LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid" RUŠID - roman u nastavcima
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Nedjelja, 03 Veljača 2019 09:58

 

Riva vlakovi RijekaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (56)

Nadan Filipović

U Rijeci

Koliko je Rušid oznašu i milicioneru bio sumljiv ili sumnjiv, to više i nije bilo tako važno, jer vlak konačno stiže u Rijeku. Kasnio je preko dva sata. Pogledao je kroz prozor. Nije bilo nikakve zgrade željezničkog kolodvora. Vlak je stao na tračnicama uz rivu. Tako je Rušid prvi put vidio more. Riva je bila krcata trabakulima čiji su se jarboli ljuljuškali na bonaci. Pored vlaka nije bilo puno ljudi koji su čekali nekog ili neke. U daljini ugleda jednog što je, kako se približavao, sve više izgledao kao burence. Rušid zaključa kofer. Polako krenu hodnikom. Nije žurio. Znao je da ovaj vlak ne ide dalje.

Izašao je i stajao pored vagona. Kada su se skoro svi razišli, priđe mu onaj što je ličio na burence: “Zacijelo ste vi Rušid? Ja sam Isak Romano.”

-Da. Rabin Menahem Romano, vaš prezimenjak mi je rek'o da ćete me sačekat'. Je li blizu taj hotel u kojem mi je rezervisata soba?”

-Kakav hotel, kakvi bakrači! Vi ćete kod mene doma. Sam sam. Hotel je plaćen i vi ste formalno, radi milicije, prijavljeni u hotelu. Idemo. Stanujem blizu. Par stotina metara od kolodvora. Dajte da vam pomognem ponijeti kofer.

Rušid mu pokaza rukom na kofer.

-Izvolite, ako baš želite. No, smatram…

Isak pođe kao da će podići kofer, ali nije mogao. Začuđenog lica pogleda Rušida: “Pa vi ste momče ovaj, ovako težak kofer, sami donijeli.”

-E moj gospodine Isak, tak'ih nekol'ko hiljada težina sam prenio na leđima. Ja ću. Naučio sam vukarit'. Moje je uv'jek bilo da vukarim.

-Idemo dakle.

Nakon desetak minuta se nađoše pred nekom dvokatnicom oljuštene fasade. U to poče rominjati kišica.

-Ja sam u prizemlju. Čekajte da upalim svjetlo.

Pipao je po zidu i u mraku jedva pronašao prekidač na zidu. Okrenuo ga je par puta.

-Opet je netko ukrao žarulju. Imate li upaljač?

-Da. Evo fajercaga da vam posv'jetlim.

Isak otključa dvije brave.

-Znate, poslijeratna su vremena. Neka više brava na vratima. Izvolite. Uđite.

I Rušid se nađe u malom, memljivom stanu čiji su zidovi bili vlažni do pola visine.

-Jeste li za kavu? Ako ste gladni imam neke konzerve sardina, luka i komad kruha. Dajte, da vam najprije pokažem vašu sobu. Evo, ovdje ćete spavati. Imate udoban krevet. Ja ću na kauč, ovdje u dnevnom boravku.

-Ne, hvala vam. Samo sam umoran.

-Toliko sam radoznao. Hoćemo li odmah otvoriti kofer da vidim šta mi je rabin Menahem poslao?

-Može. Nema problema. Odma' ću, samo da uzmem k'juče iz džepa.

Počeo je grozničavo tražiti ključeve. Sve džepove je pregledao, no ključeve nije mogao pronaći. Isak je strpljivo čekao.

-Izgleda da sam k'juče od kofera ostavio u kupeu il' zijanio u mračnom ganjku kad sam vadio fajercag.

-Pa, možemo li bilo čime otključati?

-Moremo, na silu, al' je pravo jazuk jerbo se kofer kasnije neće moć' zakj'učat'. A l'jep kofer. Plaho l'jep. Kako god vi želite, al' smatram da bi bilo mudrije potražit' k'juče.

-Meni treba do rive desetak minuta. Idem dok još kompozicija vlaka tamo stoji. Točno znam u kojem ste kupeu bili. Ako su čistačice počele svoj posao možda su ga već našle. Evo vam jedno pivo da se osvježite, a večerat ćemo kad se vratim. Bude li slučajno netko kucao, ne otvarajte.

Stavi jarmulku na proćelavo tjeme i ode.

