LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid"
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 06 Studeni 2018 14:52

 

DomobraniRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (41)

Nadan Filipović

Isljeđivanje

Komesar stade pred postrojene domobrane.

Upita prvog: “Kako se zoveš, datum rođenja, mjesto rođenja, imaš li neke dokumente….”

Od jednog do drugog ide i sve pita i zapisuje. Onda reče: “Skidajte bluze, košulje i potkošulje. Brzo bando jedna!

Jedan domobran srednjih godina poče plakati: “Sada ćete vi nas skinuti do gola…. pa streljati. Aaaaj majko mojaaaa…aaaaaj…

-Kuš budaletino! Jezik za zube, plačipičko jedna. Uostalom plači, jer što više plačeš, manje češ pišat'. Kakvo streljanje, kakvi bakrači! Nećemo na takva govna domobranska municiju trošit'. Hajdemo, skidanje do pasa.

Šta će drugo nego se skinuti do pasa.

-Svi dignite ruke u vis! – naredi komesar.

Svi digoše ruke, a on ide od jednog do drugog i pažljivo zagleda. Dva puta prođe zastajkujući ispred svakog od njih.

-Što li nas poskida do pasa? – pitao se Rušid.

-Oblačite se i svi na kupanje i na pregled da vidimo jeste li ušljivi. Smrdite baš k'o prava domobranska govna. Vjerovatno su se neki od vas ukehali kad smo vas počeli skidat'.

Partizani odnekud donesoše još nekoliko buntova bodljikave žice te dodatno zapojasaše prostor tabora. Pretvoriše ga u logor za ratne zarobljenike koji će tu biti sve do dana kad će ih istražitelji OZN-e ispitati i odrediti im pojedinačne sudbine.

Slijedeće večeri dovedoše grupu novih zarobljenika pohvatanih u okolici Maglaja. Bilo ih je oko tridesetak. Većina je bila u domobranskim, a petorica u ustaškim uniformama. Zgurali su ih sve u upravnu baraku tabora. Čak su neki morali spavati na podu u nekadašnjoj kancelariji tabornog činovnika Ibrahim-efendije Kozlića, a sada nezaposlenog druga Ibrahima Kozlića kojem je ostalo još nepunih tri godine do penzije. Sve se je od desetog aprila 1941 nadao da će dočekati NDH – mirovinu, ali se nada ne pretvori u stvarnost. Propade mu država, propade mu mirovina. Sada je sjedio na sećiji u kući, gladovao, grickao nokte sve dumajući kako da se dokopa partizanske penzije i da se konačno potpuno posveti svojim pčelama. Penzija biva dođe k'o ml'jeko, med k'o med, dakle život k'o med i ml'jeko.

Sutra postrojiše pridošlice.

-Skidajte se do pasa. Dole bluze, košulje i potkošulje. Brzo, brzo! - oglasio se komesar.

Ovaj put nije bilo kukanja i plača. Rušid je virio kroz jedan prozor sa strane.

Uslijedilo je ono standardno: “Kako se zoveš, datum rođenja, mjesto rođenja, dokumente….”

Prođe jednom duž cijelog reda postrojenih dok su četvorica partizana, po dva sa svake strane, držali u rukama mašinke uperene u zarobljenike. Komesar je polako prolazio, zastajkivao skoro pred svakim, zagledao ih, ali se počesto hvatao za nos stenjući: “Joj smrada, majko moja. Smrde k'o tvorovi. Pravi bazdulji!!!”

-A sada svi dignite ruke u vis.

Rušid primjeti da svi digoše odmah ruke, a samo dvojica ih drže onako, nekako stidljivo, samo do pola podignute.

-Diž'te ruke, šta sam rek'o bando jedna!

I ta dvojica digoše ruke koje su jako podrhtavale u zraku.

-Ohoho, gospodo, izgleda da imamo ovde i gospodu esesovce k'o željno čekane goste u ovoj prešarenoj bašči. Jesu l' Handžar ili Vraž'ja, sve će se ispitat'. Vidi, vidi, utetovirane krvne grupe kod obadvojice. Hajdemo gospodo prošetat'. Svaki od vas, jedan po jedan ispred ove dvojice što imaju ispod pazuha napismeno da su esesovci i neka svaki glasno kaže šta vidi. Možda mene oči varaju. Hajde prvi neka krene. Šta vidiš?

