LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home FELJTONI
FELJTONI
Ekscerpte iz knjige Ruždije Adžovića PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 17 Siječanj 2017 20:51

 

Sait OrahovacOJ, SAITE, OD BOSNE VEZIRE…

(Portret Saita Orahovca - autor je nepoznat)

U srednjoj školi se poklanjalo mnogo pažnje međuratnoj socijalističkoj književnosti, a posebno se u Nikšiću govorilo o Stojanu Ceroviću, koji uređuje “Slobodnu misao”. I tu su tada sarađivali mladi socijalistički pjesnici: Milovan Đilas, Radovan Zogović, Janko Đonović, Sait Orahovac. Dakle, vrlo sam rano čuo za tog Saita Orahovca, a vidjeću ga naživo u Nikšiću, na Nikšićkim književnim susretima.

Gradonačelnika Nikšića Bata Grujičića uvijek treba pomenuti. Sva je kultura Nikšića, koja je bila prekinuta i zamrla tokom ratova i revolucija, obnovljena ili je bar pokušano da se obnovi tokom predsjednikovanja gospodina Bata Grujičića, građanina, advokata, Nikšićanina. Njegova inicijativa bila je da se održavaju Nikšićki književni susreti, kao što će biti njegova inicijativa da se obnovi izdavačka djelatnost, pa će se osnovati časopis “Spone”, čiji ću ja, takođe, biti urednik.

Ono vrijeme, odnosno komunističko vrijeme, bilo je čudno. Kad počnu komunisti da ti daju položaje, činove i povjerenja, tome nikad kraja nema. A kad izgube u tebe povjerenje, onda ne samo da ti uzmu to što su ti dali, nego će ti zguliti i kožu koju ti nisu dali. A ja sam to doživljavao u Nikšiću. Jedne godine postao sam i poslanik u Skupštini Crne Gore i direktor Pedagoške akademije i urednik novoosnovanog časopisa, postao sam i predsjednik Nikšićkih književnih susreta. Ne znam šta sve nisam postao u Republici. Predložen sam, iz cuga, za člana Naučnog društva Crne Gore, odnosno, Akademije nauka i umjetnosti, gdje, razumije se, neću nikad biti izabran.

I u to sam vrijeme bio sa velikim dijapozonom dejstva u Nikšiću. I, budu prvi Nikšićki književni susreti, a ja predsjednik tih susreta. Došli su bili zaista prvorazredni pisci Jugoslavije, od Gustava Krkleca i Desanke Maksimović, pa do same svite iz Slovenije, Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske. Tada bijaše mlada Vesna Parun. Sjećam se kako Miodrag Bulatović čini ašik Vesni Parun, a ona, onako velika pjesnikinja, djeluje pjesnički razbarušeno. Tu sjede Branko Ćopić, Mak Dizdar, Blaže Koneski, Slavko Janevski, Meša Selimović i ne znam ko sve ne. Razumije se, u prvom redu sjedi sama politička vrhuška Crne Gore - tada je to bio trojac Veselin Đuranović, Veljko Milatović, Vidoje Žarković, a u drugom redu su oni što idu uz velike, što bi se narodski reklo njihove sjenke.

U sali „18 septembar“, koja može da primi mnogo publike, drži se to književno veče. I, upoznam ja Saita Orahovca u hotelu - jer svi ljudi su tada spavali u jednom našem pristojnom hotelu “Onogošt” - i progovorili smo neku riječ. Bio je veoma prijateljski naklonjen, posebno zato što se ja bavim narodnom usmenom književnošću. Odmah mi je rekao da mi treba da se čujemo češće, jer je njegovo stalno interesovanje usmena književnost, što sam ja znao čitajući neke njegove radove u nekim časopisima.

