LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid" RUŠID - roman u nastavcima
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 01 Lipanj 2019 09:43

 

PrsutRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (71)

San o kući

Sutradan su oboje otišli na posao. Justina je bila presretna. U sedmom nebu! Imaće konačno dobrog i jednostavnog čovjeka za muža, a uskoro će imati i dijete. Možda i kuću. Možda. Teško da će je imati. To je njen Rusido govorio samo u prvom osjećaju sreće.

Rušid je nakon posla uzeo taksi i otišao do Ante. Ovaj je bio iznenađen njegovom nenajavljenom posjetom.

Nasjekao je tanko pršute i sira, natovario okolo maslina i na stol stavio bocun sa njegovim mirsinim crnim vinom.

-Hajde da nazdravimo. U koje ime?

-Ženim se barba Ante.

-Ajme, ajme....je li Justina? A koja bi druga tribala biti?

-Jest' Justina. Nemam kuma pa te molim da se ti kumstva prihvatiš. Nećeš morat' penija potrošit'.

-Prihvatam s radošću. Nemoj brinuti. Ne može kumu izgoriti kesa. Preduboka je. Samo mi trebaš javiti kada će to biti da se žena i ja pripremimo. Moran njoj novu robu kupiti, a sebi novi veštit. Baš sam sritan kad ste vas dva dico sritni.

Nazdraviše. Pršut je bio onaj njegov najkvalitetniji, a sir iz maslinova ulja.

-Nego da ti kažem nešto Rušide. To se tebe ne mora ticati. U ovih tri godine je mnogo hrvatskih bivših vojnika došlo u Adelaide. Neki dan sam razgovara sa nekin mojin Dalmošima i jedan, Rafo, mi reče da su u Australiju zajedno s četnicima došli neki iz jugoslovenske tajne policije. Oni ih zovu oznaši. Navodno traže neke ustaše koji su u ratu zločine pravili, a četnike ne diraju. Panika je zahvatila Rvate u Adelaidi. Nitko ne zna niti umi reći koji su to judi. Znan da se tebe ti ne tiče, ali velin sebi, ajme, moran i Rušidu kazati da opomene ako koga zna da triba opomenit.

Rušid se zagrcnu zalogajem i problijedi.

-Pa zar i ovd'e gonjaju ljude? Nije im malo što su ih tamo progonili i masu poubijali, pa se ovd'e brodom dovukli da šnjuhaju.

-Šta šnjuhaju!!! Ubijaju, itekako ubijaju. Rafo mi je reka da su poubijali neke ustaše u Sidneju i Melburnu. Pomažu im četnici koji prokazuju ljude, pa na koga četničina prst uperi taj završi s kuglom u glavi. Po najkraćen postupku. Govore judi da su sa četnicima izmiješani ovamo došli i ti dobro obućeni komunistički dželati. Bože dragi, od komunizna pobigeš, a on ti za vrat ovdi dođe.

-Moja savjest je mirna. Nemam se čega bojati. Bio sam u domobranima i oni to mogu lako provjerit'.

-E, moj sinko. Oni prvo u glavu metkom ovjeravaju, pa kasnije, ako hoće, provjeravaju. Šta li imaš od toga da te ubiju na prokazivanje kakvog četnika, pa da kasnije neko dokazuje da si bio samo domobran, bez grijeha na duši i krvi na rukama.

-Hajmo prom'jeniti temu, barba Ante. Hvala ti što si me opomen'o. Na sreću, ne družim se ni s' četnicima, ni s' ustašama. Od naših ljudi samo si mi ti društvo. Nego, da te nešto zamolim. Radi se o parama, ali odmah znaj da nisam došao tražiti novce na zajam, već sa molbom da mi dozvoliš kazati Justini da si mi ti posudio nešto novca. Razmišljamo o kupovini neke kućice. Kakva god da bude, samo da imamo vlastiti krov nad glavom.

-Šta triba? Triba li ti stvarno šoldi? Posudija bih ti. Znam da si radišan, a osićam da si pošten, da češ vratiti. Koliko triba?

-Imam ušteđenih 320 funti na banci. Justina ima oko 190 funti ušteđevine.

-Dobro si sine uštedija.

-Kako ne bi uštedio. Hrana mi je na poslu besplatna. Sitnicu plaćam za sobu kod stare Lidke. Kupujem najjeftinije cigarete, a samo ponekad pivo. Zaista ur'jetko popijem. Šta ću drugo nego na banku mećat'. Neću valjda po đepovima nosat'.

-Iman jednog rodijaka, Šimu, koji se bavi posredovanjem u kupovini i prodaji kuća. To mu je kruv. Ako hoćeš zamoliću ga da mi javi ako ima nešto jeftino i na pogodnom mistu. Zamoliću ga da naplati minimalnu proviziju. Par funti samo.

-Ja bi najviše volio neđe kak'u kućicu na kraju grada, đe nema puno komšija, 'nako da je kuća u kraj, sa strane, da nije na očima.

-Svi hrle što bliže centru, a ti bi na periferiju.

-Znaš, moja rodna kuća je bila na kraju Sarajeva. Volim da i ovde, ako je kupimo, bude što dalje od ljudi.

-Možda češ se pod pritiskom žene predomisliti?

-Ne sanjaj o tome.

-A kada će vinčanje? Oćete li pozvati puno svita?

-Ne nipošto. Civilno vjenčanje. Samo svjedoci, odnosno vjenčani kumovi. Poslije formalnosti idemo neđe na ručak i da se l'jepo počastimo i popijemo nešto, da zalijemo vjenčanje.

-Reci mi šta van triba, da vam kupin. Moju Mandu će obradovati da lunja i cunja po trgovinama tražeći dobar poklon.

-Odluči sam šta bi mi kupio, pa mi daj to u parama. Što da okolišim?

-Pošteno da poštenije u otvorenije ne može biti. Odmah da ti kažen odvojićemo Manda i ja 50 funti. Je li malo?

-Kako malo, šta ti je barba Ante! Previše! Molim te da pred Justinom dadeš 250 funti, a ja ću ti uskoro donijeti dvjesto, neka ispa'ne da si dao 250.

-A, judi moji, moj dobri čovik Bosanac, a ća će ti to? Ti meni, ja vama. Non kapisco! Don’t understand. Really!

-Ne trebaš se ništa pitat'. Samo tako uradi.

-Vabene, nije me briga. Uradiću kako si mi kaza, moj čudni Bosanac.

(nastavlja se)

Ažurirano: Subota, 01 Lipanj 2019 09:44
 

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search