-Kod jednog piše A, a kod drugog dva slova. AB.

-Sljedeći, šta vidiš.

-Jednom piše A, a drugom AB.

Procedura “na slovo, na slovo” se ponavljala sve dok se nisu svi izredali na “čitanju”. Kasnije su u baraci ustanovili da su među njima bila četvorica potpuno nepismenih seljaka, pred sami kraj rata uvojačenih domobrana, koji su kao papagaji ponovili ono što su vidjeli, dakle, kod jednog A, a kod drugoga AB. Ako ništa, naučiše prva dva slova abecede. Velika štampana. Hairli im bio početak opismenjavanja.

-Smajo, Todore, ovoj dvojici žice na zglobove iza leđa, pa u kafez s njima. Iza barake. Prije neg' što ih ubacite u kafez i noge dole oko zglobova da ste im žicom stegli. Oni zaslužuju poseban tretman. Sutra ćemo se s njima pozabavit'.

(nastavlja se)

Ažurirano: Utorak, 06 Studeni 2018 14:54
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Petak, 02 Studeni 2018 09:15

 

Bodljikava zicaRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (40)

Nadan Filipović

U taboru

Sutradan sabahile Rušid otrča u tabor. Nađe Ibrahim – efendiju za pisaćim stolom. Ovaj mu odredi da ide među druge domobrane koji su bajagi čuvali tabor. Posavjetova ga da što manje i s njima priča. Rušid uradi kako mu je rečeno.

Nakon dva dana, 16. aprila, eto partizana. Polako su se približavali pripucavajući iz pušaka i strojnica. Kad je u daljini čuo pucnjavu Ibrahim-efendija je hitro izvjesio nekakav, već ranije pripremljeni bijeli stoljnak na kolac i postavio ga više ulaznih vrata uprave tabora. Domobranima je rekao da na vidna mjesta postave puške i da im cijevi zabiju u zemlju. Tako i uradiše. Kundaci su se jasno vidjeli kako su bili vertikalno poredani, sve jedan do drugog, dakle puška do puške. Četrnaest domobrana – četrnaest pušaka s cijevima zabijenim u zemlju. Domobrani su stajali postrojeni ispred upravne barake tabora. Svi su stajali s podignutim rukama u vis, a u svakoj desnoj ruci je bila ili bijela maramica ili komad bijelog izbucanog stoljnaka. Ibrahim - efendija je virio s druge strane prozora mašući bijelom krpom. Kako su se partizani približavali ravnom prostoru ispred tabora tako su domobrani, ali i Ibrahim-efendija, sve energičnije mahali svojim bijelim znakovima predaje. Pucnjava prestade.

Partizani su najprije opkolili tabor i poredali se iza bodljikave žice koja ga je opasavala. Začu se zvuk motora. U dvorište tabora uletje džip. U njemu vozač i još dvojica. Iskočiše svi i pravo prema domobranima.

-Šta je pičke Pavelićke?! Jeste l' se ukehali? Do za vrat. Ha? Đe vam je poglavnik, jeb'o vas doktor Ante, a vi njega? Ko je ovdje glavni? – derao se jedan srednjovječan partizan, očigledno glavna faca u ovoj predstavi.

Izađe Ibrahim-efendija sa bijelom krpom u desnoj ruci: “Esselamu alejkum oslobodioci naši. Evo vas danima čekamo da konačno prodišemo nakon više od čet'ri godine. Ja sam ovde najstariji, a bio sam činovnik u administraciji. Jestel žedni, jestel gladni? Evo ja….”

Ažurirano: Petak, 02 Studeni 2018 12:07
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 23 Listopad 2018 21:59

 

U mrakuRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (39)

Nadan Filipović

Rastanak

Alaga je bio veoma depresivan, namršten i šutljiv. Pušio je, ono što se kaže - cigaru na cigaru. Partizani su bili na ulazu u Maglaj od strane Žepča. Detonacije topovskih granata i mina iz bacača su bile sve jače i jače, a partizani sve bliži. Još nisu ušli u sam grad. Čekali su da se niz Bosnu izmaknu njemačke snage koje su i u povlačenju bile jako organizirane i još veoma horne za borbu. Nekada su vojske koje se povlače odlučnije u borbama jer su svjesne ne samo zločina i razaranja što su ih počinile, već i zbog izvjesnosti da im glave neće vrijediti popišanog boba ako ih zarobe partizani željni brze osvete.

