LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Priče
Interesantna priča Miloša Petronijevića
Četvrtak, 14 Lipanj 2018 10:43

 

ProvalnikProvalnik

Miloš Petronijević, Beograd

Baterijska lampa zasvetluca, pa se ugasi, i sedoh na fotelju i skinuh je sa čela da bolje pritegnem poklopac s kontaktom. Smetao mi je znoj pod fantomkom, nisam ga mogao obrisati, sem uskog proreza za oči telo je prekriveno, ne sme se ostaviti ni dlačka od trepavica ni kaplja znoja za sobom − zbog bande naučnika, kojima u težnji da zatru čovečanstvo nije bio dovoljan izum atomskih bombi već su i u svet DNK prodrli, da bi u sadejstvu s murijom zaštitili imovinu beskrupuloznih bogataša i izolovali ih od provalnika, uličara i vaskolike sirotinje.

Uvek budi korak ispred!“ pomislih, i osvetlivši neke knjige na polici, setih se psihologije i kako je skoro četrdeset godina vladalo mišljenje, zasnovano na istraživačkom radu po zatvorima, da su lopovi individue s nižim koeficijentom inteligencije, a onda se neki od njih dosetio da oni koji su pametni nisu ni hapšeni.

Srbija nezaustavljiva u ekonomskim reformama“, pročitah pored kompjutera otkucan tekst u kojem je imalac vikendice u kojoj sam bio veličao vizije našeg premijera. − „Već trideset godina, kroz ceo život ove moje retardirane generacije, doživljavam kako piči napred“, pogledah na uglu stola porodične fotografije tog člankopisca, nekadašnjeg glorifikatora Partije, Jugoslovena i ateistu, pa velikog Srbina i pravoslavca: sad neki dan, dok sam mu poizdalje pratio kretanja, beše se u crkvi molio Bogu, skrušen, valjda da sveci podare oplodnju kapitala tajkunima čiji je pobornik i sluga pod starost postao i sačuvaju ih od razularene i neuke rulje i golotrbije.

Takve orobiti moralno je delo“, ubacih u transportnu vreću kameru i fotoaparat, razmišljajući zašto su svi novinarčići ovoga sveta oduvek uz one na vlasti, dok su ti isti na vlasti. (Ili, kako to beše napisao onaj francuski novinar od pre dva veka: „Razbojnik pobegao sa Elbe! Uzurpator se iskrcao u Francuskoj! Bonaparta na putu za Pariz! Njegovo carsko veličanstvo ušlo u svoju prestonicu!“)

− Čovek je beda od stvorenja i jebao bi se za žutu banku – izlazeći u hodnik sapletoh se o prag i umalo ne padoh. − Jebem ti život – hvatajući se za bolnu kičmu, uspravih se i prihvatih za dovratak.

 
Jedna interesantna priča
Petak, 08 Lipanj 2018 12:48

 

Slavko MaliMajka            

Slavko Mali, Beograd

U krugu bolnice u Padinskoj skeli dan je bio zgužvan. Kao iscepani, zakrvavljeni, komad kasapske hartije.

Sunce je pregrevalo dan, koji nije imao početak i kraj. Bila je tu samo sredina, samotna u svom očaju.

Milovan je brčkao po kontejneru. To ga je smirivalo i oslobađalo psihijatre obaveze lažne empatičnosti. Zato su ovu metalnu čistačicu njegovih suvišnih misli, postavili kraj ulaza u paviljon.

Nagnut nad utrobu kontejnera, dugo je rukama ispipavao ovu riznicu iznenađenja, zanešeno i istrajno, kao tragač za velikom tajnom.

Odjednom mu se lice ozari. Pod rukom oseti nešto što u njemu probudi davno usahle uspomene, i njemu samom prilično nejasne.

Beše to izlizana bočica davno potrošenog laka za kosu.

Njegovo ružno, zapušteno lice, odjednom zasja nekom čudnom, neobjašnjivom lepotom, očito umiveno izvesnom duševnom transformacijom.

