LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Komentari
Komentari “pacijenata” kao diferencijalno-dijagnostički parameter u socijalnoj psihijatriji
Četvrtak, 21 Ožujak 2019 10:20

 

GenocidasКараџићу доживотни затвоp (preporučujem čitanje "komentara" presude!!!)

Мирослава Дерикоњић

 Некадашњи председник Републике Српске пресудом Резидуалног судског механизма осуђен је на најстрожу казну, пошто је оглашен кривим за геноцид, злочин против човечности и кршење закона и обичаја ратовања у Босни и Херцеговини

“Oво нема везе са правом, ово је њихова правда”, биле су прве речи Радована Караџића након што је чуо одлуку жалбеног већа да му се првостепена пресуда од 40 година повећава на доживотни затвор. Тиме је преиначена пресуда Хашког трибунала из марта 2016. године.

Некадашњи председник Републике Српске пресудом Резидуалног судског механизма осуђен је на најстрожу казну, пошто је оглашен кривим за геноцид, злочин против човечности и кршење закона и обичаја ратовања у Босни и Херцеговини. Караџић је изрицање пресуде саслушао мирно, седећи на месту предвиђеном за окривљене и не показујући никакве емоције.

Образлажући изречену казну, председавајући судија Ван Јонсен из Данске казао је да је жалбено веће закључило да Караџић није одговоран за геноцид у шест општина у БиХ јер није доказано да је постојала намера да се то догоди, али да је крив за геноцид у Сребреници, за опсаду Сарајева и све што је уследило након ње, али и за узимање припадника УН за таоце. Јонсен је навео да је жалбено веће сматрало да приликом доношења првостепене пресуде казна која је изречена некадашњем председнику Републике Српске није добро одмерена.

– Жалбено веће сагласно је са тужилаштвом да је казна неадекватна с обзиром на тежину кривичних дела која је Караџић извршио, као и да је неразумна и неправична – рекао је судија Јонсен.

Чланови већа су се приликом одмеравања казне позвали на пресуде којима су тројици осуђених за геноцид у Сребреници изречене доживотне робије, а потом навели да је Сребреница само мањи део оптужби за злочине за које је Караџић оглашен кривим.

Жалбено веће, како је речено у Хагу, сматра да су чланови претресног већа, који су изрекли првостепену пресуду, правилно закључили да није било геноцида на територији општина Братунац, Приједор, Власеница, Зворник, Сански Мост, Фоча и Кључ, али да у овим општинама од 1992. до 1995. године јесу почињени други ратни злочини, који су били координирани из врха Републике Српске.

Осим једног делимично усвојеног захтева Караџића, сви остали наводи из жалбе су одбијени, поред осталог и онај којим је оспоравао правичност суђења. Према ставу жалбеног већа, одбрана некадашњег председника Републике Српске није успела да докаже да није крив за масакр у Сарајеву, на Маркалама, као ни за терорисање становника овог града дуготрајним гранатирањем и снајперисањем током вишегодишње опсаде главног града БиХ. Председавајући судија казао је и да је веће утврдило да је Караџић знао за убиства у јулу 1995. године, после пада Сребренице.

– Жалбено веће није нашло грешке у резоновању првостепених судија у вези са прогоном Бошњака са подручја Сребренице који се односи на присилно пресељење жена, деце и стараца, а касније убиства мушкараца и дечака. Окривљени није доказао да није имао намеру да почини геноцид, као и да није, као вођа босанских Срба, кажњавао оне који су чинили злочине – казао је судије Ван Јонсен.

Према његовим речима, одбрана није успела да докаже ни да је веће донело погрешне закључке у пресуди у којој је осуђен за злочине у 20 босанских места. Говорећи о узимању припадника УН за таоце током 1995. године, чланови жалбеног већа, како је наведено током образлагања пресуде, сматрају да Караџић није успео да докаже да су припадници УН законито приведени.

Након изрицања пресуде, које је трајало око сат времена, у судници Резидуалног механизма чуо се аплауз, али је било и звиждука.