Sada je Alaga nagovarao Rušida da bježe iz Maglaja: “Boga mi Rušide men'sčini da ovo sve ne miruhi na dobro. Znaš, ja imam hejbet golemih gr'jeha na duši. Kad nahrupe partizani i zarobe nas može nas Ibrahim efendija olahko partizanima druknut' s ciljem da kod njiha zadobije poene i da se pred njima opera što je k'o činovnik služio NDH. Ako njegova glava dođe u pitanje prodaće nas da sebe spasi. K'o da gledam! Hajmo se mi l'jepo priključit' Švabama i ostacima ustaša što bježe, pa se fatat' Zagreba, sve po onoj kud svi Turci tud' i mali Mujo il' kud sve ustaše tud' i Alaga i Rušid. Šta veliš?”

-Alaga, iš'o bi i ja al' me nešto vuče da ostanem i rizikiram, pa šta bude. Vuče me da vidim mater, vuče me moja kuća, vuče me Saraj'vo. Sve se nadam da Ibrahim-efendija izdat' neće, a ako me i izda nek' mu bude na dušu. Moj Alaga, u 'vakim sudbonosnim situacijama čo'jek mora nekad rizikirat' pri donošenju odluka. Ti kako hoš, ja ostajem. Pa šta bude da bude.”

-Rušide, vakat mi se spremit', pa put pod tabane. Daleko je Zagreb, a na putu će me vrebat' razne opasnosti. Bojim se ostat' jerbo me more neko prepoznat'. Od nekog sam čuo da su partizani ka'su ono prvi puta nakratko zauzeli Tuzlu sve vodali nake crne ženturače i babe, al' i muškinje, da sve idu od reda do reda zarobljenika i na kog' su prstom ukazali tog' su partizani odma' gon'li u, kako oni vele, u trin'esti bataljun. Uvale mu lopatu na rame, odvedu ga do kak'e šumice il' gaja, pa tu on sebi plitak mezar iskopa i onda ga samo metkom u glavu presele na onaj sv'jet, na Ahiret i mrven zatrpaju. Tako će bit' i ovde. No, ti si mlad, nisi se puno kurčio i pokaziv'o, pa jamda i imaš šanse da ti finta s domobranskom odorom i prođe. Inšallah sinko!”

-Peke, Alaga. Žao mi je da se rastajemo. Ako Bog dadne morebit da ćemo se opet nekad na ovom dunjaluku srest', a ako se ne sretnemo džehenem nam obojici ne gine, pa ćemo se tamo vidjet', u prvim džehenemskijem safovima.

Alaga se kiselo nasmija.

Odoše do Šemse. Ovaj Alagi dade nekakvu torbu. Natrpaše nešto od ostataka hrane što je Šemso pokupio nakon završetka proslave, uglavnom gurabija i suhih kolača, te ubaci čuturicu rakije prepečenice, a na kraju kesicu šećera, sve objašnjavajući da su gutljajčić rakije i malo šećera prava snaga za onog ko je na dugačku putu. Odnekle iz šteka izvuče i teglicu meda i dade Alagi.

Ažurirano: Srijeda, 24 Listopad 2018 11:41
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Četvrtak, 18 Listopad 2018 20:50

 

Stari MaglajRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (38)

Nadan Filipović

Peh na povratku u Sarajevo

(na slici je stari Maglaj uoči Drugog rata)

Nakon primopredaje zatvorenika i potpisa dokumenta po kojem je 460 sarajevskih zatvorenika prešlo na “brigu” jasenovačkim ustašama, Alaga i Rušid se vratiše i narediše vlakovođama da krenu nazad, put Sarajeva. Bilo je malo gunđanja koje je odmah prestalo kad se Alaga pomilova po pištolju i otkopča toku na futroli. Krenuše u noć. Dokopaše se Doboja, prođoše već i Maglaj, ali se nisu udaljili ni par kilomatara kad odjeknu snažna eksplozija. Alaga se nage da pogleda šta je bilo i prodera se iz sveg glasa: “Rušide, Rušide, lokomotiva i dva ili tri prva vagona su se prevalili ukraj pruge. Iskači i brzo 'vamo!”

