LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče
Sličica iz Srebrenice
Utorak, 27 Lipanj 2017 13:18

 

Elmin FehricO "Bella ciao" u Srebrenici

Elmin Fehrić, Zavidovići

„Govoriš mi o ideji, patriotizmu generacije. Da li je to skup interesa nekorisnih ljudi ili nešto vrijedno robije“, citirao sam Džonija tog popodneva jednoj Italijanki u Srebrenici poslije dobro obavljenog posla.

Kada sam upoznao grad, stekao šačicu poznanika i shvatio filozofiju prosječnog srebreničkog čovjeka, došlo je vrijeme za djelovanje. U međuvremenu stigoše Italijani, puni evropskog entuzijazma i želje da evropski mentalitet uklope u bosansku kasabu. Elem, pošto je Srebrenica jednaka drugim bh. gradovima po mentalitetu stanovnika, ljudi u njoj na strance gledaju čudno. Želju stranaca da saznaju stvari poput starosti neke građevine ne shvataju ozbiljno. Bosanski čovjek nije naučen cijeniti ono što je njegovo, niti uči o tome, pa turistički duh ne postoji. Najbolje prodajemo humor na svoj račun, a između sebe zbijamo šale o crncima ako se takav pojavi među turistima. Da nismo rasisti dokaz je neopisiva želja za fotografisanjem s tamnoputim turistima i oduševljenje nakon fotografisanja. Međutim, u toku mog boravka u Srebrenici takav se ipak takav nije pojavio. 

Dolazak Italijana značio je početak rada na ljetnom festivalu koji je većim dijelom bio namijenjen za mlade. Planirani su koncerti, košarkaški turnir, radionice gitare i pisanja, te kino na otvorenom. Ovim sadržajima organizatori festivala su nastojali obogatiti inače monotoni društveni život mladih Srebrenice. Da sve ovo bude uspješno bili su zaduženi volonteri iz Evrope i naše zemlje, među kojima sam bio i ja. Ono što nas je najviše fizički umorilo bilo je čišćenje i uređivanje parka u kojem je trebalo biti postavljeno kino.

Avgust je činio svoje. Temperatura je rasla, a nakon kasnog doručka, kada smo krenuli uređivati park, dostigla je vrhunac. Da je Bajaga tada smišljao pjesmu nazvao bi je „Smeće, smrad i vrelina“. Dugo zapušten park u kojem je nekada bio restoran, sastojao se iz tri dijela. Uz neku ludu sreću, bio sam zadužen za čišćenje dijela koji se nalazio u hladovini krošnji nekoliko stabala kestena. Ono što je još činilo taj dio bio je nesnosan smrad i visina koja je pružala jasan pogled na ostale dijelove nekadašnjeg restorana. Taj dio bio je visočiji od ostalih, što me natjeralo da se divim arhitektonskoj domišljatosti. Stvarao sam sliku u glavi kako je nekada konobar s istog mjesta lovačkim očima posmatrao stolove ne bi li ulovio neusluženog gosta, a potom izvadio ruku iz džepa kecelje u kojem se igrao sa sitnišem, te s tacnom u ruci odjurio uslužiti gosta. 

Moje lutanje u prošlost prekinule su riječi „Una mattina mi sono svegliato“. Te riječi su mi izavale pažnju, ali nisam odmah shvatio da se radi o pjesmi, a pri shvatanju pomoglo mi je svima dobro poznato „O bella ciao, bella ciao, ciao, ciao“. Prvo dva Italijana, a potom i cijela grupa srčano je zapjevala poznatu pjesmu anitfašističkog pokreta koja je učinila da zaboravimo na umor i vrućinu. Radili smo brže i efektnije. Tada sam otkrio vezivno tkivo koje povezuje jednu čitavu garnituru ljudi. Onu koja se teškoćama suprotstavlja pjesmom, a društveno dobro stavlja ispred vlastitog, kao što partizan iz pjesme „Bella ciao“ u borbi protiv zla nalazi topli dom i ne boji se smrti,  jer je siguran da umire za dobro. Ono što veže te ljude je univerzalni patriotizam ili patriotizam generacije koji prelazi granice jedne države i odnosi se na borbu za cjelokupno čovječanstvo.

