LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home SANDE DODEVSKI
SANDE DODEVSKI
Sandetova priča za vikend PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 18 Ožujak 2017 20:41

 

AfionRazgovor sa Vasilijem

Sande Dodevsk, Đenovići, Boka Kotorska

Svu sam noć sanjao da berem afion, a kada svanu - pomislih na ljude...
Ima ih koji su gori i od zvijeri (žali bože imena kojega nose!), ali, i dok sanjam, i dalje otkidam afionske glave na njivi  zvanoj „Iza torova“...  Na njoj su se, nekada davno, čuvale ovce, a kod ovaca bio čoban i pred njim sve njive i ledine, i sve vrijeme ovoga  svijeta...

U berbi je, skupa sa našom porodicom, i sva stričeva čeljad. Afionske glave mećemo u džakove. U rukama imam džak, iste veličine kao u sviju ostalih. Nijesu mi dali „džakče“ prikladno mom uzrastu, već upravo taj veliki u kome bih cio mogao stati.

Glave na stabljikama šušte nekim sijerim zvukom nalik zvečkama ili poput konjskih praporaca, ali bez onog metalnog zvuka, a veličina džaka je tolika da ga nikada, ćinilo mi se, neću moći  napuniti! Tako mi je izgledalo.

Kraj naše njive je i njiva pod bostanom nekog Dovezenčanina. Da bih što prije popunio džak, ulazim u njegov bostan i otkidam dvije duguljaste i napola zelene dinje. Mećem ih u džak, pomišljajući: „Ljudima sve priliči“ –izgovaram to sa zebnjom ne vjerujući da je tako...Još pridodajem i opravdanje, pomišljajući: „  Ljudima pristaje svaki put – osim onog pravog...!?“

Budući da sanjam, kao da me istog časa stiže kazna. Pred očima mi tekst iz novina u kojemu piše kako je neki Rus satro maljem svoju ženu našavši je u krevetu sa ljubavnikom. U nastavku čitam o jednom još većem monstrumu koji je pojeo rođenu sestru; nije bila sva svoja, pa je nedsretnicu zaključao ostavivši je da umre i potom je, zaleđenu u drvljaniku satarom sjekao  u odreske i svu je pojeo... ?!

Da bih se odmaknuo od takvih gadosti, i u snu nalazim vremena da se prihvatim čitanja nekakvog umjetničkog romana koji, i kada ga se pročita, čovjeku ostavlja želju da nikada i ništa više u životu ne pročita...

Kivan na ljude preko svake mjere, u nastavku uopšte ne razmišljam o njima! No, oni me i dalje salijeću. Prilaze mi bez pitanja, požale se i izoogovaraju nešto ili nekoga svejedno što znaju da se neko ili nešto – ako je nešto – ne može opanjkavati?!...

Smeta im prenaseljenost, buka i nesređenost okoliša, te preveliki nedostatak novca...

Ažurirano: Subota, 18 Ožujak 2017 20:47
 
Još jedna lijepa priča za subotu PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 18 Veljača 2017 09:15

 

Tri zlatnikaTri mudra savjeta

A. Karalijčev – bugarska narodna priča

Prevod: Sande Dodevski, Đenovići, Boka Kotorska

Jedan siromah se prihvatio  posla u kovačnici i u njoj je proveo punih dvadeset godina. Najzad, odluči da napusti svog majstora-kovača i da se vrati kući.

-Daj, bogati, obračunaj mi zaradu, jer se  ja moram vratiti kući. Vrijeme mi je .

Stari majstor ga zamoli da ostane još koju godinu pošto se bješe na njega sviknuo kao da mu je rođeni sin.

-Ne mogu – odgovori mu pomoćnik. – Kad sam pošao od kuće ostavio sam mladu ženu. Ona mi se zaklela da će me čekati dvadeset godina. Ako se sada ne vratim, ko zna  hoću li je više  zateći?! ...

-Kreći onda kad je takva stvar, ali  dođi  ovamo  da te najprije isplatim. Uvede ga u jedan tajni sobičak, otključa dolap i pruži mu tri zlatne lire.