Rušid dotrča kao bez duše, blijed je kao krpa: “Joj Alaga, šta ćemo sad? Ujagmiće nas partizani.”

-Bjež'mo nazad u Maglaj. Trči, samo trči i ne osvrći se. Sada su se oni zabavili oko prevrnutih vagona. Ako staneš ili sjed'eš, njihov si. Hatma!

Trčali su i trčali, a nakon dvadesetak minuta malo usporiše. Nisu se kretali uz prugu, već kroz gusto šiblje pored Bosne. Ono im je šibalo lica, ali nije bilo vremena da se osjete bolovi. Kad se ozorilo nađoše se pred Maglajem. Vješto zaobiđoše rampe načičkane ustašama i klupcima bodljikave žice.

-Ne brigaj se. Imam jednog jarana u Maglaju, ako li je još tu i ako je živ. Šemso je on. Šemso Kozlić. Znam đe mu je kuća – veselije će Alaga.

Šunjali su se starom mahalom i, bogami, Alaga potrefi Šemsinu kuću. Pokuca na prizemni prozor pa će tiho, najtiše: “Šemso, oj Šemso, otvaraj jarane…Alaga je.”

Niko se ne javi niti na prozoru pojavi. Tek nakon nekoliko minuta Alaga vidje da se stora na prozoru malo promaknula i da neko viri. Nakon toga se jedan džam otškrinu: “Otkud ti Alaga, brate si mi dragi, u ovo zlo doba u još goroj godini? Čekajder, saću ja.”

Nakon jedne minute začuše krkljanje katanaca pod ključevima i avlijska se kapija malo otškrinu.

-Upadajte. Jel' vas ko upratio?

-Nema ni sjene na pustu sokaku. Ne boj se Šemso, jarančino stara – odvrati Alaga.

-Ulaz'te. Ko ti je ovaj?

-Rušid. D'jete, bolan ne bio. Baš zeleno d'jete. Iz Saraj'va je. Bili smo pratnja za jedan vlak do Broda. Narediše nam da vlak vratimo u Sarajevo. Kolajli prođosmo Doboj, isto tako i Maglaj, ali tek što je vlak zaš'o niz Omerdino Polje, a ono…gruh. Ja zrakuh, vidim povaljena lokomotiva i dva prva vagona. Još banda nije bila prišla vlaku. Neće oni odma', već sačekaju, pa onda opale rafalno, pa ako nema odgovora, ondak se prišunjaju da popljačkaju i pobiju ako je ko ost'o pored vlaka. Ni sanj'o nisam da bi mogli bit' tako blizu Maglaju.

-Moj Alaga, već oko tri mjeseca mi živimo u strahu čekajući ka' će upasti u čaršiju. Šuti, da ne govorimo o tome. Sigurno ste umorni i gladni.

-Vala i jesmo.

Stari Šemso polako ustade. Vidjelo se je da ga pati kostobolja. Ode i vrati se za minutu.

-Saće Zehra podgrijat' trhanu. Pogače pola ima, pa to vam je sve šta imamo. Ima nešto kuruze i mekinja. Prebortaće se i ovi dani. Gotovo je moj Alaga. Crvena nam vremena nakon crnih dolaze. Neg' slušajte, Zehra će vam raspremit' u zadnjoj sobi na prvom boju. Ako bude kak'e opasnosti, samo na krov šupe skočite, pa preko taraba, pa se brda fatajte. Vjerujte mi, najmanje deset puta su mi patrole bile. Traže dezertere. U komšiluku ufatili jednog. Na mjestu ga ustr'jelili, a onda i petero iz komšiluka, c'jelu familiju. Bilesi maksuma od sedam godina ubiše. I odoše. Nije bilo dženaze. Samo smo ih u njihovoj avliji plitko ukopali, a poslije ćemo ih premjestit u mezarje.