Visoko podiže ruku u kojoj držaše sprej, kao da se bojao da mu ga neko ne otme.

Neki pacijent, na asfaltiranoj, od suznih kiša izjedenoj stazi, uporno je preskakao nevidljivi konopac. Čas na jednu, čas na drugu stranu.

Milovan ga i ne primeti. Priđe nasmešen do zastakljenog ulaza u zgradu. Izvadi iz zadnjeg džepa crni plastični češalj, s dve gustine proreda. Poče da se začešljava levom rukom, terajući kosu naviše. U desnoj je držao bočicu spreja i uporno pritiskao raspršivač palcem. Usmeravao ga je u svim pravcima njegove umišljene frizure, i ako u bočici već odavno nije bilo sadržaja. Dugo je samozadovoljno uređivao svoju zapuštenu kosu, sve dok nije „potrošio“ sav sprej. Onda, uspravivši dostojanstveno svoju, do tada zgurenu figuru, ušeta ženstvenim korakom u paviljon. Pridajući neuobičajeni značaj svojoj novoj pojavi, koračao je hodnikom odjekujućim korakom. Sa vrata nekih od soba provirila bi po nečija izbezumljena glava, ostali su spavali dubokim sedativnim snom, ili, jednostavno, nisu bili u svojim bolesno neokrečenim sobama.

Milovan skrenu levo i otvori vrata WC-a. Na zidu pred njim visilo je veliko naprslo ogledalo. On stade pred njega, dok se vrata, povučena tihom letnjom promajom, nečujno zatvoriše za njim. U ogledalu vide preplašenog dečaka suznih očiju, skupljenog u smušenu  lopticu ispunjenu strahom. Milovanu se lice odjednom izmeni. Postade hladno i strogo.

– Gde ti je otac Milanče? – povika oštrim, prozivajućim glasom. U kafani jel? A gde bi bio taj depresivni idiot! A tebe ko će da hrani, oblači, vaspitava?! Ja!!! Misliš li da je meni lako! Svako veče druga svinja ! Ovaj oće otpozadi, ovaj odozgo, onaj da mu pušim … ! I sve to trpim zbog tebe i onog pijanog kretena koji će sad da dođe i traži da ždere … što si se uopšte rodio skote mali ?!

Sav usplahiren, tresući se, zamahnu snažno šakom ka dečaku u ogledalu, i razbi staklo u paramparčad. Skrhano pade na kolena i poče snažno i očajno da rida. Krv i suze mešahu se, kapljući po mnoštvu sićušnih ogledalaca, sa kojih ga je uporno gledalo bezbroj malih preplašenih dečaka.

 
Tonijeva priča za nedelju
Nedjelja, 20 Svibanj 2018 09:42

 

SA ZGOdlazak mami Zlati u Njemačku

Toni Skrbinac, sarajevska raja sa memli strane, Bistrika, na privremenom boravku u Mariboru

Baš u vrijeme kada je moja mama Zlata bila u Njemačkoj, stasala je svježa provalnička trojka, imena im ne beih pominjao jer su se tog posla odavno okanili. S jednim od njih sam bio neobično blizak, a zahvaljujući njemu bio sam neposredni svjedok skladištenja ukradenih kutija cigara, kafe čokolada, bombonjera…u jednoj od usamljenih kuća gdje je živio blizak rođak jednog od trojice. Kako je živio potpuno usamljen, a volio popiti, nije imao ništa protiv da njegova kuća postane skladište ukradenih artikala koji su poticali iz raznih marketa i granapa.

Glas o hrabroj trojci ubrzo se proširio po mahalama, a ja sam, znajući da onda ne treba dosta vremena da taj glas dođe do milicije i inspektora (gentera), počeo nagovarati tog svog najbližeg od trojice da zajedno pobjegnemo u Njemačku. I nagovorio sam ga. Ali, ali…nije sve išlo kako smo u početku planirali. Nije.

Udarila para i slava u glavu mojoj trojici prijatelja, pa ih evo skoro svake noći ne nekom od derneka, đah na Jekovcu, đah kod Mehe na Sedreniku. Ima se, troši se, razbacuje se.