Пресуда правоснажна, али не и коначна

 
O presudi krvoloku Radovanu Karadžiću i komentari srpskih bolesnika
Srijeda, 20 Ožujak 2019 10:13

 

RK - karikaturaСутра коначна одлука о Караџићу

 

Доротеа Чарнић

Суд одлучује о жалбама бившег председника РС који тражи ослобађајућу пресуду и тужилаштва које за геноцид у Сребреници предлаже доживотни затвор

Kоначна пресуда Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске биће изречена сутра у Резидуалном судском механизму, наследнику некадашњег Хашког трибунала. Караџић је у Хагу првостепено осуђен на 40 година затвора за геноцид у Сребреници и злочине од 1992. до 1995. у БиХ. Он је у жалбеном поступку тражио ослобађајућу пресуду, а тужилаштво казну доживотног затвора.

– Ако се веће буде издигло изнад уобичајеног начина одлучивања, може да се очекује све, па чак и ослобађајућа пресуда. Не може да се искључи ни то да један део пресуде падне, па да дође до интервенције на казни, па и да се понови поступак због неуобичајено великог броја повреда поступка које је начинило тужилаштво, чак 173 пута током процеса суд га је опоменуо због обелодањивања доказа одбране и то нигде није забележено у англосаксонском праву – наводи Горан Петронијевић, Караџићев правни саветник.

Суђење је био апсолутно нефер, закључује наш саговорник, али охрабрујуће је то што више није у већу Теодор Мерон, који је био пристрастан. Суд је током поступка одбацио тачку један оптужнице, геноцид у више општина у БиХ, што би могло да послужи за тврдњу да је Република Српска геноцидна држава, а Мерон је према жалби тужилаштва тај део оптужнице вратио у предмет. То је била велика опасност за РС, указује адвокат Петронијевић.

Одлуком већа корејског судије О Гон Квона првостепено је утврђено да је Караџић био кључни учесник у злочиначком подухвату, заједно са Ратком Младићем, док су учесници и Момчило Крајишник, Биљана Плавшић, Никола Кољевић, Мићо Станишић, Жељко Ражнатовић Аркан и Војислав Шешељ.

Судија је прецизирао да је 5.115 муслимана убијено у тим догађајима. После низа напада Срба на оближња села 1993. године, муслиманско становништво је побегло у Сребреницу, која је проглашена заштићеном зоном. У марту 1995. Караџић је издао директиву Дринском корпусу да се створе услови тоталне несигурности и неподношљивости даљег опстанка у Сребреници, 9. јула наредио је заузимање града, а крајем дана 11. јула град је пао у руке босанских Срба.

– Младић се окренуо према ТВ камерама и изјавио: „И напокон дошао је тренутак да се Турцима осветимо на овом простору”. Већина мушкараца кренула је пешице према Тузли док су жене, деца и старији мушкарци отишли на север, у базу УН у Поточаре. Тада је Младић позвао представнике Унпрофора и муслимана на састанак у хотелу „Фонтана”. Представнику муслимана рекао је да је хтео да добије, цитирам: „Јасан став да ли желите да останете, опстанете или нестанете, у вашим рукама је судбина вашег народа не само на овом простору” – навео је судија Квон.

Веће је сматрало да је оптужени крив за гранатирање Сарајева и снајперске нападе на цивиле и да је то користио као вид терора. Од краја маја 1992. до октобра 1995. године српске снаге држале су положаје на брдима, а намерно су гађани цивили док су ишли по воду, ходали по граду и користили јавни превоз. Пуцало се на децу док су се играла, возила бицикле и ишла у школу. У граду је рањено и убијено на хиљаде цивила, утврдио је суд. Веће је такође закључило да је Караџић крив за узимање припадника УН као талаца.

 
Osvrt Mustafe Drnišlića u "STAV"-u
Petak, 15 Ožujak 2019 20:20

 

BazdoVelikosrpsko bazduljanje

Mustafa Drnišlić, Sarajevo

(Na fotki nije Gospodin Drnišlić, ne daj Bože. To je fotka "od Muarema")

Zanimljiva je uloga koju Muharem Bazdulj igra u (veliko)srpskom društvu. Kao javna ličnost, Bazdulj ima funkciju nominalno muslimanskog smokvinog lista, čija je svrha pokriti razne sramotne dijelove srpske prošlosti i sadašnjosti te ih učiniti prihvatljivim za publiku svih nacionalnosti.

