LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Komentari
Masovna epidemija falsificiranja diploma – eklatantni primjeri falsifikatora
Četvrtak, 17 Siječanj 2019 21:25

 

Ministar lazna diplomaJoš jedan uspjeh novinara ŽURNALA: Ministar koji je falsifikovao diplomu podnio ostavku

Autor: S.M.

 

(na fotki je mini-star!)

Ministar Nudžeim Džihanić iz Goražda u početku je negirao da je falsifikovao diplomu. Potom je na sudu priznao krivicu a u konačnici slučaja koji je otkrio Žurnal Džihanić je podnio ostavku na mjesto ministra finansija

Ministar Nudžeim Džihanić, osuđen zbog falsifikovanja fakultetske diplome, podnio je ostavku i ministarstku poziciju stavio na raspolaganje

Stranci demokratske akcije, potvrdio je Džihanić za Žurnal. Žurnal je u septembru 2016. godine prvi pisao o Džihanićevom slučaju. Nakon istrage

goraždanske policije i optužnice, Džihanić je priznao krivicu i osuđen je na uslovnu kaznu od tri mjeseca.

Sud je Džihanića proglasio krivim jer "nije ni stekao stručno zvanje diplomirani ekonomist, niti mu je izdata diploma" kada je u oktobru 2010. godine "sa

sačinjenom lažnom diplomom zasnovao radni odnos na neodređeno vrijeme u javnom preduzeću Bosnasko-podrinjske šume", navodi se u presudi.

Za Žurnal kaže da mu sud nije zabranio da i dalje bude ministar ali je ostavku podnio iz moralnih razloga nakon “velike medijske hajke”.

- Ja sam dao svoj mandat na raspolaganje stranci – kaže Džihanić i objašnjava da je sam donio takvu odluku i da ostavka od njega nije tražena

izSDA: Prvo sam svoj mandat ponudio stranci jer me je SDA i imenovala.

On nije mogao komentarisati u kojem će roku SDA odlučiti o njegovoj ostavci.

Diplome lete u nebo

Kada se 2008. godine zaposlio u javnom preduzeću Bosansko-podrinjske šume u Goraždu, Džihanić je priložio diplomu Ekonomskog

fakulteta u Sarajevu. Poslije je Džihanić postao šefom Sektora za ekonomsko-finansijske poslove u ovom preduzeću a u januaru 2015.

godine SDA ga predlaže za ministra finansija u Vladi Bosansko-podrinjskog kantona.

U biografiji koju je Džihanić priložio prilikom imenovanja on je naveo kako je diplomirani ekonomista a diplomu je stekao na

Ekonomskom fakultetu u Sarajevu.

Nakon istrage goraždanske policije, po anonimnoj prijavi koju su dobili nedugo nakon što je Džihanić imenovan za ministra, utvrđeno

je da on posjeduje lažnu diplomu.

Na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu jeste studirao, ali nikad i diplomirao. Pritisnut dokazima, ministar mijenja svoju biografiju.    

"Nikakvu falsifikovanu diplomu nisam nabavio da bih je upotrijebio kao pravu", ispričao je Džihanić inspektorima i dodao da mu je

predloženo da u Bosansko-podrinjskim šumama obavi pripravnički staž.

"Saopćio sam im da sam apsolvent na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu", rekao je tada Džihanić, te dodao da je, prilikom prvog

zaposlenja, priložio potvrdu o studentskom statusu.

No, direktor Šuma Kenan Kanlić, poslao je obavijest Skupštini kantona iz koje je vidljivo da je ministar Džihanić prilikom zaposlenja u tom javnom

preduzeću umjesto potvrde o studiranju dostavio diplomu Ekonomskog fakulteta u Sarajevu.

Tu diplomu, kao i radnu knjižicu u kojoj je bila upisana diploma sa sarajevske Ekonomije, Džihanić je  preuzeo 13. januara 2015.godine, nakon što je

imenovan za kantonalnog ministra finansija.

O tom preuzimanju postoje i dvije službene zabilješke koje je potpisao i sam Džihanić. No, kada je policija počela istraživati spornu diplomu, ministra je

zadesila nezgoda.

"Nakon što sam podigao dokumente javnog preduzeća Bosansko-podrinjske šume, desilo mi se to da sam ih ostavio na krov automobila zajedno sa

radnom knjižicom. Odvezao sam se automobilom i kasnije sam shvatio da sam izgubio sporne dokumente", ispričao je Džihanić i dodao da je "narednog

dana  podnio zahtjev za izdavanje duplikata radne knjižice".

U novoj radnoj knjižici ministra Džihanića je pisalo da je ekonomiju diplomirao na Internacionalnom univerzitetu u Brčkom. I to 2013. godine. Sarajevska

diploma iz 2008. godine je iščezla. Diploma na osnovu koje se ministar prvi put zaposlio, položio pripravnički i izborio za poziciju ministra.  

Ministar se pred policijom uopće nije sjećao da je svojeručno potpisao službenu zabilješku u kojoj piše da je 13. januara prošle godine preuzeo diplomu

Ekonomskog fakulteta u Sarajevu izdatu na ime Nudžeim Džihanić.


Šta je problem?

U razgovoru za priču Žurnala, u kojoj smo prvi objavili informacije o falsifikovanju diplome ministra Džihanića, on je objašnjavao da je u Bosansko-

podrinjske šume primljen kao apsolvent i da je kasnije diplomirao te da "ne zna šta je problem".

