LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče
Nastavak Tonijeve priče o tetki Dragici
Četvrtak, 23 Svibanj 2019 10:17

ToniTetka Dragica (2)

Toni Skrbinac, sarajevska raja sa Bistrika (memli strana ili memli mahala), sada “privremeno” u Mariboru

U ljeto 1961.godine doputovala je tetka Dragica na sarajevsku Željezničku stanicu. Dobro se sjećam njenog dolaska. Bilo je rano jutro kada me majka probudila, ali kako sam znao za razlog, veselo iskočih iz sna i uskoro smo krenuli da dočekamo tetku. Osim blagosti i toplog, nježnog pogleda koji me uvijek milovao iza njenih naočara, tetku Dragicu je odlikovala i mirnoća u trenucima kada se uzbuđenje teško i rijetko skriva. Zlata ju je zakovala svojim zagrljajem, a ja sam skakutao okolo držeći ruku kojom me je tetka najprije pomilovala po glavi.

“Tonček, Tonček kak si zrasel” - raširila je Dragica ruke prema meni kada se oslobodila zagrljaja, a ja sam se radostan privio uz njeno tijelo.

Krenula su radoznala pitanja i apsolutna zagrebačka spika i ja sam uživao i skakutao želeći možda nešto i pitati, ali riječi mi baš nisu padale na pamet, tako da sam samo kao kakvo kuče skakutao oko dvije žene.

Dragica mi je donijela zvuk i miris mog Zagreba i znam da sam tih nekoliko ljetnih dana koje je provela kod nas rijetko izlazio napolje. Radije sam u avliji ispod Dikinog duda, gdje su žene nalazile hlad, ostajao u njihovoj blizini. Među poklonima koje mi je donijela Dragica bio je i plastelin i ja sam, kao što luckasta djeca znaju ponekad učiniti, lijepo napravio nekakav prstenčić, onda ga omotao oko svog organa za piškenje i takav slavodobitno izašao pred oči tetke Dragice.

Oooo, kakav hladan tuš je uslijedio!

“Sram te bilo (nikada prije, a ni poslije me Dragica nije ni za šta ružila ili mi zamjerila) to dečki ne delaju…hitro se obleči i da nikad, nikad više to nisi naredil…”

Riječi su se kao nož zarile u moju razigranu dušu i ja sam postiđen otišao i obukao se. Ne sjećam se je li kasnije još dugo tetka Dragica bila rezervisana prema meni, ali znam da sam potom godinama nosio kompleks stida od vlastite golotinje. Imao sam već punih jedanaest kada sam počeo trenirati u pionirima Sarajeva i kada smo poslije treninga odlazili pod kolektivne tuševe, dok god je oko mene trajala graja mojih vršnjaka koji su veselo goli uskakali i iskakali ispod tuša, ja sam se pravio kao da nešto radim ili razmišljam. Čekao sam da i posljednji od dječaka završi, da se svlačionica isprazni i tek onda bih se na brzinu skinuo, istuširao i izlazio napolje.

Koliko je samo godina prošlo i koliko mi je vremena trebao da sebi razjasnim neshvatljiv komplekst stida i straha od vlastitog golog tijela!

I još jedan osjećaj pamtim iz tog vremena kada je Dragica bila u posjeti kod moje majke. Prošli su dani i došlo je popodne kada smo ponovo išli na Željezničku stanicu. Ne sjećam se tačno u kakvom sam raspoloženju bio tokom našeg puta do stanice, ali sjećam se…i to je prvi put u životu da se tuga stvorila u mojoj duši, da kada je Dragica odlazila, a mi joj dugo mahali dok se njen lik i voz nisu izgubili iz vidokruga…da se neka tegoba počela u meni buditi…i onda smo išli nazad našoj kući a ja sam sve vrijeme neuobičajeno šutio i nisam ništa znao odgovoriti svojoj Zlati kad me je iznenađena pitala – “Toni,šta je s tobom?” - osim što sam slegnuo ramenima. A tuga se rascvjetala, valjda zato što je Dragica odnijela sa sobom moje drage uspomene na Zagreb koje su do njenog dolaska mirno počivale u koferu sjećanja. I u koji ću ih opet nakon kratkog vremena pospremiti vraćajući se svom razigranom djetinjstvu.