 
Bajramska priča
Ponedjeljak, 26 Lipanj 2017 14:16

 

BajramBajram

Edhem Mulabdić

Gluho je doba. U dolinici, gdje su se stisnule varoške kućice, bila gusta tama pa bi rekao gledajući ozgor s vite Hridine da tu u toj mračnoj jami nema ni živa stvora. Ali zađi samo kroz tu gustu noć, izmeđ’ onih starih kuća što im šiljke samo prama nebu vidiš, osluhuješ, čuješ kretnje, po koju riječ, žamor, škripu vrata – sve je budno. Noć ti sad nije tako nijema, tama nije više tako gusta; to gluho doba ispunja neki tajanstveni čar – za koji čas sviće Bajram. U svakoj kući vidiš slabo svjetlo, sve ustalo, sprema se da u novu ruhu izađe na Bajram da se u čistu odijelu klanja namaz. Još od zore ni znaka a na vitoj se munari začuje mujezinov tanahni glas, zauči salavat.

U to se doba prenula i mlada žena u svojoj skromnoj sobici gdje još nije bilo svjetla. Prenuo ju mujezinov glas. Prva joj misao bijaše Bajram, no odmah za tom ona tuga s kojom je provela na stotine noći. Svak se raduje, svak se gizda, žena sprema muža, mati sina, sestra brata, a ona... ah, gdje je njezin vojno, u askeru, daleko u svijet zanio kosti svoje, a more biti da je do sad i u zemlji... I ona pokri lice rukama, onako proplaka, kako je svaku noć s plačem legla i ustala. Najedanput skoči, upali svjetlo i baci se do svog sinčića koji je slatko spavao. Maliću bilo tek šest godina, jedro dijete ko jabučica.

– Arife, sine moj! – poče ga buditi. – Ustani, eno salavat, Bajram! Ustani!

Malić progleda. Protrlja oči, a kad razabra riječi majčine, veselo skoči.

– Zar Bajram, mati? – u čudu će ono, pa poleće k prozoru. Ali napolju bila još tama.

– Eno, čuješ salavat! – veli mu ona. – Hajde umij se pa će ti mati lijepo obući nove haljine, pa ćeš onda u džamiju.

Mali bio veseo, nije znao šta će prije. A mati doskora izvadila čitav svežanj haljina, umila ga i počela oblačiti: nova i čista rubenina, pa onda nove čakširice, pa onda šamaladže, anterija, čohali fermen, pas, fesić medžidija, pa čarapice i nove firale, a sve novo, sve kroja ko za velikoga.

Mali se sve posmjehivao gledajući to novo odijelo, pa bi istom ubrzao: – Je l’ de, mati, da su moje čakšire bolje neg’ u Muhameda Devlet-hanumina?

– Uh, tvoje su najbolje! – odvraćala mu ona, a glas joj drhtao.

Sirota zaklonila lice od svjetla da joj malić ne vidi suza. Oblačila ga, sobom mu sapela i najmanju kopčicu, a kad ga sasvim opremi, i on ustade, pred njom bijaše prava slika njezina dragog, neprežaljenog muža.

Salavat se na munari svršio i začuo sabah; napolju je svitalo. Mati se zagledala u sina, zagrlila ga i pokapala suzama.

– Dušo moja! – veli ona. – Što ćeš nam u džamiji zaiskati od Boga? – Tako ga je običavala napućivati.

Mali se zamislio.

– Da nam Bog da zdravlje i dug život – veli on – pa onda... što ono još, mati?

– Onog svijeta Džennet, sine moj!

– Ja, onog svijeta Džennet i... ništa više, je l’ de, mati?

– Zaboravio si nešto! – jedva žena izmuca zagrlivši dijete.

Mali se opet zamislio.

– Ha – uskliknu on – i da nam babo dođe.

– Jest, jest, dušo moja! — dočeka ona plačući, a u sebi dodade: – Ako bude...

 
Bajramska priča
Nedjelja, 25 Lipanj 2017 17:40

 

OrahBajramska priča

Orah

Nadan Filipović prema davnoj, davnoj priči moje rahmetli majkice (nene) Hajrije

Na periferije jedne bosanske varoši jedan beg je imao veliku kuću, čardak i golemo imanje. Austrijski (kaurski) karavakat je bio. Podosta imanja je bilo “zakonskim” putem oduzeto, ali, ipak, ostade preko osam stotina dunuma kuća i čardak. Šejtanu malo bilo!

Begovica rodila sina Ilijasa još za Turaka. Porođaj je bio težak, krvav, pa ne uzmogaše više zanijeti. Svu su pažnju usredostročili na Ilijasa koji odrastaše u svili i kadifi, mažen, mažen, pa se, plaho razmažen, i zamomči.