Na pitanje da li je prilikom imenovanja na mjesto ministra priložio svoj CV u kojem se navodi da je diplomirani ekonomista sa Ekonomskog fakulteta u

Sarajevu kao i da li je nakon što je imenovan za kantonalnog ministra finansija spornu diplomu preuzeo i pri tome potpisao službenu zabilješku, ministar

je ostao pri svojoj tvrdnji.

- O nikakvoj lažnoj diplomi se nije radilo, ja sam bio u statusu apsolventa, 2013. godine diplomirao i to je to – rekao je Džihanić u septembru 2016.

godine novinarima Žurnala.

Tužilaštvo Bosansko-podrinjskog kantona podiglo je u novembru 2016. godine optužnicu protiv Džihanića zbog falsifikovanja diplome.

U februaru 2017. godine u Žurnalu smo objavili kako je Džihanić priznao krivicu i postigao nagodbu sa tužiocem. Osuđen je na uslovnu kaznu.

Nekoliko sedmica nakon presude, Džihanić je podnio ostavku na mjesto ministra.

(Ovaj tekst o ministru-prevarantu prenesen je sa sajta Žurnal.info, od 22.2.2017. uz dopuštenje Redakcije. Zahvaljujem se raji iz Žurnala.)

 
Još nešto o beogradskim falsificiranim diplomama
Utorak, 15 Siječanj 2019 09:00

 

Jahja FehratovicJoš jedan falsifikat

Jahja Fehratović

“Sandžak” – Dok Bošnjaci Sandžaka preskaču prepreku za preprekom u užurbanom šprintu ka potpunom zaokruženju odbrambenih mehanizama samozaštite od režimskih nasrtaja na njihovo jedinstveno nacionalno tkivo, usijane glave i dalje pokušavaju zapaliti tribine i, makar lupajući kašikama u tendžere, izvući svoj propali projekt iz beznadežne situacije.

Jer, jako je nezgodno i valja odgovarati pred publikom za sva pogrešna rješenja, truhlu koncepciju, niz niskih udaraca, ali nadasve potcjenjivanja protivnika koji, iako sastavljen isključivo od domaćih igrača, superiorno vlada svakim pedljom terena. Ne pomažu ni potkupljene sudije, ni prljava igra, ni poništavanje golova, ni namještanja slobodnih udaraca i penala – jednostavno stasala je pobjednička generacija, koja uz svog kapitena, svako malo zatrese mrežu skupo plaćenog protivničkog golmana. Već je i najstrastvenijem režimskom navijaču postalo jasno kuda vode jeftini trikovi uspaničenog rukovodstva državnog tima, a ponosni bajraktari slobode bošnjačkoga naroda odavno čitaju i agresivnu i pasivnu strategiju protivnika i taktički mudro odgovaraju na svaki pokušaj ugrožavanja svog dijela terena.

Jedna od najstarijih režimskih mućak-taktika jeste falsificiranje autohtonih bošnjačkih vrijednosti da bi se isti obesmislili i doveli u pat-poziciju paralelizmom. Tu strategiju rabe još od vremena Kralja Aleksandra i skopske Kraljeve medrese, koja je bila formirana da bi se školovali duhovnjaci po mjeri vlasti. Istu taktiku pokušali su primijeniti i zadnjih godina u Sandžaku, tvoreći paravjerske institucije s ciljem slabljenja i uništenja jedinog preostalog autonomnog i slobodarskog dijela bošnjačkog bića. Pedeset godina infiltracije udbaških kadrova unutar Islamske zajednice pokazalo se nesposobnim da se kontrolira energija regeneracije i izgradnje vjerskog i nacionalnog identiteta Bošnjaka. Država je morala mijenjati taktiku, izvući istrošene polutane iz tog nezaustavljivog progresivnog pokreta i stvoriti im ambijent u kom će nastaviti obavljati kvislinšku misiju. Dobrom čitaču nije mogla promaći najava takvih scenarija ravno godinu dana prije otvorene agresije na institucije Islamske zajednice. Naime, gostujući 2006. godine u emisiji Ključ na RTS-u sa Slavenkom Terzićem i Muhamedom Jusufspahićem, Darko Tanasković je izjavio: „Vlast mora uspostaviti kontrolu nad obrazovnim i odgojnim institucijama Islamske zajednice.“

Dakle, još tada je najavljen rat Islamskoj zajednici i sugeriran glavni razlog tog rata: uspostava kontrole nad obrazovnim i odgojnim institucijama koje nisu pod direktnim patronatom režima, odnosno onim institucijama u kojima se mladi muslimani obrazuju bez grča i konstantnog nametanja inferiornog odnosa spram srpskog naroda. Nije bilo moguće odjednom neprimjetno ovladati ni Medresom ni Fakultetom za islamske studije, pa čak ni obdaništima Reuda i Wildan. To je, prema scenariju, trebao biti drugi korak invazije na IZ. Nakon neuspjeha prve faze, direktnog udara na IZuS, postalo je jasno da nikada neće ispuniti ni drugu. Zato se krenulo u formiranje paralelnih obrazovnih institucija čiji je cilj legalizacija pečata da bi se davale diplome beogradskom kadru koji će imati zadatak da duhovno unakazi muslimansku mladež i obesmisli one vrijednosti islama koje se sadrže u samom fundamentu te religije: moral, iskrenost, ponos, čast i dostojanstvo. Ali ne samo to, napuštanjem IZuS saradnici beogradskog režima su praktički ostali bez vidljivih izvora primanja što je dodatna opasnost da se stopostotno raskrinkaju. Ako neko živi luksuzno a nema vidljivih izvora primanja, postaje očigledno da je na nečijem tajnom platnom spisku, u ovom slučaju državne bezbjednosti.