Nisam poznavao niti jednog od Dragicinih muževa, ali jesam Ličanina Matana koji se u svojim i njenim starijim godinama uselio u život Dragice Lugarić. Nikada njihova veza nije bila ozvaničena, oboje su imali već odraslu djecu i svako je živio u svom stanu. U nekim vremenima, kada sam kod tetke proveo mjesece, Matan je dolazio skoro pa svakodnevno. Čekao bi ga topal ručak, harmonična domaća atmosfera, kojoj je i on doprinosio svojom brbljivošću. Iskreno, meni nije bio osobito zanimljiv čovjek, politika je bila njegov život, u partijskoj hijerarhiji zauzimao je vidno mjesto u zagrebačkom ogranku i uglavnom se bavio ispraznim ideološkim temama. Nikada ga nisam vidio bez odijela i kravate. Iako sam znao s tetkom pogledati dnevnik, ona je to inače redovno činila, skoro da nam nije ni trebalo jer Matan je sa sobom donosio sve lokalne, regionalne i svjetske novosti. Pri tome se trudio da o svakom pitanju ima svoj stav. Kako se valjda očekuje i zahtijeva od jednog visokog partijskog funkcionera. Pa smo se tako u vrijeme ručka, koji je Matan uvijek slasno jeo i obavezno hvalio, informirali o intrigama u zagrebačkoj organizaciji, ratovima koji su se uvijek negdje vodili i obavezno o odnosu Amerike i Rusije od kojih je zavisila budućnost naše planete. Kako onda, tako i izgleda i danas.

Teško i samo uz neki važan razlog mogao si tetku Dragicu nagovoriti da ode nekom u posjetu. Jedini kontakt sa vanjskim svijetom bila je njena svakodnevna šetnja na plac (tako u Zagrebu nazivaju pijacu). Ne računajući posjete kojih je bilo podosta u Dragicinoj, uvijek i za svakog otvorenoj kući. Sjećam se tako da je mama iz Sarajeva naše komšije i prijatelje koje su rijetki i važni razlozi znali povesti u Zagreb, uvijek davala adresu Dragice Lugarić…i da su se potom komšije vraćali puni hvale zbog tetkinog gostoprimstva.

Prelijepa Štefica, koja je šepala zbog kraće noge i dolazila tetki u početku jednom nedjeljno da pomogne oko čiščenja, a onda i nekoliko puta jer ju je teta angažovala na pomočnim poslovima oko svog cvijeća, najradije je govorila o muškarcima. Svaka njena posjeta tetki kojoj sam prisustvovao bivala je i u znaku kakvog aktuelnog trača o ovom ili onom glumcu, političaru, sportisti…Ponekad je znala pomenuti i nekog svog s kojim je bila “na kavi”. Imala je Štefica već i godina kad je konačno našla dosta starijeg, ali kršnog i brižnog Zagorca i on je bio prvo muško kojeg je dovela tetki da ga upozna. Uskoro se za njega udala i kako je uhvatila svoj, mogu reći, posljednji voz otišla s njim i kasnije rijetko,rijetko, dolazila Dragici.

Mogu mirno reći da mi je poslije majke Zlate nekako najbliža osoba, ponajprije zbog brige i dobrote, bila baš tetka Dragica. Koliko sam samo puta, udomaćen kao kod svoje kuće, znao dovesti Dragici neznana gosta ili gošću uvijek siguran da će ih primiti i ugostiti kao svoje. Nikad mi nije zamjerila. Bar mi nije rekla. Jednom sam možda i pretjerao. U ljubljanskoj ambasadi, u vrijeme dok je trajao rat, upoznam nekog Kemala, svježe diplomiranog studenta “Al Azhara” koji je žurio u Bosnu…a htio je što diskretnije da prevali put od Slovenije. Obradujem ga ponudom da neko vrijeme provede kod tetke Dragice u Zagrebu,a nju samo nazovem i kažem da će doći jedan moj drug. Primila ga bez riječi.

Nisam je više vidio. Jednog dana, u proljeće 1994. godine, javila mi je sestrična Irena da je tetka umrla.

Tiho, u snu.

Sahranjena je na Mirogoju.

 

 
Tonijeva priča
Četvrtak, 16 Svibanj 2019 10:29

 

ToniTetka Dragica (1)

Toni Skrbinac, sarajevska raja sa Bistrika (memli strana ili memli mahala), sada “privremeno” u Mariboru

Pošto je kajkavština s kojom sam stigao u Sarajevo izazivala uglavnom podsmijeh i nerazumijevanje, brzo sam je, kako to već priliči djetetu od nepunih pet godina potisnuo i zatvorio u sanduk uspomena, lako i veselo učeći jezik mahale.Kakve godine, nisu trebali ni mjeseci a da mali Toni progovori čistim slengom mahale kojeg mi se kasnije puno teže bilo riješiti u situacijama kojima baš i ne priliči:

"Ša ima?"

"Šasto uradio?"

"Eki ba"…

«"Kad ćeš se ti Toni osloboditi te svoje mahalštine?" - znala me je prekoriti profesorica Begović u Prvoj gimnaziji.