Rušid otpi par gutljaja hladnog piva. Opet Ožujsko. Izvadi “iuzgubljene” ključiće iz džepića na sakou, otključa kofer, uze one dvije “bitne” knjige u kojim je bilo skriveno svo njegovo bogatstvo i stavi ih na svoj krevet, ispod jorgana, te ponovo zaključa kofer.

Nije ni završio pivo kad eto Isaka nazad. Sav zadihan.

-Bile su čistaćice. Zamolio sam da pogledam kupe u kojem ste putovali. Nismo mogli naći ključeve. Ni traga im.

-Onda još jedino more bit' da su mi ispali u mračnm ganjku kad sam vadio fajercag da vam posv'jetlim. Imate l' kak'u bateriju il' barem sv'jeću… jal' petrolejku?

-Imam negdje par svijeća. Potražit ću.

Poče grozničavo prekopavati po ladicama ohrdanog kredenca.

-Evo, svijeća! Konačno ih nađoh. Neki dan je tri puta nestajalo struje. Tražio sam ih tada, ali ih ne nađoh. Dobro je. Hajdemo u haustor.

Prvi izađe Isak sa svijećom, a iza njega Rušid sa upaljenim fajercagom. Taman su počeli tražiti, a niz drvene stepenice silazi neka babuskara, sva u crnom.

-Šta to radite u ovo doba noći? Je li to druže Isak neka jevrejska cirkuska predstava? Ako jeste, savetovala bih vam da je provodite u svojoj državi, u Izraelu, a ne u našem komunističkom društvu. Meni je to sve tako čudno….

-Drugarice Joko, vajna udovice od vajnog prvoborca, znate u vašem selu iz kojeg ste dopeljali u centar Rijeke, takvih jevrejskih “cirkuskih predstava” vjerojatno niste gledali. Nije predstava drugarice udovice druga prvoborca što je postao prvoborac nakon oslobođenja Beograda, onog što je sve do 22. oktobra 1944. godine pjevao: “Spremte se spremte četnici, silna će borba da bude”, a 23. oktobra je odjednom glasno zapjevao: “Druže Tito primi naske u redove partizanske”. Toliko od mene po pitanju jevrejskih cirkuskih predstava, ali i onih četničko-partizanskih. A objašnjenja za vas, drugarice milostiva je: “Izgubio sam pamet, pa je sada tražim ovdje u mraku. Jeste li zadovoljni odgovorom?”

-Mora da ti je tvoja jevrejska pamet bila toliko malena, kao zrnce bibera, pa sada ne možeš da je nađeš. Kad budeš drugi put gubio pamet, izgubi je negde van kuće i van ulaza, da ne smetaš drugim stanarima, bre ćivute ćivutski jedan. Sve vas treba u Izrael proterati!

-Šta ste to zadnje rekli? Štaaaaa….? Da znate da ću vas prijaviti za uvredu.

Lukava baba Joka, samo je tiho procijedila kroz zube ono “ćivute”, tako da se jedva čulo. Ode nazad u svoj komforni trosobni stan na prvom katu iz kojeg su partizani istjerali starog doktora Giovania Staggi-ja zato što je bio “fašistički” doktor i što je liječio Talijane. Sada doktor Giovani tavori u memljivoj šupi u podrumu, životareći od milostinje.

Dok je Isak gledao prema gore i raspravljao se sa udovicom druga prvoborca, Rušid neprimjetno ispusti ključeve njemu ispred nogu. Isak se prenerazi kad ih “nađe”.

-Gledajte Rušide, nađoh ih. I ćorava kokoš neko zrno nađe. Bili ste u pravu. – reče sav oduševljen.

Ušli su i odmah otključali kofer. Isak je razgoračio oči: -Pun kofer knjiga. Hura! Moći ćemo dati jedan dio našim u Trstu. I oni nemaju niti jedne vjerske knjige. Talmud će ostati nama.

-Gospodine Isak, izvinite, al' ja sam užasno umoran. Satr'lo me je ovo putovanje. Leg'o bi'. Jedva gledam.

-Ali, niste ništa pojeli! Da vam otvorim barem konzervu sardina…?

-Ne, hvala. Bojim se da ću počet' spavat' na ovoj stolici.

-Laku noć Rušide.

-Laku noć gospodine Isak.

-Molim vas, ubuduće bez tog gospodine. Samo Isak.

-Dobro. Isak.

Rušid skide samo sako i strovali se u krevet. Isak je još neko vrijeme mazno prebirao po knjigama, pa i on ugasi svjetlo i zaspa na otomanu.

(nastavlja se)

Ažurirano: Nedjelja, 03 Veljača 2019 10:38
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search