LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid" RUŠID - roman u nastavcima
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 22 Siječanj 2019 18:01

 

Kolodvor ZGRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (54)

Nadan Filipović

U vlaku ili u vozu?

Došao je oko devet na staru željezničku stanicu. Sjeo je u zadimljeni stanični bife. Naručio je neku šabesu i polako pio. Vrijeme je presporo prolazilo. Cigare su mu bile nekako gorke, pa bi ih gasio nakon nekoliko dimova.

Odjednom se na vratima pojaviše dva narodna milicionera. Plave uniforme, pištolji i vaspitne palice (pendreci) za pojasom.

-Drugarice i drugovi putnici, niko da ne izlazi, a ko uđe neka lepo sedne i čeka. Legtimacije, vozne karte, putne listove pred sebe na sto metnuti. Ovo je uobičajena kontrola pre polaska voza.

Rušid diskretno povuče kofer ispod stola prekrivenog kariranim stoljnakom. Naizgled je bio savršeno miran. Onaj njegov “osmjeh” mu je titrao na usnama.

Dođe i on na red: “Druže, daj sve dokumente na kontrolu. Legtimacija, putni list, vozna karta. Ajde brzo. Žuri nam se. Valja nam sve putnike kontrolisati.”

-Izvolite, sve je na stolu.

Jedan od milicionera, stariji, prevrtao je po dokumentima: “Dakle, ti druže putuješ za Reku?”

-Da druže. Za Rijeku.

-A radiš li ti gde?

-Radim, kako da ne radim. Na ciglani u Koševu.

-Pa kako bre putuješ i radno mesto ostavljaš, a obnova države uveliku traje.

-Bio sam najbolji kopač na ciglani pa su mi dali nagradni odmor.

-I ti odma' na more, malo guzove i jaja da brčkaš dok drugiu rade?

-Kak'o brčkanje, kak'o more! Idem službeno da odnesem neke knjige jevrejskoj zajednici u Rijeci, a šalje me jevrejska opština iz Saraj'va. Dobro su mi platili, pa kontam ima se računa i navozat' se tol'ki put za te pare. A dobro mi dođe da vidim iz voza našu lijepu zemlju, a pogotove Rijeku. Ma, eto mene za čet'ri-pet dana nazad. Ne mogu ja bez mojih jarana na kopu u ciglani.

Onaj mlađi, što je veoma trapavo hodao, a što je posljedica iznenađenosti njegovih seljačkih tabana tvrdočom gradskog asfalta ili granitne kocke, sve se nešto mršti, pa reče: “Druže Mirko, momak bre nosi knjige, a nigde knjiga. Nešto mi se tu ne uklapa. Ne razumem.”

-Jovo, ja postavljam pitanja, a ne ti. Još ti nisi zelene opanke poderao, već ideš za mnom ili sa mnom i učiš milicionerski zanat – reče pomalo ljutito i nastavi: “A gde su knjige?”

-Evo ih u koferu – reče Rušid glasno, otresito i pokaza im crni kofer što je virio ispod ruba stoljnaka.

-Pa što bre ne metneš kofer pored sebe, već ga kriješ ispod astala.

-Dajte, nemojte sa mnom šprdnju pravit'. Kako ću ov'liku koferčinu stavit' pored stola da ljudi koji hodaju između stolova sve zapinju za njega. Mog'o bi ko i past' preko kofera, pa bi onda bio u belaju, a vi bi imali posla sa mnom jer bi ja bio kriv. Tad' bi mi vi rekli - što nisi stavio kofer pod sto da ljudi ne zapinju?

-Ajde bre momak, nemoj nam pametoveti. Kofer na astal i otvori.

-Odma' drugovi! Evo samo da otključam brave na poklopcu.

-Lele! Čuj brave?! Nikad nisam video kofer sa bravama. Šta li je bre to tako važno da si zaključao. Da to bre nisu neke antidržavne knjige?

Rušid podiže poklopac, a dvojica milicionera kao da ustuknuše.

-Joj bre Jovo, koliko knjiga. Više nego u našoj biblioteki. Sve goleme. Vidi, vidi kako su debele.

-Evo drugovi! Prelistajte, pogledajte naslove.

-Ma kakvi. Ja se bojim tako debelih knjiga, a kako ću čitati kad je to na nekim slovima koja nit' su ćirilica, nit' su latinica.

-To su jevrejska slova, a ovo su njihove biblije, stari i novi zavjeti, tako nešto.

-A šta je pod prvim delom knjiga?

-Knjige.

-Opet knjige?

-Da, evo da vam pokažem.

-Stvarno, sve same debele knjige.

-A šta je ispod tih knjiga?

-Opet knjige.

-Ajde lepo pokaži.

Rušid podiže i drugi sloj knjiga, a ispod njih se ukaza treći sloj. On podiže dvije i ukaza se dno kofera.

-Evo, drugovi, dno kofera. Nema dalje. Dno.

-Dobro druže. Sve je u redu. Nemoj zameriti. U vozove ulaze i razni špijoni, diverzanti ustaških bandi koje gonjamo. Može neko bre uneti bombu u voz pa bi putnici izginuli.

-Razumijem drugovi. Samo vi temeljito vršite vaše dužnosti. Neka vas. Da vas nema đe bi bio zakon.

Milicioneri ovlaš podigoše dlanove do šajkača i krenuše u dalju kontrolu.

Rušid je upravo pogledavao na sat, a jedan željezničar stade na vrata: “Drugarice i drugovi, putnički voz Sarajevo – Zagreb će za minutu bit postavljen na prvom kolosjeku, prvog perona sa polaskom u deset sati i petnaest minuta. Pripremite se za ulazak u voz.”

