LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Komentari
Intervju - muftija Jasmin efendija Bekrić
Utorak, 08 Siječanj 2019 09:34

 

Jasmin BIntervju: Jasmin ef. Bekrić, muftija Islamske zajednice Bošnjaka u Australiji

Mirnes Kovač, Sarajevo

Ovo je priznanje svim našim džematlijama u Australiji - kazao je u svom prvom intervjuu Jasmin ef. Bekrić, novoimenovani muftija za Australiju

- Uvaženi muftija Bekriću, Vama je prije nekoliko dana na sjednici Vijeća muftija uručena murasela. Šta ovo imenovanje znači za Islamsku zajednicu Bošnjaka u Australiji?

Bekrić: Za Islamsku zajednicu Bošnjaka u Australiji i za mene osobno ovaj čin znači veoma mnogo iz prostog razloga što smo mi sada, hvala Allahu, dž.š., došli na jedan novi nivo organiziranja IZB u Australiji. Naši ljudi su tokom više decenija posjeta našoj Islamskoj zajednici i džematima u Australiji prepoznali rad naših džemata, imama, džematskih odbora i oni su na osnovu viđenog odlučili da status Islamske zajednice Bošnjaka u Australiji i Sjevernoj Americi podignu na nivo muftijstva samim tim što su na prijedlog reisu-l-uleme dr. Husein-ef. Kavazovića Saboru IZ kao najvišem zakonodavnom tijelu Islamske zajednice odlučili da imenuju muftije za Sjevernu Ameriku i Australiju. Meni je pripala izuzetna čast da ponesem ovu titulu kao prvi muftija u povijesti IZB u Australiji i naravno ja ponajviše ovo držim kao priznanje svim našim džematlijama. Ja sam samo jedna karika u lancu tog sistema.

Osam stalnih imama

- Možete li napraviti jednu komparaciju stanja u Islamskoj zajednici Bošnjaka Australiji kada ste vi došli 1994. godine i stanja danas?

Bekrić: Veliki su pomaci napravljeni. Mi smo 1994. godine imali organiziranu Islamsku zajednicu, džemate u Sydneyu i Melbournu. Tu su jedino djelovali i radili džemati sa aktivnim imamima Salih-ef. Mujalom u Sydneyu i Ibrahim-ef. Omerdićem u Melbournu. Danas imamo izuzetno organizirane i unaprijeđene džemate Islamske zajednice u svim našim većim gradovima. Krenimo od Pertha, smještenog na obalama Indijskog okeana na zapadu Australije. Tu imamo organiziran džemat. Džamija je završena, preostalo je da se dovrše dijelovi Islamskog centra, projekat je vrijedan 10 miliona dolara. Zatim, objekti u džematu u Adelaideu, prostorije su ogromne, a potencijali veliki. Naravno, tu nam je potrebno da izvršimo reorganizaciju. Samo je stvar dobre organizacije i, ako Bog da, uspjeha neće faliti. Potom, imamo izuzetno dobro organizirana dva velika džemata u Melbournu. Ti džemati ponaosob broje gotovo po hiljadu članova. Zatim, tri džemata imamo u Sydneyu sa džamijama i islamskim centrima, sa pratećim objektima. Imamo najveću i najljepšu džamiju, mogu kazati u bošnjačkoj dijaspori u Brisbaneu čija je vrijednost preko 10 miliona dolara. To su, dakle, ogromni pomaci u odnosu na ono što smo imali 1994., odnosno u posljednjih 25 godina.

- Koliko ima džemata i imama koji djeluju pod okriljem Islamske zajednice Bošnjaka u Australiji?

Bekrić: U okviru IZB u Australiji, sa dekretom reisu-l-uleme djeluju i rade bošnjački imami: Mirsel ef. Kozica u Perthu, Rijad ef. Jazvin u Adelaideu, Muhamed ef. Džidić kao stalni imam u Deer Parku u Melbourneu i Ibrahim ef. Hadžihasanović kao pomoćni imam, Ismet ef. Purdić je imam u džematu Noble Park u Melbourneu. U Sydneyu djeluju dva stalna imama, u džematu Penshurst hafiz Ensar ef. Ćutahija i u džematu Smithfield sam ja kao aktivan imam i kao muftija IZB u Australiji. I u Brisebaneu je Sifet ef. Omerović. Dakle, to je ukupno osam stalnih imama sa dekretom reisu-l-uleme.

- Kakva je saradnja sa našim institucijama u Australiji, sa našom ambasadom u Canberi?

Bekrić: Mi nastojimo da imamo fer i korektne odnose sa svim našim organizacijama i institucijama koje rade i djeluju na području Australije. Na području Australije imamo svu potrebnu infrastrukturu, pored Islamske zajednice, imamo kulturna društva, škole bosanskog jezika, humanitarna društva. I kao imam i kao muftija ja sam uvijek isticao da nam sve to treba. Naravno, nastojimo da sve te organizacije što više oplemenimo islamskim vrijednostima. Ne možemo podržavati, neke akcije ili sportska društva gdje se toči alkohol itd. Imamo dobru saradnju sa Ambasadom BiH u Canberi. To je jedina bosanska ambasada u svijetu koju su Bošnjaci svojim parama i radom sagradili. Zahvaljujući našim Bošnjacima mi smo dobili privilegiju i čast da u svakom mandatu ambasador bude Bošnjak, a naravno mi uvažavamo i predstavnike drugih naroda. Sretni smo da smo imali izuzetno dobru saradnju i sa prethodnim ambasadorom gosp. Bakirom Sadovićem, te suradnju sa sadašnjim ambasadorom gosp. Mirzom Hajrićem. To su zaista divni ljudi i vrsne diplomate koji na najbolji način predstavljaju našu državu.