Nije noći bilo da nije, i ne pitajući, sjedao u porodični fijaker i sluga Atif, gorostas od preko dva metra visine, bi ga vozi u čaršiju na provode po birtijama i muzikama. Čaršijskim lolama je bio svaki dan Bajram. Ilijas čašćava cijelu kafanu, kiti pjevačice i muzikante forintama, dukati frcaju, svi ga tapšu, svi se oko njega muhaju, tapšu ga, grle, ljube i sve viču: “Ma, ovakvog begovića nejma ni u Stambolu!!!”

Jednog sabaha sačeka ga babo i posadi pred sebe.

-Sine moj predragi…mater spava, tiho ćemo, da je ne probudimo. Znam sine da si kjuče sebi napravio pa si zajmio iz sehare pare nemilo uzimat za provode po čaršiji. Ja ni mukajat, jer sine, da imaš tri života i da trošiš kako trošiš, potrošit ne možeš. To što je u sehari, to je, bolan ne bio, samo sića, prema onom zlatu koje imamo, a koje je duboko, duboko zakopano na samo meni poznatim mjestima. Nego…da te babo nešto upita. S kim se ti u čaršiji provodiš i s kim pare razbacuješ?

-Babo moj dragi, hvala ti. Prepo sam se daš me ružit, a ti ljepo samnom pričaš. Moj babo, ja u čaršiji imam na desetine, ako ne i preko stotinu prijatelja. Svi me vole, svi me grle i ljube kad u čaršiju dođem i sve viču: “E neka te Ilijasu naš. Takvog begovića ko što si ti nejma ni u Stambolu!”

-Znaš li ti sine moj koliko ja imam prijatelja?

-Kad ja babo imam ovolike prijatelje, ti mora da imaš puno više?

-Eeee moj sinko, grdne rane moje! Imam samo jednog prijatelja.

-He-he-he…babo dragi, kako samo jednog prijatelja?

-Gledaj ’vako! Našeg prvog komšiju, Selimage, eto, skoro da smatram prijateljem. Jedini što je osto, jer kako sam stario, sine moj, sve sam više shvatao da su prijatelji počesto velika iluzija. Helem, svaki dan, kao i danas, Selimaga pijemo prvu jutarnju kahvu. Jedan dan on dođe nama, drugi dan ja odem njima. Nego, hajd da nas dvojica vidimo, a posebno ti, sine moj, koliko stvarno imaš prijatelja u čaršiji?

-Kako ćemo to….?

-Ovako. Narediću poslije podne Atifu da zakolje bravće, pa kad svi legnu spavat, zamotaćemo bravće u čaršafe. Izvešećemo fijaker iz avlije, što tiše, da se niko ne probudi. Iza ponoći. Ideš sam. Kad dođeš u čaršiju idi od pendžera do pendžera pa kucaj tiho kod svojih prijatelja. Jednog po jednog obađi. Kad te koji upita otkud ti tako daleko od zore u čaršiji, reci svakom da nam je došo neki dužnik koji nam je puno dugovo, da je došo iskat još dukata, da babo nije dao, da se dužnik naljutio i pošo spram babe da će ga udrit, a ti ko biva skočio babu branit i mašicama udrio dužnika u glavu, a on pade i više se ne diže. Zamoli svakog od tih tvojih prijatelja da ti pomognu mejta zakopat.

-Valja babo! Tako ćemo, al znaj dobro, eto mene brzo iz čaršije. Prvi će mi pomoći. Prvo idem kod najboljeg od najboljih prijatelja. Kod mog dragog Raske.

Tako i bi kako su se dogovorili. Atif zakla bravće. Babo natopi dva čaršava bravećom krvlju i zamotaše “mejta”. Metnuše ga u onaj sanduk ozada i Ilijas sam tiho krenu. Bilo je oko jedan poslije ponoći.

Babo ostade na sećiji motajući duhan i pripaljujući sve jednu na drugu. Gledao je u crnilo što se lijepilo na džam, čekao i osluškivao. Nema Ilijasa.