A ja sam mislio, kao što uvijek i svugdje misle pripadnici tzv supkulturnih sekti, kako se u tom mom kvarenju jezičkih pravila i šatru kojeg sam takođe brzo savladao, kriju moć i superiornost nad običnim, pristojnim svijetom. Odijevanje je bilo u skladu s nekakvim modnim trendovima: uske hlače sa nogavicama koje završavaju trapezom, jakna koju je moja majka nazivala "kusur od jakne", a koja me stiskala u ramenima i šimi cipele sa "špicokom"…ali hod i te manguspke poze koje sam kopirao od starijih, to je bilo da se upišaš od smijeha. Naravno, kad gledam iz kasnije zrele i normalne perspektive…ruke zabijene u džepove pripijenih hlača, glava obavezno pognuta sa pogledom koji uglavnom "istražuje tlo po kome hodam i onda povremeno polukružno podizanje pogleda na svijet koji prolazi mimo mene i svako normalno hoda mašući rukama, s pogledom upravljenim naprijed i okolo… Samo mi, mahalski mangupi znamo kako treba hodati, kako pričati da bi bili glavni! E, moj Toni budalice mlada!!!

Zagreb sam, ne mogu baš reći lako i brzo, ali ipak potisnuo u predio uspomena i veselo prihvatio nove likove, glasove, predjele, igre i običaje.

Zlata je,oh kako i koliko dugo i teško, to samo ona zna,prolazila kroz isti proces, ali uprkos se trudu nije se mogla riješiti agramerskog akcenta i jako često poneke riječi koja je odavala njeno porijeklo. Popila je kafa i kafa sa svojim komšinicama Salihom, Hašom, Feridom, Fadilom,prihvatila jednom čak ideju da i njoj skroje dimije iz kojih te žene nisu izlazile ni onda kada su se rijetko spuštale iz mahale u grad, ali Zlata je uvijek ostajala Zagrebčanka koju su skrivale prilično pravilno naučene riječi "merhaba" "alahimanet"… a odavale... "Kak ste?".... "mladi gospon"…koje su s vremena na vrijeme nadjačale nove jezičke lekcije.

Osim bake za koju sam najviše bio vezan, zatim Katice koju sam opisao u posljednjoj priči, te ujaka Stjepana kojeg nikada nisam stigao zavoljeti, u Zagrebu je živjela i moja tetka, najstarija majčina sestra Dragica. Stanovala je u strogom centru u Masarikovoj ulici na broju osam.

Ponekad me je Zlata znala povesti sa sobom u grad i tada sam neko vrijeme provodio u Dragicinom stanu. Omanja ženica, lijepog lica i pogleda iz kojeg je zračila blagost,uglavnom je radila za jednim stolom u dnevnoj sobi. I ona je kao i moja majka ovladala zanatom pravljenja cvijeća od svile, samota i raznih prigodnih materijala, koje bi se onda našlo u izlozima brojnih zagrebačkih modističkih radnji. Nije mogla ni slutiti da je meni majka pričala o njenom životu na način kako se pričaju bajke. Dragica Lugarić bila je član ilegalnog pokreta u zagrebačkom okrugu, u opasnom vremenu opasnijeg zanimanja nije moglo biti i mama mi je rekla da je imala, osim pištolja i bombe i jednu cijankalijevu pilulu koju bi popila ako je ustaše uhvate. Tetka Dragica je bila kao neka mitska junakinja i ja sam je opčinjeno gledao kako strpljivim i mirnim pokretima vještih ruku slaže latice i pravi ruže i razno cvijeće i nekako mi je bilo čudno i nevjerovatno da to mirno, blago žensko biće ima takvu junačku prošlost. Uzgred, nikada ama baš nikada tetka Dragica nije govorila o svojoj prošlosti. Ni onda kada sam bio malo dijete, ni kasnije kada sam odrastao i putevi me tako često znali nanijeti kako u njen stari stan u Masarikovoj, tako i kasnije u jedan veći i ljepšu u Harambašićevoj ulici u neposrednoj blizini Stadiona Maksimir i bolnice u kojoj sam rođen.

Nisam se mogao u sebi čudom načuditi kako je ta omanja žena, blagog pogleda i s uvijek nježnom,brižnom riječju ("Toni buš nekaj papal?".... "Sinek hoćeš da ti nekaj skuham…") mogla imati toliko petlje pa usred rata nositi pištolj, bombe i pilulu cijankalija usred tadašnjeg Zagreba gdje su domovali Pavelić i njegove ustaše, spremni da najgorim mukama muče sve one koji su bili kao i tetka organizirani kao otpor. Ustaše sam stigao zamrziti kao dijete, a tetka je bila i ostala u mom životu ćutljiva junakinja o kojoj mi niko, čak ni u familiji, nije pričao osim moje majke.