Da bi njihova primanja imala makar prividan smisao, država je nelegitimno iz Vladine komisije za vjeronauku isključila prof. dr. Mevluda Dudića i trideset devet vjeroučitelja IZuS iz srbijanskog obrazovnog sistema da bi na njihova mjesta postavila nekvalificirana i kriminogena lica. Time su zadovoljeni apetiti niskorangiranih saradnika DB-a iz redova paravjerske tvorevine. Pozicija krupnijih agenata nije omogućavala takvo što, njih je trebalo uzdići na „akademski nivo“, formiranjem nekakve visokoškolske ustanove koja će visokoprofiliranim agentima davati pravni okvir djelovanja, ali i pokušati parirati FIS-u. Da apsurd bude veći, formiraju se Beogradski islamski fakultet i njegovo istureno odjeljenje u Novom Pazaru u martu mjesecu i navodno dijeli šezdeset pet indeksa studentima bez ikakvog prijemnog ispita i raspisanog konkursa. Falsifikat je na samom početku raskrinkan ne samo spomenutim činjenicama već i kadrovskom strukturom. Na čelu te institucije postavljen je provjereni udbaški kadar koji se javno hvalio po Novome Pazaru da je kupio i magistarsku (4500 DM) i doktorsku (9000 DM) diplomu, te nudio istu stvar potencijalnim kupcima.

Na koncu, država ovakvim falsificiranjem želi postići još jednu stvar. Ona je obavezna iz budžeta odvajati sredstva za finansiranje crkava i vjerskih zajednica. Stvaranjem paralelnih institucija, režim će upumpavati novac u njih i prati ga kako bi izbjegao obavezu davanja istog legitimnim i autohtonim predstavnicima muslimana IZuS, kao što su nedavno pokušali oduzeti stipendije studentima FIS-a. Doduše, država ionako nije vraćala sredstva vjernika kao poreznih obveznika IZuS, već je isti prosljeđivala SPC i njezinim ispostavama u susjednim državama.

Nezamislivo je da poreska sredstva građana Srbije idu za finansiranje institucija drugih država. Ali, Srbija je zemlja apsurda, srbijanski režim fabrika falsifikata, a ideološka osnovica velikosrpskih projekata fašisoidna potka sadržana u programima Načrtanija Ilije Garašanina, Homogenoj Srbiji Stevana Moljevića, Instrukcijama Draže Mihajlovića, Memorandumu Sanu, tajnom Memorandumu II SANU i Nacionalnoj strategiji očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu koju je Vlada Srbije usvojila kao dio zakona ZOD 2011. godine.

(Ovaj osvrt Jahje Fehratovića prenesen je sa sajta SANDŽAK PRESS od davnog 12.4.2011)

 

 
Lažne diplome u policiji BiH
Subota, 12 Siječanj 2019 08:43

 

MUP-SATri službenika sarajevske policije imala nevalidne diplome, slijede otkazi

 

Ibro Čavčić

Tri dugogodišnja službenika Policijske uprave Ministarstva unutrašnjih poslova Kantona Sarajevo, utvrđeno je prilikom sigurnosnih provjera, imala su nevalidne diplome srednje škole, saznaje Klix.ba.

Diplome policijskih službenika Nezira Lihovca, Stjepana Marića i Melise Koro, kako saznajemo, stečene su na sumnjiv način u školama izvan Sarajeva, a nevalidne diplome otkrivene su na osnovu sigurnosnih provjera za pristup tajnim podacima.

U Tužilaštvu KS nam je potvrđeno da postoje predmeti u vezi sa krivotvorenim diplomama navedenih službenika Policijske uprave Ministarstva unutrašnjih poslova KS. Sada će, kazuju naši izvori iz MUP-a KS, uslijediti i otkazi.

MUP KS, koje nije zaobišla afera sumnjivo stečenih diploma, ima mogućnost sigurnosnih provjera za pristup tajnim podacima, što sa ostalim kantonalnim institucijama nije slučaj. Može se samo naslutiti koliko takvih slučajeva ima u ostalim ustanovama KS.

Provjere koje vrši sarajevska policija unutar vlastitih redova rezultirala je otkrivanjem nekoliko nevalidnih srednjoškolskih diploma, ali bi trebalo da se otvori i pitanje svih diploma o stečenoj višoj ili visokoj spremi na sumnjivim visokoškolskim ustanovama.

Naravno, to bi otvorilo pitanje činovanja, a naši izvori iz MUP-a tvrde da neki visokorangirani službenici, koji obnašaju dužnosti na rukovodećim policijskim pozicijama, imaju diplome koje nemaju nikakve veze sa policijskim poslom.

U ranijem periodu, pisali smo o tome, nije primjenjivan ni Pravilnik o internom oglašavanju slobodnih radnih mjesta kojim je propisano činovanje svaka tri mjeseca, a najmanje jednom godišnje. Službenici su, pak, činovani prema potrebama pojedinaca.

Policijski komesar MUP-a KS Mevludin Halilović potvrdio je za Klix.ba da su, prije nego što je preuzeo funkciju, imali problema sa procedurama za unapređenje i da nisu imali činovanja koliko bi trebalo da bude.

"Moje opredjeljenje je da taj postupak bude kontinuiran, da nemamo zastoja i da ne čekamo na pojedince da ispune uslove za pojedine činove, nego da to radimo u kontinuitetu kad se ukaže upražnjeno radno mjesto", kazao je Halilović, kada je preuzeo funkciju komesara.