- Imate li podatke koliko Bošnjaka živi danas u Australiji?

Bekrić: Vrlo je teško procijeniti i kazati tačan broj, ali okvirne procjene su između 15 i 20 hiljada Bošnjaka. Mislim da je brojka od 20 hiljada najrealnija.

- Za Australiju možemo kazati da je ipak jedna vrsta permanentne dijaspore, dakle ne ona dijaspora sastavljena od privremenih gostujućih radnika, gestarbajtera?

Bekrić: Tako je. Mi Australiju doživljavamo kao svoju drugu domovinu. I mi sebe ne doživljavamo kao radnici na privremenom radu u Australiju. Mi u Australiji svi rješavamo permanentno svoj boravak. Hvala Bogu, Australija je to omogućila kada nam je dala stalni boravak mi smo automatski mogli da apliciramo za državljanstvo. Većina nas su nosioci dvojnog državljanstva, bosanskohercegovačkog i australijskog, i s te strane mi uživamo potpune slobode u ovoj zemlji. Život u Australiji vam je kao život u Bosni. Naravno, mi volimo doći na odmor u Bosnu i Hercegovinu, našu prvu domovinu, ali radujemo se i svakom povratku u domovinu Australiju gdje jednostavno imamo potpunu slobodu i gdje se osjećamo kao domaćini. Australija je zemlja koja je prva priznala bosanski jezik. Priznala ga je odmah nakon što je u Ujedinjenim nacijama Bosna i Hercegovina priznata kao samostalna i nezavisna država 1992. godine. To je veoma važno jer vi kada dobijete priznanje jezika iz zemlje porijekla imate pravo na razne povlastice koje Australija nudi, poput radio programa na svom jeziku, te da naši stariji ljudi koji ne poznaju engleski jezik u svim državanim institucijama imaju pravo na korištenje ovlaštenog tumača za bosanski jezik. Mi čak i među imamima imamo registriranog tumača bosanskog jezika, a to je hafiz Ensar Ćutahija koji je moj radni kolega iz Sydneya. Veliko je to bogatstvo da se osjećamo kao svoji na svome.

Model kompatibilnosti

- U smislu vjerskog života kojeg organizirate, šta je to po Vama najveći izazov za življenje i prakticiranje islama u Australiji?

Bekrić: I Australija kao i Europa su zemlje zapadne kulture i civilizacije. Mogu kazati da mi kao Bošnjaci nemamo nekih velikih problema zbog toga što mi dolazimo iz Europe, iz zapadne kulture i civilizacije, iz Bosne i Hercegovine. Mi se ponosimo time, ali smo jednako ponosni i na svoj islam i što smo muslimani. Tu mi možemo biti jedan model kompatibilnosti i primjer drugima. Naravno, u ovom modernom svijetu interneta, Facebooka, Instagrama, u vremenu kada je svijet postao malo selo, dakle, kada se informacije s jednog na drugi kraj svijeta prenose nevjerovatnom brzinom, u vremenu kada mediji igraju vrlo negativnu ulogu u zapadnim društvima, kada su islam i muslimani u pitanju, a nažalost i Australija je podlegla tome. Zato mi moramo razbijati te stereotipe educirajući naše građane Australije i naše komšije koji žive oko naših džamija, da im prikažemo islam u sasvim drugom svjetlu od onog kojeg oni vide na medijima.

- Koliko to uspjevate s obzirom na sve te prepreke koje ste pomenuli?

Bekrić: Dakle, ti izazovi su vidljivi, ali mi pokušavamo da sa svoje strane odradimo ono što je najbitnije, a to je da organiziramo Dan otvorenih vrata naših džamija. Tom prilikom pripremimo našu omladinu, sa osnovnim podacima i podučimo ih kako bi oni izvršili prezentaciju islama i muslimana našim komšijama.

- U zadnje vrijeme primjetno je da je sve više mladih ljudi koji ulaze u strukture država u kojima žive dijasporalne zajednice?

Bekrić: Mi danas u Australiji imamo čovjeka koji će sutra, ako Bog da, ako pobijedi Radnička stranka na slijedećim izborima, biti ministar. To je Edhem Husić iz Bihaća. Imaćemo naših ljudi koji sjede na značajnim pozicijama, a pored toga, imamo univerzitetskih profesora, novi val ljudi koji su završili fakultete, koji su advokati, doktori itd. To su najbolji ambasadori naše zemlje i naroda, koji razbijaju predrasude i prema Bosni i Hercegovini, i prema Bošnjacima, i prema islamu.

(Intervju sa muftijom Jasmin efendijom Bekrićem je prenesen iz PREPORODA, islamskih informativnih novina, od 7.11.2018.)

 

 
Šta je bre antisrpski Međunarodni sud (ne)pravde u Haag-u??!! Generalova se pika!!! Dole sud u Haag-u. Kosovo je Srbija!!!!
Petak, 04 Siječanj 2019 20:42

 

Karlos BrankoDobro plaćeni intervju i reakcije “psihijatrijskih pacijenata”

ИНТЕРВЈУ: генерал-мајор КАРЛОС БРАНКО, бивши заменик шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ

Истином против наратива о геноциду у Сребреници

Биљана Баковић

Oдмах по објављивању, новембра 2016. године, књига „Рат на Балкану – џихадизам, геополитика и дезинформација” изазвала је бројне контроверзе. Тврдње изнете у њој – да у Сребреници није почињен геноцид и да је акција „Олуја” била етничко чишћење – имају већи значај самом чињеницом да је аутор књиге португалски генерал-мајор Карлос Мартинс Бранко, који се од 1994. до 1996. године налазио на положају заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ.