Ažurirano: Utorak, 17 Siječanj 2017 22:43
 
Podsjećanja - Adilbeg Zulfikarpašić PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 10 Siječanj 2017 22:22

 

ADIL-begZULFIKARPAŠIĆEV OSVRT O NEREALIZIRANOM HISTORIJSKOM SPORAZUMU

Nadežda Gaće: U jednoj tako složenoj i nареtој atmosferi u Bosni, Vi ste početkom maja došli na ideju da pokušate napraviti sporazum sa Srbima da biste predupredili sve ono što se posle u Bosni i dogodilo, upravo iz činjenice da ste jako dobro poznavali situaciju unutar Bosne, da ste znali da је narod uveliko naoružan, da ste se svi podelili između sebe i da više niko nikom ne veruje i da zapravo vlada strah, а od straha do otvorenog sukoba је mali korak.

Zulfikarpašić: Vidite, i dandanas čvrsto vjerujem i mislim da је taј sporazum biо, u tom momentu, jedina alternativa ludilu i zlu i onome putu koji је tako podmuklo, ali tako nepogrješivo išao ka nacionalnim i vjerskim sukobima u Bosni. Mislim da se u Bosni nikada ne smije igrati sa čašću i interesima svoga komšije. Ne smije se vrijeđati, ne smije se njegova situacija ismijavati niti zloupotrebljavati, to је jedan nepisani zakon u Bosni.

Drugi nepisani zakon jest: nе smije se udariti na vjeru drugoga.

То је usađeno u dubini duše i onih koji nisu duboki vjernici. U Bosni se nе podnosi kritika od inovjeraca. Jedan musliman koji niје vjernik, koji је možda i ateista, uvrijedi se ako jedan katolik ili pravoslavac kritizira ili ismijava islam. Isti је takav slučaj s pravoslavljem, isto tako i s katoličanstvom. I s tim stvarima se u Bosni jednostavno nе igra.

Interesantno је da su sve nacionalne stranke jako inzistirale na čvrstoj povezanosti s vjerom. Bilo је za očekivati da ćе oni brižljivo njegovati vjersko osjećanje - dogodilo se suprotno. Stoga sam uvijek vrlo energično reagirao prema mojim Bošnjacima kad sam osjetio da se neki olahko ili uvredljivo izražava о našim komšijama, Hrvatima, Srbima, odnosno katolicima i pravoslavcima. Osim toga, ја sam, kao liberal i kao čovjek odgojen u toj sredini, imao i simpatije prema komšijama, istinske simpatije, to nеću da krijem.

Čim sаm napravio sporazum, na nekoliko mjesta sаm govorio da su Нrvati naši prirodni saveznici. Нrvati su manjina u Bosni. Oni su najugroženiji, najviše iseljavaju, najviše nарuštајu zemlju, najbrže mijenjaju zanimanja, najviše se kreću prema Evropi i ро prirodi stvari traže oslonac nа Bošnjake. А onda postoji niz raznih historijskih momenata koji роkаzuјu da smo mi u izvjesnim periodima ostvarili saradnju i naklonost jednih prema drugima. А treće, ја nе znаm u Evropi dva sličnija naroda ро svome mentalitetu koji su se tako psihološki razdvojili jedan od drugoga, koji su zamrzili jedan drugog i koji ubiјајu jedan drugoga, kao što su Srbi i Нrvati. То su dva agresivna balkanska nacionalizma, koji su bili stotinu godina jedan protiv drugoga. I ta, nеću da kažem mržnja, ali ta odbojnost jednih prema drugima ima jako duboke, isprepletene i kompleksne razloge, od iracionalizma preko obične svakodnevne stvarnosti do fantazije.

Ne može se živjeti u jednoj višenacionalnoj i višekulturnoj zemlji, а da se jedna takva činjenica potcijeni. Smatrao sаm da Нrvati mogu zauzeti konstruktivan stav prema Bosni, ako se budu osjećali sigurni u Bosni. Tim više što u nekim hrvatskim slabo naseljenim krajevima, kršnim krajevima, Нrvati imaju арsоlutnu vеćinu i njima se lahko izdvojiti iz Bosne, naročito Zapadnoj Hercegovini.