(Ovaj izvještaj o nevažećim diplomama u MUP-u Sarajevo prenesen je sa sajta KLIX.ba od 12.1.2019)

 
Sjajan osvrt gospodina Muharema Bazdulja
Četvrtak, 10 Siječanj 2019 10:10

 

MBBernhard u Sanskom Mostu

Muharem Bazdulj

Istraživačka priča Azre Omerović i Avde Avdića o tome kako je moguće doći do diplome srednje medicinske škole u BiH dobro ilustruje jedan od najvećih problema današnjeg društva

Iako je godina tek počela, već imamo izuzetnog favorita za najbolji prilog iz oblasti istraživačkog novinarstva u 2019. Da stvar bude bolja, radi se o pravom i vrijednom “istraživačkom novinarstvu”, a ne o glupavim pomodnim dotiranim budalaštinama kakve se kod nas najčešće skrivaju iza navedene floskule. Mislim, naravno, na priču Azre Omerović i Avde Avdića koju je izvorno objavio Žurnal, a koja je poslije, brzinom šumskog požara, prenesena u cijelom nizu medija što u Bosni i Hercegovini, što u njoj susjednim zemljama, a vjerovatno i šire. Uglavnom, za samo sedamnaest dana, usred “najluđeg” perioda u godini, nakrcanog neradnim danima, dakle na prelazu iz stare u novu godinu, novinarka Žurnala je stekla diplomu Srednje medicinske tehničke škole iz Sanskog Mosta a da se nije pojavila ni na jednom jedinom času, a kamoli polagala bilo kakav ispit ili prošla kroz ikakvu sličnu provjeru znanja. Dovoljno je bilo da izvjesnom posredniku isporuči izvjesnu količinu novca. ("Boldirao" N.F.) U svjedočanstvu na kome, međutim, ponosno stoje “službeno” zaglavlje i grb Bosne i Hercegovine, svjedočanstvu bolno sličnom svjedočanstvima osoba koje se zaista školuju, piše kako je novopečena medicinska sestra ispolagala anatomiju i fiziologiju, higijenu sa zdravstvenom zaštitom, mikrobiologiju, medicinsku psihologiju, zarazne bolesti, patologiju, hirurgiju, farmakologiju, kao i da je uredno pohađala praktičnu nastavu.

Iako je javnost u Bosni i Hercegovini već dobrano anestezirana najrazličitijim mogućim skandalima, ova priča je ipak snažno odjeknula. Razloga je mnogo. Najprije, vještim snimanjem cjelokupnog “školovanja” užasno plastično i dokumentaristički uvjerljivo je p(r)okazana praksa o kojoj se već godinama pričaju vicevi, no koja dosad nikad nije tako brutalno izložena očima publike. Takođe, oblast zdravstva je jedna od onih oblasti koje potencijalno tangiraju apsolutno svakog građanina i svako može da se zamisli u situaciji u kojoj mu je potrebna medicinska njega, a baš niko ne bi želio da u tom slučaju “upadne u ruke” nekom ko o medicini nema pojma. U danima nakon što je izvorni tekst objavljen uslijedili su i pojedini “nastavci”, a biće zasigurno i dodatnih istraživanja. Ipak, ta vrsta detalja me ovdje ne zanima, koliko god bilo dragocjeno da se i ti aspekti analiziraju. Ovaj slučaj se zapravo ukazuje kao paradigma svega što je u ovom društvu otišlo k vragu.

Ako bismo cijelu ovu situaciju pokušali da opišemo uz pomoć fraze “Bernhard u Sanskom Mostu”, veliki broj čitalaca bi u tome vjerovatno pročitao aluziju na velikog austrijskog pisca Thomasa Bernharda. Ovaj je bio klasični mizantrop i ona vrsta patriote kod kojeg se domoljublje ogleda u opsesivnoj potrebi da na licu vlastitog zavičaja prepoznaje i razotkriva sva moguća nepočinstva. Tipičan je Bernhardov siže da se u nekom idiličnom pejzažu odigrava neka gnusna stvar. I mada Sanski Most iz perspektive krajolika može izgledati idilično i mada slučaj jeste gnusan, Bernhard iz navedene fraze bolje funkcioniše kao aluzija na jednu epizodu iz Drugog svjetskog rata, odnosno na nacističku “Operaciju Bernhard”, tačnije na Hitlerov plan da se u Njemačkoj izradi velika količina falsifikovanih engleskih funti koje bi onda njemački avioni izbacivali iznad Engleske s ciljem da ih građani pronađu i polako ih puštaju u opticaj. Ideja je bila da se uz pomoć falsifikata podriva stabilnost britanske monete, a samim tim i stabilnost britanske ekonomije, a s njom i društva u cjelini. “Operacija Bernhard” nije uspjela, a da joj je kojim slučajem ishod bio drukčiji, možda bi drukčiji bio ishod i cijelog Drugog svjetskog rata. Prepuna je ovdašnja javnost fraza o “obrazovanju kao našem najvećem bogatstvu”, o “znanju koje je moć”, o “važnosti školovanja”. Na ovom primjeru vidimo da su to najobičnije papagajski naučene konstrukcije. Kad neko za nekoliko decenija bude pisao historiju političkog i društvenog raspada postjugoslovenskih društava, ovaj primjer će moći da stoji rame uz rame sa onim čuvenim televizijskim gostovanjem Tomislava Nikolića jedva nedjelju dana prije nego je izabran za predsjednika Srbije, a kad ovaj nije bio u stanju ni da navede na kojem je odsjeku stekao titulu mastera.

