LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home Satira
U džamiji

 

U džamijiŠiroka vrata zabačene sarajevske periferije – kakva divna teravija!!!

Samedin Kadić, Sarajevo

Nanese me neku večer put na teraviju u jedan mesdžid sagrađen u zabačenom djelu sarajevske periferije. Upravo tako: u zabačenom djelu sarajevske periferije. Harem presijeca mesdžid dijagonalno, što je, pretpostavljam, bio optimalan odnos položaja parcele i smjera kible, pa uramljena slika ovog vjerskog objekta sadrži nešto od kubističkog poliperspektivizma. Desno je široko polje na kojem je nekad cvjetala i buktila ciganska čerga, a lijevo groblje ukradenih automobila na kojem sada bjesomučno laju psi. Kako sam kasnio, sjednem u posljednji saf i nehotice razbijem lanac pretpubertetlija koji su tu da se malo druže i zabave. Do mene klanja momčić, peti-šesti razred, ima “jež frizuru” i crve u guzici. Cijelu teraviju pravi lom oslobađajući nepojmljive količine čiste energije. Okreće se, namiguje djevojčicama, naizmjenično se kesla i mrgodi, blago se podiže sa sedžde i razgleda, kašlje, šmrče, širi noge kao vehabija, lupa prstom na sjedenju kao vehabija, gladi nepostojeću bradu, prijeti dječacima u nastavku safa jer se, po njegovom mišljenju, previše vrpolje, imitira nekog hadžiju ispred sebe koji ne prestaje zijevati. Vratio me u one volšebne ratne ramazane kada sam isto ovako išao na teravije zbog dobrih skečeva, jedine moguće zabave tih dana: na teraviju je od mlađih išao i ko zna i ko ne zna klanjati, i ko ima i ko nema abdest, nije tu bilo govora ni o kakvoj pobožnosti, preteška je to riječ za taj uzrast. U mihrabu je student koji uči ajete bez nekog posebnog reda, ali fizički dio teravije fercera kao podmazana makina, bez zastoja, bez preskoka. U suštini, jedan osrednji Brzi Gonzalez, znao sam i bržih, mnogo bržih, koji tokom teravije oslobode više kolektivnog znoja nego u pojedinim gradskim teretanama. (Jedan je moj školski u prosjeku klanjao tridesettri rekata za dvadeset i pet minuta.) Džematlije otpuhuju, koljena krckaju i jedva stižu pohvatati ruknove, ali više vole i ovako nego da efendija razvuče do ponoći, pa da zahrču u pola Ettehijjatu. Ali, već poslije sedam-osam rekata većina džematlija potpuno je pogubljena u vremenu i prostoru, samo mehanički idu gore-dolje, gore-dolje, a mislima su negdje daleko, najčešće u lisnatim djetinjstvima, misle je li sve baš moralo ići kao što je išlo, uglavnom naopako i trnovito, misle o svim putevima kojima nisu pošli, o svim ljepotama koje su ih mimoišle, misle o krevetu koji iskupljuje ovakva zamorna razmišljanja.

Upravo tada jednom amidži iz prvog safa naprasno zvoni mobitel, melodija je izvorna, s podrinjskih teferiča:

“Bit ću šofer i na onom svijetu,

da prevozim žene po Džennetu,

ja ne mogu živjeti bez volana,

šoferska mi sudba zapisana.”

Amidža usplahireno vadi mobitel, skakuće mu u rukama i nikako da ga isključi, džemat je u rasulu, djeca padaju od smijeha, samo efendija ide uz struju i ne prekida namaz, što je po protokolu trebao uraditi i upozoriti prisutne da ugase uređaje.

 
Iz naših džemata

 

Semedin KadićLjubi te efendija tvoj

Samedin Kadić, Sarajevo

Ovo se dogodilo u Krajini prije tridesetpet-tridesetšest godina. Edhem B., sadašnji mutevelija jednog povremenog džemata (svi će džemati u ovom krajiškom gradiću, ako se nastavi iseljavanje, postati povremeni), u to je vrijeme pio – što jest-jest – kao spužva. Sada ne bi mogao objasniti zašto je tada toliko lokao, takve su to valjda godine bile, svako je saljevao, doduše, Edhem nešto više. Uh, baš je znao žestoko popiti, ne stidi se danas to priznati jer ne želi uljepšavati svoj život. Takvi smo kakvi smo.