 
Tonijevo sjećanje na Pelea iz Bugojna
Četvrtak, 22 Lipanj 2017 12:53

 

Iskra - BugojnoPele

Toni Skrbinac, raja sa Memli strane - Bistrik, na privremenom boravku u Mariboru

(Fotografija: Stojanče Idić - Pele čuči prvi s lijeve strane)

Nikako da izračunam koliko bi sada godina imao Stojanče Idić, zvani Pele, da nije umro sa trideset i nešto. Bio sam na sahrani, osamdesete su bile pri kraju. Tužno je kada umiru stari, još tužnije kada umiru mladi ljudi. Ne sjećam se njegove ožaloščene supruge, ni djece, ostala mi samo slika njegovih saigrača, fudbalera bugojanske “Iskre”. Došli su svi i Gogo Pavlić i Mišo Radović i Salkić i Mirković i… U svečanim, klupskim odijelima. Zlatna generacija “Iskre” iz zlatnog doba Bugojna.

Kad me fudbal u nekom mladalačkom dobu prestao zanimati, čuo sam, pričalo se po našoj raji kako u “Želji” igra neki genijalac, Rom poznat po nadimku Pele.

Dugo, dugo kasnije, jednom sam Idića pomenuo Osimu koji ga je kao trener dočekao u prvom timu “Želje”.

“Sve je znao o lopti, ali nikako ga nije htio gol. Ja sam insistirao da kod mene bude uvijek u prvom sastavu, ali kad neće sreća - neće. Hoće u prečku, hoće u stativu, ali u gol neće pa neće. I publika je već pomalo počela da gubi strpljenje…Poslije je otišao u Iskru u Bugojno…” sjetio se Švabo Peleta.

K'o da ih sad vidim. Gogo Pavlić, Dino Đurbuzović i Stojanče Idić pojaviše se jednog dana kod mene u Dopisništvu “Oslobođenja” u Bugojnu. Svi smo bili, pokazaće se kasnije, na privremenom radu u gradu-perjanici Gornjovrbaske regije. Oni igrali fudbal, ja pisao članke. Osamdesete tek počele.

Gogo Pavlić je bio šaljivdžija, Dino Đurbuzović mijenjao je ulicu za manekensku pistu, tako je nekako hodao, a i bio je lafčina, što jest jest. Pele je bio najživahniji, oniži rastom sa naglašeno jakim i malo krivim nogama. Zajebant oko kojeg su se uvijek nadvijali oblaci smijeha.

Blagoje Bratić mu je dao desnokrilnu poziciju, nosio je na dresu sedmicu i bio je stvarno čarobnjak sa loptom. Prvi put sam ga uživo gledao u Varaždinu. Igrala “Iskra” protiv “Varteksa”. Slučajno se dogodilo da sam se baš tog dana našao u Varaždinu i da prekratim sivu dosadu nedeljnog popodneva, odem na utakmicu. Smjestim se na tribinu sa domaćim navijačima i gledam.

Idić na krilu nekad, k'o najveći majstori danas. Vjetar,nezaustavljiv. Čujem glasan komentar jednog domaćeg navijača: “Vidi Cige, kaj dela, jebem li mu majku.”

“Iskra” pobijedila u gostima 2:1.

U Bugojnu samo što nisu izgradili novi stadion. Igralo se još uvijek na starom igralištu, zvanom Hendek. Golove je najčešće zabijao Salkić, klasični robusni centarfof, kojeg su zbog torza, širokog ko ormar, zvali “Prsan”. Pele je nabacivao lopte k'o dirigirane rakete “Prsanu” na grudi. Ponekad i sam zabijao. Kad se to događalo, Gogo mi kasnije pričao, onda igrači oko njega naprave buket a on, šeretski, kako je znao, kaže:

“Pa šta je, majku vam, dokle ću vam ja premije zarađivati?”

 
Tonijeva sjećanja
Subota, 17 Lipanj 2017 10:01

 

RomićiRomi iz moje mladosti

Toni Skrbinac, raja sa Memli strane - Bistrik, na privremenom boravku u Mariboru

Tolike godine sam s njima proveo u neposrednom komšiluku, toliko puta smo se zajedno znali igrati, na raznim se raskršćima mladosti susretali i mimoilazili…ali, ipak, ne mogu reći da sam imao pravog prijatelja Roma. Kao da smo nekako zazirali jedni od drugih.

“Vidi te kakav neuredan hodaš, k'o nakav Cigo…”

Ovaj, nerijetko upotrebljavani prijekor nema ništa drugo da kaže nego da su oni, Romi, mjera za neurednost i šlampavost.

“Dabogda kćeri da te paša uzme, al' Cigani ti oko kuće letaju."