Kažem svom prijatelju: “Čuješ da već svi pričaju o vama. A kad god je mahala brujala o nekom, došlo je i do ušiju murije. Nisam prorok, ali mislim da je pitanje dana kada ćete pasti…”

On je odšutio, a ja nastavio: “Ti imaš brata u Njemačkoj, a ja majku. Hajmo odavde, spašavaj se.”

“Ali, kako ćemo kad ni ja ni ti nemamo pasoša?”.

Znao je da sam ja svoj pasoš prodao džeparošu Muhi. Bio je svjedok kad smo u “Vatrogasnoj” trgovali. Muha me dobro nagradio i obećao da će se samo za jedan put poslužiti mojim pasošem. Kad se vrati, pasoš će biti opet moj. Ali nikad ja više tog svog pasoša nisam vidio. Muha mi je rekao da ga je ustupio svom kolegi Mićku, a on, nesretnik, uskoro je poginuo.

“Pa nabavićemo nekako…znaš da svako malo neko od raje kad obija auto nađe i dokumente…Samo im treba reći da ih ne bacaju…”

Kroz nekoliko dana imali smo četiri pasoša. On se odlučio da putuje na sliku svog starijeg brata, a meni su ostala tri. Jedan je bio zeleni, talijanski, prezime sa zapamtio jer je pamtljivo “Bombardieri”, a druga dva jugoslovenska. Da ne bi ispao šupak moj je prijatelj pozvao svoje provalničke ortake na oproštajni akšamluk na Jekovac i oni su se takođe složili da je dobro da se malo pritaje i “odmore” od posla.

Sve smo lijepo isplanirali, spremili stvari u torbe i jedne zimske večeri krenuli sa sarajevske željezničke stanice. Ne mogu tvrditi, jer to mi moj prijatelj nije nikada priznao, ali mislim da je za sve što mu se uskoro dogodilo bila kriva njegova svježa i velika ljubav. Oprostio se on i s njom za neko vrijeme, ali znate kako dugo traje i jedan dan u kom nisi vidio lice svoje ljubavi. U Zagreb smo stigli ujutro. Do večernjeg voza za Trst, on me nagovarao da napravimo neku provalu. Bilo je to vrijeme primitivnih obezbjeđenja i on me uvjeravao da će s lakoćom opljačkati jedan casino na Kvetrnikovom trgu. Ja treba samo da stojim, čekam i kako se govorilo “čuvam stražu”.

Nisam htio ni da čujem. Jesmo li krenuli za Njemačku, on svom bratu u Stuttgart, a ja majci u Schonach? Jesmo. Imamo li pare za karte? Imamo. I čemu onda rizikovati usred Zagreba? I inače ćutljiv, povukao se u svoju tišinu, a ja sam jedva čekao da se ukrcamo u voz koji je polazio oko pola jedanaest.

Kupe je bio prazan, smjestili smo naše torbe, zapalili i možda pet minuta prije polaska on odjednom skoči: “Odoh kupiti maramice”. I izađe. Prođe tih pet minuta, voz krenu, njega niđe. Uzalud sam gledao kroz prozor očekujući da će odnekud dotrčati. Ostao sam sam. Sa dvije torbe. I strahom koji je postao još veći kada sam otkrio kako je on, osim garderobe i sendviča, ponio i jedan veliki nož i šerafciger. Vrtio sam se po kupeu, izmiješali su se panika, strah i umor…a kako se bližila granica i zora počeo me hvatati san i skoro pa nekakav mir ili pomirenost sa sudbinom: neka bude što će biti. Odlučio sam se za pasoš jednog Beograđanina još ranije i stoga sam se i ošišao na nulu. Oblik glave i crte lice bile su slične, ali pošto je njegova kosa bila crna i čičkava, moja ćelavica potpuno je sakrila tu drastičnu razliku. Pred zoru smo bili u Sežani, ležerno sam pokazao pasoš graničnom policajcu, carinik me nije ni pitao za torbe…i lako, da ne može lakše, stigao sam na trščansku stanicu.