Чињеница да је саговорник „Политике” након службе у БиХ обављао низ високих дужности у мисијама Уједињених нација (Израел, Либан, Сирија, ирачко-кувајтска граница), али и НАТО-а (Авганистан, Брисел), његовим тврдњама даје посебну тежину.

Књига генерала Бранка требало би ускоро да буде објављена на српском језику, у издању „Књига комерца”.

Шта вас је мотивисало да напишете књигу „Рат на Балкану – џихадизам, геополитика и дезинформација” 20 година после завршетка конфликта на територији бивше Југославије?

Савест ме је навела да напишем ову књигу. Оно чему сам био сведок на терену у много случајева било је веома различито од прича објављених у медијима. Било ми је врло јасно да постоји званични наратив, који се не подудара са реалношћу, прилично удаљен и различит од чињеница. Мој активни професионални живот тек сада је дозволио да напишем ову књигу. Писањем сам доживео неку врсту олакшања. Има смисла написати ову књигу и двадесет година након завршетка рата. Она пружа нове чињенице које ће бити корисне историчарима и експертима о овом конфликту.

Основна теза у вашој књизи јесте – као што се може закључити из оскудних медијских извештаја о њој - да злочин над Бошњацима у Сребреници није био геноцид, као и да је „Олуја” у Хрватској била етничко чишћење над Србима у том подручју? Да ли је то тачно? Можете ли укратко да објасните на основу чега то тврдите?

То је тачно. У Сребреници, босански Срби, као и друге етничке групе, починили су озбиљне ратне злочине. Али, ратни злочини нису геноцид. Ратни злочини и геноцид су различити реалитети, у смислу њихове суштине, као и са правног гледишта. С друге стране, у Крајини циљ хрватских власти био је да се протера цела заједница, цела етничка група из региона, без обзира којим средствима. То има име: етничко чишћење. Они који нису успели да побегну били су брутално убијени без обзира на године и пол. Чињенице су данас, више од двадесет година касније, јасне ако упоредимо етнички баланс у ове две регије пре и после рата. Данас је српска популација у Хрватској незнатна, малтене је нестала. Хрватска уопште више није мултинационална држава каква је била пре распада Југославије.

На основу ових теза могло би се закључити да сте „некритични србофил”, или у најмању руку „антиисламиста”? Да ли сте се суочили с таквим аргументима?

Истина је прва жртва у свим ратовима. Да, као војник ја сам известио о ономе што сам видео. Није лако бити неутралан у рату, када обе стране покушавају да убеде свет у своје аргументе, и да истовремено демонизују непријатеља преувеличаног деловањем плаћених спин-доктора. Нисам ни про-Србин нити антиисламиста. Само покушавам да будем што је могуће неутралнији, ослањајући се на факте, а не на пригодно исконструисане наративе који заборављају непожељне чињенице. Свестан сам да је то ризична и непопуларна опција, посебно када имам добре пријатеље са обе стране ровова. Понекад је тешко одржати баланс, али с толико препрека на путу, оваквим приступом имао сам успеха у већини случајева.

УН је имао на стотине посматрача током ратова у БиХ и Хрватској. Зашто нема више појединаца из редова војних и цивилних структура УН да јавно изразе то што ви тврдите о Сребреници, али и „Олуји”?

Тешко ми је да говорим у име других. Не бих желео да се даље изјашњавам о тој теми.

Први текст о Сребреници написали сте 1997. године. Можемо га сматрати основом ваше књиге у делу о том питању?

Сребреница је само једно поглавље у књизи. Садржај и обим књиге много су шири. Као што њен наслов каже, књига се такође бави геополитиком и дезинформацијама. Углавном је заснована на личним искуствима, али иде и даље од тога.

Која су најупечатљивија искуства на Балкану с којима сте се суочили?

Међу многима, три догађаја остала су урезана у моје сећање: први су последице „Олује” 1995. године, са „црнокошуљашима” који су учествовали у масакру беспомоћних Срба који нису успели да побегну, и то пред равнодушном међународном заједницом; други је бомбардовање Маркала 1995. као и аматерски и непрофесионални начин на који је кривац одмах идентификован, без довољно поузданих информација за конзистентни закључак; трећи је, наравно, Сребреница и сви догађаји који су уследили.

Ко је иницијатор идеје да књига буде преведена на српски?

Иницијална идеја била је моја. Будући да књига говори о драматичном рату који је погодио нације Јужних Словена, био сам чврсто уверен да су они права читалачка публика. Тако има смисла да ова књига буде на српском да би досегла до што ширег читалаштва, укључујући академике, политичаре, новинаре и народ уопште.

 
Slovo gospođe Sonje Biserko
Četvrtak, 20 Prosinac 2018 09:17

 

Sonja BiserkoSonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji

Crna Gora je cilj od kojeg Srbija nikad nije odustala

Predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko vjeruje da je u okolnostima svakodnevnih varnica na relaciji Srbija – Kosovo teško očekivati nastavak dijaloga dvije zemlje u Briselu, kao i smirivanje tenzija na Balkanu.