Tetka je bila jako vrijedna i disciplinirana žena. U vrijeme kada sam najprije s majkom, a kasnije sam, dolazio u njen stan u Masarikovoj, tetkina tri sina, Dragec, Joško i Zvonko razišli su se kao rakova djeca, pronašli se, svako u svom zanatu i poslu. I taj dio tetkinog života ostao je tajanstven, s muževima nije imala sreće…prvi je poginuo u ratu, a drugi se izgubio negdje u svijetu. Svojim rukama i vještinom tetka Dragica je sama podigla svoju djecu. Majka je govorila da su živjeli u velikom siromaštvu, ali otkako sam počeo sam dolaziti tetki, stanje se toliko popravilo da je tetka već našla i jednu sluškinju, šepavu a prelijepu Šteficu, koja joj je jednom sedmično došla da pomogne u generalnom pospremanju stana. Ta Štefica postala je s vremenom kao tetkina kčerka i mimo sedmičnog posla znala je često dolaziti na kafu i ispovijedati tetki i neke tajne koje je moje radoznalo uho željno lovilo. Pošto je Štefica bila djevojka, njene česte teme bili su muškarci, na kraju, a zašla je već bila u pristojne godine…našla je konačno jednog ozbiljnog i trajnog i onda su zajedno Štefica i njen đuvegija posjećivali tetku Dragicu.

Tetka Dragica bila je drugačija od većine ostatka familije, jer nije ni išla ni pominjala crkvu, nije imala u stanu, ni jednom ni drugom, niti jednog raspela ili bilo kakvog religioznog znaka, pripadnost ilegali vjerovatno je uticala i na njen ateistički pogled na svijet. Ali ni o tome nije puno govorila. Tetka Dragica naprosto je radila i radila i nesebično svakome kome je mogla-pomagala.

Prva je prekinula "nesporazum" na relaciji moja majka-ostatak familije, jer jedan dio nikako joj nije mogao oprostiti udaju za jednog muslimana, a i Zlata se osjećala povrijeđenom pa je znala često reći "nikada više neću otići u Zagreb" zamjerajući pri tome svima koji se "nisu udostojiili ni da napišu razglednicu i pitaju kako je s Tonijem, ako već ne pitaju za Zlatu?"

Meni je jako teško u početku padalo to majčino "nikada neću otići u Zagreb" jer je čežnja, mada potisnuta, još uvijek živjela u meni.

A onda je jednog dana u Sarajevo i u mahalu,sporim korakom i sa svojim dragim, blagim pogledom stigla moja tetka Dragica.

 
Priča Svetlane Radosavljević
Srijeda, 08 Svibanj 2019 10:23

 

KukoljKukoljija

Svetlana Radosavljević

Родило жито као никад до сад. Класје зрело, зрно пуно и једро, а кукољ средину њиве краси и никако да узри.

Жели би жетеоци али морају жито од кукоља одвајати а то ће жетву успорити. У свакој њиви те године беше доста доброг жита али и кукоља. Сви у селу гледају на Живка. Он има највише њива под житом. Кад он крене са жетвом сви ће кренути. Ко ће боље знати од првог газде у селу, кад је чему време­­?

Гладио је Живко бркове и браду и мислио:

– Ако остане кукољ у њиви догодине ће га бити још више!

– Нека нек узри па ћу га пожњети и спалити.

Лето одмиче а жито презрева, жетеоци најамници долазе и одлазе, нико не почиње да жње.

Једног дана дође неки непознат човек, по оделу би се рекло да је из града. Окупише се сељани око незнанца да виде шта га доводи у њихово планинско село, а незнанац каже да откупљује кукољ и да нуди добру цену за зелен кукољ у цвету.

Слушали сељаци, нису веровали али ипак одоше својим кућама да се посаветују шта да раде.

Незнанац дошао коњском запрегом, а у запрези десетак џакова незрелог кукоља. Видели то и они нерадници што краду Богу дане и банче у сеоској кафани, само испили наточене чашице и у групи изјурили на пољану. Сачекали мрак па право у Живкову њиву, газе зрело класје, ломе, жито испада а наручја им пуна кукоља. Нарамке увезали канапима па право код Милутинове кафане. У тој кафани био је Кукољија, чекао да му продају кукољ. Незнанац им даде нешто ситнине, њима ће то бити доста да пију неки дан.

Кочијаш напуни кочије и оде пре зоре из села.

Следеће јутро је било облачно па су сељаци остали дуже у кућама него обично.