Ažurirano: Utorak, 10 Siječanj 2017 22:26
 
Feljton: Bela i Miroslav Krleža u Zagrebu - 1941 - 1945 PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Petak, 16 Prosinac 2016 12:33

 

Bela i MiroslavBela i Miroslav Krleža u NDH – lojalna angažiranosti i vedri repertoar kao cijena života (5)

Prof. dr. sc. Snježana Banović, Zagreb

Toga rujna, dok Krleža spava zahvaljujući lijekovima, Bela čak igra malu ulogu Židovke u mađarskoj komediji Dobar frak, ali je najviše angažirana u pripremama za „događaj sezone“ – spektakularno Budakovo Ognjište čija je praizvedba u Strozzijevoj adaptaciji i režiji uslijedila u listopadu i „naišla na zanosan primitak". (Prosvjetni život, Zagreb, VII-VIII 1942., br. 1-2, 60) No, ne i Belina gluma – u sve četiri godine nije dobila tako lošu kritiku kao za Budakovu Jelu. Iako ju je Hinko Wolf u Hrvatskom narodu pohvalio za govor (Hrvatski narod, Zagreb, 18. XI. 1941., br. 276, 8), što je i očekivano jer je rodom Ličanka, kritičar Plave revije (za Kazalište najkritičnije tiskovine tijekom NDH) Velimir Pustajac izrugao je njezino „karikiranje“ koje „možda dobro dolazi u ulozi Židovke u Dobrom fraku“, ali ovdje „uopće nije shvatila što bi trebala dati te je po svojoj maniri bezobzirno karikirala pojavu Jele“. (Plava revija, Zagreb, XI/XII 1941, br. 2-3, 111) Zabilježeno je i da se prije premijere sam Budak pojavio na pokusu Ognjišta nakon čega mu je, oduševljenom govorom glumaca, Strozzi u uredu intendanta predstavljao interprete među kojima je bila i Bela – „čuvši njezino ime Budak je zagrli, točnije rečeno srdačno prodrma, i upita: 'A kako je Krleža?” (Eliza Gerner, Tito Strozzi – svjetla i sjene jednoga glumačkog puta, 141 i Hrvatska pozornica, Zagreb, 12. X. 1941., br. 4, 12) Bela zasigurno nije morala odgovoriti na to pitanje, Budak je, kao najmoćniji čovjek u NDH nakon Pavelića, zasigurno znao gdje je onaj koji možda baš u tom trenutku u svome dnevniku sebe opisuje kao „kandidata smrti [...] u noći endehazijskoj, apsolutnoj“. (Miroslav Krleža, „Na grobu Petra Dobrovića, Fragmenti dnevnika 14. II. 1946“, Svedočanstva, br. 1, 22. III. 1962., 2)

Nakon Ognjišta, Belu očekuju još dvije „lake“ komedije – u Malom kazalištu Gerberov Rajski vratar (Premijera je održana 8. studenog 1941., u prijevodu Viktora Beka. Redatelj: Kalman Mesarić, scenograf: Antun Potočnjak), a u Velikom Knoblockov Faun. Potonja je kod publike, ali i kritike, doživjela zamjetan uspjeh, zahvaljujući komičarskom daru Joze Laurenčića, ali i „pouzdanoj“ glumi Bele Krleže i ostalih. (Premijera je održana 17. prosinca 1941., u prijevodu Milana Bogdanovića, režiji V. Beka i scenografiji Marijana Trepšea)

Ažurirano: Petak, 13 Listopad 2017 22:00
 
Ekscerpte iz knjige Ruždije Adžovića PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Srijeda, 14 Prosinac 2016 09:24

 

Ruždija AdžovićNovak Klilibarda: Marko Vešović me pljuvao sa daljine, a nije imao hrabrosti da mi izađe na TV-megdan

Kad se čulo da ću ići u Sarajevo, o tome se komentarisalo u Nikšiću i Crnoj Goru, zašto baš Kilibarda da ide u Sarajevo i slično. I sretnem jednog daljeg rođaka iz svog bratstva, koji je stariji osjetno od mene. Nešto smo razgovarali i on me pita odmah onim tipičnim seljačkim pitanjem na koje onaj koji pita zna odgovor:

-Hoćeš li to, profesore, u Sarajevo?

-Hoću, kažem.

-E, čuvaj se da te ne ubiju Turci.

