LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid" RUŠID - roman u nastavcima
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Petak, 21 Prosinac 2018 08:30

 

Sinagoga ARušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (49)

Nadan Filipović

Pripreme za odlazak

Rušid je nastavio raditi u ciglani. Krajem avgusta 1945-te oglašena je amnestija. Ne opća, već amnestija samo za domobrane i četnike. Sada se mogao manje bojati, ali mu Ejub nije izlazio iz misli, a onaj njegov zlobni šapat kao da mu se usjekao u dušu. Pa to je bila prava prijetnja. Razmišlajo je - Šta li će stari pokvarenjak uradit'? Hoće li me druknut'? Ako me ocinkari, smrtna mi ne gine. U najboljem slučaju doživotna. Džaba amnestija. Ona nije vrijedila za ustaše, već samo za domobrane i masu četnika.

Mnogi su zarobljenici napuštali ciglanu i odlazili svojim kućama širom Bosne i Hrvatske. Doduše, onim najvrijednijim, koji su se baš pokazali, nuđeno je radno mjesto u ciglani uz, za taj vakat, vrlo pristojne plaće. Ponuđeno je i Rušidu da ostane i on je prihvatio. I dalje je spavao u baraci, ali više u njoj nije bila velika gužva jer su mnogi ljudi otišli da žive u svojim kućama u kojim su se rodili i odrastali, a Rušid nije mogao ni prespavati u rodnoj kući koja mu je po svim adetima i zakonima trebala pripasti nakon materine smrti.

Hamzalija ga je nagovorio da potraže pomoć pravnika, odnosno advokata.

-Bolan ne bio Hamzalija, nemam ja para za advokate. Uv'jek su advokati bili skupi, pa će bit' skupi i u ovoj državi.

-Ne brigaj se Ruško. Poznajem ja jednog. Pravi je! Junuz Tanović, odličan advokat. Znam da je im'o kancelariju na Obali, na broju 8. Ja ću njega pronaći i sve mu iskantat'. Hoće on pomoć' i 'nako jer je dobar čo'jek, nije mu sve u parama kletim. Još ću pravo da potpulcam da kod njega imam šanse kad kažem da su njegov rahmetli babo i moj rahmetli babo bili pravi jarani i voljeli su počesto zajednički poakšamlučit', al' sve s mjerom. Nikad ih nisam p'jane vidio.

-Dobro Hamzalija. Svaka čast. Kol'ko god bude zaisk'o da se plati ja ću dat' da kuću pokušam spasit'. Nije mi Hamzalija do kuće k'o do kak'e vr'jednosti, već mi je ost'o ah na moje djetinjstvo, mater rahmetli, babu rahmetli i….

-Ne trebaš mi govorit'. Sve razumim.

Hamzalija je održao obećanje. Bio je kod advokata. Sve mu je objasnio, a ovaj je po hitnom postupku otišao u zemljišno-knjižni ured, provjerio sve papire i rekao Hamzaliji da nema ni teoretske šanse da se Rušid upiše kao vlasnik kuće i okućnice. Naveo je da postoji valjan darodavni ugovor sa otiskom prsta rahmetli Safete, da su na ugovoru imena dva svjedoka koji su potpisima potvrdili da je Ejub Maslan dohranio pokojnu Safetu Hadžić, te da je plaho puno para dao za hranu, lijekove, doktore, pa na kraju i za dženazu i bašluke. Sve je provjerio. Na svim dokumentima su udareni biljezi i štembilji, te je sva procedura prenosa vlasništva potpuno legalno provedena još za vrijeme endehazije. Naglasio je da nova komunistička država ne poništava legalna pravna rješenja imovinske naravi provedena između privatnih lica, a protiv kojih nije bila izrečena žalba u tadašnjem zakonom predviđenom roku. Rekao je Hamzaliji da poruči tom momku da može slobodno doći do njega da mu sve objasni, te mu je dao broj telefona.

Hamzalija se vratio sav snužden. Rušid je nakon posla sjedio na podu doksata i pušio. Kad je vidio Hamzalijino lice sve mu je bilo jasno.

-Ne trebaš mi ništa pričat'. Vidim ti po čehri da nema šanse. Je l' tako?

-Tako je Ruško moj. Nema šanse za povrat kuće. Sve je se'jak odradio brez greške. Pokriven je svim papirima, dva svjedoka ima, a ti sam, bez ikakvog temelja za tužbu. Kaže advokat da bi svaka tužba i gonjanje po sudovima bilo samo gubljenje vremena i para za sudske troškove. Ha'de ba, nemoj biti snužden. Mlad si ti. Biće kuća, bolan ne bio. Napravićeš ti sebi kućicu. Biće jeftinije cigle. Sriktaću ja sa Obrenom da zažmiri za par kamiona. Oni na kapiji su moji. On kobajagi zaspu kad im ja naišaretim da ne smiju ništa viđat. Vr'jedan si i zdrav. Ha'de u nedelju… dođi mi u goste. Žena je najavila tri tepsije pite. Jedna će bit' k'o nakav ćoravi burek i dvije krompirače. Biće kiselog ml'jeka pa ćemo tepsije oblizat'. Hoš doć'?

-Hoću. Svakako.

Hamzalija ode kući, a Rušid ode ranije leći da bude što odmorniji za sutrašnji cjelodnevni rad. Leži, a san nikako na oči.

Razmišlja: “Bože moj, valja mi ovdje živjet' uvijek pod sjenom onog šta pokvareni Ejub zna. Pogotovo kad vidi da nema suda pomisliće da sam se prep'o. Da se po noći prišunjam i zakoljem ga u kući? Đe ću s mejtom? Trebala bi mi oštra pila da ga na komadiće istesteram pa negdje daleko i duboko zakopam, da psi i vuci ne nanjuše i ne razvuku okole. Odma' bi me provalilo. Zakopam li ga đe u bašću kadli-tadli će ga naći. Uh, saznalo bi se začas. Dobio bi smrtnu. Objesilo bi me. O'šta mi je to? Pa šta da radim?”

Utom mu kroz glavu prostruja pomisao o onoj kutiji gazde Morica Gaona. Šta li je s njim? Koga da upita, kod koga da se raspita za sudbinu svog bivšeg gazde? Nosajući sepete sa opranim drobovima prolazio je cijelim gradom i odavno je znao da kod Drvenije postoji jevrejski hram, aškenaska sinagoga, kako su svi u Sarajevu njihov hram nazivali. Odlučio je tamo otići i raspitati se. Jedne nedelje je to i učinio. Pred ulazom u prizemlje je sjedio neki mladić. Imao je nekakvu kapicu na tjemenu. U rukama mu je bila golema debela knjiga. Čitao je i njihao glavom naprijed, pa nazad. Rušid pozdravom prekide njegovo čitanje. Reče mu da bi želio vidjeti nekog iz Jevrejske opštine.

-Sačekajte ovdje. Idem upitati ko vas može primiti.

Rušid zapali cigaru i nije povukao ni par dimova, a onaj mladić se vrati.

-Imate sreće. Rabin je rekao da možete ući. Druga vrata na desnoj strani.

Sjede i nastavi čitati.

(nastavlja se)

Ažurirano: Petak, 21 Prosinac 2018 08:32
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search