Живко као да је имао неки предосећај, узјаха коња па на њиву оде право. Имао је шта да види, жито изгажено а кукоља ни струк. Умало га срце не издаде. Није веровао шта види.

– Ко би то могао да уради?

Ни са ким у селу није био у завађи. Само је ђаво дошао по своје, знао је Живко да је кукољ ђавоља ‘рана. А шта да ради са изгаженим житом? То нико неће да жање, погажено, уврљано, кластови празни, изломљени. Ретко је Живко пунио лулу и пушио али ипак је у џепу имао кремен-камен и кресиво. Направи неколико варница и приближи житу, а жито презлело плану, и пламен поче гутати сламу и згажено класје.

Како му њиве беху близу шуме, ван села, и шума поче горети.

Сељаци се окупили да гасе пожар незнајући да је пожар изазвао Живко.

Он је одјахао као болесник, осврћући се ка згаришту, није знао шта да мисли и кога да криви!

Поред сеоске кафане када је пројахао коњаник, из кафане се чула песма:

– Кукољија, Кукољија, позлатила ти се кућа и кочија!

Живко је мислио да је и њих ђаво обилазио па им је кукољ у главу посадио. Одјахао је до куће и жени попричао шта их је снашло, питао се кад су се и о кога то тако огрешили, да их таква несрећа снађе.

Жена угну раменима и одмакну главом:

– Једино ако те није онај сиромах клео што си му дао бучук јечма да прехрани сирочиће?!

(Ova priča je prenesena sa prijateljskog sajta Avlija.me)

 

 
Predramazanska priča
Subota, 04 Svibanj 2019 09:31

 

 

Bosanska kucaČardak

Vehbo Popara

Na samom vrhu imanja u šljiviku Zahir-beg, sagradi čardak. Bijel kao snijeg i mogao se vidjetii sa velike daljine. Zahir-beg kao da je htio da skrene pažnju na sebe da je toliko moćan i da mu niko nema ravan na daleko.

Nešto niže imao je Zahir-beg dobru kuću, pravu domaćinsku sa velikim pendžerima i kapijom oko kuće. Bašta puna različitog voća, a najviše isticao orah koštunac koji je štitio kuću od silnih sjevernih vjetrova sa Pešteri kada u jesen ili u proljeće krenu da skidaju krovove.

Zahir-beg je na čardaku imao veliku gostinsku sobu u kojoj je često znao sam odsjedeti ili klanjati dnevne namaze. Njegov veliki dost Mustafa je znao često navratiti do Zahir-bega i sami su divanili o svemu i svačemu ne morajući da se čuvaju ko će ih slušati. Tu su nekako bili najsigurniji u svom muhabetu. Ispod velike sobe bila je velika hizba u kojoj je bio smješten njegov sedlenik o kojem se brinuo sluga Spaho. Đogo bi znao zahrzati kad čuje gore u sobi svoga gospodara, a Zahir-beg bi kucnuo štapom o pod da mu se javi. Sa južne strane čardaka prema kući bilo je drveno stubište koje je čardaku davalo bajkovit izgled.

Čardak je bio i najljepši kutak za noćna sijela jer njegova velika soba je mogla primiti puno musafira na svojim sećijama. Sa tri strane su pendžeri a na četvrtoj je bio okačen veliki ćilim što ga je u spremu donijela Altuna kad se je udala za Zahir-bega. Svuda okolo šiljteta, a na sred sobe stajao je tagar koji je u zimskim danima služio da se ugrije čardak.

Često se na čardaku muhabetilo, dogovaralo o svadbama, mirenjima, diobama, ali se igrale „koze“ kako bi uskratilu duge zimske noći. Često se znalo zapjevati i u goste pozvati Rasim iz Akova da zabavlja po koju noć ukućane, rodbinu i svoje dostove. Međutim, u okolini je bio najači u avazu neki Hero, tako su ga zvali jer je imao kraću nogu i gegao je kad ide. On je znao da ljudima ugasi lambu u sobi svojim avazom. Kad je Hero zauzet, Rasim bi dobro došao. Mnogi su pripomagali u pjevanju koji su imali avaza i nisu se stidjeli naglas zapjevati. Kada dođe red da Hero pjeva, to je bio važan ugođaj jer bi on sjeo na sred sobe uspruži svoj debeli vrat i cikne iz petnih žila. Prisutnima je natjerivao suze na oči od ljepote i siline avaza koji je posjedovao.

Hero je šetao mehanama i hanovima i po dugo ga ne bi bilo. Mnogi su ga viđali po mehamama oko Višegrada kako zabavlja musafire. Svi su uživali u ljepoti sevdaha i u zvucima šargije.