Tako je, recimo, Bazdulj bio član žirija koji je lani u Višegradu, tom dvostrukom bošnjačkom stratištu, uručio književnu nagradu četničkom vojvodi Bori Čorbi, a tako i ovih dana glumi “cigansku mečku” koja svojim plesanjem na zvuke Marša na Drinu treba legitimizirati brutalnu srbijansku okupaciju Bosne i Hercegovine iz 1918. godine i prikaže je kao čin koji je pozdravilo i s radošću dočekalo i “muslimansko i rimokatoličko” stanovništvo.

Upravo je to jedan od ciljeva putujuće postavke “Banjaluka 1918” otvorene u Užicu, priređene od Arhiva Republike Srpske, a čijem je otvaranju, kako prenosi Politika, prisustvovao i Bazdulj u ulozi “književnika”.

Prilikom otvaranja postavke Bojan Stojnić, direktor Arhiva Republike Srpske, naglasio je da je Banja Luka ulaskom prvih srbijanskih trupa 21. novembra 1918. godine dočekala “slobodu” nakon “vijekova okupacije”, a kao posebno značajan datum naglasio je 27. novembar te godine kada je, po njemu, došlo do “ujedinjenja Banje Luke sa Kraljevinom Srbijom”, prilikom čega su se Srbi zapadno od Drine našli u zajedničkoj državi s braćom iz Srbije, a što su, navodno, s velikom radošću dočekali i “rimokatolici i muslimani”.

Pomoćnik ministra kulture u Vladi Srbije Dejan Masliković transplantirao je ovaj revizionistički sentiment u sadašnjost pa je pozdravio praksu udruživanja ustanova kulture na onim prostorima na kojima žive Srbi, tj. na cijelom “srpskom kulturnom prostoru”.

Šta je tačno taj (veliko)srpski kulturni prostor, koje su mu dimenzije i obuhvata li on “sve ono gdje je makar jedan srpski grob”, Masliković nije pojasnio. Ali je zato najavio “povelju o definisanju srpskog kulturnog prostora” koju će potpisati “Republika Srpska i Republika Srbija”. Samo iz ovakvih skandaloznih izjava, ako već ne iz same prirode ovakve postavke, svakome bi trebalo biti jasno da je riječ o manifestaciji koja je sasvim velikosrpske prirode.

Bazdulj je već pokazao da nema nikakvih problema niti moralnih dilema da učestvuje u ovakvim, ali i daleko skandaloznijim balovima povampirenog velikosrpstva, no ima neke poetske pravde u tome da Bazdulj, kolumnist beogradske Politike i sarajevskog Oslobođenja, notoran po svojoj srbofiliji i očajničkim pokušajima da bude prihvaćen od beogradskih književnih krugova, pozive na ovakve manifestacije dobija jedino zato što je Muharem, te stoga za srpsku javnost ipak onaj “Drugi”, onaj koji će upravo tom svojom drugošću amnestirati i legitimizirati srpski ekspanzionistički šovinizam.

Naravno, nije potrebno spominjati da je baš onoliko koliko je “ciganska mečka” žalosno stvorenje slomljena duha, isturpijanih zuba i pandži koje hoda na dvije noge da bi dobilo kocku šećera ustvari užasna parodija istinskog medvjeda iz divljine bosanskih planina, toliko i Bazdulj tek žalosna hodajuća travestija i karikatura bošnjačkog intelektualca i književnika.

Da je neko drugo vrijeme i da su neke druge okolnosti, Muharem bi se vjerovatno zvao Mustafa, a prezivao Mulalić. Ipak ne treba potcjenjivati mentalne i duševne procese koji potresaju Bazdulja jer smo nedavno bili svjedoci kako je Vildana Selimbegović, urednica sarajevskog Oslobođenja, lista u kojem upravo Bazdulj ima stalnu kolumnu, veličala Vojislava Kecmanovića Đedu, srpskog dobrovoljca velikosrpskih balkanskih ratova, a demonizirala zlatnog ljiljana Nusreta Šišića Dedu, heroja odbrane Sarajeva od JNA i ostalih velikosrpskih hordi.

