LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid"
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 29 Siječanj 2019 21:46

 

Zagreb RijekaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (55)

Nadan Filipović

U vlaku za Rijeku

Tako i bi. Vlak je uskoro bio postavljen i spreman za ukrcaj putnika. Rušid pronađe kupe prvog razreda i sjede do prozora. Sjedio je potpuno sam u kupeu. Kofer nije stavio gore, na predviđeno mjesto za odlaganje prtljaga, već na sjedište preko puta. Izvadio je jednu jevrejsku ilustriranu knjigu i gledao kojekakve slike, praveći se da čita. Nisu puno odmakli od Zagreba, a vrata kupea se otvoriše. Kondukter.

-Dobar dan. Karte na pregled druže!

-Izvoli druže.

Kondukter prošuplji pola povratne karte onim svojim kliještima i izađe, ali ne zatvori vrata. Na njima su se odmah ukazala dvojica. Jedan u milicionerskoj uniformi, a drugi, sitan i suhonjav, u kožnom mantilu koji mu se skoro vukao po zemlji.

OZN-a. Garant! – prostruja Rušidu od sljepočnice do sljepočnice, ali ostade savršeno miran, s onim svojim blaženim “osmjehom” na kraju usana.

-Druže, sve dokumente, legtimaciju, putni list, itd. – iskanta civilni.

Rušid spremno izvadi sve dokumente. Bez riječi.

-A drug Hadžić je dakle krenuo za Reku?

-Da. Sve vam tu piše.

-Nemoj se bre dečko praviti pametan. Najsumnjiviji su oni dokumenti koji nisu uopšte sumnjivi. Kakvim se sve bre trikovima služe ostaci ustaških bandi, križara, škripara, švercera i svakakvih narodnih nepr'telje, da te bre bog sačuva.

Upali jaku bateriju i svaki dokument je, pun neke teatralnosti, provjeravao na propuštenoj svjetlosti.

-Dobro. Ajde sada malo džepove da pregledamo, da prepipamo, da vidimo nosi li baja nešto za šverc ili, ne daj ti bože, devize, valute, da,da. Znaj, ako nam ne prijaviš i najmanji iznos strane valute, ima da te nema ako šta nađemo.

Rušid im dade novčanik. Nađoše dinare i bonove za hranu. Prebrojaše.

-Ovo je u redu. Papiri sve pokrivaju. A sada pipanje. Ruke da si stavio iznad glave. Tako.

-Prepipali su ga od glave do pete. Natjerali su ga da skine cipele. I u njih su zavirivali.

Ništa.

-A čitaš debele knjige? Da ti nisi neki teletualac? Teletuaci koje smo nasledili iz stare Jugoslavije ili nedaj bože od ustaša, to je sve opasna antidržavna banda i reakcija.

-Ma, listam samo da ubijem vrijeme. Neće san na oči, pa eto…

-A kakve su to debele knjige?

-Piše vam sve. Jevrejske svete knjige, na njihovom jeziku. Ni jedno njihovo slovo ne znam pa su mi slike dovoljne.

-Uh bre! Pa u kojeg oni bre boga veruju. Uostalom, nadam se da će kompartija vrlo brzo ukinuti i njihovog boga u paketu sa svim bogovima. Ajde, zdravo druže. Ne zameri. Samo vršimo svoju dužnost da čuvamo narod od bandi koje gonjamo.

-Samo vi radite svoj posao. Dok je vas drugovi, svi smo sigurni. Smrt fašizmu!

-Sloboda narodu!

Zatvoriše vrata kupea.

Prije nego što su otvorili vrata slijedećeg kupea, onaj u kožnom mantilu tiho reče: “Sretene, ovaj što lista jevrejske svete knjige i gleda slike mi je jako, jako sumljiv. Umesto da lepo spava, da 'rče do Reke, on lista jevrejske debele knjige. Je li bre tebi to čudno?”

-Više nego čudno druže Miloše. Kaz'o bi' – baš uveliko misterijozno.

(nastavlja se)

Ažurirano: Utorak, 29 Siječanj 2019 21:48
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 22 Siječanj 2019 18:01

 

Kolodvor ZGRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (54)

Nadan Filipović

U vlaku ili u vozu?

Došao je oko devet na staru željezničku stanicu. Sjeo je u zadimljeni stanični bife. Naručio je neku šabesu i polako pio. Vrijeme je presporo prolazilo. Cigare su mu bile nekako gorke, pa bi ih gasio nakon nekoliko dimova.