 
Tonijeva sjećanja
Utorak, 15 Svibanj 2018 19:23

 

Umjetno cvijeceZlatin odlazak u Njemačku

Toni Skrbinac, srajavska raja sa memli strane, Bistrika, na privremenom boravku u Mariboru

Nošena avanturističkim duhom, željom da pobjegne što dalje od za nju tragične spoznaje da je moj otac kojeg je neizmjerno voljela našao drugu, a najmanje ljubavlju koja bi morala biti najvažnija, moja majka Zlata našla se te 1959.godine u sarajevskoj mahali na Bistriku. Još je bila rosno mlada, vesela i ponekad razigrana kao dijete. Pristala da se uda za čovjeka koji je od nje bio stariji skoro 25 godina.

U jesen te 1959.g došli su po mene u Zagreb majka Zlata i očuh kojeg ću kasnije do kraja njegovog života zvati babo. Mala ćerpičara imala je dvije sobe, u jednoj smo živjeli majka, očuh i ja, a u drugoj kratko vrijeme Dika i Mujo Seferović koji je rodbinskim vezama zahvaljujući raspolagao sa tim sobičkom. U maloj avliji nalazila se česma, a pored ćesme je bila hala koju je babo sklepao i poslije stalno krpio daskama od drvenih sanduka.

Dika i Mujo su bili zaposleni, on je bio dobar majstor-herikter, pravio najvažniji dio obuće, a Dika je radila u klaonici. Uskoro su započeli i ubrzo izgradili vlastitu kuću koja se pokroviteljski digla iznad naše ćerpičare.

Ako i nije bilo ljubavi, a mislim da nije, moju majku i babu ujedinio je najprije interes, a onda je ta veza postala koliko-toliko čvrsta zahvaljujući djeci koja su došla na svijet, Džemo 1960.g i Jasmina 1963.godine.

Babo je imao zlatne ruke. Svašta je znao napraviti i popraviti, ali za majku Zlatu, vlasnika diplome modistice koju je stekla učeći kako se od raznih materijala pravi umjetno cvijeće, najvažnije je bilo da babo vlada brojnim pripremnim poslovima koje izrada cvijeća zahtijeva. Od materijala su najviše i najčešće koristili su papir, ali i saten koji su zvali svilom, taft, somot…A da bi iz tih materijala nastao cvijet trebalo je što babinom rukom za grublje, što majčinom za suptilnije poslove pet-šest radnji izvršiti. I kakve su samo ruže, tulipani, tratinčice, “Vergissmeinnicht” (to je njemački naziv koji su babo i mama koristili za nezaboravak nastajale u našoj maloj sobi, punoj dima i različitih mirisa koje stvarali topljeni parafin, štirka i razni mirisi kojim su škropljeni pojedini cvjetovi.

Onda se nisam pitao, ali dan-danas mi nije jasno kako su to umjetno, papirno cvijeće kupovali svi. I seljaci što su dolazili iz ko zna kojih zabiti, i građani iz Mostara, Sarajeva…i mladi i stari. No, kad se počelo pojavljivati plastično cvijeće, nama je posao stao.

 
Jedna nostalgična priča za nedelju
Nedjelja, 06 Svibanj 2018 13:31

 

Jatagan mahalaJatagan – malac

Advokat Pavle Srdić, Beograd

(Na fotografiji: Jatagan - mahala)

Danas sam čitao u nekim dnevnim novinama članak o Jatagan-mali, opet aktuelnoj kroz seriju “Senke nad Balkanom’’ i kako je danas teško naći čoveka koji je tu živeo, jer su “jataganci’’ svuda rasejani po belom svetu, a i malo je onih među živima koji to vreme pamte, jer neko ko je bio tada dete, sada je sigurno starina od preko 85 godina. A ja sam jednog takvog čoveka poznavao. Štaviše, bio mi je klijent. Pa, ako neko bude pročitao ovu moju skasku o njegovom sećanju na to vreme, neka prosledi.

