LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid"
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 09 Veljača 2019 12:39

 

Rijeka sinagogaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (57)

Nadan Filipović

Šansa??!!

(slika stare sinagoge u Rijeci)

Osvanu subota. Rušid je još kunjao kad začu kucanje na vratima. Isak proviri.

-Kava je vrela i servirana. Subota je. Moram u jevrejsku zajednicu. Dobili smo neku barakicu od grada da tu bude naša buduća općina. A kakvu smo sinagogu imali!!! Najljepšu u staroj Jugoslaviji. Nijemci su je samo djelimično i dosta nježno devastirali 1944-te godine, a komunisti su je kompletno srušili prije par mjeseci. Ona naša jevrejska bagra što je na čelu bajagi nekog Saveza jevrejskih vjeroispovjednih opština iz Beograda prodala je našu predivnu sinagogu Kotarskom narodnom odboru u Rijeci, zamislite… kao građevinski materijal. Užas nad užasima! Idem na službu Božiju. Vratit ću se oko podne. Vi se odmarajte.

-Hvala Isak. Odmoriću se još mrven. Svaka me kost u ramenima i rukama boli. Tek sad' prepoznajem kol'ko je bio težak ovaj kofer.

-Ostavljam vam ključeve u bravama. Molim vas samo, da zaključate.

-Brez brige. Doviđenja.

Isak ode, a Rušid odmah ustade. Zaključa obje brave. Popi par šoljica kafe, uz njih zapali tri cigarete da niveliše koncentraciju nikotina u krvi. Nakon toga ode i uze one dvije “važne” knjige ispod jorgana, te žilete i gumirabiku iz džepa na mantilu. Oprezno i veoma nježno rasiječe kožu na prvoj korici debele knjige i poče izvlačiti funte, ali sve polako, da niti jednu, ne daj bože ne presječe ili podere. Izbrojao je četrdeset i jednu novčanicu od dvadeset funti. Znači, u korici se nalazi još devet. Vjerovatno su previše duboko zagurane. Još malo rasiječe kožni uvez sa strane i dokopa se i tih devet preostalih. Bile su neoštećane. Sa dolarima je bio lakši posao. Otpara kragnu i revere od sakoa, “nafilova” oba revera i kragnu i uši sve smeđim koncem i iglom koje je imao za takvu priliku. Tada ponovo zalijepi korice od knjiga i stavi je da budu pritisnute sa pet drugih, netaknutih knjiga. Gumirabika se suši dosta brzo, a knjige su sada na broju.

Odmah iza podne Isak se vratio sa Božje službe.

-Uh, obavio sam i to. Slobodan sam do slijedeće subote. Evo, na peškariji kupih četiri skuše. Sada ću ih isfrigati. Imam butelju dobrog crnog vina što mi ga je poklonio jedan iz naše male zajednice. Evo i vekna friškog kruha, pa ćemo lijepo ručati.

Uzvrtio se u kuhinji i uskoro zamirisa pržena riba. Ručali su, a nakon toga Isak popi pola čaše vina pomiješanog sa vodom, bevandu, a Rušid je popio flašu piva.

-Slijedeće bogosluženje će biti u Trstu. Nas šestorica idemo tamo u njihovu općinu. Imaju neku manju zgradu u Longeri. To im je i priveremena zamjena za sinagogu.

-Pa kao ćete pr'eć' granicu?

Ažurirano: Subota, 09 Veljača 2019 12:45
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Nedjelja, 03 Veljača 2019 09:58

 

Riva vlakovi RijekaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (56)

Nadan Filipović

U Rijeci

Koliko je Rušid oznašu i milicioneru bio sumljiv ili sumnjiv, to više i nije bilo tako važno, jer vlak konačno stiže u Rijeku. Kasnio je preko dva sata. Pogledao je kroz prozor. Nije bilo nikakve zgrade željezničkog kolodvora. Vlak je stao na tračnicama uz rivu. Tako je Rušid prvi put vidio more. Riva je bila krcata trabakulima čiji su se jarboli ljuljuškali na bonaci. Pored vlaka nije bilo puno ljudi koji su čekali nekog ili neke. U daljini ugleda jednog što je, kako se približavao, sve više izgledao kao burence. Rušid zaključa kofer. Polako krenu hodnikom. Nije žurio. Znao je da ovaj vlak ne ide dalje.

