LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče
Priča Svetlane Radosavljević
Srijeda, 08 Svibanj 2019 10:23

 

KukoljKukoljija

Svetlana Radosavljević

Родило жито као никад до сад. Класје зрело, зрно пуно и једро, а кукољ средину њиве краси и никако да узри.

Жели би жетеоци али морају жито од кукоља одвајати а то ће жетву успорити. У свакој њиви те године беше доста доброг жита али и кукоља. Сви у селу гледају на Живка. Он има највише њива под житом. Кад он крене са жетвом сви ће кренути. Ко ће боље знати од првог газде у селу, кад је чему време­­?

Гладио је Живко бркове и браду и мислио:

– Ако остане кукољ у њиви догодине ће га бити још више!

– Нека нек узри па ћу га пожњети и спалити.

Лето одмиче а жито презрева, жетеоци најамници долазе и одлазе, нико не почиње да жње.

Једног дана дође неки непознат човек, по оделу би се рекло да је из града. Окупише се сељани око незнанца да виде шта га доводи у њихово планинско село, а незнанац каже да откупљује кукољ и да нуди добру цену за зелен кукољ у цвету.

Слушали сељаци, нису веровали али ипак одоше својим кућама да се посаветују шта да раде.

Незнанац дошао коњском запрегом, а у запрези десетак џакова незрелог кукоља. Видели то и они нерадници што краду Богу дане и банче у сеоској кафани, само испили наточене чашице и у групи изјурили на пољану. Сачекали мрак па право у Живкову њиву, газе зрело класје, ломе, жито испада а наручја им пуна кукоља. Нарамке увезали канапима па право код Милутинове кафане. У тој кафани био је Кукољија, чекао да му продају кукољ. Незнанац им даде нешто ситнине, њима ће то бити доста да пију неки дан.

Кочијаш напуни кочије и оде пре зоре из села.

Следеће јутро је било облачно па су сељаци остали дуже у кућама него обично.

Живко као да је имао неки предосећај, узјаха коња па на њиву оде право. Имао је шта да види, жито изгажено а кукоља ни струк. Умало га срце не издаде. Није веровао шта види.

– Ко би то могао да уради?

Ни са ким у селу није био у завађи. Само је ђаво дошао по своје, знао је Живко да је кукољ ђавоља ‘рана. А шта да ради са изгаженим житом? То нико неће да жање, погажено, уврљано, кластови празни, изломљени. Ретко је Живко пунио лулу и пушио али ипак је у џепу имао кремен-камен и кресиво. Направи неколико варница и приближи житу, а жито презлело плану, и пламен поче гутати сламу и згажено класје.

Како му њиве беху близу шуме, ван села, и шума поче горети.

Сељаци се окупили да гасе пожар незнајући да је пожар изазвао Живко.

Он је одјахао као болесник, осврћући се ка згаришту, није знао шта да мисли и кога да криви!

Поред сеоске кафане када је пројахао коњаник, из кафане се чула песма:

– Кукољија, Кукољија, позлатила ти се кућа и кочија!

Живко је мислио да је и њих ђаво обилазио па им је кукољ у главу посадио. Одјахао је до куће и жени попричао шта их је снашло, питао се кад су се и о кога то тако огрешили, да их таква несрећа снађе.

Жена угну раменима и одмакну главом:

– Једино ако те није онај сиромах клео што си му дао бучук јечма да прехрани сирочиће?!

(Ova priča je prenesena sa prijateljskog sajta Avlija.me)

 

 
Predramazanska priča
Subota, 04 Svibanj 2019 09:31

 

 

Bosanska kucaČardak

Vehbo Popara

Na samom vrhu imanja u šljiviku Zahir-beg, sagradi čardak. Bijel kao snijeg i mogao se vidjetii sa velike daljine. Zahir-beg kao da je htio da skrene pažnju na sebe da je toliko moćan i da mu niko nema ravan na daleko.

Nešto niže imao je Zahir-beg dobru kuću, pravu domaćinsku sa velikim pendžerima i kapijom oko kuće. Bašta puna različitog voća, a najviše isticao orah koštunac koji je štitio kuću od silnih sjevernih vjetrova sa Pešteri kada u jesen ili u proljeće krenu da skidaju krovove.

