LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home (Pod)sjećanja
PODSJECANJA
Parastos kolegi Ante Pavelića PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Četvrtak, 03 Siječanj 2019 15:29

 

ParastosAmfilohijeva istorija beščašća: Parastos kvislingu i ratnom zločincu

Nekoliko osnovnih činjenica o Draži Mihailoviću

Dr sc. Milivoj Bešlin, Novi Sad

Parastos Draži Mihailoviću je slavljenje: izdaje zemlje, kolaboracije, ideje velike Srbije, istrebljenja muslimanskog naroda, nestanka Crne Gore i nepostojanja Crnogoraca. Država i vlada koje to dopuste, dovode u pitanje razloge vlastitog postojanja. Pravo na religijska uverenja i princip verske tolerancije prestaju onoga trenutka kada jedna crkvena organizacija tako duboko zagazi u političko polje i postane “kišobran” za neofašizam, diskriminaciju i istorijski revizionizam

Odgovor Amfilohija Radovića i njegove crkvene organizacije u Crnoj Gori, upućen ministru kulture, iznenađuje više slabom pismenošću, nego nepoznavanjem i ignorisanjem istorijskih činjenica. Pravo je svake crkve da svoje dogme zasniva na nerazumnim, neistinitim i nedokazivim tvrdnjama. Na tome se zasniva svekolika istorija religije. I baš zbog toga, nauka je konstituisana u procesu emancipacije od religije i u sukobu sa religijskim dogmama – kao njihov opozit. Pretenzija bilo koje religije da ospori nauku nesreća je društva u kojem je takav aistorijski proces moguć.

Istorija je nauka. Ona ima svoj metod, usavršavan od 19. veka, kada se kreiraju obrisi moderne istorijske nauke. Kritička istoriografija ne dopušta relativizacije i smišljene konfuzije kakvih je prepuno neuko saopštenje Amfilohijeve crkvene organizacije u Crnoj Gori. Tvrdnja da ličnost Draže Mihailovića nije dovoljno rasvetljena je apsolutna neistina. Dvadeseti vek obiluje istorijskim izvorima na osnovu kojih je moguće utvrditi vrlo preciznu i naučno zasnovanu interpretaciju. Svi relevantni fakti i detalji iz života i rada D. Mihailovića su naučnoj istoriografiji vrlo dobro poznati. Za one pismene i za one koji žele da čitaju. Samo krajnje neuk ili beskrajno neobavešten čovek bi mogao od lika i dela četničkog vođe da pravi “homersko pitanje”.

Oko Mihailovića ne postoje “jednoznačna i jednodušna mišljenja”, kaže dalje Amfilohije Radović. Ovom tvrdnjom se ne dokazuje ništa. O Hitleru ne postoje jednodušna mišljenja. Pitajte vođstvo AfD-a. Pitanje je relevantnosti i utemeljenosti tvrdnji. Naučna istoriografija o D. Mihailoviću ovde i u svetu ima preciznu i naučno fundiranu interpretaciju koja je na tragu reakcija crnogorske države na najavu verske komemoracije u Herceg Novom.

Besmislica o “komunističkom” sudskom procesu govori da je Amfilohijeva crkvena organizacija u Crnoj Gori u deficitu ne samo sa poznavaocima pravopisa, istorije, već i prava. Sudski proces Mihailoviću bio je vođen prema tada važećim zakonima, otvoren, javan, direktno prenošen na radiju, sa stranim posmatračima iz zemalja pobedničke, antifašističke koalicije – i istočnih i zapadnih. Mihailović je imao najbolje beogradske advokate toga vremena (Joksimovića i Đonovića), pravo na odbranu i po ocenama pravnih stručnjaka, njegovo suđenje je bilo znatno iznad pravnih standarda Nirnberškog procesa. Tumačiti pravne norme iz 1946. godine, današnjim merilima je najblaže rečeno nonsens i ne zaslužuje, zbog kardinalne neukosti, nikakav komentar.

U saopštenju krcatom neistinama, propagandom i manipulacijama stoji i da je D. Mihailović bio ministar odbrane i komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini. Poluistina. Sa oba mesta je bio smenjen pre kraja rata i to sa vrlo dobrim razlozima. Najpre sa ministarskog mesta, dok mu je komandu nad JVuO, aktom od 29. avgusta 1944. oduzeo kralj Petar II Karađorđević zbog izdaje zemlje i kolaboracije sa fašističkim okupatorom. Ubrzo, u proklamaciji od 12. septembra 1944. glava dinastije Karađorđević je D. Mihailovića svrstala među one “koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti”. Pozivom svim Mihailovićevim vojnicima da se priključe Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, kralj Petar II je zauvek zatvorio priču o tzv. nacionalnom pomirenju. Ono je izvršeno pod kapom partizanskog antifašizma. 

