ekavski.

To je bila surova naredba praćena sakaćenjem i bolovima, samosavlađivanjem i gubljenjem svjesti, a što je u tim trenucima značilo spas, kraj muka koje su čovjeka rezale kao oštre kame.                                                                                                                                                

Nije znao koliko je to trajalo... Bol je razdirao cijelo tijelo. Otvorio je oči.                                                                                                                                      

„Hej, on je progledao?!... Kaži!...Govori!..Mater ti je.emo balijsku!“...                                                  

Sjevnu udarac u čelo i najednom je sve postalo tamno i puno nekih šumova. Ti udarci i sluh i vid mu izbiše i oni istekoše s krvlju koja je frcala iz svih otvora koje je imao na glavi – iz nosa, ušiju, očiju.

Bio je vezan za ogradu, sam protiv njih kojima ni broja ne zna, ali posljednjim iskrama snage svjestan da nikoga nije imao odati, a prošao je gore nego da je imao. Učinilo mu se kao da ga neko zapljusnio vrućom vodom i bilo mu je prijatno. Ta vrućina što mu se polahko slivala niz čelo, kao da je sa sobom nosila smisao bitisanja. Tijelo je počelo da mlohavi i da se podaje obamrlosti...                                            

Ipak, ta neravnopravna borba, koja je trajala i prodirala u utrobu čovjeka ga je punila i hranila nekom unutrašnjom snagom koju do tada nikada nije mogao ni naslutiti.

Nije to bio neki mladenački inat već nešto što čovjek može da otkrije tek onda kad se nađe licem u lice sa svojim dušmanima, do jučer drugovima i prijateljima – susret sa smrću. Znao je da ga ti kukavički i zlikovački udarci neće pobjediti ili sputati. Osjećao je da iz njega nestaje život, ali uporedo s tom omlohavljenošću i potpuno unakažen – jačao je, postojao je čvršći.

Kada se hrt konačno zadovoljio i odmakao od žrtve, priđoše drugi i oni ga odvezaše sa ograde, a on se skliznu u jarak kraj blatnjavog puta, baš kao prazna vreća od kojeg nasta samo mala hrpa izgnječenog mesa.                                                                                                        

Tako ga ostaviše da krepaje, a oni se uputiše u pravcu rudnika...

Kada se osvjestio sve ga je do vriska bolilo. Pokušao je izgmizati iz jarka punog mutne i krvave vode.                                                                         

Jedva se uspio uspraviti na klecave noge na kojima je drhtao kao tek ojagnjeno janje. Kako i kuda da krene nije mogao ni znao, jer dalje od metra nije vidio, a u ušima mu je tutnjalo i šištalo kao da pored njega parna lokomotiva tutnji i ispušta paru...

Nađoše ga „slučajni“ prolaznici (njihovi, a „dobri ljudi“) na rubu jarka, mokrog kao vidra i zgužvanog kao pita gužvara.

Osjećao je kako ga ubacuju u kombi i nekom čudnom snagom u njemu se borila samilost prema sebi i očaj nemoći da bilo šta pokuša onako ogluhio, obnevidio, osakaćen, izlomljen i ranjen u duši.                                                                                            

Spustio je okrvavljeno lice među šake i zaplakao. Znao je da iz njega ističe život – tiho i mirno i da nestaje kao zamišljene oči one životinjice u njemu. Umjesto suze, kroz prste mu se slila posljednja kap toplog i izmučenog tijela koje je sklizao sa sjedišta na pod kombija. Odvezli su ga u bolnicu.                                                                                                                                                                                                     

Doktor ga je “skrpio” koliko je mogao, i eto, ostade živ i zgužvan kao slamka koju isprebija oluja, a uz to bogalj bez sluha i vida, kome do kraja života treba neko uz njega da mu prinese, da ga povede....

Uništen, potpuno uništen samo zato što je Mirsad.

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search