Zahir-beg je na čardaku imao veliku gostinsku sobu u kojoj je često znao sam odsjedeti ili klanjati dnevne namaze. Njegov veliki dost Mustafa je znao često navratiti do Zahir-bega i sami su divanili o svemu i svačemu ne morajući da se čuvaju ko će ih slušati. Tu su nekako bili najsigurniji u svom muhabetu. Ispod velike sobe bila je velika hizba u kojoj je bio smješten njegov sedlenik o kojem se brinuo sluga Spaho. Đogo bi znao zahrzati kad čuje gore u sobi svoga gospodara, a Zahir-beg bi kucnuo štapom o pod da mu se javi. Sa južne strane čardaka prema kući bilo je drveno stubište koje je čardaku davalo bajkovit izgled.

Čardak je bio i najljepši kutak za noćna sijela jer njegova velika soba je mogla primiti puno musafira na svojim sećijama. Sa tri strane su pendžeri a na četvrtoj je bio okačen veliki ćilim što ga je u spremu donijela Altuna kad se je udala za Zahir-bega. Svuda okolo šiljteta, a na sred sobe stajao je tagar koji je u zimskim danima služio da se ugrije čardak.

Često se na čardaku muhabetilo, dogovaralo o svadbama, mirenjima, diobama, ali se igrale „koze“ kako bi uskratilu duge zimske noći. Često se znalo zapjevati i u goste pozvati Rasim iz Akova da zabavlja po koju noć ukućane, rodbinu i svoje dostove. Međutim, u okolini je bio najači u avazu neki Hero, tako su ga zvali jer je imao kraću nogu i gegao je kad ide. On je znao da ljudima ugasi lambu u sobi svojim avazom. Kad je Hero zauzet, Rasim bi dobro došao. Mnogi su pripomagali u pjevanju koji su imali avaza i nisu se stidjeli naglas zapjevati. Kada dođe red da Hero pjeva, to je bio važan ugođaj jer bi on sjeo na sred sobe uspruži svoj debeli vrat i cikne iz petnih žila. Prisutnima je natjerivao suze na oči od ljepote i siline avaza koji je posjedovao.

Hero je šetao mehanama i hanovima i po dugo ga ne bi bilo. Mnogi su ga viđali po mehamama oko Višegrada kako zabavlja musafire. Svi su uživali u ljepoti sevdaha i u zvucima šargije.

Ponekad bi čardak bio sam, ostavljen da se odmara kao da prikuplja snagu za veća sijela i
važnije musafire. Prepričavane su danima priče sa sijela i pjevušile pjesme što su ih pjevali Rasim ili Hero.

 
Još jedna priča iz Sandžaka
Četvrtak, 25 Travanj 2019 08:40

 

Staro Akovo - SandzakNajamnik

Vehbo Popara

 

(Stara fotografija iz nekadašnjeg Akova)

U Prlinama nadomak Akova živjela je Raifova porodica. Ni sam Raif nije znao otkuda se je obreo tu, ali po pričanju starijih saznao je da su njegovi protjerani iz Kolašina i da su se tu zalijepili za ovu zemlju bjeluhu koja vrlo malo daje roda. No drugačije se nije moglo, nego baš tu. Nekoliko rala te nerodne zemlje su mu bili sve. Da životari i preživi. Od voća je bilo nešto zukava, divljaka i pokoja džanarika. Sve ostalo što je sadio, bi se osušilo i nije se moglo primiti.

Oženio se Raif dosta mlad, iz nužde da mu ima ko koru hljeba umijesiti jer ostao je rano jetim bez oba roditelja, a starija sestra se udala daleko i nije mogla pomoći Raifu. Tih po naravi i svako ga je volio sresti na putu ili ga ugostiti u kući. Sav je bio od, što bi narod rekao, poštenja. No takav nađe sebi ženu dosta gromoglasnu pa se je više ona čula po kući i u selu. Nisu se u početku dobro slagali, ali nije bilo druge nego da trpe jedno drugo. Tri godine nisu imali poroda pa je Raifu bila zebnja u srcu da će ostati bez poroda i da će se sa njegovim imenom ova loza završiti, a druga nijedna žena neće doći na ovo imanje pa je morao i to prihvatiti. No Džana je bila vrlo mlada kad se je udala i nije mogla ostati bremenita. Podvezivala ju je Pemba iz Rasova, slijevala joj stravu, pravila neku vodu da pije trideset dana. Uzalud je sve to bilo. Kad je bilo suđeno, Džana zanese i tu vijest kaza na Aliđun Raifu govoreći mu da je sad potrefio i da će dobiti dijete. Raif je prgrli i zasuzavi, bi mu drago da i on bude babo i da može sad svima reći da nije hadum nego muško.