U godini koja je iza nas obilježena je sedamdeset i peta godišnjica Prvog zasjedanja ZAVNOBiH-a. To je, naravno, značajan datum koji se ne proslavlja slučajno i kao Dan državnosti Bosne i Hercegovine. Ove godine će se navršiti sedamdeset i pet godina od Drugog zasjedanja ZAVNOBiH-a održanog upravo u Sanskom Mostu. Tom prilikom je nastavljeno zidanje simboličke građevine čiji je temelj udaren u Mrkonjić-Gradu, a zahvaljujući čemu će u prve četiri decenije druge polovine dvadesetog vijeka u Bosni i Hercegovini postojati obrazovni sistem iz koga će izlaziti maturanti i diplomanti koji se u pitanjima znanja, stručnosti i sposobnosti mogu bez imalo kompleksa nositi sa svojim vršnjacima od Kanade do Australije. Ta građevina se ruši već tridesetak godina i neko bi rekao da je ilustracija njene moći i u tome što i poslije tridesetak godina ostaje još ponešto nesrušeno, ali je, ako o sektoru obrazovanja govorimo, cijeli ovaj slučaj u simboličkom smislu posljednji ekser u mrtvački sanduk onoga što je nekad bio respektabilan sistem.

(Ovaj izuzetni i britki osvrt gospodina Muharema Bazdulja prenesen je sa portala dnevnog lista OSLOBOĐENJE, od 8.1.2019. godine, svakako uz dopuštenje glavnog urednika, gospođe Vildane Selimbegović, kojoj se od srca zahvaljujemo, kao što se zahvaljujemo i autoru ovog sjajnog osvrta, gospodinu Muharemu Bazdulju.)

 

 
Intervju - muftija Jasmin efendija Bekrić
Utorak, 08 Siječanj 2019 09:34

 

Jasmin BIntervju: Jasmin ef. Bekrić, muftija Islamske zajednice Bošnjaka u Australiji

Mirnes Kovač, Sarajevo

Ovo je priznanje svim našim džematlijama u Australiji - kazao je u svom prvom intervjuu Jasmin ef. Bekrić, novoimenovani muftija za Australiju

- Uvaženi muftija Bekriću, Vama je prije nekoliko dana na sjednici Vijeća muftija uručena murasela. Šta ovo imenovanje znači za Islamsku zajednicu Bošnjaka u Australiji?

Bekrić: Za Islamsku zajednicu Bošnjaka u Australiji i za mene osobno ovaj čin znači veoma mnogo iz prostog razloga što smo mi sada, hvala Allahu, dž.š., došli na jedan novi nivo organiziranja IZB u Australiji. Naši ljudi su tokom više decenija posjeta našoj Islamskoj zajednici i džematima u Australiji prepoznali rad naših džemata, imama, džematskih odbora i oni su na osnovu viđenog odlučili da status Islamske zajednice Bošnjaka u Australiji i Sjevernoj Americi podignu na nivo muftijstva samim tim što su na prijedlog reisu-l-uleme dr. Husein-ef. Kavazovića Saboru IZ kao najvišem zakonodavnom tijelu Islamske zajednice odlučili da imenuju muftije za Sjevernu Ameriku i Australiju. Meni je pripala izuzetna čast da ponesem ovu titulu kao prvi muftija u povijesti IZB u Australiji i naravno ja ponajviše ovo držim kao priznanje svim našim džematlijama. Ja sam samo jedna karika u lancu tog sistema.

Osam stalnih imama

- Možete li napraviti jednu komparaciju stanja u Islamskoj zajednici Bošnjaka Australiji kada ste vi došli 1994. godine i stanja danas?

Bekrić: Veliki su pomaci napravljeni. Mi smo 1994. godine imali organiziranu Islamsku zajednicu, džemate u Sydneyu i Melbournu. Tu su jedino djelovali i radili džemati sa aktivnim imamima Salih-ef. Mujalom u Sydneyu i Ibrahim-ef. Omerdićem u Melbournu. Danas imamo izuzetno organizirane i unaprijeđene džemate Islamske zajednice u svim našim većim gradovima. Krenimo od Pertha, smještenog na obalama Indijskog okeana na zapadu Australije. Tu imamo organiziran džemat. Džamija je završena, preostalo je da se dovrše dijelovi Islamskog centra, projekat je vrijedan 10 miliona dolara. Zatim, objekti u džematu u Adelaideu, prostorije su ogromne, a potencijali veliki. Naravno, tu nam je potrebno da izvršimo reorganizaciju. Samo je stvar dobre organizacije i, ako Bog da, uspjeha neće faliti. Potom, imamo izuzetno dobro organizirana dva velika džemata u Melbournu. Ti džemati ponaosob broje gotovo po hiljadu članova. Zatim, tri džemata imamo u Sydneyu sa džamijama i islamskim centrima, sa pratećim objektima. Imamo najveću i najljepšu džamiju, mogu kazati u bošnjačkoj dijaspori u Brisbaneu čija je vrijednost preko 10 miliona dolara. To su, dakle, ogromni pomaci u odnosu na ono što smo imali 1994., odnosno u posljednjih 25 godina.

- Koliko ima džemata i imama koji djeluju pod okriljem Islamske zajednice Bošnjaka u Australiji?