Izašao je i stajao pored vagona. Kada su se skoro svi razišli, priđe mu onaj što je ličio na burence: “Zacijelo ste vi Rušid? Ja sam Isak Romano.”

-Da. Rabin Menahem Romano, vaš prezimenjak mi je rek'o da ćete me sačekat'. Je li blizu taj hotel u kojem mi je rezervisata soba?”

-Kakav hotel, kakvi bakrači! Vi ćete kod mene doma. Sam sam. Hotel je plaćen i vi ste formalno, radi milicije, prijavljeni u hotelu. Idemo. Stanujem blizu. Par stotina metara od kolodvora. Dajte da vam pomognem ponijeti kofer.

Rušid mu pokaza rukom na kofer.

-Izvolite, ako baš želite. No, smatram…

Isak pođe kao da će podići kofer, ali nije mogao. Začuđenog lica pogleda Rušida: “Pa vi ste momče ovaj, ovako težak kofer, sami donijeli.”

-E moj gospodine Isak, tak'ih nekol'ko hiljada težina sam prenio na leđima. Ja ću. Naučio sam vukarit'. Moje je uv'jek bilo da vukarim.

-Idemo dakle.

Nakon desetak minuta se nađoše pred nekom dvokatnicom oljuštene fasade. U to poče rominjati kišica.

-Ja sam u prizemlju. Čekajte da upalim svjetlo.

Pipao je po zidu i u mraku jedva pronašao prekidač na zidu. Okrenuo ga je par puta.

-Opet je netko ukrao žarulju. Imate li upaljač?

-Da. Evo fajercaga da vam posv'jetlim.

Isak otključa dvije brave.

-Znate, poslijeratna su vremena. Neka više brava na vratima. Izvolite. Uđite.

Ažurirano: Nedjelja, 03 Veljača 2019 10:38
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 29 Siječanj 2019 21:46

 

Zagreb RijekaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (55)

Nadan Filipović

U vlaku za Rijeku

Tako i bi. Vlak je uskoro bio postavljen i spreman za ukrcaj putnika. Rušid pronađe kupe prvog razreda i sjede do prozora. Sjedio je potpuno sam u kupeu. Kofer nije stavio gore, na predviđeno mjesto za odlaganje prtljaga, već na sjedište preko puta. Izvadio je jednu jevrejsku ilustriranu knjigu i gledao kojekakve slike, praveći se da čita. Nisu puno odmakli od Zagreba, a vrata kupea se otvoriše. Kondukter.

-Dobar dan. Karte na pregled druže!

-Izvoli druže.

Kondukter prošuplji pola povratne karte onim svojim kliještima i izađe, ali ne zatvori vrata. Na njima su se odmah ukazala dvojica. Jedan u milicionerskoj uniformi, a drugi, sitan i suhonjav, u kožnom mantilu koji mu se skoro vukao po zemlji.

OZN-a. Garant! – prostruja Rušidu od sljepočnice do sljepočnice, ali ostade savršeno miran, s onim svojim blaženim “osmjehom” na kraju usana.

-Druže, sve dokumente, legtimaciju, putni list, itd. – iskanta civilni.

Rušid spremno izvadi sve dokumente. Bez riječi.

-A drug Hadžić je dakle krenuo za Reku?

-Da. Sve vam tu piše.

-Nemoj se bre dečko praviti pametan. Najsumnjiviji su oni dokumenti koji nisu uopšte sumnjivi. Kakvim se sve bre trikovima služe ostaci ustaških bandi, križara, škripara, švercera i svakakvih narodnih nepr'telje, da te bre bog sačuva.

Upali jaku bateriju i svaki dokument je, pun neke teatralnosti, provjeravao na propuštenoj svjetlosti.

-Dobro. Ajde sada malo džepove da pregledamo, da prepipamo, da vidimo nosi li baja nešto za šverc ili, ne daj ti bože, devize, valute, da,da. Znaj, ako nam ne prijaviš i najmanji iznos strane valute, ima da te nema ako šta nađemo.