Velikosrpski duh očigledno i dalje bazdulja nad Sarajevom i ostalim slobodnim teritorijama Bosne i Hercegovine i traži prigodne glave i tijela da se u njih spusti, pogotovo one iz kojih nikada i nije baš sasvim izvjetrio.

(Ovaj osvrt gospodina Mustafe Drnišlića prenesen je iz časopisa STAV, svakako uz dopuštenje glavnog urednika Filipa MUrsela Begovića kojem se, kao i autoru teksta, od srca zahvaljujemo.)

 
Osujećena akcija hrvatskih špijuna u BiH
Petak, 15 Ožujak 2019 09:45

 

Dragan MekticMektić: Hrvatski obavještajci vrbovali selefije da nose oružje u mesdžide, u akciji učestvovao Mato Đaković

N. Pobrić

Informaciju o aktivnostima hrvatskih obavještajaca u Bosni i Hercegovini, koji su vrbovali pripadnike selefijskog pokreta u našoj zemlji da prenose oružje u lokalne mesdžide, kako bi isto kasnije bilo pronađeno te kako bi optužbe predsjednice Republike Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović o postojanju 10.000 radikaliziranih osoba i terorističkih kampova u Bosni i Hercegovini bile potvrđene, za Faktor je potvrdio ministar sigurnosti Dragan Mektić.

Tu informaciju, prema kojoj cijelu akciju koordinira hrvatski konzul u Tuzli Ivan Bandić, objavio je portal Žurnal, a njenu realizaciju su spriječile bh. sigurnosne službe.

- Unazad nekoliko godina smo zadokumentirali, odnosno došli do saznanja da hrvatska služba radi na vrbovanju naših državljana. Tu je u BiH angažiran hrvatski konzul u Tuzli Ivan Bandić te još određeni broj lica koji su pokušali da zakombiniraju jednu obavještajnu operaciju u vezi s naoružavanjem selefija ovdje - kazao je Mektić za Faktor.

To je, dodaje Mektić, povezano sa izjavom predsjednice Republike Hrvatske Kolinde Grabar-Kitarović o postojanju 10.000 radikaliziranih osoba u BiH te o postojanju terorističkih kampova.

- Ja sam reagirao i demantirao je. To je jedna najobičnija glupost i izmišljotina. Mi imamo saradnju sa Sigurnosno-obavještajnom agencijom Hrvatske i oni nam nikad tako nešto nisu prenijeli ili dali bilo kakav podatak da tako nešto postoji. Poslije je trebalo nju na neki način opravdati od jedne blamaže i "dokazati" da se ipak selefije naoružavaju i da se dovode u vezu sa naoružavanjem – izjavio je Mektić.

Da je ta operacija bila uspješna, u BiH bi se, tvrdi ministar sigurnosti, zakucao posljednji ekser i izbio bi se svaki argument da u našoj zemlji nema kampova i terorističkih obuka te da se "mi ovdje borimo protiv terorizma i svih vidova ekstremizma".

- BiH bi bila brutalno diskreditirana i ispostavilo bi se da je tačna priča hrvatske predsjednice da je BiH prostor na kojem postoje teroristički kampovi – kazao je Mektić.

Dodaje da su u cijeloj priči učestvovali i akteri iz bh. entiteta RS.

- To je bio pokušaj proigravanja jedne poprilično osmišljene kombinacije i to smo pratili jedan duži vremenski period te prozreli tu namjeru. Spriječili smo da se ona realizira. Ovdje je bio uključen novinar Mato Đaković, koji je čak za obavljanje tih poslova koristio diplomatsko vozilo Ivana Bandića – tvrdi Mektić.