– E, vidiš, moja Džano, muško sam, potrefio, neka crkne sad Maljo što me je znao puno puta povrijediti da ja kao ne znam i da bi on to uradio…
– Pih, Malja ja da pustim, prije bih umrla, sram ga bilo, neka on pogleda jesu li ono sva njegova…
– Eh, Džano, kad bi bilo muško – malo se pribra pa nastavi – nema veze samo da je živo i zdravo!

Džani je rastao trbuh. Raif je nadničario kod mnogih gazdi ne bi li zaradio za žito da se prehrane, a Džana je tako bremenita išla po tuđim imanjima radila, kupila kamen, tukla busen, plastila, čupala travu po žitima i još što-šta da bi išta ponijela kući da spremi večeru ili ručak. Desetak kokošaka i dvije koze su bili njihovo jedino blago. Jaja je heftično snosila u Akovo, proda ih i pri povratku svrati u dućan kupi nešto nužne idare. Mora se nešto i prištedjeti jer dolaze ubrzo i treća usta.

Negdje oko Đurđevdana Džana se porodi uz pomoć Ismihane, starije komšinice, koja je bila vješta u tome. Donese Džana na svijet sina.
Raif bio otišao od kuće u šumu kad je bila dobila porođajne muke jer kažu tada žena mrzi čovjeka pa da joj ne bi smetao. Pri povratku iz šume noseći naramak drva srete ga Ismihana i uze muštuluk. Objasni mu kako da pomogne ženi u prvim danima, a ona će navratiti.

– De, Allaha ti navrati, nećemo ti ostat dužni – reče Raif.
– Hoću, samo da nešto svoje namirim – reče mu Ismihana.
– Ismihano, je li, baš, sin?
– Samihti ti, Raife. No šta si ti mogao drugo napraviti kad si ovoliko čekao…

Radost velika za Raifa, grli Džanu, ali pazi da je ne povrijedi. Sinu mu kroz glavu da će se njegova krlja produžiti, da će sina ženiti. Dadoše mu ime Murat, tako mu se djed zvao pa bi da ponovi ime. Djed bio vrijedan čovjek i prava ćorda od insana. Znao je biranog momka natjerati da preskoči plot iz mecke kad ga oplajvazi po turu tojagom.

Raste Murat i kad je napunio godinu dana, primijeti se Džani stomak. Opet bremenita i rodit će Muratu brata ili sestru. Ismihana se je šalila sa Raifom da je sad naučio zanat i nema greške više.

Radovao se i drugom djetetu, ali ga je i zebnja ponekad stiskala kako nahraniti sada još jedna usta. Radio bi on i noć i dan samo neka je puna kuća djece. Gazde su ucjenjivale, davale malu dnevnicu jer nuždan čovjek ne bira . Drugom sinu dadoše ime Mahmut, tako mu se zvao amidža koji ga je pazio kao svog sina i u znak zahvalnosti želi da sačuva amidžino ime. Džana se nije bunila, ali je bila izrazila želju ako rodi ćerku da bi željela da ponovi ime svoje majke koju jedva pamti, a koja se zvala Ruva. No ovaj put nije ćerka. Mahmut je rastao i bio je bolešljiv pa je često nošen kod ljekara, pisali mu kod hodža, slijevali mu stravu kod žena. Mahmut kad je prestao sisati, dohvatio se koprivnjaka i poče dobijati kuveta. Rastao je brže od Murata.

Džana naredni period pobaci dvoje djece i oboje muško. Bilo je tuge u njenom srcu, a i Raif je to teško podnio. Često bi sam maštao da su četiri sina, četiri sokola pa da svi imaju svoje kuće, familiju i da se diči njima. No zahvaljivao bi dragom Allahu što ih je obradovao sa dva sina, Allah zna zašto je to tako.

Prođe par godina i Džana rodi kćer, dade joj ime svoje majke. Ruva je rasla sa svojom braćom, a Džana bi je znala često zovnuti da se prisjeti tako svoje majke. Često bi i uzdahnula. Raif je nadničario svaki dan i donosio kao ptica u kljun da nahrani svoja tri gladna ptića i svoju Džanu. Počeo je obolijevati od kičme i dobi kilu na trbuhu tako da nije mogao raditi teške poslove. Kad bi radio kod nekog i sjednuo za sofru, sjetio bi se svoje familije kako bi im otkinuo parče hljeba i dao no sramota sa tuđe sofre nositi. Nije mu pristajalo što jede jer oni kući nemaju kao ove gazde. Njegovi bi koševi na tavanu bili prazni već od Nove godine i znao se je snalaziti, posuđivati, a poslije mora odraditi. Pomagale su dobre komšije koliko ko može, ali i pomoć primati nije nikom slatko, a posebno poštenom insanu. Kad je slobodnog vremena imao, sjeo bi na krlju, pušio lulu i maštao kako da se izbavi iz ove bijede koja mu se je navalila na vrat pa nikako da ga pusti. Djeca rastu, treba im idare, robe, a nema se.

