LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid" RUŠID - roman u nastavcima
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 22 Lipanj 2019 09:51

 

Stara Kuca - 1Rušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (72)

Tvrdi se pazar

Sutradan je Rušid samo pretrčao preko ceste ili, kako mnogi stari Dalmoši i danas kažu – priko rode, uskoči u barba Antinu krntiju, Ante zavregla par puta i jedva upali.

-As ti gospel! Opet mi bateri flet. Moran kupit novu.

Vozili su se jedno petnaestak minuta do adrese na One Tree Hill, gdje ih je pred kućom čekao posrednik Šime.

-Kako si rodijače? Ovo je moje novo dite. Đenuin Bosanac Rušid. Iz Bosne. A di ti je taj ća prodava kuću?

Šime pruži mlitavu ruku Rušidu, pa pogleda na sat: “Triba je već biti tute. Počekajmo. Njemu šoldi tribaju. Sav je usran do vrata od straha. Reka mi je da mu ističe rok da vrati dug i kamate. Ne plati li, ode mu glava. Mafijozi ubiju i zakopaju mrca negdi u pustinji nepreglednoj, pa ga nađi. Kakve policija! Policijoto samo ubijenog i zakopanog proglasi nestalim i na tome se završi.

Okrenu se Rušidu: “Pouzdano znan da je dužan šolde nekim mafijozima. Navodno je igra na karte pa se zaduživa i zaduživa, pisa potvrde o uzajmljenim šoldima. Nemoj mu ponuditi više od šes stotin. Njemu gori pod nogama. Mora pristati bar da vrati dio duga. Lako ćemo s njim.”

Utom se zapraši oko njih. Iznenada se ispred njih stvori taksi. Iz njega izađe debeljuco srednjih godina. Nakon nekoliko riječi razmijenjenih sa Šimom izvadi ključ i otključa ulazna vrata.

Uđoše.

Rušid je pomno razgledao. Kuća je bila stara, ali solidno građena. Plafoni su bili jako visoki, a kameni zidovi veoma debeli. Pred kućom velika veranda pokrivena limom. Oluci su bili loši, a bašta ispred kuće zarasla u korov. Ispred kuće se protezao kameni zid visine preko metar i dvadeset. U kući je bilo dosta hladno. Jasno mu je da će trebati dosta renoviranja. Dvije velike sobe, velika trpezarija,ogroman dnevni boravak, veliko kupatilo sa gusanom kadom na sredini, povelika ostava, a plafoni skoro četiri metra visoki. Iza kuće je kao neka baraka od lima puna nekih zahrđalih alata, buradi, paučine. Iza nje se nalazio veliki kokošinjac. Prazan. Sva okučnica je bila neuredna, ali veoma prostrana i ograđena visokim željeznim kolčevima i bodljikavom žicom. Preko četiri duluma – nije šala. Ehejheeeej!

Izađoše. Rušid je stajao s barba Antom na jednoj strani kuće, a Šime se, na drugom kraju, nešto domunđavao sa debeljuškastim vlasnikom. Taksist je nekoliko puta zatrubio, na što mu je vlasnik kuće rukom pokazivao da sačeka.

Šime dođe do Rušida i Ante: “Jeben mu gospu inglešku. Traži ijadu i dvista. Koliko ću mu ponuditi s tvoje strane. Valja nan se boriti da oborimo cinu.”

-Znaš šta Šime. 'Vako ti njemu reci. Ja mu dajem osam stotina i pedeset funti u gotovini. To je moja ponuda. Ima tri minute da razmisli. Ako hoće – hoće, ako neće – neće! Reci mu da imam tri stotine funti za kaparu, a ostatak kad sredimo papire kod advokata. To je moja ponuda.

-Bosanac, šta ti je?! Maksimum ću mu ponuditi sedamsto funti. Čapaće on to. Kakvih osanstotin i pedeset. Nisi poludija da daš tolike šolde, a on je na krivoj nozi.

-Slušaj Šime, znam da je on u govnima, al' ne želim da ga ja još dublje guram u govna. Neću da ogr'ješim dušu. Žena mi je trudna. Neću da baksuziram. Uostalom, moje su pare. Idi reci mu da nudim osamsto pedeset funti, a ako pristane tebi je dvadeset funti kao nagrada.

-Kako ti kažeš Bosanac.

Ode do onog debeljuce koji je nestrpljivo cupkao na drugom kraju verande i grickao nokte drščući od neizvjesnosti. Sutra mu je rok da plati dug ili ga nema.