Odjednom se na vratima pojaviše dva narodna milicionera. Plave uniforme, pištolji i vaspitne palice (pendreci) za pojasom.

-Drugarice i drugovi putnici, niko da ne izlazi, a ko uđe neka lepo sedne i čeka. Legtimacije, vozne karte, putne listove pred sebe na sto metnuti. Ovo je uobičajena kontrola pre polaska voza.

Rušid diskretno povuče kofer ispod stola prekrivenog kariranim stoljnakom. Naizgled je bio savršeno miran. Onaj njegov “osmjeh” mu je titrao na usnama.

Dođe i on na red: “Druže, daj sve dokumente na kontrolu. Legtimacija, putni list, vozna karta. Ajde brzo. Žuri nam se. Valja nam sve putnike kontrolisati.”

-Izvolite, sve je na stolu.

Jedan od milicionera, stariji, prevrtao je po dokumentima: “Dakle, ti druže putuješ za Reku?”

-Da druže. Za Rijeku.

-A radiš li ti gde?

-Radim, kako da ne radim. Na ciglani u Koševu.

-Pa kako bre putuješ i radno mesto ostavljaš, a obnova države uveliku traje.

-Bio sam najbolji kopač na ciglani pa su mi dali nagradni odmor.

-I ti odma' na more, malo guzove i jaja da brčkaš dok drugiu rade?

-Kak'o brčkanje, kak'o more! Idem službeno da odnesem neke knjige jevrejskoj zajednici u Rijeci, a šalje me jevrejska opština iz Saraj'va. Dobro su mi platili, pa kontam ima se računa i navozat' se tol'ki put za te pare. A dobro mi dođe da vidim iz voza našu lijepu zemlju, a pogotove Rijeku. Ma, eto mene za čet'ri-pet dana nazad. Ne mogu ja bez mojih jarana na kopu u ciglani.

Onaj mlađi, što je veoma trapavo hodao, a što je posljedica iznenađenosti njegovih seljačkih tabana tvrdočom gradskog asfalta ili granitne kocke, sve se nešto mršti, pa reče: “Druže Mirko, momak bre nosi knjige, a nigde knjiga. Nešto mi se tu ne uklapa. Ne razumem.”

-Jovo, ja postavljam pitanja, a ne ti. Još ti nisi zelene opanke poderao, već ideš za mnom ili sa mnom i učiš milicionerski zanat – reče pomalo ljutito i nastavi: “A gde su knjige?”

-Evo ih u koferu – reče Rušid glasno, otresito i pokaza im crni kofer što je virio ispod ruba stoljnaka.

-Pa što bre ne metneš kofer pored sebe, već ga kriješ ispod astala.

Ažurirano: Srijeda, 23 Siječanj 2019 08:42
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Nedjelja, 13 Siječanj 2019 13:48

 

KnjigeRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (53)

Nadan Filipović

Na put se sprema, put mu je dalek

-Ku'ću sad? – razmišljao je. Do polaska voza je imao podosta vremena, ali vrijeme brzo teče, a on u postavi svog sakoa nosi gute funti i dolara. Valja mu to bogatstvo nekako sakriti jer ako ga budu kontrolisali ili prekopavali pa nađu, ima da zaglavi, debelo da zaglavi. Doživotna mu ne bi ginula. Kako bi im objasnio odakle mu sve to? Šta da radi?

Sjeo je na klupu u malom parku pored Drvenije. Grozničavo je razmišljao. Odjednom mu na pamet pade kako da riješi tu golemu brigu. Sakriće sve u kožne korice debelih knjiga. Ali, za to mu treba alat. Oštra čakija, baš oštra, ljepilo, može gumirabika, a ako može naći negdje žilet ili oštru britvu, gdje bi mu bio kraj. Potegao je kofer preko Drvenije i produžio u ulicu Ferhadiju, koja više nije bila Ferhadija već ulica Vase Miskina. U blizini Markala je bila jedna prodavnica, kao narodni magazin. Uđe.

-Dobar dan drugarice. - obrati se jednoj mladoj prodavačici, baš pravom pupoljku.

-Dobar dan druže. Izvoli, šta bi trebao?

-Imaš li kak'ih makaza?

-Imamo. Ali sve su nake jednake.

-A žileta?

-Uh, za žilete trebaš imati tačkice.

-Imam ja te bonove il', kako veliš tačkice.