(Ovaj tekst je prenesen sa sajta faktor.ba od 13.3.2019. Zahvaljujem se prijatelju koji mi je poslao ovaj link. )

 
Govor Bogića Bogičevića
Utorak, 12 Ožujak 2019 09:43

 

Bogic BogicevicNe može uvijek biti hladno

Redakcijski prilog časopisa “STAV”, Sarajevo

Prvi mart se obilježava kao Dan nezavisnosti Bosne i Hercegovine od 1992. godine. Naime, 29. februara i 1. marta 1992. godine u Bosni i Hercegovini je održan referendum o nezavisnosti bivše SFR Jugoslavije. Većina Bosanaca i Hercegovaca izjasnila se tada pozitivno – glasali su za demokratsku i nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, državu ravnopravnih naroda i građana. Povodom Dana nezavisnosti BiH, predavanje na Sarajevskom univerzitetu održao je Bogić Bogićević, bivši član Predsjedništva SFRJ i jedna od najvažnijih ličnosti u novijoj historiji naše zemlje. Stav integralno prenosi Bogićevićevo predavanje.

Obilježavamo 1. mart, Dan nezavisnosti Bosne i Hercegovine, jedan od najznačajnijih datuma u našoj historiji. Dan kada se više od dvije trećine građana BiH izjasnilo za demokratsku i neovisnu BiH. Na referendumu je glasalo 2.073,568 glasača, izlaznost je bila 64 posto, za nezavisnost je glasalo 97 posto onih koji su izašli na referendum, uz sve konstrukcije koje su mu prethodile. Referendum je organizovan na prijedlog međunarodne zajednice i bio je uslov za međunarodno priznanje države BiH. I poslije toliko godina, ovaj datum se obilježava samo u jednom dijelu BiH, u Federaciji BiH. Šta se sve događalo od prvih višestranačkih izbora do 1. marta 1992. godine i od tog 1. marta do danas?

Bilo je to vrijeme pada komunizma, ujedinjenja Njemačke, raspada Jugoslavije i Čehoslovačke. Snagom oružja, trijumfovale su nacionalne mržnje i zahtjevi za definitivnom podjelom BiH, za uništenjem njenog multietničkog bića. Rušilo se sve ono što je vjekovima slagano u mozaik zajedničkog života. Prvi izbori održani su 1990. godine. Ubjedljivu pobjedu odnijele su tri nacionalne stranke, SDA, SDS i HDZ. Kampanju su vodili sa ciljem skidanja komunista sa vlasti, tvrdeći da će se narodi lako dogovoriti. Nakon konstituisanja vlasti, nije bilo lakih dogovora.

Dvanaestog marta 1991. godine Predsjedništvo SFRJ trebalo je da usvoji odluku o vanrednom stanju u Jugoslaviji. Ustvari, bio bi to vojni puč, bila bi to odluka o produžetku rata u Jugoslaviji. Istog dana trebalo je da vojska preuzme vlast i u skladu sa naredbom Vrhovne komande pokrene svu vojnu mašineriju, 200 hiljada vojnika i oficira, bez rezervnog sastava, 550 borbenih aviona i helikoptera, hiljade tenkova, topova… Odluka bi bila legalna, u skladu sa Ustavom, ali bi bila u službi Slobodana Miloševića. Dvadeset i šestog marta 1991. godine u Karađorđevu je održan sastanak hrvatskog predsjednika Franje Tuđmana i srbijanskog predsjednika Miloševića, a drugi sastanak održan je u Tikvešu kod Osijeka. Iako nisu ostavili materijalne dokaze, prema svjedočenju njihovih saradnika, u dugim šetnjama tokom sastanaka dogovarali su podjelu BiH. Tuđman je tražio obnavljanje granica hrvatske banovine, a uz to mu je Milošević ponudio Bihać, Veliku Kladušu i Cazin, rekavši da to njemu ne treba jer je to “turska Hrvatska”.