Rušid pomisli: “Jeb'le te drugarice i drugovi, papak jedan. K'o da imaju dva ili tri perona, i dvije il tri štreke. Samo jedna. I vidi, nije više vlak nit' će biti vlak. Od sada, pa do zauvijek će biti voz.”

Pronađe dva kupea prve klase. Podiže teški kofer i stavi ga na predviđenu policu. Sjede i zapali cigaretu. Voz je uz škripu lijeno krenuo, ali kad prođe Ilidžu, točkovi počeše brže kloparati. Taj zvuk ga je uspavljivao, ali, kao uvijek u napetosti hroničnog straha, budnim ga je održavala pomisao da će neki lopovi ukrasti kofer misleći da je u njemu bog zna šta. Ta ga je pomisao potpuno razbudila.

Noć se otegla. Tek se oko osam izjutra nekako dovukoše do Broda. Svi putnici koji su kanili za Zagreb pređoše preko provizorno popravljenog mosta koji je, tada, neposredno nakon završetka rata služio kao prelaz za pješake. Na kraju mosta ih sačekaše šestorica milicionera. Svakom pregledaše putne listove, vozne karte, ali tu nisu kontrolisali sadržaj prtljaga. Koračali su nekoliko stotina metara i dođoše do širokotračne pruge. Uskoro začuše pisak lokomotive i nakon nekoliko minuta voz se zaustavi. Na brzinu svi uđoše i voz krenu prema Zagrebu. Stigoše oko podne. Svi izađoše i nagrnuše prema izlazu kolodvora. Samo Rušid krenu do jednog šaltera na kojem je bio znak napisan latinicom i ćirilicom. “Obavijesti” Iza stakla sa okruglim otvorom sjedila je neka starija žena. Heklala je.

-Drugarice, molim vas l'jepo, kad' polazi voz za Rijeku?

Baba hekla, pogleda preko njega i ni mukajet.

Misleći da ga nije čula Rušid će malo glasnije: “Drugarice, molim vas l'jepo, kad' polazi voz za Rijeku?

I dalje je mirno heklala.

Rušidu sinu: “Gospođo, molim vas l'jepo kad' kreće vlak za Rijeku?”

Takvo obraćanje odmah upali.

Baba se nage i dosta tiho reče: “Točno u tri. Sa drugog perona. U Rijeci ste, gospodine, oko deset i pol, svakako ako vlak ne bude imao zakašnjenja. Imate li još kakovih pitanja, prosim lepo?”

-Ne. Hvala vam najljepša.

Gdje će provesti ta dva sata do polaska vlaka? Nikad nije bio na putovanju, nikad Ilidže nije vidjeo, a sada je, u njemu potpuno nepoznatom Zagrebu. Razmišljao je – ako počne okolo hodati riskira stalna legtimisanja, otvaranje kofera, objašnjavanja, dakle, potencijalne opasnosti od kojih ga samo može zaboliti glava. Uđe u kolodvorsku restauraciju. Naruči pivo. Konobar mu donese kao led hladnu flašu i čašu. Piše - “Ožujsko pivo” – Zagrebačka Pivovara. Znao je da Hrvati mart nazivaju ožujak, pa je pomislio: “Boga mi, mogu pokvarit' stomak' pa fasovat' proljev. Kako ću s ovako teškim koferom na halu? Stara je ovo piva.”

-Momak, momak.... de dođ'der 'vamo!

-Prosim lepo, gospon. Kaj još trebate?

-Ma, da nije staro ovo pivo? Bojim se da ću stomak pokvarit' ako ga popijem i jedan gutljaj. Sada je mjesec rujan, il' kako mi u Bosni kažemo septembar. Daklem, ovo ti je pivo staro oko šes' mjeseci. Imaš li kak'o rujansko, friškije?

-Ha-ha-ha! Odavno se ne bu vak slatko nasmijal. Baš ste vi Bosaneci pravi vrazi, uvijek ste spremni za šalu. Odmh sam skužil da si Bosanec. Znam gospon da se šalite. Znam. Štos vam je upalil!

-Ma, momak nije šala. Kontam da ne pokvarim stomak. Piše na 'tiketi da je iz marta, ožujka, evo “Ožujsko”.

-Sada ste me još više zasmijali, mladi gospon. Znate, međ nama bu rečeno, Ožujsko pivo se proizvodi svaki dan, pedest i dva tjedna u godini ili tri stotine šezdeset i pet dana u godini kak vam bolje štima, i to u Zagrebačkoj pivovari, točno od tisuću osamsto devedeset i druge godine. Dakle, ima povijest dugu 153 godine. Nikaj se ne brinite. Pivo je friško. Proizvedeno prije dan ili dva. Ispričavam se, moram otrčati poslužiti nove goste. Nije red da čekaju.

-Izvini jarane, zadrža' te ja. Evo ti dvobanka na kahvu il' pivu, kako hoš.

Konobar se duboko nakloni, osvrnu oko sebe za svaki slučaj, te brzo ščapa dvobanku uz golemu zahvalnost.

Rušid natoči pola čaše i oprezno otpi gutljajčić.

-Dobra. Baš razgaljiva. A k'o led hladna.

Piva mu otvori apetit. Razmišljao je da li bi naručio još jednu flašu, ali odustade kad pogleda na sat. Bilo je pola tri. Uskoro neki željezničar otvori vrata restauracije i povika: “Drugarice i drugovi, voz za Rijeku biće postavljen na drugom peronu. Polazi tačno u tri sata. Sretan vam put.”

(nastavlja se)

Ažurirano: Srijeda, 23 Siječanj 2019 08:42
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search