Ponekad bi čardak bio sam, ostavljen da se odmara kao da prikuplja snagu za veća sijela i
važnije musafire. Prepričavane su danima priče sa sijela i pjevušile pjesme što su ih pjevali Rasim ili Hero.

 
Još jedna priča iz Sandžaka
Četvrtak, 25 Travanj 2019 08:40

 

Staro Akovo - SandzakNajamnik

Vehbo Popara

 

(Stara fotografija iz nekadašnjeg Akova)

U Prlinama nadomak Akova živjela je Raifova porodica. Ni sam Raif nije znao otkuda se je obreo tu, ali po pričanju starijih saznao je da su njegovi protjerani iz Kolašina i da su se tu zalijepili za ovu zemlju bjeluhu koja vrlo malo daje roda. No drugačije se nije moglo, nego baš tu. Nekoliko rala te nerodne zemlje su mu bili sve. Da životari i preživi. Od voća je bilo nešto zukava, divljaka i pokoja džanarika. Sve ostalo što je sadio, bi se osušilo i nije se moglo primiti.

Oženio se Raif dosta mlad, iz nužde da mu ima ko koru hljeba umijesiti jer ostao je rano jetim bez oba roditelja, a starija sestra se udala daleko i nije mogla pomoći Raifu. Tih po naravi i svako ga je volio sresti na putu ili ga ugostiti u kući. Sav je bio od, što bi narod rekao, poštenja. No takav nađe sebi ženu dosta gromoglasnu pa se je više ona čula po kući i u selu. Nisu se u početku dobro slagali, ali nije bilo druge nego da trpe jedno drugo. Tri godine nisu imali poroda pa je Raifu bila zebnja u srcu da će ostati bez poroda i da će se sa njegovim imenom ova loza završiti, a druga nijedna žena neće doći na ovo imanje pa je morao i to prihvatiti. No Džana je bila vrlo mlada kad se je udala i nije mogla ostati bremenita. Podvezivala ju je Pemba iz Rasova, slijevala joj stravu, pravila neku vodu da pije trideset dana. Uzalud je sve to bilo. Kad je bilo suđeno, Džana zanese i tu vijest kaza na Aliđun Raifu govoreći mu da je sad potrefio i da će dobiti dijete. Raif je prgrli i zasuzavi, bi mu drago da i on bude babo i da može sad svima reći da nije hadum nego muško.

– E, vidiš, moja Džano, muško sam, potrefio, neka crkne sad Maljo što me je znao puno puta povrijediti da ja kao ne znam i da bi on to uradio…
– Pih, Malja ja da pustim, prije bih umrla, sram ga bilo, neka on pogleda jesu li ono sva njegova…
– Eh, Džano, kad bi bilo muško – malo se pribra pa nastavi – nema veze samo da je živo i zdravo!

Džani je rastao trbuh. Raif je nadničario kod mnogih gazdi ne bi li zaradio za žito da se prehrane, a Džana je tako bremenita išla po tuđim imanjima radila, kupila kamen, tukla busen, plastila, čupala travu po žitima i još što-šta da bi išta ponijela kući da spremi večeru ili ručak. Desetak kokošaka i dvije koze su bili njihovo jedino blago. Jaja je heftično snosila u Akovo, proda ih i pri povratku svrati u dućan kupi nešto nužne idare. Mora se nešto i prištedjeti jer dolaze ubrzo i treća usta.

Negdje oko Đurđevdana Džana se porodi uz pomoć Ismihane, starije komšinice, koja je bila vješta u tome. Donese Džana na svijet sina.
Raif bio otišao od kuće u šumu kad je bila dobila porođajne muke jer kažu tada žena mrzi čovjeka pa da joj ne bi smetao. Pri povratku iz šume noseći naramak drva srete ga Ismihana i uze muštuluk. Objasni mu kako da pomogne ženi u prvim danima, a ona će navratiti.

– De, Allaha ti navrati, nećemo ti ostat dužni – reče Raif.
– Hoću, samo da nešto svoje namirim – reče mu Ismihana.
– Ismihano, je li, baš, sin?
– Samihti ti, Raife. No šta si ti mogao drugo napraviti kad si ovoliko čekao…

Radost velika za Raifa, grli Džanu, ali pazi da je ne povrijedi. Sinu mu kroz glavu da će se njegova krlja produžiti, da će sina ženiti. Dadoše mu ime Murat, tako mu se djed zvao pa bi da ponovi ime. Djed bio vrijedan čovjek i prava ćorda od insana. Znao je biranog momka natjerati da preskoči plot iz mecke kad ga oplajvazi po turu tojagom.