Biserko u intervjuu Pobjedi kaže da je dijalog Beograda i Prištine mrtav već duže vrijeme, što potvrđuje i činjenica da je format pregovora izmijenjen, tj. da se promjena granica dogovara paralelnim kanalima. ,,Za postojeće stanje zaslužne su obe strane, koje su namerno obesmišljavale pregovore i stvarale uslove za nasilno rešenje kosovskog problema“, objašnjava Biserko. ,,Istovremeno, pokazalo se da ni Evropska komisija, odnosno komesarka Federika Mogerini, takođe nisu dorasli zadatku. Evropska unija je svojim podilaženjem predsedniku Aleksandru Vučiću, odnosno Beogradu, previdela da se unutar same Srbije ruše sve institucije, uzurpiraju mediji i brutalno obračunavaju sa svim neistomišljenicima, što je zemlju po mnogo čemu vratilo u devedesete“.

POBJEDA: Da li je i odnos Srbije prema susjedima dokaz povratka u devedesete?

BISERKO: Naravno. Regionalni odnosi trenutno su na ivici pucanja. Nepoverenje svih suseda prema Srbiji potpuno je opravdano, tim pre što Beograd, podižući tenzije, uporno falsifikuje i revidira ne samo istoriju, nego i stvarnost. Srbija simultano destabilizuje, ili to pokušava, Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu. U celoj toj ujdurmi najgore prolaze kosovski Srbi koji žive u neizvesnosti i pod stalnim pritiskom Beograda. Njihova budućnost stavljena je na kocku neodgovornim delovanjem dvaju predsednika.

POBJEDA:Priština najavljuje formiranje vojske Kosova, na šta premijerka Srbije Ana Brnabić odgovara da se ,,nada da nikada nećemo morati da upotrebimo svoju vojsku, ali je u ovom trenutku to jedna od opcija na stolu“.

BISERKO:Tenzije između Beograda i Prištine u velikoj su meri konstruisane, jer se želi dokazati da nisu mogući ni multietničko Kosovo, ni Srbija. Ukoliko dođe do nasilja, ono će biti podstaknuto od strane paradržavnih grupacija koje dolaze iz Srbije. One seju strah među srpskom zajednicom na Kosovu. Srećom, KFOR veoma pažljivo prati situaciju i letos je uspeo da spreči incidente. Bez obzira na namere lokalnih aktera, mislim da NATO ipak stvari drži pod kontrolom.

POBJEDA:Pojedini analitičari vjeruju da je anticrnogorska kampanja u Srbiji u stvari način da se pažnja srpske javnosti skrene sa činjenice da predsjednik Vučić nije u stanju da riješi problem Kosova. Što Vi mislite: da li je Crna Gora kolateralna šteta ili je riječ o ozbiljnijem problemu?

BISERKO:Crna Gora je meta, odnosno cilj od kojeg Srbija nikada nije odustala. Beograd se nije pomirio sa odlaskom Crne Gore i na sve načine pokušava da isprovocira haos uz pomoć lokalnih aktera. Srbija ne bira reči kad kvalifikuje položaj Srba u Crnoj Gori, ali i crnogorsku državnost. U tom smislu, Kosovo Beogradu zaista služi kako bi se nekako ,,namirio“ u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

POBJEDA:U kom smislu ,,namirio“? Teritorijalno ili…?

BISERKO:Ovako složen međunarodni i regionalni kontekst pogoduje raznim aspiracijama i geostrateškim promišljanjima. Tokom celog 20. veka Srbija nije krila da ima pretenzije na BiH i na Jadran; i sadašnje elite smatraju da je trenutak za realizaciju tog cilja. Uostalom, čemu služi teza o tome da su avnojevske granice komunističke i da više nisu legitimne? Takođe, ruski stratezi i analitičari ističu da granice na Balkanu nisu definitivne i da Moskva mora imati udela u njihovom konačnom zaokruživanju.

 
Zakašnjela, ali instruktivna post mortem analiza
Petak, 14 Prosinac 2018 10:37

 

Vjekoslav PericaSFRJ - jedina superiorna civilizacija na ovim prostorima (3)

Prof.Dr Vjekoslav Perica, Department of History, University of Utah

Međusobna trvenja oko novije povijesti

Etno-konfesionalno homogenizirane nacije nastale na ruševinama socijalističke jugoslavenske federacije začete su u tribalnoj i sektaškoj mržnji, zločinu i privatizacijskog pljački ogromnog bogatstva i resursa socijalističke ere koje su stvorili deseci milijuna ljudi kao društveno vlasništvo da bi se preselilo u ruke nekolicine domaćih i stranih privatnika. Žrtava i zločina bilo bi još više da zapadne sile nisu prekinule balkanske ratove i prisilile zaraćene strane da prihvate unutarnje granice SFRJ kao međunarodno priznate granice novih nacionalnih država. To je bilo sve što su te tvorevine preuzele i naslijedile iz SFRJ jer su sve bogate ekonomske, društvene i kulturne resurse modernizacijskog socijalizma ubrzo rasprodale stranom kapitalu ili uništile. Nikakve smislene „tranzicije“ tu nikad nije ni bilo osim donekle u Sloveniji, ali su se zato nove države iscrpljivale u rekonstrukcijama kolektivnih identiteta i međusobnim trvenjima oko novije povijesti.