-A imaš li para?

-Kako da ne bi im'o. Spremam se na put. U Doboj. Jaran mi se ženi. A imaš li kak'og ljepila za papir? Gumirabike?

-Čekaj, molim te, da pogledam.

Ode iza polica. Tamo je nešto čeprkala. Vrati se sa bočicom gumirabike.

-Zadnja. Sretan si.

-Imaš li kak'u četkicu za mazanje. Moram korice jedne knjige zal'jepit' i uredit'. Taj mi jaran davno knjigu posudio, ja čit'o i čit'o, a kad puno čitam meni se odjednom prispava. Čim pročitam stranicu jednu ja zaspem. Pa se oteglo. Tako sam jednom na sećiju zakunj'o pa sam u snu nekako na knjigu leg'o i oštetiše se korice. Baš peh! Valja mi to sriktat'. U crnu bi zemlju prop'o kad bi jaranu vratio raskupusatu knjigu. Što jes,' jes'. Čitavu dobio, valja čitavu vratit'.

-Evo momak, sve ti je to dvadeset i dva dinara, a za dva žileta moraš dati tačkica.

-Što se mora, mora se. Evo tačkica. A kako se ti zoveš?

-Vildana. A ti?

-Muharem - slaga.

-Baš si sinpatična. Vildana, baš l'jepo ime. Kad se vratim iz Doboja sa svadbe mogli bi izać' nas dvoje malo na korzo, pa neđe na kolače i bozu.

-A radiš li ti?

-Radim. Mehaničar sam u že'jezničkoj radioni. Obnavljamo je, a ti Vildana znaš onu našu – nema odmora, dok traje obnova!

-Hajde, kad se vratiš iz Doboja, navrati, a ja ću razmisliti. A imaš li curu?

-Jok! Kak'a ba cura!

Pođe da zausti …Allahima…pa brzo prebaci na: “Doviđenja drugarice Vildana. Smrt fašizmu!”.

Ona mu tiho reče: “Allahemanet”, a glasno: “Doviđenja druže Muhareme! Sloboda narodu!”

Izašao je i iza Markala, gore prema Baščaršiji, ugleda jedno dvorište puno otpada, kojekakvih polomljenih greda, polupanih buradi i ostalog otpada. Usred tog krša nalazila se jedna omanja baraka. Njena vrata bez krila i prozori su zjapili mrakom. Sa strane nađe neki uski prolaz i provuče se do barake. Ogledao se. Nije ga niko vidio. Uđe, sve ogledajući se. Sjede na neki sanduk do prozora kroz kojeg je mogao osmatrati hoće li neko naiči. Privuče nekakvu skoro polomljenu klupu. Stavi kofer na nju. Otvori ga. Izabra jednu golemu knjigu debelih kožnih korica. Povuče žiletom po unutarnjem rubu i brzo “zinu” šupljina između kartonske strane korica i kože. Izvadi kuvertu sa funtama iz postave. Poče gurati novčanice u taj prorez. Skoro je pola nafilovao. Tako uradi i sa zadnjom stranicom, odnosno koricom debele knjige. Funte su bile “spakovane”. Otvori bočicu sa gumirabikom pa pažljivo premaza rub kože i kartona. Stavi tu knjigu na klupu, pa preko nje naslaga još tri debele knjige. Da pritisne. Išlo mu je od ruke. Uskoro u šteku druge knjige završiše i dolari. U dvije korice. Sve je zalijepljeno, nema tragova. Te knjige stavi u prvi red, odmah ispod poklopca. Kontao je, ako milicioneri budu prekopavali, oni će se, kao svi drotovi svijeta, odmah zaletjeti da gledaju i horvaju stvari koje su pri dnu kofera. Ponovo pregleda sve dokumente koje je nosio i kartu za voz. Sve je bilo u lijevom unutrašnjem džepu. Makaze baci u čošak, a gumirabiku i žilete ponese u džepu.

Taman je izašao pred Markale kad se začuše uzvici: “Eno ustaše, narode… eno ustaše! Ustašooooo! Ustašooooo!” – prolamalo se ulicom Vase Miskina. Noge su mu se podsjekle. Nije mogao dalje hodati. Oblio ga je leden znoj.

-Neko me je garant prepozn'o. Jamda me je Ejub drukn'o? Ko bi drugi?

Pred očima mu se stvori Ejubov lik sa kažiprstom uperenim u njega: “Drugovi iz OZN-e, to je ustaša Rušid! Hapsite bandu! U lance koljača ustaškog! Na vješala! Na vješala! Vješala je zaslužio!”