I tako se jedne večeri bio nagrdio, i to propisno nagrdio, toliko da su ga bili izbacili iz te inače gostoprimljive kafane. Bio je počeo dobacivati konobarici i vrijeđati neke goste, a tadašnje gazde to nisu trpjele. Opsovao je i gazdu i smrdljivu mu kafanu, u obližnjem granapu kupio još flašicu “goriva” i zaputio se domu. Bavrljao je ulicom, gunđao i cuclao. Kući mu se i nije išlo, tek je noć bila počela, da se još nešto hoće desiti, da mu je negdje da se potuče s kim, niko da čestit naiđe da ga iz onako čista mira složi u facu. Kada je naišao pored mahalske džamije, privukla ga je vika. Bila je prošla jacija, ali su svjetla u džamiji još gorjela. Naslonio se na ogradu harema i tupo gledao u džamijske prozore pokušavajući razabrati šta se to tamo događa. Stajao je tu desetak minuta, a onda krenuo onakav baldisan i s onom šišom u ruci u džamiju. Uniđe u harem, pa polahko zatetura prema džamijskim vratima. Opet je prestajao desetak minuta pred samim vratima, ali i dalje nije uspio pohvatati konce onolike pometnje. Samo promrmlja: “Šta je ovo, k’o u kafani?!” Čuo je da se unutra vodi bučna rasprava, ključalo je kao u loncu, nekakva dreka, nekakva svađa, ali nije razumio oko čega. Skide cipele i uđe u džamiju. Vidio je efendiju kako sjedi kao nekakvo siroče u mihrabu, a oko njega su ovi iz džematskog odbora, kao orlovi oko janjeta, mahali rukama i bjesomučno urlali.

Jedan je vikao da se hodži ne smije povećati plata, šta ako drugovi komunisti saznaju.

Drugi se krivio kako nemaju para ni za trenutne troškove, a kamoli da pokrivaju nove.

Treći je prijetio Islamskoj zajednici; ako hoće da povise hodži platu, neka mu onda oni daju. I sva svađa oko toga, i sve nešto u tom smislu.

A efendija je sjedio u onom mihrabu k’o paučak, vidjelo se na njemu, bogami, da mu nije ni do čega, baš ga je bilo tuga gledati.

Iako, dakle, naroljan kao čep, kao lađa i kao zvijezda, Edhem je prilično tačno uspio povezati o čemu se ovdje radilo. Bacio je onu flašu, onu bombicu, o zid i prasnuo koliko je mogao: “Povećajte hodži platu, p.... vam materina svima redom!”

Nastao je tajac. Staklo se prosu po serdžadama. Ali, galamdžije se brzo sabraše. Skočiše i izbaciše ga iz džamije. (Tu je popio i tri-četiri šake u rebra.)

 
Dobri vojak Švejk - jedna od knjiga koje su obilježile dvadeseto stoljeće

 

svejk-2DOBRI VOJAK ŠVEJK (6)

ŠVEJK NA REDARSTVENOM POVJERENIŠTVU U SALMOVOJ ULICI

Poslije krasnih sunčanih dana u ludnici za Švejka su nastali dani puni progona. Redarstveni nadzornik Braun dočekao je Švejka s okrutnošću rimskih krvnika iz doba dražesnog cara Nerona. Nemilosrdno, kao nekada, kad su oni govorili: „Bacite ovoga kršćanskog nitkova lavovima!“ - tako je sada rekao nadzornik Braun: „U buharu s njim!“ Ni riječi više, ni manje. Samo su pri tom oči gospodina redarstvenog nadzornika zasjale od nekog naročitog perverznog uživanja. Švejk se nakloni i reče ponosno: - Spreman sam, gospodo. Mislim da buhara znači isto što zatvor, a to nije baš tako zlo.

- Nemojte se tu mnogo razmetati - odgovori mu stražar, a Švejk nadoda: - Ja sam skroman čovjek i zahvalan za sve što ćete za mene uraditi.

U ćeliji je na drvenom ležaj u sjedio zamišljeno neki čovjek. Sjedio je apatično i na njegovu se izgledu moglo vidjeti da ne vjeruje, premda je zaškripao ključ u bravi ćelije, da se to njemu otvaraju vrata slobode. –

-Klanjam se, vaše gospodstvo - reče Švejk sjedajući kraj njega na ležaj - koliko može biti sati?- Sat nije moj gospodar - odgovori zamišljeni čovjek. - Pa ovdje i nije loše - nastavi Švejk razgovor - ovaj ležaj je od glađena drva.