Srbi i Hrvati, primjerice, kao narodi utemeljitelji Jugoslavije ali i njezini glavni grobari, konstruirali su nove nacionalne identitete uglavnom negativno u međusobnom odnosu, isto tako u odnosu na zajedničku državu i na susjedne narode. Bosna i Hercegovina je kao etnički i konfesionalno najheterogenija najviše stradala u ratu i u miru. Zapadne su velesile ozakonile genocidnu tvorevinu takozvanu Republiku Srpsku kao što je na tom prostoru nacistička Njemačka u Drugom svjetskom ratu ozakonila genocidnu tvorevinu takozvanu Nezavisnu Državu Hrvatsku. U zapadnoj Hercegovini, nedaleko Gospinog mirotvornog ukazanja u Međugorju, Tuđmanov je režim formirao mini-NDH ovaj put okrenutu ne samo protiv Srba nego i Muslimana. Bosanski Muslimani su se za to vrijeme nastavili mučiti oko sekularizma, identiteta i nacionalnosti a narasli religijski faktor doveo je u BiH fenomene poput saudijskog vehabizma ili iranskog šijizma koji su Bosni strani koliko i japanski šintoizam. Kosovu su zapadne sile dale državnost, a albanski nacionalizam je na ranije srpske pokušaje etničkog čišćenja Albanaca odgovorio etničkim čišćenjem Srba.  Crna Gora je postala samostalna europska mini-državica ali ne kao Monaco ili Luksemburg, nego kao umanjena i stoga bolja, ali potencijalno još gora Srbija. Aristotelova domovina Makedonija u koju su se poslije doselili slavenski migranti, nije se uspjela izboriti ni za priznato ime a kamoli otkloniti opasnost rascjepa na slavensku i albansku državu.

Uza sve to je na krajnjem jugoistoku Balkana otvorena mogućnost homogeniziranja teritorija s albanskom etničkom većinom i stvaranja veće albanske države ravne Srbiji. Ako ili bolje kad zapadne velesile zaborave na Balkan, i Srbima i Albancima se otvaraju velike uzajamno istrebljivačke mogućnosti pogotovo ako Srbi nastave vjerovati da im je Kosovo najsvetija zemlja poput Jeruzalema što im inače, kako je pokazala novija studija Ivana Čolovića, nije padalo na pamet 500 godina dok nije krajem 19-og vijeka izmišljen Vidovdan. (Ivan Čolović. Smrt na Kosovu polju. Istorija kosovskog mita. Beograd. Biblioteka XX vek, 2016.)

Nasuprot titoizmu koji je relativno rano i vizionarski započeo s odumiranjem države ali je ta ideja ostala teško razumljiva i prenosiva, shvaćanje nacionalizma kao prije svega kulta države, skupo je otpočetka koštalo post-jugoslavenske države. Nakon sveopće privatizacijske pljačke i de-industrijalizacije, osiromašena su društva nastavila stenjati pod teretom tustih birokracija, preglomaznih vojski, državnih religija i klerikalne parazitske klase, a napose novih do koštane srži korumpiranih vlastodržaca bez vjere, morala i ideologije. Uz njih su i ratni veterani kojih je sveukupni broj od nekoliko desetaka tisuća koji su stvarno ratovali devedesetih narastao na par milijuna, a koje su naročito dvije glavne balkanske siledžijske države, Srbija i Hrvatska, podmazale izdašnim penzijama da stalno budu orni za nove ratove, državne udare i vojne diktature ako zaprijeti bilo kakva progresivna promjena ili, ne daj bože, obnova nekakve Jugoslavije.

Ne treba zaboraviti opterećujuće budžetske stavke vezane uz etabliranje novih nacionalnih ideologija, na primjer, vjerska indoktrinacija u javnim školama, financiranje državnih televizijskih kuća kao propagandne mašinerije, plaćanje iz budžeta revizionističkih istraživanja iz povijesti, izmišljanje nove slavističke lingvistike, izgradnja kolosalnih bogomolja i vjerskih simbola, podizanje spomenika novim državnicima, svecima i mučenicima, gradnja hodočasničkih centara, rezidencija vjerskih autoriteta i slični ekonomski neisplativi i neproduktivni projekti. Inače, novi su etnički nacionalizmi bili svi odreda naglašeno religioznog karaktera. Nove su državne elite skupa s klerikalnim pokazivale pobožnost kao glavnu odrednicu patriotizma. Svaki je etnos imao biti spojen s konfesionalnom pripadnošću. Vjerski programi dominirali su državnim televizijama,  a ateizam nije bio slobodna svjetonazorska opcija novih naraštaja nego prepreka javnom djelovanju i karijeri.

(Ovaj post mortem analitičko-dijagnostički tekst profesora Vjekoslava Perice prenesen je sa prijateljskog XXZ regionalnog portala. Zahvaljujem se dragom prijatelju Peri Lukoviću, uredniku XXZ.)

(nastavlja se)

 

 
Ljudi moji - je li ovo moguće??? Koja bahata drskost četničkih razbojnika!
Četvrtak, 13 Prosinac 2018 12:18

 

DubrovnikTrebinjci optužili Dubrovčane za ratne strahote i obilježili 27 godina od “agresije na njihovu opštinu”; U Gradu se digli na noge zbog ove opasne povijesne krivotvorine i traže ispriku

Bruno Lucić

Sami smo svjedoci ratnih događanja u Dubrovniku i okolici.