Ipak se onako sav ukočen nekako okrenu i vidje gomilu jalijaša koji su u širok krug opkolili nekog suhog, omanjeg čovjeka u odrpanoj uniformi, sa prsima urešenim desetinama nekakvih medalja i ordena. Rušid nije pojma imao da je to maloumni Karanana kojeg su jalijaši provocirali nazivajući ga ustašom, a on je, jadan i bijedan, pjenio, grozno psovao, a onda iz džepa vadio kamenice i frljacao ih prema rulji željnoj bezdušnog mučenja psihički bolesnog čovjeka. Karanana požuri prema čaršiji, a za njim se gurala gomila besposlene dječurlije, omladine, ali i po koji odrasliji hajvan željan tuđe nesreće i muke. Još je dugo odjekivalo, ali sve tiše i tiše: “Ustašo, ustašo!”  

Smirio se je. Za ciglanu je na kratkom godišnjem odmoru od petnaest dana. Hamzalija mu je donio papir sa rješenjem potpisanim od druga Obrena, a na kraju je stajalo, a šta će dugo već “Smrt fašizmu – sloboda narodu!”

Ehehe…. dug će biti Rušidov put do potpune slobode, ali je, vidjet ćete, potpunu slobode neće dosegnuti sve do suđenog mu dana.

(nastavlja se)

Ažurirano: Ponedjeljak, 14 Siječanj 2019 10:00
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Srijeda, 09 Siječanj 2019 13:49

 

Zlatni satRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (52)

Nadan Filipović

Drugi susret sa rabinom Menahemom Romanom

Brzo je došao do Jevrejske opštine. Opet je onaj momak sjedio, doduše ne pred opštinom, već unutar ulaza u hodnik. Ljuljajući glavom naprijed-nazad čitao je istu debelu knjigu kakvu je u rukama imao i prošli put.

Momak diže glavu: “Je li opet trebate rabina?”

-Jah!

-Boga mi ga nema. Je li nešto važno?

-Ma, imam nešto za njega. Rek'o mi je da mu ovde donesem.

-Idem probati da ga nazovem. Najvjerovatnije je kod kuće.

Ustade, pažljivo spusti debelu knjigu na stolicu i ode telefonirati.

Vratio se nakon par minuta.

-Rabin će pohititi. Zamolio je da ga pričekate. Evo, saću vam stolicu iznijeti.

-Ne moraš. Šetkaću ja po dvorištu.

-Kako hoćete - reče mladić i nastavi čitati.

Rabin se pojavi nakon petnaestak minuta. Zadihan. Očigledno je požurio.

-Dobar dan Rušide…. ili bi više volio da ti nazovem selam?

-Šalom, gospodine Romano. Mene je gazda Moric uvijek selamio, a ja njega šalomio.

-Baš duhovito. Nasmija me. Hajdemo mi u moju kancelariju.

Uđoše. Rabin zaključa vrata.

-Ne želim da nas iko ometa. Gdje je kutija? Sav treperim.

-Evo je u ovoj vreći.

Izvadi kutiju i stavi je na stol pred rabina.

-Sjedi, bolan ne bio. Nećeš valjda stajati. Hoćeš li ti otvarati ili ja?

-Vi otvorite i sve pregledajte. Sve je, nadam se, kako mi je gazda Moric dao i kako je on u nju mećo.

Rabin pažljivo i veoma nježno skide poklopac i poče vaditi kuvertu po kuvertu. Kad je kutija ostala prazna stavi je na pod pored svoje stolice. Otvarao je kuvertu za kuvertom. Pri tome je duboko uzdisao. Lice mu je bilo boje kreča.

-Ovdje su tapije o vlasništvima nad kućama, radnjama, skladištem. Evo i rodnih listova u originalu. Ovi buntovi su pisma. To ću kasnije pregledati.

Otvori manje kuverte sa broševima. Ukazaše se masivni broševi, jedan kao almasli grana, a drugi u obliku leptira raširenih krila. Briljanti su se sjajili baš kao da su žmirkali nakon dugog vremena provedenih u tami zakopane kutije. Otvori i kuvertu sa zlatnim satom.