Bekrić: U okviru IZB u Australiji, sa dekretom reisu-l-uleme djeluju i rade bošnjački imami: Mirsel ef. Kozica u Perthu, Rijad ef. Jazvin u Adelaideu, Muhamed ef. Džidić kao stalni imam u Deer Parku u Melbourneu i Ibrahim ef. Hadžihasanović kao pomoćni imam, Ismet ef. Purdić je imam u džematu Noble Park u Melbourneu. U Sydneyu djeluju dva stalna imama, u džematu Penshurst hafiz Ensar ef. Ćutahija i u džematu Smithfield sam ja kao aktivan imam i kao muftija IZB u Australiji. I u Brisebaneu je Sifet ef. Omerović. Dakle, to je ukupno osam stalnih imama sa dekretom reisu-l-uleme.

- Kakva je saradnja sa našim institucijama u Australiji, sa našom ambasadom u Canberi?

Bekrić: Mi nastojimo da imamo fer i korektne odnose sa svim našim organizacijama i institucijama koje rade i djeluju na području Australije. Na području Australije imamo svu potrebnu infrastrukturu, pored Islamske zajednice, imamo kulturna društva, škole bosanskog jezika, humanitarna društva. I kao imam i kao muftija ja sam uvijek isticao da nam sve to treba. Naravno, nastojimo da sve te organizacije što više oplemenimo islamskim vrijednostima. Ne možemo podržavati, neke akcije ili sportska društva gdje se toči alkohol itd. Imamo dobru saradnju sa Ambasadom BiH u Canberi. To je jedina bosanska ambasada u svijetu koju su Bošnjaci svojim parama i radom sagradili. Zahvaljujući našim Bošnjacima mi smo dobili privilegiju i čast da u svakom mandatu ambasador bude Bošnjak, a naravno mi uvažavamo i predstavnike drugih naroda. Sretni smo da smo imali izuzetno dobru saradnju i sa prethodnim ambasadorom gosp. Bakirom Sadovićem, te suradnju sa sadašnjim ambasadorom gosp. Mirzom Hajrićem. To su zaista divni ljudi i vrsne diplomate koji na najbolji način predstavljaju našu državu.

- Imate li podatke koliko Bošnjaka živi danas u Australiji?

Bekrić: Vrlo je teško procijeniti i kazati tačan broj, ali okvirne procjene su između 15 i 20 hiljada Bošnjaka. Mislim da je brojka od 20 hiljada najrealnija.

- Za Australiju možemo kazati da je ipak jedna vrsta permanentne dijaspore, dakle ne ona dijaspora sastavljena od privremenih gostujućih radnika, gestarbajtera?

Bekrić: Tako je. Mi Australiju doživljavamo kao svoju drugu domovinu. I mi sebe ne doživljavamo kao radnici na privremenom radu u Australiju. Mi u Australiji svi rješavamo permanentno svoj boravak. Hvala Bogu, Australija je to omogućila kada nam je dala stalni boravak mi smo automatski mogli da apliciramo za državljanstvo. Većina nas su nosioci dvojnog državljanstva, bosanskohercegovačkog i australijskog, i s te strane mi uživamo potpune slobode u ovoj zemlji. Život u Australiji vam je kao život u Bosni. Naravno, mi volimo doći na odmor u Bosnu i Hercegovinu, našu prvu domovinu, ali radujemo se i svakom povratku u domovinu Australiju gdje jednostavno imamo potpunu slobodu i gdje se osjećamo kao domaćini. Australija je zemlja koja je prva priznala bosanski jezik. Priznala ga je odmah nakon što je u Ujedinjenim nacijama Bosna i Hercegovina priznata kao samostalna i nezavisna država 1992. godine. To je veoma važno jer vi kada dobijete priznanje jezika iz zemlje porijekla imate pravo na razne povlastice koje Australija nudi, poput radio programa na svom jeziku, te da naši stariji ljudi koji ne poznaju engleski jezik u svim državanim institucijama imaju pravo na korištenje ovlaštenog tumača za bosanski jezik. Mi čak i među imamima imamo registriranog tumača bosanskog jezika, a to je hafiz Ensar Ćutahija koji je moj radni kolega iz Sydneya. Veliko je to bogatstvo da se osjećamo kao svoji na svome.

Model kompatibilnosti

- U smislu vjerskog života kojeg organizirate, šta je to po Vama najveći izazov za življenje i prakticiranje islama u Australiji?

Bekrić: I Australija kao i Europa su zemlje zapadne kulture i civilizacije. Mogu kazati da mi kao Bošnjaci nemamo nekih velikih problema zbog toga što mi dolazimo iz Europe, iz zapadne kulture i civilizacije, iz Bosne i Hercegovine. Mi se ponosimo time, ali smo jednako ponosni i na svoj islam i što smo muslimani. Tu mi možemo biti jedan model kompatibilnosti i primjer drugima. Naravno, u ovom modernom svijetu interneta, Facebooka, Instagrama, u vremenu kada je svijet postao malo selo, dakle, kada se informacije s jednog na drugi kraj svijeta prenose nevjerovatnom brzinom, u vremenu kada mediji igraju vrlo negativnu ulogu u zapadnim društvima, kada su islam i muslimani u pitanju, a nažalost i Australija je podlegla tome. Zato mi moramo razbijati te stereotipe educirajući naše građane Australije i naše komšije koji žive oko naših džamija, da im prikažemo islam u sasvim drugom svjetlu od onog kojeg oni vide na medijima.

- Koliko to uspjevate s obzirom na sve te prepreke koje ste pomenuli?