Njihova cijela povijest je iskrivljena, pa tako i ovo – okrenuli su u Trebinju pilu naopako – prikazuju se kao žrtve. Svi znamo gdje su ti njihovi topovi bili okrenuti, svi znamo gdje su im poginuli ljudi na Brgatu, gdje su im ljudi poginuli na Osojniku, na ulazu u Čepikuće, na Debelom brijegu, tako da ne bih komentirao ništa više od toga - daleko im kuća od naše - osvrnuo se predsjednik dubrovačke Udruge Hrvatskih vojnih invalida Domovinskog rata Ivo Lučić na reakcije službene trebinjske vlasti koja je nedavno obilježila "27 godina od hrvatske agresije na opštinu Trebinje".

Na takvu skandaloznu interpretaciju povijesti upozorio je Drago Marković iz Ureda za odnose s javnošću HSP-a, zgrožen što je vlast Trebinja obilježila nepostojeći "jubilej":

- Radi se o izvrtanju povijesnih činjenica, dosad neviđenih. Spominje se u vijestima o tome događaju kako su službene vlasti Trebinja to obilježile, odale počast poginulima i najavile održavanje “historijskog časa” za svu školsku djecu na području općine Trebinje. Dakle, sinkronizirano će raditi na daljnjem prenošenju laži i neistina na mlađe generacije, trovati njihov um i pripremati za neki novi juriš na hrvatski Dubrovnik -negoduju pravaši.

- Umjesto da se ispričaju svakom Dubrovčaninu i svakom kamenu koji su razbili i uništili, ispričaju za sve poginule, ranjene, protjerane, uništene objekte svjetskog značenja, oni pričaju o “agresiji na Trebinje”!

Pa jesu li oni normalni? Ono što HSP zabrinjava je prešućivanje ovakvih ordinarnih laži, krivotvorina, podvala i smicalica koje ovi sljedbenici kamiondžije Vučurevića uporno gebelsovski ponavljaju. Na svaku ovakvu budalaštinu, koja nama nekada na prvi pogled izgleda smiješno i žalosno jer mi znamo što je bilo, mora se reagirati – ističu u HSP-u i smatraju kako će se bez suvisle i odlučne reakcije dubrovačkih vlasti, kao i vlasti Dubrovačko-neretvanske županije i one na nacionalnoj razini ovaj igrokaz u Trebinju nastaviti, a sljedbenici kamiondžije Vučureviće će to prihvatiti kao istinu.

Gradonačelnik Dubrovnika Mato Franković odlučan je u traženju isprike za dubrovačka stradanja od Trebinja, što je ponovio u više javnih istupa:

- Naš Grad u Domovinskom ratu pretrpio je ogromnu štetu i strahote koje su došle upravo od Trebinja. Za to se još nitko nije ispričao, ni građanima ni obiteljima žrtava palih branitelja, a ni dubrovačkim braniteljima – odrješit je bio Franković.

(Zahvaljujem se prijatelju iz Crne Gore koji mi je poslao link za ovaj tekst koji prenosim iz Slobodne Dalmacije.)

 
Zakašnjela, ali instruktivna post mortem analiza
Ponedjeljak, 10 Prosinac 2018 10:01

 

Vjekoslav PericaSFRJ - jedina superiorna civilizacija na ovim prostorima (2)

Prof.Dr Vjekoslav Perica, Department of History, University of Utah

Etničko čišćenje i genocid – odavno planirane metode nacionalističkih ideologija

Uzorci tih brojnih ratova, etničkih čišćenja i genocida na Balkanu nisu bili, kako su neki zapadni mediji spekulirali devedesetih, spontani izljevi divlje etničke i vjerske mržnje usađene u mentalitete naroda evropske periferije - mržnje koju je mogla samo najtvrđa komunistička diktatura obuzdavati. Radi se naime o etničkom čišćenju, genocidu i represiji nad manjinama kao odavno zamišljenim, planiranim i uvježbanim metodama etnocentričnih i klerikalno-sektaških nacionalističkih ideologija i njihovih državnih projekata. Jedine nenasilne alternative etničkom čišćenju bile su im asimilacije i vjerske konverzije ili razmjene teritorija i stanovništva između susjednih država koje se tako zatvaraju svaka u svojevrsnu naciju-sektu. Prepreke ostvarenju ovakvih projekata bile su panslavenske integracijske ideologije ali i karakteristike prostora na kojem je bila vjekovima formirana pluralistička struktura mješovitih zajednica. Jedna od tih integracijskih ideologija iznjedrila je Jugoslaviju.

Ukratko, SFRJ nije iznenada propala usred kaotičnog kolapsa komunizma zbog svojih sistemskih defekata i erupcije etničke i vjerske mržnje koju je komunistička diktatura tek uspavala. Nego je uništena kroz petnaestogodišnju krizu zaključenu ratovima i to ne zato što je bila komunistička i autoritarna nego jer je bila zajednička, multietnička i pluralna, a uništili su je etnički separatisti koji su svi imali autoritarne ambicije i priželjkivali neliberalne države. Zapadni Balkan devedesetih poharale su etno-sektaške nacionalističke kontrarevolucije. One su uništile cijelu jednu civilizaciju, a ne samo baštinu antifašizma i socijalističke modernizacije. Rastrgali su društveno tkivo multietničkih regija i gradova, rastavili etnički miješane obitelji, sravnili sa zemljom vjerske i druge simbole mrskih kultura, palili knjige i knjižnice i dizali u zrak spomenike antifašističkoj borbi i zajedničkoj državi.