-Svaka ti čast, dragi Rušide. Sve je kako si mi pripovjedao. Vidiš, ovi broševi i sat imaju golemu, pregolemu materijalnu vrijednost, ali nama koji smo preostali u Sarajevu imaju ogromnu vrijednost. Vrijednost sjećanja. Slušaj nešto! Sada ću ja tebi napisati potvrdu da si sačuvao i nama, jevrejskoj opštini, predao sva ova dokumenta, zlatni sat i broševe uz pismenu zahvalnost.

-Nama nikak'e potrebe, gospodine Romano. Ja sam to obeć'o mom gazdi Moricu i uradio onako kako smo se nas dvojica zdogovorili. Ne očekujem nikak'u zahvalnost, a ni napisate potvrde. Vi znate da ste primili, ja znam da sam donijo i vama dao. I to je to.

-Hajde, barem da te nagradim u ime opštine. Gurava su vremena, svakom treba para ili tačkica za hranu i odjeću.

Otključa golemu kasu i izvadi bunt para i snopić bonova.

Ažurirano: Srijeda, 09 Siječanj 2019 16:44
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Nedjelja, 06 Siječanj 2019 09:48

 

Kisna noćRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (51)

Nadan Filipović

Kišna noć

-Kad' iskopat'? Kad' izabrat' pravi vakat? Kako izbjeć' da me onaj se'jačina ne sazenta? Moram čekat' mrklu noć punu oblaka il', još bolje, što jače kiše.

U ciglani je našao jedan manji špicasti ašov. Skratio mu je dršku i dobro ga naoštrio. Lahko ga je mogao sakriti ispod bluze i iznijeti iz kruga. Sada je bio slobodan, ili, kao su znali reći, slobodnjak. Nije se morao prijavljivati kad bi negdje krenuo. Prije večere zamolio je kuharicu u menzi, Stanu, ima li da mu da masla ili masti u jednoj konzervi. Ne puno, šakicu.

-Namam masla Rušide, ali imam svinjske masti u jednoj kanti.

-More i svinjska mast.

-Otkad si počeo jesti svinjsku mast? Znam da svinjetinu ne jedeš, pa me čudi….

-Hajde ljepotice, ne pitaj me puno, već daj ako češ dat'.

-Ju, ju! Braco, ispada da ti iščeš da ti dam. Bogami nisam dala ni komesaru, pa neću ni ciglaru. Do udaje. Kad ja sebi pravog proberem, njemu ću dati. – našali se Stana.

-I meni je do ženidbe, k'o što je tebi do udaje. Hajde, daj mi u konzervi masti, pa da razgulim.

Stana donese punu konzervicu svinjske masti, a Rušid je zamota u jednu krpu, sveza čvor i stavi u džep pd jakne.

-Neka krmeće masti i kudelje. Ako je lopina Ejub nabavio kakvog psa onda je guta kudelje namazana bilo kakvim mrsom najbolje rješenje - razmišljao je.

Hamzalija mu se jučer požalio da će se smanjiti iskop gline jer se očekuju velike kiše. Manje iskopane gline, neostvarena norma, manja plaća. Rušida obradova ta vijest. I zaista, tu večer se nebo natmurilo. Olovni oblaci se nadviše nad gradom.

-Ovo će bit' pravi vakat. – razmišljao je.

Počela je dosadna kiša. Kao iz kabla! To je ona sarajevska što ne prestaje. Nije bilo iskopavanja gline. Odlučio je krenuti. Predvečer. Kolegama iz spavaone je rekao da ide posjetiti jednog prijatelja i da će ostati kod njega na konaku. Obukao je kabanicu sa kapuljačom, sakrio ašov ispod nje i izašao iz kruga bez ikakva problema. U džepu od kabanice imao je poveliku gutu kudelje koju mu je Hamzalija dao ne pitajući ga što mu treba baš kudelja.

Smrkavalo se. Hitao je sve njemu poznatim kraticama. Oko devet sati je bio na brdu iznad kuće. Kiša je i dalje ljevala. Sakrio se je u jedan oveći grm blizu ograde. Kad se više nije vidjeo ni prst pred okom dopuzao je do ograde i počeo pipati da nađe onaj kamen koji je ostavio uz trideset i osmi direk. Konačno mu se kamen nađe pod dlanom. Kako on napipa kamen počeše lajati psi. Odjednom se s druge strane ograde pojaviše dva golema tornjaka.

-Dakle, razbojnik se'jački je nabavio pse. Dobro sam predvidio. – tresao se od straha.

Ažurirano: Nedjelja, 13 Siječanj 2019 10:18
 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search