LINKOVI

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Home "Roman - Rušid"
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 28 Rujan 2019 08:46

 

Rušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (75)

Nadan Filipović

“Čišćenje” kuće  

U petak poslije posla Rušid otvori vrata na kući u kojoj su sve stvari koje je kupio. Prvo sjede u komfornu kožnu fotelju tamno zelene boje. Bila je ugodno hladna. Ispružio je umorne noge na drugu fotelju. Zapalio je cigaretu. Očekuje ga veliki posao. Objasnio je Justini zbog čega ga neće biti cijelu noć. Uostalom, kod nje će biti stara Lidka. Znaju gdje je.

Nakon popušene cigarete otkunja jedno dvadesetak minuta, pa ustade i otvori prvi ormar. Zapahnu ga miris ustajale tkanine pomiješan sa slabim mirisom skoro izlapjelog naftalina. Iz niza odijela koja su visjela na ofingerima izleti nekoliko moljaca. Stavi sva odijela na kauč, na jednu gomilu.

-Od ovih odijela neće biti nikak'a hajra. Sigurno su ih moljci izbušili – pomisli.

No prevario se je. Kad je prekopavao džepove svakog od odijela nađe par malih novčanika punih sitnine i čak nekoliko kovanica. Prebroja. Osamnaest funti i devet šilinga. Novac, novčanice i siću stavi nrhajno u jednu kristalnu posudu za voće.

U drugom ormaru su bile police za cipelama i čizmama. Sve se sjaju. Sve kao novo. Nađe komad tankog konopa i poveza sve čizme i cipele tako da ih mogao lakše utovariti na kamion. Pomisli, da mu je kakvih kutija ili sanduka za pakovanje. Ovih šest kartonskih boksi koje je donio s posla neće biti dovoljne.

Na sreću, u podrumu nađe veliku količinu praznih drvenih gajbi i kartonskih kutija.

U stare novine kojih je u podrumu bilo u golemim količinama pakovao je prelijepe porculanske tanjure, šolje i tanjurići za čaj, velike količine srebrenog escajga, sve sterling srebro, nježne kristalne čaše, bokale, itd.

Nikad kraja pakovanju u kuhinji i trpezariji. Veliki broj bakrenih šerpi, tava, čajnika, a sve kao novo.

Onda otvori ormar u kojem su se na policama nalazile prebijele posteljine. Bilo ih je preko stotinu. Pa jorgani, pa jastuci, navlake za jastuke, nekoliko finih dušeka…gomila čitava. Mnoge posteljine su na sebi još imale etikete.

U jedan čošak kod vrata ostavi radio – aparat na kojem je pročitao natpis “Masters Voice”. Uključio ga je u struju i dalje pakiranje je pratila lagana noćna muzika Radio Adelaide.

U kuhinji je bio frižider isti kao u kući kod barba Ante i tete Mande. Kelvinator. Na struju. Nije na kerozin. U njemu nađe nekoliko boca piva. Sjede, ponovo zapali cigaretu i poče otpuhivati dimove, lagano pijuckajući.

Razmišljao je o tome kako će Justina biti sretna i presretna. Nije šala, lijepi radio-aparat i frižider.

Kasnije nađe u jednom kabinetiću na točkovima nekoliko boca viskija i brendija. Večina od njih su bile nenačete. Par će pokloniti barba Anti, par gazdi, a ostale će ostaviti da Justina, Lidka i on popiju po čašicu kad sjede i slušaju muziku sa radija.

Skinuo je sve masivne kristalne lustere, pomicao je namještaj što bliže vratima pazeći da ne ošteti parket.

Našao je još masu vrijednih sitnica od kojih će neke ostaviti, a neke će prodati.