Tuđman je rekao da je BiH povijesni apsurd iako bi, kao historičar, morao znati da je BiH starija od svih njenih naroda. U 14. vijeku nije bilo Bošnjaka, Srba i Hrvata, ali je postojala Bosna. Tuđman je kazao kako bi Milošević sa srpskom republikom riješio 90 posto srpskog nacionalnog pitanja, a da bi on sa Herceg-Bosnom riješio hrvatsko nacionalno pitanje. Granice bi bile uspostavljene u skladu sa sporazumom Cvetković-Maček iz 1939. godine. Formirani su timovi za crtanje karata podijeljene BiH, na čijem su čelu bili, sa hrvatske strane, Dušan Bilandžić, a sa srpske strane Smilja Avramov. Timovi su imali tri runde razgovora u Beogradu i Zagrebu, ali se nisu uspjeli dogovoriti. Tuđman i Milošević nikada nisu jedan protiv drugog loše govorili. I kada je bombardovan Vukovar, kada je bombardovan Dubrovnik i kada su vođene vojne operacije “Oluja” i “Bljesak”, bili su u stalnom telefonskom kontaktu. Tokom rata sreli su se 48 puta, uglavnom na međunarodnim konferencijama, a Tuđmanov šef kabineta često je odlazio u Beograd kod Miloševića. Tamo je bio čak i nekoliko dana poslije vojne operacije “Oluja”.

 
Osvrt Vuka Draškovića
Nedjelja, 10 Ožujak 2019 10:39

 

Vuk DraskovicQuo vadis, Serbia

Vuk Drašković, Beograd

Još nije odlučen ishod bitke između Istoka i Zapada, dramatično započete devetomartovskim demonstracijama pre dvadeset i osam godina, najvećim i neponovljivim demonstracijama u istoriji Beograda i Srbije. Toga dana, a bila je subota i duvala je košava, predsednik Srbije Slobodan Milošević i komunistički generali tadašnje JNA, na goloruke demonstrante poslali su više od deset hiljada do zuba naoružanih policajaca, eskadrone službi bezbednosti, konjicu, dresirane pse, polubojne otrove i tenkove. Zahtev demonstranata, koji je istakao Srpski pokret obnove, da se oslobodi „TV-Bastilja“, fabrika mržnje i laži, koja je bila propagandni oslonac režima, protumačen je, i to sa pravom, kao pucanj u srce jednog poretka fanatika slepih za stvarnost toga vremena.

Pao je Berlinski zid, ujedinila se Nemačka, raspadao se Varšavski pakt, glasnost i perestrojka Mihaila Gorbačova kidale su boljševičku despotiju u Sovjetskom Savezu, a Jugoslavija se tresla u svojim temeljima. Da bi se sprečio raspad te velike države, iz Brisela su stizale ponude o njenom brzom učlanjenju u EU (tada Evropsku zajednicu), a iz Vašingtona je obećavano i hitno pristupanje Jugoslavije NATO alijansi, uz ogromnu novčanu podršku za korenite demokratske reforme u zemlji.

Srbija koja je sve to prihvatala i tražila odvezivanje od Istoka i komunističkog mrtvaca bila je Srbija Devetog marta. Upravo zbog toga je toj Srbiji Zapada režim pokazao sve svoje otrovne zube i polomio ih tog nezaboravnog dana u beogradskom okršaju između Davida i Golijata. Pala je „TV-Bastilja“, pao je ministar policije, ali većinska Srbija, hipnotisana propagandnim strahovima od antisrpskog Zapada, od dušmanskih namera Berlina i Vatikana, nije progledala, nije se osvestila i ustala. Istovremeno, mnogi u opoziciji pad „Bastilje“ proglasili su za pobedu i sebe slavili kao pobednike, a Srpski pokret obnove, sazivača i glavnu snagu devetomartovske bune, označavali kao stranku ekstremista.

Tajne službe komunističkog poretka uspešno su obavile svoje podzemne radove i kupile vreme grogiranom Slobodanu Miloševiću. Stranka komunističkih generala, koju tada vodi njegova supruga, podržava puč komunističkih generala u Moskvi protiv Mihaila Gorbačova. U rezidenciji predsednika Srbije proslavlja se uspeh pučista, sa nadom da će, veoma brzo, valjak Crvene armije krenuti ka Berlinu, da će skršiti sve prozapadne kontrarevolucije u zemljama Istočne Evrope, i da će taj valjak preći i preko Srbije i Jugoslavije.