Kad neko priželjkuje i puca na visoko, a životna realnost govori suprotno. Opet mjera “visine” (paša) i “dna” - Ciganin.

“Vala, ako ona (važi i za njega) izabere i crnog Ciganina, ja neću imati ništa protiv, samo nek' se vole…”

Neka vrsta mahalske mantre koju sam često čuo, a hoće da kaže da goreg izbora nema od izbora nje ili njega iz romskog reda manjina za bračnu drugaricu ili druga.

“Nemoj, bolan, biti Cigan! Što, matere ti, ciganišeš?”

Ostalo do dana današnjeg kada se neko provali na kakvoj sitnoj sebičnosti.

“Cigani…Cigani…!!!” I dan danas suprotstavljene strane navijača koriste tu etiketu kada žele uvrijediti jedni druge.

Je li bilo predrasuda koje su vrijeđale taj nesretni narod rasijan po bijelom svijetu i osuđen na vječito lutanje?

Jeste.

Ima li ih i danas?

Ima. Itekako!

U Sarajevu su Romi bili prilično koncentrisani na određenim lokalitetima. Najgradskiji su bili oni s Gorice koji su Kusturicu nadahnuli za mnoge scene, a i cijele filmove (“Dom za vješanje”, “Crni mačak….”). Zatim ih je dosta bilo u Švrakinom selu i u padinskom dijelu koje je u vrijeme kada su osnovane mjesne zajednice naziva “Toka-Đeka”.

 
Još jedna ramazanska priča
Četvrtak, 15 Lipanj 2017 12:03

 

Merim-efendijaŠehid Osman

Hafiz Merim efendija Đulović, imam, hatib i muallim Gazi Turali-begove džamije u Tuzli

Letim. Svojim pogledom ne mogu pregledati džennetsko prostranstvo. A pogled zastaje na svakom dijelu ljepote koja se ne može opisati.

Letim. Nemam ograničenja, čak i tako blizu veličanstvenog Arša. Letim u kljunu zelenih ptica, kao što je moj efendija jednog petka pričao sa časnog minbera. Sjećam se da je govorio da je naš plemeniti Poslanik kazao da je to nagrada šehida. I evo me u kljunu tih Allahu pokornih ptica, gledam džennetsku ljepotu.

Da… ja sam šehid. Ime mi je Osman. Šehid sam postao braneći svoju domovinu, svoj toprak, svoju djecu, svoj napaćeni narod, svoju Bosnu. Nagrada za šehida je velika, baš onako kako je Poslanik i opisao, ali i kako je Uzvišeni rekao da mi šehidi nismo mrtvi. Živi smo, znamo sve šta se dešava, samo vi ljudi ne osjećate naše prisustvo. Vi ljudi brojite dane, za nas je vrijeme dobilo drugu dimenziju.

Letim sretan što mi danas na mezar moj dolaze moja čestita supruga Aiša koja se lavovski bori kako bi othranila i odgojila našu djecu. Doći će i oni. Moj Alija, sada već momak na ženidbu. Kada sam ga posljednji put zagrlio, a to je bilo kad sam pošao na ratište bio je mali, tek prohodao, kad sam ga poljubio još se na njemu osjećao miris mlijeka, mirisao je onako kako najljepše mirišu sve bebe. I doći će moja kćerka Ajla sa svojom djecom. Ona se već udala, ima svoju djecu, moju unučad koja dedu znaju po njenoj priči, a ona im priča svaku noć zašto oni nemaju dede kao sva ostala djeca u razredu koja se sa svojim dedama tako bezbrižno igraju.

Sjećam se bio je to petak. Pošao sam u džamiju na džumu-namaz, a poslije ću odmah krenuti na majevičko ratište. Poljubio sam je i kad sam se odmakao od kuće okrenuo sam se, a ona je još stajala na kućnom pragu, brišući svoje oči majicom koju je dobila u humanitarnoj pomoći. Sjećam se da sam poželio da se vratim, da je zagrlim, da se sa njom igram, ali to ne mogu uraditi. Ako se vratim dušmani će nesmetano doći i prekinuti djetinjstvo i njoj i život svim ljudima u našoj mahali. Allah je tako odredio, da nas iskuša i valja nam svoj din, svoj toprak braniti. I sada mi je dok letim džennetskim prostranstvom ta slika pred očima.

Otišao sam, a ona je ostala.