Raste Murat i kad je napunio godinu dana, primijeti se Džani stomak. Opet bremenita i rodit će Muratu brata ili sestru. Ismihana se je šalila sa Raifom da je sad naučio zanat i nema greške više.

Radovao se i drugom djetetu, ali ga je i zebnja ponekad stiskala kako nahraniti sada još jedna usta. Radio bi on i noć i dan samo neka je puna kuća djece. Gazde su ucjenjivale, davale malu dnevnicu jer nuždan čovjek ne bira . Drugom sinu dadoše ime Mahmut, tako mu se zvao amidža koji ga je pazio kao svog sina i u znak zahvalnosti želi da sačuva amidžino ime. Džana se nije bunila, ali je bila izrazila želju ako rodi ćerku da bi željela da ponovi ime svoje majke koju jedva pamti, a koja se zvala Ruva. No ovaj put nije ćerka. Mahmut je rastao i bio je bolešljiv pa je često nošen kod ljekara, pisali mu kod hodža, slijevali mu stravu kod žena. Mahmut kad je prestao sisati, dohvatio se koprivnjaka i poče dobijati kuveta. Rastao je brže od Murata.

Džana naredni period pobaci dvoje djece i oboje muško. Bilo je tuge u njenom srcu, a i Raif je to teško podnio. Često bi sam maštao da su četiri sina, četiri sokola pa da svi imaju svoje kuće, familiju i da se diči njima. No zahvaljivao bi dragom Allahu što ih je obradovao sa dva sina, Allah zna zašto je to tako.

Prođe par godina i Džana rodi kćer, dade joj ime svoje majke. Ruva je rasla sa svojom braćom, a Džana bi je znala često zovnuti da se prisjeti tako svoje majke. Često bi i uzdahnula. Raif je nadničario svaki dan i donosio kao ptica u kljun da nahrani svoja tri gladna ptića i svoju Džanu. Počeo je obolijevati od kičme i dobi kilu na trbuhu tako da nije mogao raditi teške poslove. Kad bi radio kod nekog i sjednuo za sofru, sjetio bi se svoje familije kako bi im otkinuo parče hljeba i dao no sramota sa tuđe sofre nositi. Nije mu pristajalo što jede jer oni kući nemaju kao ove gazde. Njegovi bi koševi na tavanu bili prazni već od Nove godine i znao se je snalaziti, posuđivati, a poslije mora odraditi. Pomagale su dobre komšije koliko ko može, ali i pomoć primati nije nikom slatko, a posebno poštenom insanu. Kad je slobodnog vremena imao, sjeo bi na krlju, pušio lulu i maštao kako da se izbavi iz ove bijede koja mu se je navalila na vrat pa nikako da ga pusti. Djeca rastu, treba im idare, robe, a nema se.

 
Toni Skrbinac o Žikinom slučaju
Petak, 12 Travanj 2019 08:39

 

Psihijatrija - MariborSlučaj Žike L.

Toni Skrbinac, sarajevska raja (Bistrik - Memli strana), privremeno u Mariboru

Šta to bi s mojim Žikom? Odjednom, naprečac.

Koliko smo samo piva popili i priča jedan drugom ispričali!

Žika je moj drug iz casina. Prefinjenih crta lica, oniži rastom i jak kao beton. Mišićavo tijelo dalo bi slutiti da se radi o nekom sportisti ili čovjeku sa težim fizičkim zanimanjem u kojem lopata, kramp, volan ili teški automehaničarski ključevi izgrade i nabildaju mišiće, posebno ručne. Ali Žika nije bio ni sportista, mada je redovno igrao, onako rekreativno, fudbal, a nije bio ni neki bauštelac, šofer kamiona ili automehaničar. Bio je naprosto jedno vrijeme otpravnik vozova na radnom mjestu Maribor-Tezno, a ima evo već nekoliko godina prebacilo ga da bude skretničar u srcu grada, kod Kliničkog centra. Tuda naime prolazi pruga i rijetki vozovi zbog kojih Žika dolazi da odradi svoje smjene. S lijeve strane od Žikine željezničarske kućice je Univerzitetni klinički centar, a s desne Psihijatarska klinika, između kojih se, dakle, nalazi pruga. Kad onaj starinski telefon zazvoni, nema tog sna iz kojeg te neće probuditi, Žika skače i ručno spušta rampe. Znači, uskoro će voz i automobili se s obje strane zaustavljaju. Čim voz prođe, Žika opet ručno podiže dvije rampe i automobili nastavljaju svoj put. Gore - dole, dole - gore. Ima Žika i jedan mali koher na kojem kuha kafu. Drago mu je kad ga posjetim i obavezno nam skuha kafu. Prije negoli pođe u svoju smjenu, napuni tabakeru vlastoručno savijenim cigarama reklamirajući duhan:

-Probaj ove…Županija (nadimak jednog našeg Bosanca u Mariboru) mi donio, vidjećeš da su bolje od Malbora…

Probam i pušimo.