Kontraudar Borisa Jeljcina i zabrana tamošnje komunističke partije, komunistički autisti u Beogradu nisu prihvatili i kao sopstveni kraj. Povukli su vojsku iz Slovenije, a ideologiju odbrane komunizma zamenili su, preko noći, odbranom srpskih teritorija u Jugoslaviji. Toj nesrećnoj državi više nije bilo spasa. Prvi put od 1918, od stvaranja Jugoslavije, hrvatski secesionizam i srpski etatizam imali su isti cilj.

 
Pas na lancu hrani gazdu!!!!
Četvrtak, 07 Ožujak 2019 21:03

 

Alison WeirTrilijarde dolara za Izrael

Amir Telibećirović, Sarajevo

Bivši predsjednik SAD-a Barack Obama, potpisao je memorandum kojim se obezbjeđuje da Izrael unaprijed ima ugovorne isporuke, tako što bi od 2019. Godine, pa nadalje, primao 10,41 miliona dolara dnevno. Izračunom je pokazano da Izrael prima veće novčane iznose od SAD-a nego cijela Afrika. Inače, cionistička država dobija kompletan iznos na početku godine umjesto po kvartalima kao u drugim zemljama. Materijala na ovu tematiku ima dovoljno za pogolemu knjigu, pa je američka autorica Alison Weir, inače otvorena kritičarka američke potpore Izraelu, objavila svoju publikaciju o tome.

Ogromnim - (blago rečeno) novčanim iznosima koje Izrael prima iz budžeta SAD-a ne bavi se baš puno istražitelja i novinara. Alison Weir je američka spisateljica i novinarka iz San Diega koja se prilično detaljno posvetila istraživanju količine finansija koje država Izrael prima iz SAD-a. Ona je izvršna direktorica organizacije pod nazivom "If Americans Knew" ili "Kada bi Amerikanci Znali." Nakon njene prve posjete pojasu Gaze i okupirane Zapadne Obale u Palestini, 2001. godine, Alison se vratila u SAD gdje je počela da otvoreno piše o tome kako su mnogi Amerikanci nesvjesni taoci države Izrael i cionističke ideologije. Veliki broj Amerikanaca zna za američku potporu Izraelu, ali mnogi ne znaju konkretne detalje u vezi sa naoružanjem i pogotovo u vezi sa gigantskom finansijskom podrškom. Alison je stoga objavila knjigu naslova "Against Our Better Judgement: How the U.S. was used to create Israel," u kojoj objašnjava kako su Sjedinjene Američke Države iskorištene za stvaranje Izraela. Knjiga je izazvala dovoljno interesa pa je Alison Weir poslije objave knjige pozivana da gostuje i drži predavanja na pojedinim američkim univerzitetima, o istoj temi. Time je omogućila sebi dodatne finansije i podršku sličnomišljenika da osnuje spomenutu organizaciju. Za organizaciju Weirova kaže da nemaju partijsku podlogu, niti oni sami podržavaju neku političku stranku. Samo žele da se zaustavi stradanje palestinskih civila, naročito djece, i da se smanji finansijska te oružana pomoć Izraelu, ukoliko već ne može da se ukine, potencirajući i dalje činjenicu da se tako veliki novčani iznosi mogu iskoristiti humanije i praktičnije.