Rušid im dade novčanik. Nađoše dinare i bonove za hranu. Prebrojaše.

-Ovo je u redu. Papiri sve pokrivaju. A sada pipanje. Ruke da si stavio iznad glave. Tako.

-Prepipali su ga od glave do pete. Natjerali su ga da skine cipele. I u njih su zavirivali.

Ništa.

-A čitaš debele knjige? Da ti nisi neki teletualac? Teletuaci koje smo nasledili iz stare Jugoslavije ili nedaj bože od ustaša, to je sve opasna antidržavna banda i reakcija.

-Ma, listam samo da ubijem vrijeme. Neće san na oči, pa eto…

-A kakve su to debele knjige?

-Piše vam sve. Jevrejske svete knjige, na njihovom jeziku. Ni jedno njihovo slovo ne znam pa su mi slike dovoljne.

-Uh bre! Pa u kojeg oni bre boga veruju. Uostalom, nadam se da će kompartija vrlo brzo ukinuti i njihovog boga u paketu sa svim bogovima. Ajde, zdravo druže. Ne zameri. Samo vršimo svoju dužnost da čuvamo narod od bandi koje gonjamo.

-Samo vi radite svoj posao. Dok je vas drugovi, svi smo sigurni. Smrt fašizmu!

-Sloboda narodu!

Zatvoriše vrata kupea.

Prije nego što su otvorili vrata slijedećeg kupea, onaj u kožnom mantilu tiho reče: “Sretene, ovaj što lista jevrejske svete knjige i gleda slike mi je jako, jako sumljiv. Umesto da lepo spava, da 'rče do Reke, on lista jevrejske debele knjige. Je li bre tebi to čudno?”

-Više nego čudno druže Miloše. Kaz'o bi' – baš uveliko misterijozno.

(nastavlja se)

Ažurirano: Utorak, 29 Siječanj 2019 21:48
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 22 Siječanj 2019 18:01

 

Kolodvor ZGRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (54)

Nadan Filipović

U vlaku ili u vozu?

Došao je oko devet na staru željezničku stanicu. Sjeo je u zadimljeni stanični bife. Naručio je neku šabesu i polako pio. Vrijeme je presporo prolazilo. Cigare su mu bile nekako gorke, pa bi ih gasio nakon nekoliko dimova.

Odjednom se na vratima pojaviše dva narodna milicionera. Plave uniforme, pištolji i vaspitne palice (pendreci) za pojasom.

-Drugarice i drugovi putnici, niko da ne izlazi, a ko uđe neka lepo sedne i čeka. Legtimacije, vozne karte, putne listove pred sebe na sto metnuti. Ovo je uobičajena kontrola pre polaska voza.

Rušid diskretno povuče kofer ispod stola prekrivenog kariranim stoljnakom. Naizgled je bio savršeno miran. Onaj njegov “osmjeh” mu je titrao na usnama.

Dođe i on na red: “Druže, daj sve dokumente na kontrolu. Legtimacija, putni list, vozna karta. Ajde brzo. Žuri nam se. Valja nam sve putnike kontrolisati.”

-Izvolite, sve je na stolu.

Jedan od milicionera, stariji, prevrtao je po dokumentima: “Dakle, ti druže putuješ za Reku?”

-Da druže. Za Rijeku.

-A radiš li ti gde?

-Radim, kako da ne radim. Na ciglani u Koševu.

-Pa kako bre putuješ i radno mesto ostavljaš, a obnova države uveliku traje.

-Bio sam najbolji kopač na ciglani pa su mi dali nagradni odmor.

-I ti odma' na more, malo guzove i jaja da brčkaš dok drugiu rade?

-Kak'o brčkanje, kak'o more! Idem službeno da odnesem neke knjige jevrejskoj zajednici u Rijeci, a šalje me jevrejska opština iz Saraj'va. Dobro su mi platili, pa kontam ima se računa i navozat' se tol'ki put za te pare. A dobro mi dođe da vidim iz voza našu lijepu zemlju, a pogotove Rijeku. Ma, eto mene za čet'ri-pet dana nazad. Ne mogu ja bez mojih jarana na kopu u ciglani.