Dolazeći na majevička brda stalno mi je moja Ajla i miris moga Alije bio pred očima. Hodali smo šumama, a one iste kao šume mog babe, kao da smo došli i ove jeseni da nasiječemo ogrijeva za zimu, pa hodamo a babo bira koje ćemo drvo oboriti. Jazuk je redom sjeći, valja naći drvo koje je krivo, koje je malo sasušeno, ili negdje treba malo razrijediti da druga drveća mogu bolje i brže rasti. Tako se vodi računa o svojoj imovini. Moji Bošnjaci, ne dajte naše šume i naše livade da zarastaju, ili da ih dajete u bescijenje. Kako su li ih samo naši očevi pomno čuvali.

 
Ramazan je
Utorak, 13 Lipanj 2017 10:37

 

Merim-efendijaJa sam ramazan

Hafiz Merim-ef. Đulović, imam, hatib i muallim Gazi Turali-begove džamije u Tuzli

Neizmjerna zahvala Onome ko je te zahvale jedino dostojan, Mudrom, Sveznajućem, Milostivom, Onome Koji prašta i Koji iz Svoje svekolike milosti podari mjesec milosti, oprosta i sveopćeg spasa. Neka je salavat i selam na Miljenika, koji je najbolje znao koliko vrijede ramazanski dani kad je rekao uz duboki žal svoje duše: „Kad bi ljudi samo znali kakve blagodati donosi mjesec ramazan, poželili bi da traje cijelu godinu“. Neka je salavat i mir na njegovu porodicu, ashabe, sve muslimane koji ga slijede i na naše šehide koji svojim životima podariše nama slobodu da u svom dinu i na svom topraku dočekamo najodabranijeg gosta.

Ja sam najodabraniji. Kakva li je samo čast meni data da budem spomenut u Časnoj knjizi. A koliko li sam samo ponosan na one riječi koje je najbolje ljudsko stvorenje, plementi Pejgamber o meni rekao:

"O ljudi, došao vam je mjesec ramazan sa berićetom, rahmetom i magfiretom, mjesec koji je najberićetniji od svih mjeseci, čiji su dani važniji od svih drugih dana, čije su noći značajnije od svih drugih noći, čiji su časovi bolji od svih drugih časova. To je mjesec u kome ste pozvani Allahu u gostoprimstvo gdje ste određeni za one kojima će On počasti ukazati. Vaše disanje u ovome mjesecu je tesbih, a spavanje ibadet. Vaš posao koji obavljate u ovom mjesecu biće primljen kod Allaha, a dova uslišana. Tražite od svoga Gospodara, iskrenim nijjetom i čistim srcem da vas pomogne u postu koji vam je propisao i u učenju (čitanju) Knjige koju vam je objavio.

Nesrećan je samo onaj kome je u ovom mjesecu uskraćen Allahov oprost. Sjetite se dok ste gladni i žedni, gladi i žeđi Sudnjeg dana. Dijelite onima koji su siromašni i napušteni. Poštujte starije i imajte milosti prema mlađima. Održavajte rodbinske veze.“

Najodabraniji sam od svih mjeseci jer sam počašćen da me zovu mjesecom Kur'ana, tog uzvišenog Allahovog govora. Ja sam ramadan, ili ramazan. Dolazim po Allahovom emeru, sa akšamskim ezanom. Spuštam se na Zemlju i idem brzo poput vjetra. Dolazim kako dolikuje najčasnijim, uz pratnju stotina hiljada meleka, koji veličaju i slave Gospodara našeg. Uz mene je sultanija. Lejletu-l-Kadr. Što god vam o njoj rekao ona je puno više od toga. Na meni je velika sjajna kruna, a na njoj piše post.

Imam tri ruke. U jednoj nosim Allahov rahmet, u drugoj, Allahov magfiret, a u trećoj sveopći Allahov selamet. Cijela vasiona, ali i šire, okićena je ovim događajem. Kakve li nam se samo počasti priređuju. Vrata džennetska se širom otvore, a iz njega ljepota daha okruži cijelu vasionu. A Uzvišeni Allah okiti džennet za one koji ga zaslužuju. Posebno su okićena vrata Rejjan. Ta vrata zasijaju najljepšim svjetlom. To su vrata kroz koja će ući postači.