U saopštenju Amfilohijeve crkvene organizacije se pominje “poverenik u Zagrebu” – jasno se cilja se na kvislinga Sekulu Drljevića. Ali i D. Mihailović ima svog poverenika u Zagreb, Ranka Brašića, zbog pregovora sa nadbiskupom Stepincem i Pavelićem. Pred kraj rata Mihailović šalje izaslanstvo višeg ranga, generala Svetomira Đukića i Vladimira Predavca na pregovore sa Pavelićem. Neka se crkvena gospoda obaveste u knjigama o toku tih pregovora.

Narativ o Mihailoviću kao pokretaču otpora protiv fašizma u Evropi je komičan i dostojan drumske mehane. Provincijalno je i pomisliti, a sramotno tvrditi da u Evropi, koja godinu dana i sedam meseci (do početka rata u Jugoslaviji) ratuje protiv Hitlera, svi čekaju na balkanskog pukovnika da podigne steg otpora fašizmu. Za prva saznanja o tome, preporučujem enciklopedije dostupne u osnovnim školama. Ratnu i postratnu propagandu zaobiđite ovog puta.

Lažni argumenti i pozivanje na Trumana i De Gola spadaju, takođe, u nenaučno i vankontekstualno krivotvorenje istorije. Predsednik Ruzvelt je ratni komandant SAD, on ima svoje misije u Jugoslaviji i pregled zbivanja na balkanskom ratištu. On je jedan od kreatora politike Antihitlerovske koalicije koja 1943. okreće leđa D. Mihailoviću i pruža punu moralnu i materijalnu podršku Titu i partizanima kao “jedinim borcima protiv fašizma”. U političkom smislu, Hari Truman je prvi posleratni, odnosno hladnoratovski američki predsednik, naučite nešto, gospodo crkvena! Hari Truman nastupa sa pozicija lidera u jednom novom ratu – protiv sovjetskog istoka. U to vreme, 1946. Tito je, posle Staljina, istočni lider sa najviše samopouzdanja, zbog čega i ruši dva američka aviona. Politički odgovor američkog predsednika je bilo odlikovanje D. Mihailoviću.

Naposletku, obrazloženje za odlikovanje ni tada, tokom najvećeg jugoslovensko-američkog neprijateljstva, nije negiralo četničke zločine i kolaboraciju, već se fokusiralo na spasavanje američkih pilota. O De Golu je neozbiljno govoriti. On nije deo velike trojice lidera Antifašističke koalicije, on nema svoje vojne misije u Jugoslaviji i tokom rata ne zna stanje na terenu u vlastitoj zemlji, a kamoli na Balkanu. Najzad, gospodo crkvena, samo jedan čovek ima svoje vojne misije sve vreme rata u Jugoslaviji, na različitim stranama i njegov sud je istorijski nepobitan. Reč je o Vinstonu Čerčilu. On o odlikovanju Mihailoviću nije ni pomislio. Naprotiv, on je ključni protagonista podrške Titovim partizanima, jer odlično zna ko se u Jugoslaviji jedini bori protiv fašizma, a ko kolaborira. Sve ostalo su nedostojne teorije zavere i laži nacionalističke ideologije.

Ažurirano: Četvrtak, 03 Siječanj 2019 15:31
 
Podsjećanje - Sarajevo 1937. godina PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Srijeda, 19 Prosinac 2018 09:38

 

Miljenko - AjfelSendvići razni za krsne slave i svatove (1)

/građa za rekonstrukciju 1937. u Sarajevu/

Miljenko Jergović

Sarajevski hoteli – 1937. godine

U gradu je sedam stalno otvorenih hotela. Još uvijek je najljepša Evropa, gazde Gligorija Gliše Jeftanovića, s adresom u Jeftanovića ulici 2.