Bekrić: Dakle, ti izazovi su vidljivi, ali mi pokušavamo da sa svoje strane odradimo ono što je najbitnije, a to je da organiziramo Dan otvorenih vrata naših džamija. Tom prilikom pripremimo našu omladinu, sa osnovnim podacima i podučimo ih kako bi oni izvršili prezentaciju islama i muslimana našim komšijama.

- U zadnje vrijeme primjetno je da je sve više mladih ljudi koji ulaze u strukture država u kojima žive dijasporalne zajednice?

Bekrić: Mi danas u Australiji imamo čovjeka koji će sutra, ako Bog da, ako pobijedi Radnička stranka na slijedećim izborima, biti ministar. To je Edhem Husić iz Bihaća. Imaćemo naših ljudi koji sjede na značajnim pozicijama, a pored toga, imamo univerzitetskih profesora, novi val ljudi koji su završili fakultete, koji su advokati, doktori itd. To su najbolji ambasadori naše zemlje i naroda, koji razbijaju predrasude i prema Bosni i Hercegovini, i prema Bošnjacima, i prema islamu.

(Intervju sa muftijom Jasmin efendijom Bekrićem je prenesen iz PREPORODA, islamskih informativnih novina, od 7.11.2018.)

 

 
Šta je bre antisrpski Međunarodni sud (ne)pravde u Haag-u??!! Generalova se pika!!! Dole sud u Haag-u. Kosovo je Srbija!!!!
Petak, 04 Siječanj 2019 20:42

 

Karlos BrankoDobro plaćeni intervju i reakcije “psihijatrijskih pacijenata”

ИНТЕРВЈУ: генерал-мајор КАРЛОС БРАНКО, бивши заменик шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ

Истином против наратива о геноциду у Сребреници

Биљана Баковић

Oдмах по објављивању, новембра 2016. године, књига „Рат на Балкану – џихадизам, геополитика и дезинформација” изазвала је бројне контроверзе. Тврдње изнете у њој – да у Сребреници није почињен геноцид и да је акција „Олуја” била етничко чишћење – имају већи значај самом чињеницом да је аутор књиге португалски генерал-мајор Карлос Мартинс Бранко, који се од 1994. до 1996. године налазио на положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ.

Чињеница да је саговорник „Политике” након службе у БиХ обављао низ високих дужности у мисијама Уједињених нација (Израел, Либан, Сирија, ирачко-кувајтска граница), али и НАТО-а (Авганистан, Брисел), његовим тврдњама даје посебну тежину.

Књига генерала Бранка требало би ускоро да буде објављена на српском језику, у издању „Књига комерца”.

Шта вас је мотивисало да напишете књигу „Рат на Балкану – џихадизам, геополитика и дезинформација” 20 година после завршетка конфликта на територији бивше Југославије?

Савест ме је навела да напишем ову књигу. Оно чему сам био сведок на терену у много случајева било је веома различито од прича објављених у медијима. Било ми је врло јасно да постоји званични наратив, који се не подудара са реалношћу, прилично удаљен и различит од чињеница. Мој активни професионални живот тек сада је дозволио да напишем ову књигу. Писањем сам доживео неку врсту олакшања. Има смисла написати ову књигу и двадесет година након завршетка рата. Она пружа нове чињенице које ће бити корисне историчарима и експертима о овом конфликту.

Основна теза у вашој књизи јесте – као што се може закључити из оскудних медијских извештаја о њој - да злочин над Бошњацима у Сребреници није био геноцид, као и да је „Олуја” у Хрватској била етничко чишћење над Србима у том подручју? Да ли је то тачно? Можете ли укратко да објасните на основу чега то тврдите?

То је тачно. У Сребреници, босански Срби, као и друге етничке групе, починили су озбиљне ратне злочине. Али, ратни злочини нису геноцид. Ратни злочини и геноцид су различити реалитети, у смислу њихове суштине, као и са правног гледишта. С друге стране, у Крајини циљ хрватских власти био је да се протера цела заједница, цела етничка група из региона, без обзира којим средствима. То има име: етничко чишћење. Они који нису успели да побегну били су брутално убијени без обзира на године и пол. Чињенице су данас, више од двадесет година касније, јасне ако упоредимо етнички баланс у ове две регије пре и после рата. Данас је српска популација у Хрватској незнатна, малтене је нестала. Хрватска уопште више није мултинационална држава каква је била пре распада Југославије.

На основу ових теза могло би се закључити да сте „некритични србофил”, или у најмању руку „антиисламиста”? Да ли сте се суочили с таквим аргументима?

Истина је прва жртва у свим ратовима. Да, као војник ја сам известио о ономе што сам видео. Није лако бити неутралан у рату, када обе стране покушавају да убеде свет у своје аргументе, и да истовремено демонизују непријатеља преувеличаног деловањем плаћених спин-доктора. Нисам ни про-Србин нити антиисламиста. Само покушавам да будем што је могуће неутралнији, ослањајући се на факте, а не на пригодно исконструисане наративе који заборављају непожељне чињенице. Свестан сам да је то ризична и непопуларна опција, посебно када имам добре пријатеље са обе стране ровова. Понекад је тешко одржати баланс, али с толико препрека на путу, оваквим приступом имао сам успеха у већини случајева.

УН је имао на стотине посматрача током ратова у БиХ и Хрватској. Зашто нема више појединаца из редова војних и цивилних структура УН да јавно изразе то што ви тврдите о Сребреници, али и „Олуји”?

Тешко ми је да говорим у име других. Не бих желео да се даље изјашњавам о тој теми.

Први текст о Сребреници написали сте 1997. године. Можемо га сматрати основом ваше књиге у делу о том питању?