 
Toni Skrbinac o Žikinom slučaju
Petak, 12 Travanj 2019 08:39

 

Psihijatrija - MariborSlučaj Žike L.

Toni Skrbinac, sarajevska raja (Bistrik - Memli strana), privremeno u Mariboru

Šta to bi s mojim Žikom? Odjednom, naprečac.

Koliko smo samo piva popili i priča jedan drugom ispričali!

Žika je moj drug iz casina. Prefinjenih crta lica, oniži rastom i jak kao beton. Mišićavo tijelo dalo bi slutiti da se radi o nekom sportisti ili čovjeku sa težim fizičkim zanimanjem u kojem lopata, kramp, volan ili teški automehaničarski ključevi izgrade i nabildaju mišiće, posebno ručne. Ali Žika nije bio ni sportista, mada je redovno igrao, onako rekreativno, fudbal, a nije bio ni neki bauštelac, šofer kamiona ili automehaničar. Bio je naprosto jedno vrijeme otpravnik vozova na radnom mjestu Maribor-Tezno, a ima evo već nekoliko godina prebacilo ga da bude skretničar u srcu grada, kod Kliničkog centra. Tuda naime prolazi pruga i rijetki vozovi zbog kojih Žika dolazi da odradi svoje smjene. S lijeve strane od Žikine željezničarske kućice je Univerzitetni klinički centar, a s desne Psihijatarska klinika, između kojih se, dakle, nalazi pruga. Kad onaj starinski telefon zazvoni, nema tog sna iz kojeg te neće probuditi, Žika skače i ručno spušta rampe. Znači, uskoro će voz i automobili se s obje strane zaustavljaju. Čim voz prođe, Žika opet ručno podiže dvije rampe i automobili nastavljaju svoj put. Gore - dole, dole - gore. Ima Žika i jedan mali koher na kojem kuha kafu. Drago mu je kad ga posjetim i obavezno nam skuha kafu. Prije negoli pođe u svoju smjenu, napuni tabakeru vlastoručno savijenim cigarama reklamirajući duhan:

-Probaj ove…Županija (nadimak jednog našeg Bosanca u Mariboru) mi donio, vidjećeš da su bolje od Malbora…

Probam i pušimo.

-Jesu li bolje?

-Jesu vala - kažem, a lažem.

-Ja ću sa smjene pravac u casino - kaže Žika.

-Biću tamo - dodajem, mada ni ne moram, jer Žika to zna.

Neobičan je Žika kockar. Kao zvijer koja vreba, ispočetka igra oprezno, mali ulog - mali dobitak ili gubitak…a onda odjednom, baš kao ta zvijer ili general koji je s vojskom “opipavao” protivnika krene u frontalni napad: na sve ili ništa. I riskira kao što pravi hazarderi umiju da riskiraju. Ili hadžija ili bos? Ili pukovnik, ili pokojnik? I onda čekamo da kuglica padne. Ako Žika pogodi, eto bogastva, ako izgubi ode dobar dio plate. Na Žikinom licu grč, ruke stisnute u pesnicu kad pogodi, širi prste, kad izgubi traži gdje bi udario. Jednom je tako udario u ono debelo staklo od ruleta i razbio ga. Nije skroz, ali napuklo je i šteta je ko da ga je skroz razbio.

 
Jedna tužna priča
Nedjelja, 07 Travanj 2019 20:28

 

StrpciŠehidina priča

Jasmina Halilović-Murić

Pada ledena kiša, sivo modro nebo nadvilo se nad Štrpcima, rijeka teče, tiho gmiže kao zmija i nestaje. Ogromni sivi krši uklapaju se u zelenu šumu, a visoki četinari nepomično i nijemo stoje kao da se natkrilio Melek smrti koji čeka da nekome uzme dušu. Kao i tada, i sada voz prevozi putnike na istu relaciju Bar-Beograd.