Mitar I. Ijačić je u Vojvode Putnika 21 otvorio Hotel Bristol. To je tipičan stanični hotel, kakve u svim većim gradovima podižu uz željezničke kolodvore. Osim stanice uskotračnih vlakova, oko Bristola su željezničke radionice, ranžirni kolodvor s nizom slijepih kolosjeka, naselje radničke željezničarske sirotinje. Onima koji zanoće u Bristolu, a to su, uglavnom, putnici koji su se odnekle zaputili prema Višegradu, Beogradu i istoku, Sarajevo će ostati zatvoreno u školjki, dolje negdje u magli, među brdima. Svu noć će slušati pisak lokomotiva, škripu kočnica, struganje gvožđa uz gvožđe, paklenu buku i tutanj, niodakle ljudskoga glasa, dozivanja ni psovke. Njušiti će tmurni ugljeni dim, koji će se probijati ispod sobnih vrata i kroz drvene prozorske okvire, sipati će garež po obijeljenim zidovima hotelske sobe i po uštirkanoj posteljini- to je gazdi Mitru važan element hotelskoga komfora: čaršafi uštirkani kao u hotelu Imperijal u Dubrovniku, a čim vjetar od sarajevskog polja rastjera dim lokomotiva i kućnih dimnjaka, osjetit će se novi, zagonetan miris, koje prepoznaje većina putnika, ali mu ne razaznaje porijeklo, ne znaju odakle dolazi ni što znači i predstavlja, je li otrovan ili je zdrav. Za one koji putuju miris je to željeznice, i životi će im proći, a da ne saznaju, da im ne kažu oni koji znaju da to miriše karbolineum, kojim se, da ne bi trunuli, premazuju željeznički pragovi. Miris karbolineuma miris je svih željezničkih pruga poznatog svijeta, miris civilizacije, miris Austro Ugarske, koji je nadživio veliko carstvo, širi se Sarajevom i u današnja vremena, 1937. godine, i širit će se sve dok jednoga dana, u dalekoj budućnosti, već u dvadeset i prvom stoljeću drvene pragove ne zamijene pragovi od nekoga specijalnog betona, koje ničim ne treba mazati i koji ni na što ne mirišu. Jednom kada željeznica postane bezmirisna, nestati će iz naših života i sjećanja, iako će vlakovi i dalje da voze. Ali nas više neće u njima biti, niti će ikoga za njih biti briga.

Ivan Perković, na uglu Zrinjskoga ulice drži hotel Central. Blizu je Evrope, ali u Centralu su jeftinije sobe. I komfor je, istina, na nižoj razini nego u Evropi, ali gospoda koja dolaze iz Zagreba i iz drugih dijelova Hrvatske po običaju noćivaju u Centralu, jer je Central u nekoj lokalnoj podjeli - hrvatski hotel.

Ažurirano: Srijeda, 19 Prosinac 2018 10:06
 
Београдске приче PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Ponedjeljak, 26 Studeni 2018 21:52

 

Esad pasaАлбанац који је задужио Србе

Горан Весић, Београд

Hа српском војничком гробљу у париском предграђу Тије, међу 756 православних крстова налази се један полумесец. Ту је, по сопственој жељи да почива међу српским војницима, сахрањен један од водећих албанских политичара 20. века, бивши турски генерал и велики српски пријатељ Есад-паша Топтани. Место у нашој историји овај часни човек и хуманиста заслужио је помажући српску војску која се 1915. повлачила кроз Албанију, чиме је сачувао десетине хиљада живота наших војника и цивила.

Есад-паша потиче из једне од најстаријих и најбогатијих албанских земљорадничких породица Топтани. Образован на француској Војној академији у Сен-Сиру, био је шеф личне гарде последњег турског султана Абдула Хамида Другог. Са српском и црногорском војском сукобио се током опсаде Скадра када је руководио турском одбраном. После седам месеци тешких борби, предао се 23. априла 1913. године. Када је Есад-паша у знак предаје пружио сабљу српском генералу Петру Бојовићу, он му је вратио и понудио да заједно са турском војском и оружјем напусти ослобођени Скадар. Tај витешки гест Есад-паша никада није заборавио и постао је доживотни пријатељ Срба.