Elem, ja sam znao za Jatagan-malu, međutim, uvek sam je smeštao negde kod Autokomande, sa vračarske strane , pa tamo gore ka Hramu, a u stvari, ona je bila na obroncima onog brda što se spušta na autoput, pa je puzala uz Deligradsku, pored današnjeg Kliničkog centra, a granica joj je bila Pasterova ulica, tu negde. Ništa nisam posebno znao o njoj osim tog, opasnog imena.

Sudbina je htela da jednog dana, preko mog oca, upoznam gospodina Boška Radovića. Po zanimanju je bio univerzitetski predavač opštenarodne odbrane, mislim da je završio Filozofski fakultet, a kao nastavnik radio je u Skoplju, dugi niz godina. Kao dečak odlazi u partizane ode 1942. godine, sa nekih 14 godina. Rat je završio kao poručnik, a penzionisan je u činu pukovnika. Elem, čika Boško je poput mnogih svojih drugova, koji su pregrmeli ratne strahote, pa posle rata neki od njih Informbiro, doživeo i oduzimanje imovine. Na mestu velike betonske vojne zgrade na dnu Deligradske ulice, nalazila se i njegova rodna kućica i plac skromne veličine. Dakle, rođeni “jataganac’’.

Zakon o restituciji davao je nade čika Bošku da će dobiti nešto novca za ono što mu je oduzeto negde početkom šezdesetih godina dvadesetog veka. Ali, avaj, kuća nije bila upisana niti u jednom katastru, a čika Boško nije imao primerak ugovora kojim je njegov deda-stric ostavio kuću i plac njegovom ocu, Aleksandru, i sve je bilo osuđeno na neuspeh u tom postupku.

I pored svih tih nezgodnih okolnosti, prvi put sam seo u jedan lokalni kafić na Padini sa njim, da on meni objasni predistoriju svog problema. Otuda i gornja priča. Međutim, kad mi je rekao da je rođeni “jataganac’’ , ja sam se pretvorio u Milomira Marića, i počeo da ga onako neznalački zapitkujem. A ja stvarno ništa o tome nisam znao. Bio je to svojevrstan lov u mutnom, mada šta me sramota? Ja sam ipak od Boška bio mlađi čitavih 60 i kusur godina.

“Ja sam se rodio u toj Jatagan-mali, a to je bio jedan zapušten kraj, sa udžericama, uličicama od kaldrme i blata, užas živi. Bilo je baš skromno, ali imalo je neke duše. Bilo je tu prekih ljudi, manguparije, Cigana, prevaranata, secikesa, lupeža, ali i dobrih i poštenih ljudi. Razlika je bila u tome što sve ove karakteristike koje sam izneo, ovi ljudi su imali u odnosu na bogate. Oni njih jesu krali, tukli, otimali, pljačkali. Ali, nikada malog čoveka, uvek nekog nabeđenog ili prljavog bogataša. Morao si sa njima da budeš dobar, da se javiš na ulici, skineš šešir. Oni su imali manire, ali ćud zeznutu.’’

Gledam čika Boška i upijam. To su priče o nekom vremenu koga više nema. Njegove ratne priče su ispričane u tomovima knjiga, i sve liče jedna na drugu, ali za ovu mislim da retko ko može da je ispriča.

Nastavlja : “Sećam se kao mali, vraćam se ja iz škole, unose se stolovi tu u lokalnoj birtiji nekoj, ljudi ulaze i zamandaljuju vrata. Uvek sam se pitao šta to znači, što se oni zaključavaju, čemu to… Dva dana, zaključano! Otac bio poprilično nervozan, voleo je malo sa rajom da okvasi grlo, da se ispriča, ali nema gde! U to vreme, nije svako baš tako mogao u gradske kafane, one su bile malo otmenije, a drugo – tu mu je sedelo društvo. Komšiluk i poznanici. Nakon ta dva dana, ja u dvorištu vezujem cipele da krenem u školu, kad moj komšija izlazi umotan u stolnjak, go kao proleter, i pravac niz ulicu. Videlo se ono njegove sramote kroz onaj stolnjak, pa meni majka jednu ruku na oči, a drugu sebi na oči, pa će : “Crni komšija, pa šta bi?’’. Ovaj ćutke produži. Puče glas – odrali ga na pokerici. Ja sam tek posle rata saznao da su tu igrali ozbiljni mangaši, puni sumnjivih para. A bile su to bećarine, Paki! Tu su ženske, tu odela, tu satovi… kola nisu imali, za to je trebalo u ono vreme pravo malo bogatstvo. Pazi, bili su oni sirotinja, danas ima – sutra nema, ali kad se nose… kao prava gospoda! Ja sam zato posle nosio odela ceo život, do u starost, kad više nije bilo potrebe’’, nasmejasmo se obojica.