Onaj mlađi, što je veoma trapavo hodao, a što je posljedica iznenađenosti njegovih seljačkih tabana tvrdočom gradskog asfalta ili granitne kocke, sve se nešto mršti, pa reče: “Druže Mirko, momak bre nosi knjige, a nigde knjiga. Nešto mi se tu ne uklapa. Ne razumem.”

-Jovo, ja postavljam pitanja, a ne ti. Još ti nisi zelene opanke poderao, već ideš za mnom ili sa mnom i učiš milicionerski zanat – reče pomalo ljutito i nastavi: “A gde su knjige?”

-Evo ih u koferu – reče Rušid glasno, otresito i pokaza im crni kofer što je virio ispod ruba stoljnaka.

-Pa što bre ne metneš kofer pored sebe, već ga kriješ ispod astala.

Ažurirano: Srijeda, 23 Siječanj 2019 08:42
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Nedjelja, 13 Siječanj 2019 13:48

 

KnjigeRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (53)

Nadan Filipović

Na put se sprema, put mu je dalek

-Ku'ću sad? – razmišljao je. Do polaska voza je imao podosta vremena, ali vrijeme brzo teče, a on u postavi svog sakoa nosi gute funti i dolara. Valja mu to bogatstvo nekako sakriti jer ako ga budu kontrolisali ili prekopavali pa nađu, ima da zaglavi, debelo da zaglavi. Doživotna mu ne bi ginula. Kako bi im objasnio odakle mu sve to? Šta da radi?

Sjeo je na klupu u malom parku pored Drvenije. Grozničavo je razmišljao. Odjednom mu na pamet pade kako da riješi tu golemu brigu. Sakriće sve u kožne korice debelih knjiga. Ali, za to mu treba alat. Oštra čakija, baš oštra, ljepilo, može gumirabika, a ako može naći negdje žilet ili oštru britvu, gdje bi mu bio kraj. Potegao je kofer preko Drvenije i produžio u ulicu Ferhadiju, koja više nije bila Ferhadija već ulica Vase Miskina. U blizini Markala je bila jedna prodavnica, kao narodni magazin. Uđe.

-Dobar dan drugarice. - obrati se jednoj mladoj prodavačici, baš pravom pupoljku.

-Dobar dan druže. Izvoli, šta bi trebao?

-Imaš li kak'ih makaza?

-Imamo. Ali sve su nake jednake.

-A žileta?

-Uh, za žilete trebaš imati tačkice.

-Imam ja te bonove il', kako veliš tačkice.

-A imaš li para?

-Kako da ne bi im'o. Spremam se na put. U Doboj. Jaran mi se ženi. A imaš li kak'og ljepila za papir? Gumirabike?

-Čekaj, molim te, da pogledam.

Ode iza polica. Tamo je nešto čeprkala. Vrati se sa bočicom gumirabike.

-Zadnja. Sretan si.

-Imaš li kak'u četkicu za mazanje. Moram korice jedne knjige zal'jepit' i uredit'. Taj mi jaran davno knjigu posudio, ja čit'o i čit'o, a kad puno čitam meni se odjednom prispava. Čim pročitam stranicu jednu ja zaspem. Pa se oteglo. Tako sam jednom na sećiju zakunj'o pa sam u snu nekako na knjigu leg'o i oštetiše se korice. Baš peh! Valja mi to sriktat'. U crnu bi zemlju prop'o kad bi jaranu vratio raskupusatu knjigu. Što jes,' jes'. Čitavu dobio, valja čitavu vratit'.

-Evo momak, sve ti je to dvadeset i dva dinara, a za dva žileta moraš dati tačkica.

-Što se mora, mora se. Evo tačkica. A kako se ti zoveš?

-Vildana. A ti?

-Muharem - slaga.

-Baš si sinpatična. Vildana, baš l'jepo ime. Kad se vratim iz Doboja sa svadbe mogli bi izać' nas dvoje malo na korzo, pa neđe na kolače i bozu.

-A radiš li ti?

-Radim. Mehaničar sam u že'jezničkoj radioni. Obnavljamo je, a ti Vildana znaš onu našu – nema odmora, dok traje obnova!

-Hajde, kad se vratiš iz Doboja, navrati, a ja ću razmisliti. A imaš li curu?

-Jok! Kak'a ba cura!