-Jesu li bolje?

-Jesu vala - kažem, a lažem.

-Ja ću sa smjene pravac u casino - kaže Žika.

-Biću tamo - dodajem, mada ni ne moram, jer Žika to zna.

Neobičan je Žika kockar. Kao zvijer koja vreba, ispočetka igra oprezno, mali ulog - mali dobitak ili gubitak…a onda odjednom, baš kao ta zvijer ili general koji je s vojskom “opipavao” protivnika krene u frontalni napad: na sve ili ništa. I riskira kao što pravi hazarderi umiju da riskiraju. Ili hadžija ili bos? Ili pukovnik, ili pokojnik? I onda čekamo da kuglica padne. Ako Žika pogodi, eto bogastva, ako izgubi ode dobar dio plate. Na Žikinom licu grč, ruke stisnute u pesnicu kad pogodi, širi prste, kad izgubi traži gdje bi udario. Jednom je tako udario u ono debelo staklo od ruleta i razbio ga. Nije skroz, ali napuklo je i šteta je ko da ga je skroz razbio.

 
Jedna tužna priča
Nedjelja, 07 Travanj 2019 20:28

 

StrpciŠehidina priča

Jasmina Halilović-Murić

Pada ledena kiša, sivo modro nebo nadvilo se nad Štrpcima, rijeka teče, tiho gmiže kao zmija i nestaje. Ogromni sivi krši uklapaju se u zelenu šumu, a visoki četinari nepomično i nijemo stoje kao da se natkrilio Melek smrti koji čeka da nekome uzme dušu. Kao i tada, i sada voz prevozi putnike na istu relaciju Bar-Beograd.

27. februar 1993. godine osvanuo je običan zimski dan ni po čemu neobičan, sa svim svojim svakidašnjim obavezama i problemima, željama i planovima za bolje sjutra. Zbog teške situacije u državi  voz je bio jedino prevozno sredstvo koje je prevozilo radnike i putnike na posao, ljudi su išli u druge gradove da rade, rutinski svaki dan. Krišteća mašina prolazila je i po nekoliko puta na dan istu relaciju. Bilo je hladno, voz je kasnio, na stanici bila je gužva i galama, ledena kiša padala je nemilosrdno i kvasila nervozne putnike što ih je dodatno ljutilo, kritikovali su vlast i državu, Ahmed koji je bio najpribranijii branio je državu i kritikovao one koji je komentarišu. S osmijehom je govorio ,,da smo mi zdravo i naši najmiliji, biće bolje!’’ Sjetio se svoje šestogodišnje kćerke od koje se jutros teško odvojio, na rastanku ga je molila da ne ide, i kroz suze ga je molila da ostane, pretvarajući se da je bolesna i da joj je potreban. Ahmedu je bio zanimjiv taj dječiji nestašluk te joj je kao utjehu ostavio svoj sat koji je mala Šehida jako voljela. To je bio običan sat sa kožnim kaišem, jedino što je bilo neobično na tom satu bio je njegov zvuk koji je kao magija djelovao na dijete. Rekao joj je: ,,Vidiš kada mala kazaljka bude na pet a velika na dvanaest, tada će babo doći kući i igrat ćemo se.“ To obećanje ju je umirilo.

Iz toga ga je grubo prekinula krišteća mašina. Stigao je voz, ušli su putnici, sretni i zadovoljni što su se sklonili sa kiše, u vozu bilo je puno ljudi,  nastavio se razgovor među  putnicima. Bile su to nove rasprave o državi, o svakodnevnim brigama i mukama radnika. Voz je polahko prelazo kilometre pruge… Odjednom je oznojena krišteća mašina stala na mjestu gdje nema stanice. Nastala je grobna tišina, svi su ćutali i upitno gledali jedni druge, osjećali su da nešto nije u redu. U voz su ušli vojnici. Tražili su isprave jednolikoj masi ljudi koja je sa strahom gledala u vojnika s razrokim pogledom, širilo se nepovjerenje i strah među putnicima. Vojnici su počeli izdvajati određena imena i bez ikakvog objašnjenja i razloga izvedoše njih devetnaestak. Na njihovo pitanje ,,gdje ćete nas ljudi? kasnimo na posao, pa gdje će vam duša? mi od toga djecu hranimo’’ odgovoriše grubo i ljutito, pravim vojničkim zapovjedačkim glasom ”izlazite napolje!”

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 3 od 56

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search