Nešto ga je posebno zbunilo. Kako je planirao odgurati masivni trpezarijski stol prema vratima pod njegove noge je postavio veliku debelu deku. Deka mu je omogućavala lakše guranje po ulaštenom parketu, a I čivala da se parket ne ošteti. Jedva je podizao dbele noge tog stola da bi podmetnuo deku. Međutim, kad je spuštao nogu na deku uvijek bi čuo neki kratkotrajni metalni zvuk.

-Bože moj, šta li se to čuje? Kakav je to čudni zvuk? – razmišljao je.

Pomoću deka je dogurao fotelje i manji stol do vrata, a ostali krupni namještaj je ispraznio i ostavio kad sutra ujutro dođu kolege mu, Brajan i Kevin, zlatni momci koji su ga jako zavoljeli.

Iza ponoći je osjetio da se podobro umorio. Uze one deke, leže na otoman na kojem je već bio spreman veliki jastuk, pokri se i zaspa. Sanjao je Safetu. Ona plijevi u bašči, a on tiho ušao na vrata pa pođe da joj priđe s leđa s namjerom da joj stavi oba dlana na oči, da mu mater kao pogađa ko je to uradio. I taman da će joj oči poklopiti dlanovima pojavi se Ejub na pendžeru vičući: “Safeta, Safeta biž' u kuću. Eto ti ustaše s leđa. Hoće da te udavi.” I mati mu nestade ispred njega, a pendžer se zatvori.

Taj ga ružni san probudi. Zapali cigaretu, povuče desetak dimova, pa ugasi u pepeljari. Ponovo zaspa.

Probudi ga kucanje na vratima. Otvori. Brajan i Kevin su došli malo ranije nogo što je dogovoreno.

-Dobro jutro. Hoćete li da napravim kafu i da popijete po viski prije nego što počnemo? Možda će Vili zakasniti?

I dok su se Brajan i Kevin nećkali, začuše brundanje kamiona. Vili je parkirao pred kućom.

-O Vili! Svaka čast! Pub u hotelu nije još otvoren, a i šta će ti. Ima piva, vina, viskija, brendija – ma šta poželiš.

-Rusid, ja hoću da pomognem, a kad sve završimo onda bih rado popio par čašica.

Navališe na posao. Prva tura, druga tura, treća tura, a u četvrtoj turi im bi najteže jr su klavir jedva izgurali i utovarili na kamion. Vili je vozio kao baja da se klavir ne bi slučajno oštetio.

Justina, Lidka i beba su bile u maloj sobi u donjoj lijevoj strani kuće, a sav ostali prostor je bio zakrčen donesenim stvarima. Imaće vremena da sve rasporede. Klavir su htjeli odvuči na kraj kuće, ali je Rušid skontao da će klavir svakako prodavati, pa je rekao da ga ostave blizu ulaznih vrata.

Kad su sve završili Rušid je svu trojicu pozvao na ručak u hotel. Odbiše. Rekoše da će, ako već inzistira da ih počasti, najbolje popiti po par“pajnti“ piva. Tako i bi.

Viliju dade dvadeset funti, a ovaj, kao da ga je zmija ujela, otskoči, samo što ne pade s one barske stolice kod šanka: “Ne dolazi u obzir. Neću ništa. Ovo ti je moj poklon za vjenčanje.”

-Hoćeš, hoćeš! Naljutiću se.

-Dobro, daj pet funti. Dovoljno je.

-E Vili, Vili! Stariji si, a u mojoj zemlji vrijedi pravilo da moraš poštovati čovjeka ako je i dan stariji od tebe, a taj te može poslati da mu kupiš i doneseš cigarete. Poštujem te, ali da ne bude nip o tvom, nip o mom, naći ćemo se na pola puta. Uzmi deset funti.

Vili se nasmija i pođe da zovne još jednu turu. Na to Rušid samo namignu onom momku za šankom koji shvati išaret, pa reče: “Ovo je na kuću! Kuća časti.”

Rušid mu je kasnije kriomice gurnuo dvije funte pod tacnu na šanku sve krijući od Vilija, da se ovaj ne naljuti.