Недуго затим, Есад-паша постаје министар унутрашњих послова Албаније, ослобођене од турске окупације, који се супротстављао наметнутом пруском кнезу Вилхелму фон Виду који је одбио да албанској сиротињи подели земљу која је припадала турским земљопоседницима. Есад-паша је веровао у Албанију којом владају његови сународници, по угледу на две братске балканске краљевине Србију и Црну Гору. Српска влада је подржала Есад-пашу у намери да постане албански владар што је и успео крајем 1913. године када је преузео власт у централној Албанији. Када је избио Велики рат, Есад-паша није имао дилему да подржи савезничке силе, па је постао противник Аустро-Угарске и Немачке које су својски подржавале његове противнике у Албанији у припреми побуне. Када је Есад-паша 17. септембра 1914. године потписао Нишки споразум са председником српске владе Николом Пашићем који је подразумевао заједничко оснивање војних и политичких институција, војни савез и пругу од Србије до Драча, постало је јасно да је овај албански политичар одлучио да буде на страни Србије и њених савезника. Његови побуњени противници, које је наоружала Аустро-Угарска, нису више смели да чекају, па су почетком 1915. опколили Есад-пашу у Драчу и захтевали од њега да објави рат Србији. Упркос противљењу савезника, председник српске владе Никола Пашић се одлучио на војну интервенцију. Почетком јуна 1915. године у Албанију је послато више од 20.000 српских војника и жандарма. Они су заузели Елбасан и Тирану, средишта побуне, и ослободили опкољеног Есад-пашу у Драчу. Била је то мудра и ризична одлука српске владе која је омогућила да се касније српска војска повуче преко Албаније. Српско руководство је већ тада схватило да савезници не могу да се договоре о помоћи српској војсци у Србији, а да Италији дају концесије на Јадрану и у Албанији како се не би придружила Немачкој и Аустро-Угарској. У таквој ситуацији Србији ништа друго није преостало него да сама заштити свог савезника у Албанији и осигура излаз за своју војску.

Ažurirano: Ponedjeljak, 26 Studeni 2018 21:55
 
Afrički Crnogorci PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Srijeda, 31 Listopad 2018 10:06

 

CrnogorciAfrički đetići - da li ste znali da je u Ulcinju živelo stotine crnaca, jedan je čak otišao u partizane i evo kako je reagovala Jovanka Broz kad ga je videla

N.I.

Crnogorci, a crnci? Mnogi bi rekli - nemoguće, ali kada se pogleda bogata istorija Ulcinja, priča o afričkim robovima je nezaobilazna. Potomci robova i danas se mogu sresti u najjužnijem crnogorskom gradu, iako ih je ostalo veoma malo usled protoka vremena.

Kada je Berlinskim kongresom 1878. Crna Gora priznata kao dvadeset i sedma evropska država, u Ulcinju je, kažu, postojalo stotinu crnačkih kuća. Već 1928. bilo ih je samo pet. Danas se crnci se teško mogu sresti na gradskim ulicama. Poslednji pravi crnac, legendarni Rizo Šurla, preminuo je pre 15 godina.

Crnačko stanovništvo u Ulcinj je u šesnaestom veku donela nesreća, kada su ih gusari doveli kao robove na svojim brodovima. Ulcinjski gusari imali su tesne veze sa gusarima iz Alžira, Malte i Tunisa, a u 17. i 18. veku bili su strah i trepet Mediterana, piše crnogorski "Dan".

U ulcinjskoj istoriji stoji zapisano da se 1571. godine, nakon što su Turci zagospodarili ovim gradićem nedaleko od ušća Bojane, tu naselilo 400 berberskih porodica sa severa Afrike. Odlazili su često do Sudana i Konga, i od tamo silom dovlačili muškarce i žene, pa ih prodavali na Trgu robova u Ulcinju, koji je bio najčuveniji na Jadranu. Tu su dovodili robove za prodaju sa svih strana, pogotovo iz mnogih primorskih gradova. Kažu da su tu prodali i Servantesa i njegovog brata Rodriga. Robovi su bili prisiljeni da služe po bogatim kućama, ali su vremenom dobijali slobodu, uzimali crnogorska imena i prezimena, narodnost, ali ostajali verni islamu.

U knjizi "Ulcinj u Osmanskoj imperiji", publicista Mustafa Canka piše da su se neki jednostavno prezivali Arap (crnac) ili su preuzimali prezimena brodovlasnika i kapetana koji su ih doveli iz Afrike u Evropu. Odevanjem se nisu razlikovali od ostalih, oblačeći se "po turskom" kako je bilo uobičajeno u ta doba.

Prof. dr Đurđica Petrović, jedan od najznačajnijih etnologa druge polovine XX veka, u svom ekspozeu piše da je u Ulcinju 1878. bilo oko 100 kuća crnaca. Toliki broj Afrikanaca, prema njenim navodima, bio je rezultat prestiža ulcinjskih velikaša jer je veći broj posluge značio i veću reputaciju familije.

U svom radu, Petrović podseća da su ulcinjski pomorci i posle 1878. nastavilli trgovinu robljem sve do balkanskih ratova i da su poznata imena petoro trgovaca iz tog perioda. U nekim istorijskim aktima pominje se i dobrovoljni dolazak crnaca, poput poznate crnkinje Zahre iz Sudana koja se udala za Ulcinjanina Hadži Halil Ficija, koji je tada bio major u turskoj vojsci, pišu podgoričke “Vijesti”.