Сребреница је само једно поглавље у књизи. Садржај и обим књиге много су шири. Као што њен наслов каже, књига се такође бави геополитиком и дезинформацијама. Углавном је заснована на личним искуствима, али иде и даље од тога.

Која су најупечатљивија искуства на Балкану с којима сте се суочили?

Међу многима, три догађаја остала су урезана у моје сећање: први су последице „Олује” 1995. године, са „црнокошуљашима” који су учествовали у масакру беспомоћних Срба који нису успели да побегну, и то пред равнодушном међународном заједницом; други је бомбардовање Маркала 1995. као и аматерски и непрофесионални начин на који је кривац одмах идентификован, без довољно поузданих информација за конзистентни закључак; трећи је, наравно, Сребреница и сви догађаји који су уследили.

Ко је иницијатор идеје да књига буде преведена на српски?

Иницијална идеја била је моја. Будући да књига говори о драматичном рату који је погодио нације Јужних Словена, био сам чврсто уверен да су они права читалачка публика. Тако има смисла да ова књига буде на српском да би досегла до што ширег читалаштва, укључујући академике, политичаре, новинаре и народ уопште.

 
Slovo gospođe Sonje Biserko
Četvrtak, 20 Prosinac 2018 09:17

 

Sonja BiserkoSonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji

Crna Gora je cilj od kojeg Srbija nikad nije odustala

Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko vjeruje da je u okolnostima svakodnevnih varnica na relaciji Srbija – Kosovo teško očekivati nastavak dijaloga dvije zemlje u Briselu, kao i smirivanje tenzija na Balkanu.

Biserko u intervjuu Pobjedi kaže da je dijalog Beograda i Prištine mrtav već duže vrijeme, što potvrđuje i činjenica da je format pregovora izmijenjen, tj. da se promjena granica dogovara paralelnim kanalima. ,,Za postojeće stanje zaslužne su obe strane, koje su namerno obesmišljavale pregovore i stvarale uslove za nasilno rešenje kosovskog problema“, objašnjava Biserko. ,,Istovremeno, pokazalo se da ni Evropska komisija, odnosno komesarka Federika Mogerini, takođe nisu dorasli zadatku. Evropska unija je svojim podilaženjem predsedniku Aleksandru Vučiću, odnosno Beogradu, previdela da se unutar same Srbije ruše sve institucije, uzurpiraju mediji i brutalno obračunavaju sa svim neistomišljenicima, što je zemlju po mnogo čemu vratilo u devedesete“.

POBJEDA: Da li je i odnos Srbije prema susjedima dokaz povratka u devedesete?

BISERKO: Naravno. Regionalni odnosi trenutno su na ivici pucanja. Nepoverenje svih suseda prema Srbiji potpuno je opravdano, tim pre što Beograd, podižući tenzije, uporno falsifikuje i revidira ne samo istoriju, nego i stvarnost. Srbija simultano destabilizuje, ili to pokušava, Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu. U celoj toj ujdurmi najgore prolaze kosovski Srbi koji žive u neizvesnosti i pod stalnim pritiskom Beograda. Njihova budućnost stavljena je na kocku neodgovornim delovanjem dvaju predsednika.

POBJEDA:Priština najavljuje formiranje vojske Kosova, na šta premijerka Srbije Ana Brnabić odgovara da se ,,nada da nikada nećemo morati da upotrebimo svoju vojsku, ali je u ovom trenutku to jedna od opcija na stolu“.

BISERKO:Tenzije između Beograda i Prištine u velikoj su meri konstruisane, jer se želi dokazati da nisu mogući ni multietničko Kosovo, ni Srbija. Ukoliko dođe do nasilja, ono će biti podstaknuto od strane paradržavnih grupacija koje dolaze iz Srbije. One seju strah među srpskom zajednicom na Kosovu. Srećom, KFOR veoma pažljivo prati situaciju i letos je uspeo da spreči incidente. Bez obzira na namere lokalnih aktera, mislim da NATO ipak stvari drži pod kontrolom.

POBJEDA:Pojedini analitičari vjeruju da je anticrnogorska kampanja u Srbiji u stvari način da se pažnja srpske javnosti skrene sa činjenice da predsjednik Vučić nije u stanju da riješi problem Kosova. Što Vi mislite: da li je Crna Gora kolateralna šteta ili je riječ o ozbiljnijem problemu?

BISERKO:Crna Gora je meta, odnosno cilj od kojeg Srbija nikada nije odustala. Beograd se nije pomirio sa odlaskom Crne Gore i na sve načine pokušava da isprovocira haos uz pomoć lokalnih aktera. Srbija ne bira reči kad kvalifikuje položaj Srba u Crnoj Gori, ali i crnogorsku državnost. U tom smislu, Kosovo Beogradu zaista služi kako bi se nekako ,,namirio“ u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

POBJEDA:U kom smislu ,,namirio“? Teritorijalno ili…?

BISERKO:Ovako složen međunarodni i regionalni kontekst pogoduje raznim aspiracijama i geostrateškim promišljanjima. Tokom celog 20. veka Srbija nije krila da ima pretenzije na BiH i na Jadran; i sadašnje elite smatraju da je trenutak za realizaciju tog cilja. Uostalom, čemu služi teza o tome da su avnojevske granice komunističke i da više nisu legitimne? Takođe, ruski stratezi i analitičari ističu da granice na Balkanu nisu definitivne i da Moskva mora imati udela u njihovom konačnom zaokruživanju.

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 10 od 88

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search