Šime ode porazgovarati i nakon jedne minute se vratio.

-Prista je i veoma je srićan da će dobiti osam stotina funti

-Pa, rekao sam osam stotina i pedeset.

-Bosanac, nemoj biti lero. Ne znaš ti ća je Australija. Sve su to dica i unučad onih za koje Engleska kruna nije imala konopa da ih poviša vengo ih je vamo poslala da ih se libera. Sve je to go kriminalac. Nasljedni kriminalac. To je sve genetska šporkica od engleskih kriminalaca. Nemoj ga žaliti. Ušpara san ti pedeset funti, a to su golemi šoldi. Daj mi sada samo sto funti da mu dam kao predujam. Potpisaće da je sto funti primija. Nemoj davati više. Ostatak sutra kod lojera, onog Smitvika ća je dvista-trista jardi niz ulicu di radiš. Idem sada da on potpiše da je primija predujam.

Ode i eto ga nakon minute: “Sve je u redu. Lojer ima otvoren ofis od pet uri posli podne. Ujutro ne može jer je u korti. Reka san mu da bude u šest uri prid lojerovim ofisom. I ti budi tamo, a i ti barba Ante da potpisom povitnesiš. Kod lojera češ mu isplatiti sedam stotin, daj lojeru bez ricita dvadeset funti, on vama ugovor na potpis, a kasnije si dužan i državi da platiš neke male šolde za prenos vlasništva u landgejtu.

Vlasnik zaključa kuću, sjede u taksi koji nije gasio motora. Odvezoše se, a za autom se podiže oblak smeđkaste prašine.

Ponudi Šimi dvadeset funti. Ovaj odbi i reče da će uzeti nagradu kad se sve završi. Odveze se.

Ante i Rušid se odvezoše do Justine koja ih je nestrpljivo čakala.

-Kakva je kuća? Kakva je? Hoće li biti dobra za dijete? A i za nas...?

Ante preduhitri Rušida: “Justina, kuća je odlična. Ka naša dalmatinska. Stara je, ali solidna. Zidovi od kamena. Prostrana. Možda će se tribati malo popiturati zidovi i stolarija. Doli je parket od đare. Dobar. Triba ga samo prestrugati i lakirati. A oko kuće je malo neuridno pa će to tvoj Bosanac, malo po malo, sve srediti. Imaće dosta posla. Više od četiri ijada metara je oko kuće. A o cini da ne govorin. Muhte ste je dobili. Vridi najmanje dvi ijade, a pogođena je za osan stotin. As ti gospe Bosanac, a di ti je bira da zalijemo i nazdravimo.

Rušid donese pet boca ledene pive iz hladnjaka na kerozin. Baš led-ledene. Utoči i Justini pola čaše.

-Dico, neka van je sa srićom. U zdravje! Kucnuše se flašama. Kad je popio svoje dvije “bire” Ante krenu, ali na vratima ponovi: “Dico, bude li šoldi falilo, ne zajmavajte ni u koga. Ja ću van dati bez interesa i mogu čekati, a valjda i dočekati. Adio. Neka vas dragi bog čuva!”

Justina i Rušid pojedoše po sendvič. Ona popi čašu mlijeka, a Rušid dovrši one pive. Legoše. Justina odmah zaspa i poče hrkati. Rušid se do iza ponoći vrtio u krevetu i razmišljao šta mu je sutra raditi. Prije advokata treba otšarafiti onaj komad šperploče. Pare moraju biti spremne. Prije nekoliko mjeseci je donio onaj stolić od stare Lidke kojoj i dalje plaćao tri šilinga nedeljno, premda više ne stanuje kod nje. Tiho je ustao. Justina je spavala kao top. Baš ušečerila! Otišao je u predsoblje, otšarafio tu drvenu ploču i iz šteka izvadio tri stotine funti. Ponovo je zašarafio i legao. Zaspao je tek oko dva poslije ponoći.

Nakon tri dana sva “papirologija” oko kuće je sređena kod advokata. Izbrojao je sedam stotina funti što je sa kaparom od sto funti činilo ukupnu dogovorenu cijenu. Platio je advokatu dvadeset funti, te još trideset da sredi sve oko prevoda i upisa kuće na Justinino i njegovo ime. Tako su njih dvoje postali vlasnici povelike kuće sa golemom okućnicom na osami.

Rušida je sada slijedilo da kuću koliko – toliko uredi, da bi mogli preseliti.

(nastavlja se)

Ažurirano: Subota, 22 Lipanj 2019 16:30
 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osvježi

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search