 

Najpoznatiji tamnoputi Crbogorac

 

U toku Drugog svetskog rata među velikim brojem partizanskih boraca iz svih krajeva ondašnje Jugoslavije našao se i crnac Rizo Šurla, iz Ulcinja. U jednoj od borbi bio je ranjen, pa ga drugovi odvedoše u partizansku bolnicu i dadoše mu prvu pomoć. Jovanka, kasnije supruga Josipa Broza Tita, zadesi se u bolnici i tokom obilaska ranjenika ugleda Riza, pa se prilično iznenadi, piše "Dan".

– Odakle ste vi, druže – upita ga ona.

– Iz Ulcinja – odgovori Rizo.

Ažurirano: Srijeda, 31 Listopad 2018 10:09
 
Na kraju života vidi se zašto je ko živio PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Srijeda, 17 Listopad 2018 08:00

 

MFČekajući čas kada ću reći zbogom svijetu i ljudima

Akademik Muhamed Filipović

„Roman jedne biografije“ ostat će da u dva dijela govori o mom životu od rođenja 3. avgusta 1929. godine u Banjoj Luci do ovih posljednjih dana u Sarajevu

Otkako sam bolestan i samim tim manje prisutan u javnom životu, počeli su mi se obraćati ljudi s pitanjem šta je to sa mnom, da li sam zaista toliko bolestan da ne mogu učestvovati u javnom životu, imam li neke probleme egzistencijalne prirode, ili probleme u odnosima s ljudima... Kažu mi da se vrlo jasno osjeća nedostatak moga prisustva u javnom životu.   

Ukupnost zbivanja

U tom smislu razmišljao sam šta da se odgovori i šta o svom životu uopće može da kaže čovjek koji ima 90 godina, koji je nedavno izgubio životnog saputnika i koji se našao u situaciji da ima velike probleme u adaptaciji uvjetima života kakve nije očekivao.

Davno je rečeno da kraj nečijega života objašnjava neke stvari ispočetka, odnosno da se ideje s kojima ulazimo u život objašnjavaju tek na kraju života.

Na kraju života vidi se zašto je ko živio, da li je živio za ono što je deklarirao kao svoj životni princip ili je njegov život rezultat stjecaja određenih okolnosti koje su proizvele ove ili one efekte. I sam sam se nosio mišlju šta je ustvari to što je odredilo moj život.

Naravno, napisao sam dosta tekstova u kojima sam pokušao objasniti šta je to što je na mene djelovalo i u mojoj ranoj mladosti i kasnije u vrijeme sazrijevanja i kad sam počeo javno djelovati. Međutim, nisam nikad pokušao objasniti svoj život iz ukupnosti situacija u kojima se on odvijao.

U tom kontekstu sam razmišljao o tome da li da napišem svoju biografiju.

Povodom 70 godina moga života i 50 godina moga javnoga rada, napisao sam djelo pod naslovom „Pokušaj jedne duhovne biografije“. Tu sam pokušao izložiti svoje tadašnje uvjerenje da je duhovni identitet, način razumijevanja sopstvenog bića i svijeta u kojem živimo, ustvari ono što određuje karakter čovjeka, njegov način života i njegovo djelovanje. No, nakon toga shvatio sam da to nije pravi način i da se duhovnost ne može vaditi iz cjeline života u kojoj smo prisutni, da u ono što određuje nas kao ljude ulaze i sve druge stvari, a ne samo način kako mislimo o svijetu ili ljudima.

Zbog toga sam nastavio da radim, razmišljajući o tome kako je moguće prikazati svoj život tako da se on razumije iz ukupnosti zbivanja u kojima smo prisutni. Jer, jasno je da mi jesmo lokalna bića, rađamo se na određenom konkretnom mjestu, prostoru, u nekom gradu, selu, u nekoj ulici, u nekoj kući, među određenim ljudima, krećemo se u određenim sredinama, ambijentima koji imaju svoje karakteristike, ali smo sa svim tim elementima našega života istovremeno sastavni dio širih sredina u koje smo uklopljeni, svijeta u kojem živimo, društva u kojem se nalazimo, odnosa u kojim nas određuju, duhovnog, vjerskog, kulturnog života i svih drugih elemenata koji čine svijet, u kojima se čovjek formira i izgrađuje svoju individuu, ljudski lik i ono što on jeste.

Najbitniji element

Ažurirano: Srijeda, 17 Listopad 2018 08:05
 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 5 od 59

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search