-Bio si mi odan i vjeran pomoćnik i zato želim da te dobro nagradim. No, nisam  dovoljno bogat pošto i sam znaš da se čekićem i nakovnjem ne može bogzna koliko zaraditi... Uzmi ova tri zlatnika! Znam da nije mnogo, ali ti ih dajem od srca! Ako ti opet ustrebam, ela se  ponovo vrati kod mene. Spreman sam da ti i kovačnicu prepustim.

Radnik uze zlatnike. Oprostiše se i on pođe prema svom selu. Vraćajući se, putem ga u neko doba sustigoše trojica  – dvojica mlađih i jedan sjedi starac sa njima koji se, hodajući, vazda lupkao po čelu. Mlađi upitaše radnika odakle ide, kakvim se poslom bavio i koliko je spečalio?

Raspriča se on s njima, a starac je šutio i samo je s vremena na vrijeme osluškivao kako ptičice pjevaju i međusobno razgovaraju na drveću koje je raslo kraj puta, te bi mu se samo  pokatkad  osmjenuo brk!
- Kakav vam je ovo ćutljivi starac? – upita ih radnik iz kovačnice.
-To nam je otac – odgovoriše mu.
- Ali zašto mu se vazda osmjehuju brci?
- Zato što on razumije ptičji jezik i pažljivo sluša kakve sve one smiješne stvari pričaju.
- A, zbog čega onda stalno ćuti? – ponovo ih upita.
- Zato što za svako otvaranje usta traži da mu se plati!!!
-A koliko traži?
-Za dvije-tri riječi po jedan zlatnik.

Ažurirano: Subota, 18 Veljača 2017 09:58
 
Sandetova priča za nedeljno popodne PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Nedjelja, 05 Veljača 2017 12:49

 

BrakolomstvoŽana – Mari i zatelebasani Vukoman                                              

Sande Dodevski, Đenovići, Boka Kotorska

Od nekog vremena , Ljubica i Vukoman ne žive zajedno. Rastali su se, jer je Vukoman našao drugu koja se zove Žana. On joj tepa i naziva je „Žana-Mari“...!?

Ljubica mu je rekla da pokupi svoje prnje i na kraju, kad je izlazio, rekla da je presretna što ga više njene oči neće vidjeti. Hrabro i slavodobitno je otišao iz stana ostavivši Ljubici dva sina u pubertetu.

Kod Žane-Mari je bio manji od makova zrna: - Uključi mašinu za pranje, ali dobro pazi da mi ne pogužvaš onu spavaćicu i, zapamti, kad budeš prostirao veš, ne stavljaj one drvene štipaljke!

Vukoman poslušno slijedi njezine upute, a Žana-Mari sa zadnjicom nalik na dvokrilni ormar mu idealno paše u krevetu.

Za šest mjeseci otkako je napustio Ljubicu - pola ga nema!!!

Već ga i strah hvata u pauzama između steranja veša i odlaska na pijacu, jer vazda u kući nešto nedostaje, naročito crnog luka i izvjesnih pašteta (da li ćurećih ili pilećih - tek, svinjske nijesu!?)

U rijetkim predasima odlučuje da još jedared „prouči“ – „Gorski vijenac“, a sve ne bi li mu našao mahanu u pogledu „poturica“ i - neka ih đava nosi - svojih pohlepnih brđana...

Čita, a Žana ga gleda.

Ne čeka, već mu odmah kaže : - To si mogao i kod one svoje pročitati!!! Eh, da sam znala....???

Ažurirano: Nedjelja, 05 Veljača 2017 12:50
 
Sandetova priča za uoči vikenda PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Četvrtak, 02 Veljača 2017 21:17

 

Magla iznad SaneOh….meraka!

Sande Dodevski, Đenovići, Boka Kotorska

Vozimo se na Crkvice da usiječemo pritke za paradajz. Usput, ne znam ni kako, ni zašto, razmišljam o jednoj mirisnoj mahali koju neću zaboraviti dok sam živ. Helem, pred očima mi avlija zavijana snijegom. K'o da  sam na njoj. Šekera i Fikreta stoje u mraku na doksatu Šekerine kuće. Potiho muhabete. Fikreta pita Šekeru u šta ono, Bože dragi, ono on barne kad je 'nako fino? Šekera joj i ne stiže odgovoriti, a mali Jasko istrča iz snijega visokog mu do pojasa i vas raspamećen krisnu put obiju: - Aaaaj! Aaaaj, brate Fikreta, eno čo'jka!!!