Šest od deset Amerikanaca kao uspjeh

Okupivši oko sebe i druge aktiviste sa istom idejom, među kojima ima i Jevreja što nisu naklonjeni Izraelu niti cionizmu, ova organizacija pravi letke, postere, majice, brošure sa objašnjenjima šta se događa u Izraelu i Palestini, te koliko su prosječni Amerikanci iskorišteni za takve stvari. Pored ostalog, preko ove organizacije se mogu nabaviti unikatni umjetnički radovi palestinske djece. Otvoreni su za javno predavanje bilo gdje u svijetu, ne samo u SAD-u, ko god pokaže interes i ko ih pozove. Zato je Alison već ostvarila kontakte za svoja predavanja i na drugim kontinentima. Pored detaljnih predstavljanja novčanih sredstava koja se iz Amerike šalju u Izrael, Alison je došla i do statističkih podataka o broju ubijenih Palestinaca u odnosu na Izraelce, te o broju prognanih u odnosu na doseljene Izraelce, kao i o uništenoj infrastrukturi, otkrivši da je ogromna disproporcija u pitanju, veća od one koja se povremeno spomene u glavnim medijskim centrima. Koriste se različiti izvori podataka. Među ostalima to su, B'Tselem - Izraelski Centar za Ljudska Prava na Okupiranim Teritorijama, zatim IMEMC news - Međunarodni Medijski Centar za Srednji Istok i organizacija 'Remember This Children' koja se bavi uglavnom stradanjem djece na Bliskom Istoku, posebno u Palestini. Također, otvoreni su za podatke pojedinaca na samom terenu, neovisno od toga odakle su. Neki izvori podataka su ostali neotkriveni. Javna prezentacija ovih podataka je već pokazala rezultate na terenu, jer prema statistikama, navodno 6 od 10 Amerikanaca sada već smatra da SAD pretjerano puno finansija daje Izraelu, pored ostalog i zato što se taj novac koristi za ubijanje civila i za otimačinu i progone. Dobar dio tih sredstava se izdvaja od američkih poreznih obveznika.

Ubitačna statistika

Evo nekih od značajnijih statističkih podataka do kojih je Alison Weir preko svoje organizacije "If Americans Knew" došla:

- Od oktobra 1973. godine, Washington je snabdijevao Izrael više nego bilo koju drugu državu pojedinačno. Od 1976. godine, izravna američka vojna i finansijska pomoć za Izrael postala je veća od bilo kakve donacije uručene bilo gdje od drugog svjetskog rata do danas. Samo u 2003. godini, Izrael je primio više od 140 milijardi dolara američke pomoći. Istovremeno, Izrael je industrijski dovoljno razvijen tako da nema potrebe taj novac previše ulagati u svoje industrijske pogone. Većina sredstava ode na vojsku i naoružanje pa onda na internacionalne izraelske lobije, od Hollywooda, reklamne kampanje do farmaceutike i lanca prehrane. Također, izraelske kompanije na ovaj način kupuju i američke tvrtke te koriste njihova dobra na američkom terenu. Dio sredstava se koristi i za kontinuiranu izgradnju nelegalnih stambenih blokova na zemljištu otetom od Palestinaca.

- Prethodni predsjednik SAD-a Barack Obama, potpisao je memorandum kojim se obezbjeđuje da Izrael unaprijed ima ugovorne isporuke, tako što bi od 2019. godine primao 10,41 miliona dolara dnevno. Ovo je potvrdio i specijalista za bliskoistočne poslove Jeremy M. Sharp, koji je radio i u američkom kongresu. On je u svojoj studiji na ovu temu napisao da su potraživanja Izraela od Amerike za 2019. godinu tri milijarde i tristo hiljada miliona dolara, a za svoje raketne sisteme Izrael traži još 500 miliona dolara godišnje.

- Izrael ima između sedam i osam miliona stanovnika, sa ličnim dohotkom po glavi stanovnika i sa životnim standardom sličnim Evropskoj Uniji. Stopa nezaposlenosti je oko 5.8% što je signifikantno manje nego u SAD-u gdje se kreće oko 7.3%. SAD su slale finansijsku pomoć i mnogim državama u Africi, Južnoj Americi i Aziji, ali daleko manju od novca za Izrael iako te države imaju dosta više stanovništva nego Izrael, i slabiju ekonomiju. Izračunom je pokazano da Izrael prima veće novčane iznose od SAD-a nego cijela Afrika. Inače, Izrael dobija kompletan iznos na početku godine umjesto po kvartalima kao u drugim zemljama.

- SAD daju Egiptu i Jordanu 1.6 miljardi dolara godišnje u zamjenu za njihove mirovne sporazume sa Izraelom. Moguće je da to uključuje i saradnju sa Izraelom uzevši u obzir da su egipatska policija, a povremeno i vojska, bile uključene u pronalaženju i zatvaranju (uništavanju) podzemnih tunela za opskrbu opkoljenih Palestinaca i za Hamas, a koji su prokopavani od Gaze do Egipta.

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 4 od 85

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search