Ja se nasmijem i kažem: -Ubili su mnogo boljih kroz istoriju i ne bojim se ja baš nikakvog ubistva.

Te on pređe na ozbiljne riječi, izbaci onu ironiju i šalu, i kaže: -Da ti ja nešto pošteno kažem. Imena mi Božijeg, više se čuvaj ovih naših što se krste, nego onih njihovih što klanjaju.

I ubrzo ću se ja osvjedočiti u Sarajevu da je bio u pravu taj moj rođak. Naime, nije prošlo mnogo, počeo je Marko Vešović da me napada u različitim prigodama, novinama, časopisima. On je, inače, skribomanski aktivan spisatelj. U početku me kao uzgred pominjao, dodao bi mi nešto negativno, k’o malo me čalabrcne uz neki svoj napad na nekog drugog, a kasnije će ta njegova odioza narastati i narastati dok mu jednog dana ne postane opsesija. I da je sastaviti sve te tekstove u kojima me napada, posebno one iz nedeljnika “Dani” (bosanskog) i “Monitora” (crnogorskog) narasla bi čitava knjiga. A, onda sam otvarao novine, periferne, palanačke i nalazio i tamo njegove napade. U jednim lokalnim nikšićkim novinama, koje su se zvale “Onogošt”, izašla je serija napada.

Ja sam Marka Vešovića vidio jednom u životu naživo. Davno je to bilo. Književni susreti u Vrbasu. Ne znam baš, vjerujte, kakvi su to bili susreti. Zaboravio sam pojedinosti. Poznato je da je Vrbas kolonija Crnogoraca, koji su tamo naseljeni poslije Drugog svjetskog rata, posebno iz nikšićkog kraja. I, sretnem se s Markom Vešovićem, nešto smo progovorili i stekao sam utisak jednog montenjarski-crnogorskog lijepog mladića. Bio mi je vrlo prijatna pojava. Popričali smo nešto na ćošku neke vrbaške ulice, poslije smo se sjurili na književno veče. Mislim da je Matija Bećković te večeri izvodio svoje pjesničke seanse, nije još bilo njegove “Međe Vuka manitoga” ili nečega čime će Matija uzdrmati srpsku javnost na sve četiri strane svijeta. Saopštavao je neke svoje pjesme, zaboravio sam koje.

Ažurirano: Srijeda, 14 Prosinac 2016 17:39
 
Srbijanski običaji PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 06 Prosinac 2016 08:52

 

Bdenje pored mrtvacaБожићни oбичajи

O Божићу се, као што знамо, не сме чистити кућа два или три дана.

Зашто?

Зато да се не би почистале душе. Душе се, доиста, могу почистити метлом.

Познат је већ пропис да се мртвац мора чувати и да, док је он у кући бар неко мора бити будан. Исто овакво бдење, и из истих религијских разлога (присуство душе, тј. Демона кога се плашимо), прописано је и за Бадње вече. Бадње вече можда је чак добило и своје име према овом ритуалном бдењу.

Један од врло познатих божићних прописа је пропис који се односи на „мир божји" и на „мирбожање" (мирење између себе и љубљење). Преко божићних празника нико никога ни од шале не сме ударити! Тај пропис божјег мира не вреди за све празнике (нпр., из једнога писма кнезу Милошу види се да су Сибничани, и то не у афекту, већ после размишљања и решавања, убили неког одбеглог заточеника на сам дан Благовести, и главу послали кнезу Милошу), али строго вреди за све задушнице у години.

У околини Ниша, на пример, изнесе домаћин постављену софру напоље, и позива овако: „Сваки празник да ми дође сад на вечеру, а летос да ми нема града ни на њиви ни у винограду"; демони којима овде нудимо вечеру да би нас поштедели од града могу бити само душе мртвих (у првом реду удављених и насилно уморених), јер оне доводе град и непогоду.

Можемо још напоменути да су она четири ораха које српски домаћин, пре почетка вечере, баца у четири угла, намељена директно душама предака; у Подрављу место ораха баца се пасуљ.

Ažurirano: Utorak, 06 Prosinac 2016 08:54
 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 10 od 23

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search