Meleki svoje veličanje dragog Rabba posebno povećaju kada se začuje škripa prilikom zatvaranja džehennemskih vrata, vrata tog razbuktalog i vrelog džehennema.To je takav prizor da šejtani ustaju ukopani na svome mjestu, kao da su lancima okovani. Sve dok mi trajemo oni ostaju tako nepomični. Oni u takvoj Božijoj milosti nemaju nikakve šanse. Velika tuga ih mori.

Dolazim uz zvuke akšamskog ezana. Silazim na zemlju. Dolazim do svakog kutka, svakog mračnog skrovitog mjesta. Nalazim halife na zemlji. Nalazim ljude. I oni me očekuju, dočekuju i oni mi se raduju. Uredili su svoje kuće, avlije. Lijepo je to ali...

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 1 od 41

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

  • Bajramska priča
    Dobra!! Prica i svakodnevnih pouka o prijateljstvu utemeljenom na imanju novca ima na pretek, ali je... Više...
    26.06.17 22:34
    Autor - Zijo
  • Bajramska priča
    Aferim Ti za ovo, moj Nadane! Više...
    26.06.17 04:41
    Autor - Kemal Dietz
  • Bajramska priča
    Zanimljiva priča sa pomalo tužnom porukom majstorski napisana. Više...
    26.06.17 02:41
    Autor - ivan berisov
  • O generalima i generalici stra...
    bravo Sejo , ali bojim se da je to borba s jetrenjacama Više...
    23.06.17 00:56
    Autor - Yasna Avesta
  • Banalnost zla Olge Zorić
    Ako su Bošnjaci narod bez “korena”, kako pišete, onda meni, kao pojedincu valjda može biti dopušteno... Više...
    22.06.17 09:59
    Autor - Nadan Filipović
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Ово је мој последњи коментар на овом веб сајту.Опростите на сметњи. Зијо, говорим арапски језик, у н... Više...
    22.06.17 02:10
    Autor - Амир Чамџић
  • O generalima i generalici stra...
    Аутор је заиста у праву када је написао "да нема ништа горе од тога да понизиш човека". Управо тако,... Više...
    22.06.17 02:04
    Autor - Амир Чамџић
  • Banalnost zla Olge Zorić
    SRBI MORAJU DA PRIZNAJU DA POSTOJE I DR.NARODI OSIM NJIH-SRBA. ETO SRBI SU PRIZNALI 90TIH GODINA POS... Više...
    21.06.17 23:54
    Autor - ISTINA
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Amire, Vasi komentari vise zvuce kao krik, vapaj, manje kao neko utemeljeno misljenje. Nije se lahko... Više...
    19.06.17 22:32
    Autor - Zijo
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Dajte, l(ij)epo Vas molim gospon Čamdžić, nemojte više lupetati kao mitraljez maksim po diviziji. 80... Više...
    19.06.17 21:41
    Autor - Nadan Filipović
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Моје је дете умрло због неправде која је мени учињена. Više...
    18.06.17 19:50
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Специфичност ваше политике Зијо је да понижава врхунске интелектуалце, факултетски образоване људе п... Više...
    18.06.17 19:13
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Зијо, кад си већ поменуо неке личности, зашто си изоставио Фикрета Абдића? Шта мислиш да Алија Изетб... Više...
    18.06.17 18:09
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    На нека Ваша питања, претходно сам парафразирао књигу, а књига или читанка, исто значење једне речи ... Više...
    18.06.17 17:54
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Зијо у "Злочину и казни" Фјодора Михаиловића Достојевсбог млади и екстремно сиромашни студент Раскољ... Više...
    18.06.17 17:41
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Svojevremeno je nad Dzevadom Karahasanom, mislim da je jos uvijek predsjednik Udruzenja knjizevnika ... Više...
    18.06.17 13:02
    Autor - Zijo
  • Osvrt na doseljavanje stranaca...
    У тексту је поменуто исељавање под агитацијом у Србију у току Првог светског рата.То је период трого... Više...
    16.06.17 19:19
    Autor - Amir Čamdžić
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Моје мишљење је у потпуној сагласности са српском националном политиком и са оним што готово сваки ... Više...
    16.06.17 18:17
    Autor - Amir Čamdžić
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Amir moze imati svoje misljenje ali je ono u suprotnosti sa utvrdjenim cinjenicama. Samo teska indok... Više...
    15.06.17 23:51
    Autor - Zijo
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Истина Слободану Милошевићу као комунисти и Југословену није ни требало судити, можда онако "успут"... Više...
    15.06.17 10:29
    Autor - Amir Čamdžić
home search