Nove su države pobjednici prikazali kao uskrsnuće srednjovjekovnih etničkih kraljevstava pa stoga tobože „prirodne“ nasuprot „vještačkoj“ Jugoslaviji. U zbilji su te postjugoslavenske etničke nacije bile hibridi i tvorevine recentne povijesti kao i uvijek kombinacijom međunarodnog menadžmenta zaostalih naroda  i domaćih nacionalističkih pokreta. Stoga su bile i jesu vještačke koliko i Jugoslavija, ako ne i vještačkije od nje. Takvih država i nacija nikad tu prije nije bilo niti postoji bilo kakav kontinuitet s bilo čime osim sa kvislinškim režimima iz Drugog svjetskog rata i protujugoslavenskom hladnoratovskom emigracijom. Na Balkanu se tako od devedesetih naizgled ponovila povijest Drugog svjetskog rata ali kako se povijest ne ponavlja, onda jedna igra analogija i kontrasta: Njemačka bez Trećeg Rajha ali s EU kojom dominira, gospodar je kvislinških državica i okupiranih teritorija na Balkanu gdje ovaj put nema domaćeg antifašističkog pokreta, ni partizana ni komunista.

Glavna je antifašistička sila u Evropi danas upravo ta Njemačka (barem je to još bila u trenutku nastanka ovog teksta) kojoj imamo zahvaliti što razni neofašistički režimi u Istočnoj Evropi ne smiju voditi ratove, zavoditi teror i diktature, otvarati koncentracijske logore i provoditi teže kriminalne i genocidne aktivnosti ali never say never nadaju se oni.  Recentni se karakter i lažno pozivanje na dugu tradiciju postjugoslavenskih etničkih država najbolje očituje u njihovim novim državno-nacionalnim ideologijama u kojima se tek reda radi navodi davna povijest i izmišljaju kontinuiteti ali se naglasak u konstrukciji i implementaciji novih identiteta stavlja na modernu revidiranu i mitologiziranu povijest, posebno Drugog svjetskog rata, Hladnog rata i Balkanskih ratova devedesetih.

Naslijeđe imperijalnih osvajanja, migracija i vjerskih konverzija na Balkanu proizvelo je mozaik regija, provincija, kultura i društvenih struktura koje je bilo nemoguće restrukturirati u etnkonfesionalno homogene nacionalne države bez ratova, genocida i etničkog čišćenja. Integracije u veću nacionalnu državu nametnule su se ne samo kao izbjegavanje tog najgoreg genocidnog scenarija, nego i kao imitacija povijesnog iskustva stvaranja nacija u Zapadnoj Evropi, te racionalno rješenje za očuvanje političke suverenosti, ekonomski razvoj, i izlazak iz zaostalosti tog najsiromašnijeg dijela Evrope.

Naravno, uvijek su ambicije pojedinih napose većih etničkih nacionalizama hranile fantazije o ujedinjenu cijelog tog prostora pod baš tim jednim samoproglašenim izabranim narodom, što bi opet vodilo u rat, etnička čišćenja i destrukciju. Nasuprot tim ekstremnima relativno kratkoročnog utjecaja, razni integracijski panslavizmi bili su kroz dvjesto godina nacionalizma na Balkanu trajniji i utjecajniji od  etničkih separatizama. Ovi potonji, kao ideologije unutarnjeg razdora i destrukcije i tako prirodni saveznici tuđinskih imperijalizama, dobili bi šansu u izuzetnim povijesnim turbulencijama kad nije bilo mnogo vremena za debate i razumna rješenja. Takav je primjer Drugi svjetski rat i nacifašistička okupacija koja je tako uposlila domaće snage na bratoubilačkom poslu umjesto da iscrpljuje resurse ambicioznih okupatora svijeta. Takav je sličan povijesni moment bio i kraj Hladnog rata i kolaps komunizma. Tada su zapadni pobjednici glorificirali religijske i etničke resurse kao antikomunističke snage što je legitimiralo balkanske tribalizme i klerikalizme prikazujući ih faktorima progresivnih promjena iako to oni nisu nikad bili niti to mogu biti, a kakvi su, ubrzo su pokazali u ratovima devedesetih.

(Ovaj post mortem analitičko-dijagnostički tekst profesora Vjekoslava Perice prenesen je sa prijateljskog XXZ regionalnog portal. Zahvaljujem se dragom prijatelju Peri Lukoviću, uredniku XXZ.)

(nastavlja se)

 
Osvrt Velibora Petkovića
Subota, 08 Prosinac 2018 15:22

 

Mozak Rubikova kockaMentol k'o bombona

Velibor Petković, Beograd

Nedavno sam doživeo neku vrstu negativnog prosvetljenja: shvatio sam da sam beznadežno glup. Povod za ovaj duboki uvid bila je serija događaja iz kojih sam izlazio kao poražen i ponižen, ukratko kao gubitnik. Baš kao u onom apsurdnom vicu u kome žena, razočarana u svog životnog saputnika, odluči da mu tresne istinu u lice: “Budalo jedna! Ti si tolika budala da bi i na svetskom prvenstvu budala zauzeo drugo mesto!“ On se, jadnik, pokunji i zamisli, a onda usudi da pita: “Zašto drugo?“