 
Rizina priča za vikend
Subota, 14 Travanj 2018 09:34

 

NanaTeta

Prof. mr.sci. Rizi Popara, Bihać

Ljudski se život polako topi u nepovrat i nestaje poput sante leda na nekoj planini, kad je saplaiše julsko sunce. Život polako posustaje, blijedi i čili kao plod neke opale voćke, sve dok se jednog časa ne pretvori u uspomenu. Samo se ljudski život na kraju, ipak, pretvora u kakvo-takvo sjećanja  i priču. Priče i jesu smisao postojanja, kroz njih i sa njima se živi. U pričama ostajemo, onoliko koliko su nečija sjećanja kadra da nas iz zaborava vrate i za trenutak učine ponovo živim.

Imao sam tri tetke. Dvije su bile babove sestre, a jedna majčina. Sve sam ih volio na svoj način, ali sam samo jednu zvao teta. Nije to slučajno, još kao mali znao sam da je ona posebna i da je treba izdvojiti na neki način, maker, drugačijim imenom. Ništa nijesam smišljao, ime se samo po sebi nametnulo, valjda je otprije bilo zapretano u nekoj arhivi moje duše. To stanje nije bilo samo u meni, sva moja braća i sestre, kao i amidžina djeca, su je zvali teta umjesto tetka. Ostale dvije su mi bile tetke, a ona teta. Tetke su nešto uobičajeno, tetka ko tetka, imaju ih i drugi, ne samo ja. Ali teta! Teta  je meni bila poseban rod, mnogo drugačiji i bliži od tetke, nešto kao majka. Moja majka ju je zvala hanuma, pa sam se u početku čudio,što je i ona ne zove kao mi. Ali sam kasnije shvatio da ona njoj nije teta nego zaova. I bila je prava hanuma ili hanuma nad hanumama. Bila je najstarije djedovo dijete, pa je prema jednoj sestri i dva brata imala majčinski odnos. Živjela je u istom selu, samo na suprotnoj strani od naše kuće. Razdvajala nas je velika dubodolina koju je napravila seoska rijeka tokom svoje duge istorije i mukotrpnog podrivanja svojih obala. Nešto se rijeka bila zainatila, htjela je nekoga da rastavi, nekoga ko nije znao da živi sa nekim drugim zajedno. Rijeka je nadolazila s jeseni i proljeća zbog obilnih kiša i topljenja snijega na obližnjim brdima i još više produbljavala tu vododerinu. Ponekad bih sanjao kako je voda, toliko, nadošla da moja teta ne može da dođe, niti ja da odem i da je zagrlim. To se uvijek dešavalo, kada bi se nje i njenog zagrljaja puno poželio. Poslije takvih snova osjećao sam malaksalost i strah, teško bih dolazio sebi i u polusnu čekao svanuće, da bacim pogled prema njenoj kući, maker, da je vidim. Tetu smo mogli da vidimo od naše kuće svakog dana, kako obilazi svoju unučad dok čuvaju stoku ili se igraju na obližnjem livatku. Hodala je nekako posebno i ujednačeno, pa je izgledalo kao da neko nosi bajrak tim livadama, a da se bajraktar ne vidi. Bijela šamija na glavi, crvene dimije na njoj i uvijek nešto u rukama, pored hodanja bili su znaci raspoznavanja. Često bi u proljeće i u ljeto obilazila njive i livade, da spriječi poharu hajvana. Sve te njihove njive i livade bile su razgrađene i otvorene za gladnu stoku. Kada bi zatekla nečiju stoku u zijanu, kako tamani klasove ječma i pšenice, polako bi je istjerivala bez ljutnje i kazne. Izgledalo je kao da moli i preklinje stoku da ne pravi više štetu.