Ugledao maksum u dvorištu baštensku fiskiju koju je Šekera umotala džakom da se voda ne bi smrznula, pa mu se od nje učinio čovjek. Oduzelo se dijete.

-Uh, uh! – sestro draga – viče Šekera Fikreti – let' mu sali' stravu... i pogledaj lupal' mu srce!?

Fikreta ulazi u kuću za Jaskom, a Šekera proviri iza ćoška i na sokaku ponovo ugleda onu Zijinu kako se ljubi s momkom. Oboje su u zimskim kaputima. On joj se skroz primakao i čuje se kako se ljube cmokćući ustima. Do Šekere dopire i pokoja riječ, a ona je lovi k'o da joj je to zadnja koju će čuti. Nepoznati momak Zijinoj maloj traži da mu da - probe radi - a onda će je i uzeti???...

U tim slikama stigosmo na Crkvice. Nema snijega. Na jednom od zavoja pravi mali gaj šumskih iva. Pritke biti bolje ne mogu, a još nisu ni olistale. Taman su kakve i trebaju biti. Izlazimo iz auta... nađe se i pokoja gljiva, od onih proletnjih – Anisovki!!!

Utom mi se u “film” ponovo vrati Fikreta i čujem  je kako Šekeri odgovara da ne zna u šta ono „on“ barne kad je 'nako fino!?

Šekera joj prstom pokazuje na Zijinu malu i momka u sokaku i taj isti prst stavlja preko zatvorenih usta dajući joj do znanja da trebaju šutjeti...

Obje se došuljaše uz sami ćošak Fikretine kuće i napeto osluškuju zagledane u dvije crne siluete na snijegu kako nepomično stoje na sokaku. Odjednom, ugledaše kako se malo po malo na Zijinoj maloj kaput polako širi, a momak se sve više podvlači pod njega!!

Ažurirano: Četvrtak, 02 Veljača 2017 21:21
 
Poezija - jedna Sandetova pjesma PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 28 Siječanj 2017 00:35

 

StaracStarac koji plače                                      

Sande  Dodevski, Đenovići, Boka Kotorska


Majko!

Zbog čega djed Stojko  plače?

- Oh, sine, pa  star je on.

Podjetinjio je!

Ima sedamdeset godina...

 

Ali – upitah je  – on ne plače ljutito,

Kao ja! Već kao da nad njim  gora plače,

I brijeg se  pod  njim   ruši!?

Idem  da mu pričuvam ovce,

...i da vidim plače li još!

 

Na brijegu, kao  bijelu grudvu snijega,

Plačući, djed je Stojko

Držao u krilu bijelo jagnje

Koje je drhtalo pred umiranjem...

 

„Ke  umre, Sande!“ - reče mi  kroz plač.

„ Ke  umre“ – kažem ti – spasa mu nema!

Kao i mom  prvorođenom sinu Bošku

Kada sam se na gumnu izdizao i

Ničice padao na zemlju!?

 

 

Prikupih mu ovce ,

Da ne  siđu  na  rijeku,

A  djed Stojko položi jagnje

Na  meku i od slame postelju žutu!...

 

Izdahnulo je u smiraj dana;

Djed je Stojko opet zaplakao

Pronoseći  ga po obodu rida i preko gumna...

I rijeka  je onda  pod brijegom zaplakala,

Odnijevši   sve njegove suze!?

 

Plačem  i sam  k'o i onda moj  djed  Stojko,

Za svojim  prvim sinom,

Ali  nema rijeke  koja bi mi suze  isprala,

I nema gore koja bi nada mnom zaplakala!?

...  i meni je sedamdeseta na pragu!!!

Ažurirano: Subota, 28 Siječanj 2017 00:38
 
« Početak«12345678910»Kraj »

Stranica 2 od 17

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search