Žena ga prezrivo pogleda i lakonski mu zakuca nokaut: “Zato što si budala!“

Upravo tako se i ja osećam, kao učesnik takmičenja seoskih luda Evroazije koji se vraća kući bez medalje. Idiotski bleskast kao junak filma „Ljubav i smrt“ Vudija Alena koji se ne snalazi u vremenima Napoleonove najezde na Rusiju, ni u ljubavi ni u ratu. Moja glupost nikome nije zanimljiva, pa ni meni samom. Što bi rekao jedan od braće Marks (a nije Karl):
“Nikada ne bih pristao da budem član kluba koji prima takve kao što sam ja!“

Samosvest od koje klecaju kolena i čoveku dođe da zaplače, ali takav patos je nedostojan nas koji živimo u kućama sa zemljanim podom. Sirotinja nema prava na patetiku, to je privilegija viših klasa. I Veliki Getsbi morao je da se materijalno uzdigne pre nego što je njegova ljubavna patnja zaslužila da se literarno obradi. A kasnije filmski razrađuje, dograđuje i razgrađuje. Ako si samo skot, a nisi Ficdžerald, onda je bolje da ćutiš. Da mučiš ili eventualno mučeš.

U čemu je srž, tačnije – koštica problema? U spoznaji da sam više od pola veka bio ubeđen da sam natprosečno inteligentan i da nisam iskoristio ni polovinu svojih potencijala. Društvene prilike i sopstvena inertnost učinile su da svet ne sazna kakav sam ja genije. Iz Kenije. Nije to bila dobrovoljna odluka, poput one koju je doneo čudotvorac iz jedne priče ruskog avangardnog pisca Danila Harmsa. On je shvatio da bi činjenje čuda bilo izdaja najdubljeg čudotvorstva i zato je odlučio da živi skromno i neprimetno. Izbacuju ga jednog dana s posla, a on bi mogao samo da pucne prstima i reši taj problem, ali neće. To je suviše jeftin trik! Posle nekog vremena izbacuju ga i iz stana zbog neplaćene kirije, ali on ni tada ne reaguje, da ne bi privlačio pažnju. Žena ga napušta, deca beže od njega, a zatim i svi prijatelji, a čudotvorac ne čini baš ništa – sve zbog odluke da ne omalovaži svet čudotvorstva time što bi ih srozao na nivo mađioničarskih trikova.

Odlazi iz grada, luta po nedođiji i nalazi neku napuštenu kućicu na obodu šume. Tu se useljava i počinje da preživljava berući pečurke i razne bobice. Koliko je godina tako usamljen proživeo, više nikome nije ni bitno. Ni čovečanstvu ni njemu. Uglavnom, najveći čudotvorac svih vremena na ovoj planeti živeo je i umro među nama, a da nikada nije učinio ni jedno jedino, makar malecko čudo. Tako niko nikada nije ni saznao kakvog smo čudotvorca imali i izgubili.

Uljuljkan u laž da sam i ja takva nekakva vrsta čudotvorca, posle nekoliko životnih nokdauna uspeo sam da se otreznim „Ljudi, pa ja sam zapravo glup! Sve što sam postigao daleko prevazilazi i moju pamet i sve moje preostale sposobnosti!“ Trebalo bi da me je to obradovalo, ali nije. Osetio sam se poraženo, kao drugoligaški klub koji je jednom igrao u prvoj i na tome gradio svoje nerealne ambicije i lude snove o Ligi šampiona.

Počeo sam da preispitujem ceo svoj život i ne samo što mi je bilo dosadno, nego nije dalo ni bogzna kakve rezultate: ličnost se formira u ranoj mladosti, a kada su počeli ratovi u kojima se raspala Jugoslavija bio sam uveliko sazreo, barem po izvodu iz matične knjige rođenih. Bombardovanje Srbije i Niša dočekao sam kao glavonja porodice, muž i otac, tako da sve ove mirnodopske političko-ekonomske i kulturno-sportske krize ne bi trebalo da me dotiču. A ipak nije tako, potresaju me kao da sam duševno trusno područje.

Spoznaja sopstvene gluposti učinila me je mudrijim: odlučio sam da pitam one koji su stvarno mladi, rođeni uniformisanih i ratnih devedesetih godina, kako oni vide naše kolektivno mentalno zdravlje i šta prognoziraju. Za nas starije, stvar je pankerski prosta – „NO FUTURE“ ili što reče glumac Zijah Sokolović u jednom intervjuu, na pitanje kako vidi svoju budućnost: „Na groblju, naravno!“

Iskoristio sam privilegiju što volonterski držim vežbe studentima četvrte godine novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu i pitao ih za junačko mentalno zdravlje nacije. Evo nekih odgovora koje sam dobio, prednost imaju dame, najpre koleginica Tatjana Đukić: „Generalizacija, iako nezahvalna, neizbežna je kada se govori o kolektivitetu kao što je nacija, njenim karakteristikama i ustaljenim oblicima ponašanja. Nacija je ekskluzivna kategorija, odnosno, pripadanjem jednoj isključujete se iz pripadanja bilo kojoj drugoj, što automatski stvara određenu dozu, nekada čak i zdravog, animoziteta prema pripadnicima drugih nacionalnosti.

Jačanje kolektivnog identiteta izraženo je u periodima društvenih kriza, pa je tako sasvim razumljivo zašto je Srbija plodno tle za rast i bogati razvoj pojava kao što su etnocentrizam (precenjivanje i idealizovanje pripadnika sopstvenog naciona), šovinizam i nacionalizam. Pojave, čiji ekstremni slučajevi koje neretko srećemo, predstavljaju suštinsku pretnju demokratiji, toleranciji, slobodi i zdravoj svesti.

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 10 od 88

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search