27. februar 1993. godine osvanuo je običan zimski dan ni po čemu neobičan, sa svim svojim svakidašnjim obavezama i problemima, željama i planovima za bolje sjutra. Zbog teške situacije u državi  voz je bio jedino prevozno sredstvo koje je prevozilo radnike i putnike na posao, ljudi su išli u druge gradove da rade, rutinski svaki dan. Krišteća mašina prolazila je i po nekoliko puta na dan istu relaciju. Bilo je hladno, voz je kasnio, na stanici bila je gužva i galama, ledena kiša padala je nemilosrdno i kvasila nervozne putnike što ih je dodatno ljutilo, kritikovali su vlast i državu, Ahmed koji je bio najpribranijii branio je državu i kritikovao one koji je komentarišu. S osmijehom je govorio ,,da smo mi zdravo i naši najmiliji, biće bolje!’’ Sjetio se svoje šestogodišnje kćerke od koje se jutros teško odvojio, na rastanku ga je molila da ne ide, i kroz suze ga je molila da ostane, pretvarajući se da je bolesna i da joj je potreban. Ahmedu je bio zanimjiv taj dječiji nestašluk te joj je kao utjehu ostavio svoj sat koji je mala Šehida jako voljela. To je bio običan sat sa kožnim kaišem, jedino što je bilo neobično na tom satu bio je njegov zvuk koji je kao magija djelovao na dijete. Rekao joj je: ,,Vidiš kada mala kazaljka bude na pet a velika na dvanaest, tada će babo doći kući i igrat ćemo se.“ To obećanje ju je umirilo.

Iz toga ga je grubo prekinula krišteća mašina. Stigao je voz, ušli su putnici, sretni i zadovoljni što su se sklonili sa kiše, u vozu bilo je puno ljudi,  nastavio se razgovor među  putnicima. Bile su to nove rasprave o državi, o svakodnevnim brigama i mukama radnika. Voz je polahko prelazo kilometre pruge… Odjednom je oznojena krišteća mašina stala na mjestu gdje nema stanice. Nastala je grobna tišina, svi su ćutali i upitno gledali jedni druge, osjećali su da nešto nije u redu. U voz su ušli vojnici. Tražili su isprave jednolikoj masi ljudi koja je sa strahom gledala u vojnika s razrokim pogledom, širilo se nepovjerenje i strah među putnicima. Vojnici su počeli izdvajati određena imena i bez ikakvog objašnjenja i razloga izvedoše njih devetnaestak. Na njihovo pitanje ,,gdje ćete nas ljudi? kasnimo na posao, pa gdje će vam duša? mi od toga djecu hranimo’’ odgovoriše grubo i ljutito, pravim vojničkim zapovjedačkim glasom ”izlazite napolje!”

 
Tonijeva priča za subotu
Subota, 30 Ožujak 2019 15:40

 

Maribor PristanBlaženstvo u “Pristanu”

Toni Skrbinac, sarajevska raja s Bistrika (Memli mahala), ali je malo-malo i u Rajvusa

Čini mi se da sam pisao o svom mladom poznaniku, Juri neurologu. Slučajnost nas je upoznala i od tada svako malo se čujemo. Doktor je puno mlađi od mene i uz njega, njegov lik i karakter mogu nabrajati samo komplimente. Da sam žensko - ne znam kako bi se stvari odvijale izmedju mene i mladog Jureta.

Njemu su, kaže, zanimljive priče iz mog života, a meni opet njegova stručna obrada određenih postupaka i poteza koji su mi određivali život. Zna medicina, a zna i Jura koji se dijelovi mozga kad i kako angažuju, koje hormone proizvode, itd. Meni sve malo poznato, a zanimljivo, posebno kad se radi o mojoj koži. No, ne umije ni Jura na sve odgovoriti. A rekao sam sebi tog popodneva u “Pristanu”, moram Juru pitati. Ovako, pak, ide ta priča o “Pristanu”.

U starom dijelu Maribora nalazi se najstariji sportski centar u okviru kojeg su bazeni, fitnes sale i saune. Prvi put me pokojni otac odveo na plivanje prije punih pedeset godina, a kad su mi doktori prije 25 godina nakon operacije ahilove tetive rekli da je najbolja rehabilitacija plivanje, postao sam svakodnevni gost u “Pristanu.” Razgovorljiv, kakav jesam, upoznao sam manje - više kompletno tadašnje osoblje: i blagajnice i čistačice i učitelje plivanja, a jednom me Suzana pita što ne koristim i njihove saune? Nije me trebala dva puta pitati i jedne subote uđoh prvi put i upoznah nekoliko likova koji će mi postati nova i zanimljiva ekipa s kojom sam potom godinama, iz subote u subotu, dijelio ljepotu i užitak u “Pristanu.”