Ozbiljni čovjek ne odgovori ništa, nego ustade i poče brzo hodati po malenu prostoru između vrata i ležaja, kao da se žuri da nešto spasi. Švejk je dotle sa zanimanjem promatrao napise nadrljane na zidovima. U jednom se neki nepoznati zatvorenik zaklinjao nebom da će se s policijom boriti na život i smrt. Tekst je glasio: „Vi ćete to platiti!“

Drugi je zatvorenik napisao: „Ðavo vas odnio, žandari!“

Treći je jednostavno konstatirao činjenicu: „Sjedio sam ovdje 5. lipnja 1913. i sa mnom su pristojno postupali. Josef Mareček, trgovac iz Vršovica.“

A nalazio se tu i napis koji je potresao svojom dubinom: „Milost, veliki Bože…“ a ispod toga: „Poljubite mi s.“ No slovo „s“ je bilo precrtano i sa strane napisano velikim slovima „SKUT“.

Kraj toga je neka pjesnička duša napisala stihove: „Kraj potoka tužan sjedim, sunce se za brdo skriva, gledam brežuljke u sjaju, ondje gdje draga mi prebiva.“

Čovjek koji je trčao između vrata i ležaja kao da hoće pobijediti u maratonskom trčanju, zaustavio se i zadihan opet sjeo na svoje staro mjesto, spustio glavu u dlanove i odjednom dreknuo: - Pustite me napolje! I govorio je dalje za sebe: - Ne, oni me neće pustiti, neće me pustiti, neće. Već sam ovdje od šest sati ujutro. I odjednom je osjetio potrebu za razgovor, uspravio se i zapitao Švejka: - Imate li slučajno remen, da učinim kraj svome životu?

 
Iz naših džemata

 

Semedin KadićČetvrti čovjek i “general” mrtve vojske

Samedin Kadić, Sarajevo

Kada je R. P., opunomoćeni zastupnik Islamske zajednice za pravna pitanja, ušao oko 09:30 u G., zabačeni i skoro zaboravljeni istočnohercegovački gradić, pomislio je – prema prvim nesređenim utiscima kako ovo nije jutro već pozni crvotočni akšam, i kako ovo nije grad, već rusvajno zgarište gdje vrebaju psi, kako sa zlokobnih murala, tako i iz rahitičnih džada, tamnih kao spaljena stabla. I naježi se od tog čistog suviška groteskne strave.

Trebao je pozavršavati dva-tri rutinska administrativna poslića: izvaditi iz katastra skicu zabačene vakufske šume, definirati kompenzaciju za dunume koje je uzurpirala lokalna termoelektrana i identificirati vjerske objekte kako bi se toliko iščekivana restitucija što spremnije dočekala. Pred obnovljenom zgradom Medžlisa, naslonjenom na harem džamije oko koje su još puzale skele kao neka skamenjena živica, dočekao ga je mladi efendija B., veseli glavni imam ovog rustikalnog, ali tužnog Medžlisa. B. se obradovao R. P. kao što se obraduje svakoj nekrštenoj duši koja ga posjeti u ovoj predivnoj pravoslavnoj kasabi, a posebno petkom, njegovom vječnom glavoboljom, kada valja organizirati ili, da upotrijebimo izraz instant-menadžerčića, iskomunicirati džumu, izmisliti ljude i osigurati neophodni kvorum od četiri čovjeka (uključujući imama), što je, čak iz perspektive nužde, izuzetno visoko postavljeni prag, posebno za povratničke okolnosti. Nekad bi iz čiste muke poželio da promijeni kruta fikhska pravila, da hutbu naglas s minbera sam sebi pročita i tako skine obavezu s drugih muslimana, kojih ovdje ima otprilike kao munara; dakle, munara po glavi stanovnika.

Ali, danas makar nije morao brinuti za džumu, tu je R. P., nije morao zivkati i moljakati seljake iz udaljenih rančeva da se spuste kroz šume i jaruge kako bi se klanjala džuma. Doduše, nekad bude i fin džemat, skupi se sedam-osam ljudi, pa milina održati hutbu. Ali, to je samo ponekad, uglavnom kuburi s tim četvrtim čovjekom...