Pođe da zausti …Allahima…pa brzo prebaci na: “Doviđenja drugarice Vildana. Smrt fašizmu!”.

Ona mu tiho reče: “Allahemanet”, a glasno: “Doviđenja druže Muhareme! Sloboda narodu!”

Izašao je i iza Markala, gore prema Baščaršiji, ugleda jedno dvorište puno otpada, kojekakvih polomljenih greda, polupanih buradi i ostalog otpada. Usred tog krša nalazila se jedna omanja baraka. Njena vrata bez krila i prozori su zjapili mrakom. Sa strane nađe neki uski prolaz i provuče se do barake. Ogledao se. Nije ga niko vidio. Uđe, sve ogledajući se. Sjede na neki sanduk do prozora kroz kojeg je mogao osmatrati hoće li neko naiči. Privuče nekakvu skoro polomljenu klupu. Stavi kofer na nju. Otvori ga. Izabra jednu golemu knjigu debelih kožnih korica. Povuče žiletom po unutarnjem rubu i brzo “zinu” šupljina između kartonske strane korica i kože. Izvadi kuvertu sa funtama iz postave. Poče gurati novčanice u taj prorez. Skoro je pola nafilovao. Tako uradi i sa zadnjom stranicom, odnosno koricom debele knjige. Funte su bile “spakovane”. Otvori bočicu sa gumirabikom pa pažljivo premaza rub kože i kartona. Stavi tu knjigu na klupu, pa preko nje naslaga još tri debele knjige. Da pritisne. Išlo mu je od ruke. Uskoro u šteku druge knjige završiše i dolari. U dvije korice. Sve je zalijepljeno, nema tragova. Te knjige stavi u prvi red, odmah ispod poklopca. Kontao je, ako milicioneri budu prekopavali, oni će se, kao svi drotovi svijeta, odmah zaletjeti da gledaju i horvaju stvari koje su pri dnu kofera. Ponovo pregleda sve dokumente koje je nosio i kartu za voz. Sve je bilo u lijevom unutrašnjem džepu. Makaze baci u čošak, a gumirabiku i žilete ponese u džepu.

Taman je izašao pred Markale kad se začuše uzvici: “Eno ustaše, narode… eno ustaše! Ustašooooo! Ustašooooo!” – prolamalo se ulicom Vase Miskina. Noge su mu se podsjekle. Nije mogao dalje hodati. Oblio ga je leden znoj.

-Neko me je garant prepozn'o. Jamda me je Ejub drukn'o? Ko bi drugi?

Pred očima mu se stvori Ejubov lik sa kažiprstom uperenim u njega: “Drugovi iz OZN-e, to je ustaša Rušid! Hapsite bandu! U lance koljača ustaškog! Na vješala! Na vješala! Vješala je zaslužio!”

Ipak se onako sav ukočen nekako okrenu i vidje gomilu jalijaša koji su u širok krug opkolili nekog suhog, omanjeg čovjeka u odrpanoj uniformi, sa prsima urešenim desetinama nekakvih medalja i ordena. Rušid nije pojma imao da je to maloumni Karanana kojeg su jalijaši provocirali nazivajući ga ustašom, a on je, jadan i bijedan, pjenio, grozno psovao, a onda iz džepa vadio kamenice i frljacao ih prema rulji željnoj bezdušnog mučenja psihički bolesnog čovjeka. Karanana požuri prema čaršiji, a za njim se gurala gomila besposlene dječurlije, omladine, ali i po koji odrasliji hajvan željan tuđe nesreće i muke. Još je dugo odjekivalo, ali sve tiše i tiše: “Ustašo, ustašo!”  

Smirio se je. Za ciglanu je na kratkom godišnjem odmoru od petnaest dana. Hamzalija mu je donio papir sa rješenjem potpisanim od druga Obrena, a na kraju je stajalo, a šta će dugo već “Smrt fašizmu – sloboda narodu!”

Ehehe…. dug će biti Rušidov put do potpune slobode, ali je, vidjet ćete, potpunu slobode neće dosegnuti sve do suđenog mu dana.

(nastavlja se)

Ažurirano: Ponedjeljak, 14 Siječanj 2019 10:00
 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search