- Hajvan lile ne zna, glad ga naćera da nešto pojede, grehota ga je mlatit’. Čobane nije grdila nego bi im, unaprijed, spremila ponešto da ih počasti. Razumjela je tu dječurliju koju povuče igra, a ona se zanesu i ispuste stoku iz vida. Nosila bi gurabija, ponekad sahan mantija ili po pola somuna i sira u njemu. Kad nije bilo ovih namirnica nosila bi im: oraha, krušaka, šljiva bjelošljiva ili jabuka. Čobani bi se čudili takvom neuobičajenom peškešu, jer su bili svikli na drugačije adete onih kojima su pravili štetu. Drugi su ih, zbog pohare, grdili, a stoku prebijali. Bilo je i onih koji su se žalili pudarima tražeći da naplate štetu. Bilo je i slučajeva da seoske siledžije, nanesu teške povrede čobanima, naročito nezaštićenim, da su neki od njih ostajali trajni invalidi. Znali su to čobani pa ih je ovaj tetin adet još više čudio. Bili su svjesni koliko štete nanose tetinom imanju, skoro, svakodnevno, ali svjesni i dobrote ove divne žene, pa bi sjutradan mnogo bolje pazili na stoku. Ona ih je od zijana liječila dobrotom.

 
Zanimljiva priča o orlovima
Utorak, 10 Travanj 2018 15:10

 

Par orlovaOrlova lekcija: Znate li kako ženka orla bira oca za svoje potomstvo?

Ženka orla oca za svoje potomstvo bira na vrlo zanimljiv način. S drveta odlomi grančicu, uzme je u kljun, podigne se na veliku visinu i počinje kružiti s grančicom u kljunu. Ženka baca ovu granu opet dolje, mužjak ga ponovno uhvatiti i donosi joj, a ona opet baca … To se ponavlja mnogo puta. Ako orao ulovi svaki put granu, ženka bira izbor.

Kad se oko ženke okupe orlovi ona baci tu granu i gleda. Orao pokupi tu granu u zraku prije nego padne na zemlju, zatim je nježno predaje ženki iz kljuna u kljun. Orlica uzima granu i ponovno je baca, mužjak je ponovo uhvati i donosi do nje, a ona je opet baca Isto će ponovit će više puta dok se uvjeri da je on onaj pravi. Orla koji uvijek uhvati grančicu odabire za parenje i oni se spajaju. Zašto je bacala grančicu kasnije će postati jasno.

Zatim odlaze na visoku liticu, prave tvrdo gnijezdo od jakog pruća. Zatim kljunom iz vlastitog tijela trgaju perje i paperje i gnijezdo učine mekim i toplim. U takvom mekom i toplom gnijezdu orlica polaže jaja, zatim se iz njih izlegu orlići.

Kad se orlići izlegu (a oni dolaze na svijet goli i nemoćni), roditelji ih pokrivaju svojim tijelima sve dok ne ojačaju. Krilima ih zaklanjaju od kiše i jakog sunca, donose im vodu i hranu. Orlići rastu, počinje da im raste perje, krila i rep.

Kad orlići ojačaju mužjak i ženka, otac i majka, pripreme im prvo iskušenje

Tata orao sjeda na kraj gnijezda i počinje udarati krilima po njemu: maše, udara i trese po gnijezdo. Zbog čega? Kako bi izbacio sve perje i paperje, tako da ostane samo kruto gnijezdo od pruća, kojeg su na samom početku savili i napravili. Orlići sjede u tom rastresenom gnijezdu, neudobno im je, teško i ne shvaćaju što se događa: mama i tata su bili tako nježni i brižni, čemu sad ova promjena!?

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 9 od 56

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search