Otišli su do zgrade Općine i tu proveli cijela dva sata, od pravnika do katastra i natrag, nisu ni primijetili kako im se izvuče toliko vrijeme, a kad napokon izađoše, R. P. ispriča vic o Muji na proputovanju kroz Srbiju, nije vrijedno prepričavanja, obična erotska digresija u čemeru pravničke svakidašnjice. Sav luk koji je R. P. sabahile pojeo u jednoj ranoranilačkoj ćevabdžinici bio mu je iščezao iz kože na oštrom zraku u G.

“Ima li se gdje ovdje šta pojesti?”, upita efendiju B. trljajući dlanove kao da želi zapaliti iskru u suhom štapiću.

 
Aforizmi Nikole Šimića Tonina

 

Nikola Šimić - ToninAFORIZMI

Nikola Šimić Tonin, Zadar

U Bosni se lijepo roditi i umrijeti, teško je u njoj živjeti.

Dužan sam mnogim ljudima, više sam naučio od njih, nego oni od mene.

Guzica nam je pojela dušu.

Čovjek je mrtav kad umre ljudskost u njemu.

Pravi pjesnici nikada ne odrastaju, ostaju djeca, u jeziku svog djetinjstva.

Na Isusovoj odjeći nije bilo niti jednoga jedinoga džepa.

Od pupka gore prepotentan, od pupka dole impotentan.

Nije kardinal, ali pravi kardinalne greške.

Mišići lica išću kretnje – smijimo se.

On je svjetski čovjek, prešao je sve granice.

Kod Boga nema sudske zastare.

Mogu raditi k'o konj ali neću da itko radi konja od mene.

 
Dobri vojak Švejk - jedna od knjiga koje su obilježile dvadeseto stoljeće

 

svejk-2DOBRI VOJAK ŠVEJK (5)

ŠVEJKA IZBACILI IZ LUDNICE

Kad je Švejk kasnije prikazivao život u ludnici, njegovo je prikazivanje obilovalo neobičnim pohvalama: - Ja zaista ne znam zašto se luđaci ljute što ih ondje zadržavaju. Čovjek ondje može puzati gol po podu, zavijati kao čagalj, bjesnjeti i gristi. Kad bi to čovjek uradio gdjegod na šetalištu, ljudi bi se tome čudili, ali ondje je to nešto najobičnije! Ondje vam vlada takva sloboda o kakvoj ni socijalisti nisu nikada sanjali. Ondje se možete proglašavati i za Gospodina Boga ili za Djevicu Mariju, za rimskoga papu ili za engleskoga kralja, za cara ili za svetoga Vaclava, premda je ovaj posljednji bio stalno svezan, gol i ležao je u samici.

Bio je ondje i jedan koji je vikao da je nadbiskup, ali nije ništa drugo radio, nego je samo žderao i još nešto radio, s oproštenjem, vi znate kako se to s tim rimuje, ali ondje se toga nitko ne stidi. Jedan se čak proglašavao za svetog Čirila i Metoda da bi dobio dvije porcije jela. A jedan je gospodin bio u blagoslovljenom stanju pa je svakoga zvao na krstitke. Bilo vam je ondje mnogo zatvorenih šahista, političara, ribara i skauta, filatelista i fotografa i slikara. Jedan je bio unutra zbog nekih starih lonaca koje je nazivao urnama. Jedan je bio stalno u luđačkoj košulji da ne bi mogao izračunati kada će biti kraj svijeta.

Susreo sam se ondje i s nekoliko profesora. Jedan je od njih neprestano išao za mnom i tumačio mi da je pradomovina Cigana u Krkonošima, a onaj drugi mi je objašnjavao da se u utrobi zemaljske kugle nalazi još jedna zemaljska kugla, samo mnogo veća od one izvanjske. Svatko je ondje mogao govoriti što je htio i što bi mu baš palo na jezik, kao da je u parlamentu. Kadšto bi ondje pričali bajke i potukli se ako koja princeza ne bi u bajki prošla onako kako su željeli. Najbjesniji je bio neki gospodin koji se proglašavao za šesnaesti svezak Ottove Naučne enciklopedije, pa je svakoga molio da ga otvori i nađe u njemu natuknicu „Kartonažna šivačica“, jer da je inače izgubljen. Smirio se tek onda kad su mu navukli luđačku košulju. A onda se veselio što je dospio u knjigovezačku prešu, i molio da mu naprave modemi rez.