Kakva su to druženja i kakve fešte bile! Uprava “Pristana” je bila dozvolila, a baka Hilda se brinula da u neko doba u jednoj, samo za nas dvadesetak “saunara” , rezervisanoj sobi sve bude na svom mjestu: i tanjiri i čaše i hrana i piće…U neko doba prekinuli bi sa boravkom u saunama i masažnom bazenu, uzeli bi svoje ogrtače i pravac – ta soba.Tu bi onda i dva i tri sata trajala neobična terevenka u kojoj smo zajedno bili i muško i žensko, i stari i mladi. Najmlađa Zora imala je dvadeset i pet, najstariji gospodin Kranjc devedeset i jednu ili dvije…Dominirale su šaljive teme, prštala je soba od smijeha, a sa popijenim vinom razgovori su počeli dobivati erotske dimenzije…Ali, sve nekako u šaljivom tonu. Naprimjer: pomenuta baka Hilda koja je imala negdje oko osamdeset rekla bi kako je seks jedna od najvažnijih i najljepših aktivnosti Tada je bila udovica već skoro trideset godina, ali život bez muškarca joj je bio nezamisliv. Na suprotnom polu bila je, pak, druga baka, baka Vanda, koja je imala nesretan i besplodan brak i zahvaljujući svom nasilnom mužu skoro pa zamrzila i muškarce, a pogotovu seks.

“Da sam ja neka sila, ja bih muškarcima učinila tako da ih kod seksa boli onako kako boli kada žena rađa…I da im ne pada na pamet…” - govorila je baka Vanda.

-Vanda, ti to govoriš zato što nemaš muškarca. A ja ti kažem, ništa ljepše nema od toga da ti on dođe pa ti pripremiš večeru, pa flašu vina….pa…- dočaravala je svoje doživljaje Hilda. Ostali su se, bajagi svrstavali čas na jednu čas na drugu stranu, a osnovna svrha razgovora bila je ispunjena. Smijeh, smijeh i samo smijeh.

 
Još jedna priča majstora Ismeta
Četvrtak, 14 Ožujak 2019 10:14

 

AbortusHladna trajna

Ismet Čaušević, Brisbane

Komšinica Draginja nije često svraćala kod Satkove nane kao ovih dana. Skoro svako popodne njih dvije nešto šuškaju pri čemu je Draginja izgledala zabrinuto. Nešto je mučilo. Glasnije se govorilo samo kad se s njima zatekne Muneverina mati. Ona ne čuje baš dobro.

-Bila sam ja i kod Paše, molila je i kumila, ali ona kaže da mi ne može pomoći. Poslala me tebi, kaže da ti znaš tu travku i znaš đe je možeš naći, pa da probam i to ako nije već kasno – pričala je Draginja.

-Ma, to može biti samo kediok. Ima li ga po Begovom voćaru? – pitala se nane. 

-Ima, ima. Viđala sam ga oko onog bijelog duda prema Binjačkoj. – dodaje Muneverina mati.

-Pa, što ga ne iskoristi za svoju curu, ono kad je bilo?

-Bilo kasno kad sam saznala, znaš sve. Ne podsjećaj me.

Sutradan je nane povela Satka i otišla u potragu za kediok travom. Spremiće je za čaj što će Draginja piti, pa da je prođe to što je muči u donjem stomaku. Satko je tu bio kao opravdanje za one koji bi vidjeli da nane nešto traži. Za herbara, djetetu.

Nane je sve objasnila Draginji. Ako za tri dana ona to ne izbaci, onda ništa. Moraće uraditi – ono!?

Što se to Draginja navadila kod matere, pa svaki dan kod nje. Da nije šta bilo? - pitao otac Satkovu majku.

Šta će biti? Božo, izgleda, spajpario dijete Draginji, a žena 49 godina stara, nije joj do rađanja.

Kad je to Satko čuo, zaprepastio se. Nije teta Draginja Munevera, ona ima svog Božu – inspekciju. (Božo je radio u nekoj inspekciji u opštini) To je isto k'o tetka i tetak iz Prijedora. Ima Božo pravo! Sve je on to izgovorio majci, a majka opet ponovi: “Ma, stara žena ne rađa!”

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 4 od 56

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search