Ažurirano: Četvrtak, 18 Listopad 2018 20:53
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Nedjelja, 14 Listopad 2018 08:57

 

Pored SaveRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (37)

Nadan Filipović

Vlak u nepovrat

(Na slici: lješevi onih iz zadnjeg transporta)

Prođoše Zenicu, Zavidoviće, Maglaj i oko devet izjutra stigoše u Doboj. Valjalo je “napojiti” lokomotive i utovariti još ugljena. Alaga i Rušid su pružili noge šetkajući uz kompoziciju. Odjednom se začu glas iz jednog vagonskog prozorčića osiguranog gustom bodljikavom žicom: “Braćo draga, slušam vas kako pričate i znam da ste Bosanci, vjerovatno muslimani. Molim vas….”

-Mrš komunistička stoko! Nismo mi vaša braća. Vi ste banda koja i ide na robijanja zato što ste hotjeli rušit' našu državu i sjebat' hrvatski narod. Mrš! Da te čuo više nisam. Ni je'ne više!

Rušid ga pogleda: “Alaga, šta je ba tebi, nema ovde pukovnika. Baš se dosađivam i da razbijem dosadu idem upitat' šta taj hoće?”

-Koji si ti?

-Husein Nalčadžić, pisar iz Ulema-medžilisa iz Sarajeva, ouđen na bigajri hak na petnaest godina teške tamnice. Možda ste čuli za mene. Ja sam bio bek u Đerzeleza, u nogometnom klubu. Nadimak mi je Pisar.

-Čuj, na bigajri hak petnest godina teške robije. Kome ti to pričaš. Sad ste svi na bigajri hak osuđeni. Šta hoš?

-Ma, imam pisamce, samo jednu malehnu ceduljicu kao poruku mojoj materi, sestri mojoj i mojoj ženi što je u februaru, izvinite veljači, rodila sina Abdulaha. Mene pos'vjetovali da niđe ne izlazim iz kuće, a ja izaš'o i jami me racija na Čaršiji. I eto, tu sam đe sam!

Rušida, kao Sarajliju, zainteresira Huseinova priča: “Budeš izaš'o iz kuće. Ko se nije skrio magarac je bio. R'jetko je ko iz kuća gonjen i odvođen. Samo najkrupnije 'tice. Što ti izađe?

-Ma, da izvinete žena mi dobi upalu dojnih žlijezda. Dijete kamiče, zapomaže, traži sise, gladno je, a Bedrija, moja žena, ne može ga podojit'. Pune sise mlijeka, al' upala začepila bradavice pa ni kap ml'jeka da izađe. Zato sam mor'o izać' da na brzinu sletim dole u čaršiju da đegod kupi makar po litre ml'jeka da d'jete nahranimo.

-Žao mi je jarane što ti ništa pomoć' ne mogu.

-Ma, moreš…itekako moreš.

-Kako ba?

-Evo proturiću ti kroz žice jednu ceduljicu koja je smotana k'o tanka cigara. Molim te podaj je nekom željezničaru koji će skoro za Sarajevo da mojoj materi preda. Ubiće ih briga… sve tri.

Rušid ode nekoliko koraka, ali se ipak vrati. Okrenu se dobro desno i lijevo, pa kad vidje da nije nikom na oku reče: “Ha'de izbaci cedulju, al' ti ja ništa ne obećavam. Probaću nać' kak'a že'jezničara i zamolit' ga da odnese u Saraj'vo.

-Samo ti njemu reci da mu golem peškeš ne gine od moje matere. Plaho će mu se zafalit' kad donese ovu cedulju.

Husein izbaci cedulju. Ona pade pored vagona. Rušid zapali cigaretu i kad je pripaljivao ona mu kao nehotice ispade iz ruke. Sage se i podiže je zajedno s ceduljom. Kasnije je skriven na platformi vagona razmotao cedulju. Na njoj je pisalo: “Za predati u Sumbul mahalu - Sumbulušu, broj 11, Sedrenik, za Asifu Nalčadžić. Draga mati, draga Bedro, draga sestro Diko, evo nas u Doboju. Biće sve dobro. Vratiću se brzo. Ovo će se brzo završiti. Poljubite mi Abdulaha. Sve vas selamim s nadom u srcu. Vaš Husein”.

Ažurirano: Nedjelja, 14 Listopad 2018 08:59
 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search