Uopće ondje se živjelo kao u raju. Ondje možete galamiti, urlati, pjevati, plakati, meketati, vrištati, skakati, moliti se, prebacivati se, hodati četvoronoške, skakutati na jednoj nozi, trčati uokolo, plesati, hopsati, čitav dan čučati i penjati se po zidu. Nitko neće doći do vas i reći vam: „To ne smijete raditi, to se, gospodine, ne pristoji, mogli biste se stidjeti, zar ste vi obrazovan čovjek?“

 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 1 od 23

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

  • Bajramska priča
    Dobra!! Prica i svakodnevnih pouka o prijateljstvu utemeljenom na imanju novca ima na pretek, ali je... Više...
    26.06.17 22:34
    Autor - Zijo
  • Bajramska priča
    Aferim Ti za ovo, moj Nadane! Više...
    26.06.17 04:41
    Autor - Kemal Dietz
  • Bajramska priča
    Zanimljiva priča sa pomalo tužnom porukom majstorski napisana. Više...
    26.06.17 02:41
    Autor - ivan berisov
  • O generalima i generalici stra...
    bravo Sejo , ali bojim se da je to borba s jetrenjacama Više...
    23.06.17 00:56
    Autor - Yasna Avesta
  • Banalnost zla Olge Zorić
    Ako su Bošnjaci narod bez “korena”, kako pišete, onda meni, kao pojedincu valjda može biti dopušteno... Više...
    22.06.17 09:59
    Autor - Nadan Filipović
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Ово је мој последњи коментар на овом веб сајту.Опростите на сметњи. Зијо, говорим арапски језик, у н... Više...
    22.06.17 02:10
    Autor - Амир Чамџић
  • O generalima i generalici stra...
    Аутор је заиста у праву када је написао "да нема ништа горе од тога да понизиш човека". Управо тако,... Više...
    22.06.17 02:04
    Autor - Амир Чамџић
  • Banalnost zla Olge Zorić
    SRBI MORAJU DA PRIZNAJU DA POSTOJE I DR.NARODI OSIM NJIH-SRBA. ETO SRBI SU PRIZNALI 90TIH GODINA POS... Više...
    21.06.17 23:54
    Autor - ISTINA
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Amire, Vasi komentari vise zvuce kao krik, vapaj, manje kao neko utemeljeno misljenje. Nije se lahko... Više...
    19.06.17 22:32
    Autor - Zijo
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Dajte, l(ij)epo Vas molim gospon Čamdžić, nemojte više lupetati kao mitraljez maksim po diviziji. 80... Više...
    19.06.17 21:41
    Autor - Nadan Filipović
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Моје је дете умрло због неправде која је мени учињена. Više...
    18.06.17 19:50
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Специфичност ваше политике Зијо је да понижава врхунске интелектуалце, факултетски образоване људе п... Više...
    18.06.17 19:13
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Зијо, кад си већ поменуо неке личности, зашто си изоставио Фикрета Абдића? Шта мислиш да Алија Изетб... Više...
    18.06.17 18:09
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    На нека Ваша питања, претходно сам парафразирао књигу, а књига или читанка, исто значење једне речи ... Više...
    18.06.17 17:54
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Зијо у "Злочину и казни" Фјодора Михаиловића Достојевсбог млади и екстремно сиромашни студент Раскољ... Više...
    18.06.17 17:41
    Autor - Амир Чамџић
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Svojevremeno je nad Dzevadom Karahasanom, mislim da je jos uvijek predsjednik Udruzenja knjizevnika ... Više...
    18.06.17 13:02
    Autor - Zijo
  • Osvrt na doseljavanje stranaca...
    У тексту је поменуто исељавање под агитацијом у Србију у току Првог светског рата.То је период трого... Više...
    16.06.17 19:19
    Autor - Amir Čamdžić
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Моје мишљење је у потпуној сагласности са српском националном политиком и са оним што готово сваки ... Više...
    16.06.17 18:17
    Autor - Amir Čamdžić
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Amir moze imati svoje misljenje ali je ono u suprotnosti sa utvrdjenim cinjenicama. Samo teska indok... Više...
    15.06.17 23:51
    Autor - Zijo
  • Bosanski ljudina - Bogić Bogič...
    Истина Слободану Милошевићу као комунисти и Југословену није ни требало судити, можда онако "успут"... Više...
    15.06.17 10:29
    Autor - Amir Čamdžić
home search