Brajan i Kevin energično odbiše bilo kakve pare, a Rušid je znao da mu se ne isplati s Ircima raspravljati. Tvrdoglavo je to, k'o Bosanc.Raziđoše se kad je uveliko pala noć.

UMJESTO epiloga

Ni u Australiji Rušid nije mogao izbjeći probleme zbog svoje prošlosti. Naime, zajedno sa četničkim emigrantima u Australiju su se „uvukao“ i određeni broj „oznaša“, kasnije udbaša, specijalista za lov na zločince koje su imali na spisku. Odmah nakon rata, dakle pedesetih, a rijeđe šezdesetih godina, niz ljudi je misterioz nestao – kao da su u zemlju propali. Australijska policija nije bila previše ažurna da se temeljitije upetljava u emigrantske „međusobne obračune“. Dva puta je i Rušidu visila glava o koncu i umalo i on nije završio na velikom spisku nestalih Južne Australije. Čvrsto jezgro takozvanih „srpskih osvetnika“ iz Melbourne-a, svakako vođeno nekolicinom udbaša, dobilo je prijavu da se iza identiteta Rušid Hadžić krije zloglasni ustaša i jasenovački koljač Rašid Užičanin. Jedva je nekako Rušid uspio uvjeriti svoje progonitelje da se radi o grešci i da on nema nikakav zamijenjeni identitet. Dva puta je imao oštru kamu na vratu, ali je bio ubjedljiv te je ispričao sve o svom domobranskom stažu, o predaji partizanima u Maglaju, o svom kažnjeničkom radu u sarajevskoj ciglani, naglasivši progoniteljima da sve lako mogu provjeriti putem konzularnog naloga za provjeravanje identiteta.

Ažurirano: Petak, 04 Listopad 2019 16:53
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Nedjelja, 11 Kolovoz 2019 09:07

 

KlavirRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (74)

Kuće se

U novu kuću su preselili kad je zatoplilo, negdje nakon desetog januara 1951. godine. U međuvremenu su Justina i on u jednom „cugu“ kupili gomilu namještaja koji nije bio nov, ali je bio veoma, veoma kvalitetan. Sve engleska klasika. Naime, na kraju ulice u kojoj su živjeli umro je neki stari čovjek koji je bio jako, jako bogat. Čim je prošla sahrana, nekolicina njegovih rođaka, nasljednika - lješinara, postavili su na kućna vrata i kapiju bašte oglas u kojem su najavili da se prodaje sav namještaj i sve što je pokretno u kući. Na taj oglas mu je ukazao stari Wintulich i čak je otišao s Rušidom da pogledaju šta se sve prodaje. Stari je bio zaprepašten količinom i kvalitetom namještaja, ali to licem nije pokazivao.

-Gospodo, mene ne interesira da se cjenkamo komad po komad. Recite koliko tražite za sve pokretno u kući, a to podrazumijeva sav namještaj, posteljine, stoljnake, tanjuri, čaše, pribori za jelo, itd – zapovjedničkim glasom započe stari Wintulich.

Jedan od nasljednika reče: “I klavir, i klavir! Sve, sve prodajemo. Kuća će biti na prodaju za par tjedana. Primili smo predujam i kuća mora biti potpuno prazna, što hitnije.”

-Meni neki ljudi rekoše da je pokojnik želio da se namještaj besplatno podijeli sirotinj? – nastavi Wintulich.

-Kod nas nema ništa besplatno. On je umro, sahranjen je, sahranu smo mi platili, i to je to. Mrtvi više ništa ne odlučuju. Imamo testament, sef u banci smo već otvorili i podijelili se. Nas namještaj ne interesuje. Zauzeo je toliko prostora u kući da će potencijalnim kupcima kuća izgledati premalena. Šta vas interesira? Trpezarijska garnitura, možda pisaći stol ili ovaj masivni kredenac?

-Koliko tražite za sve, bez toga da išta razledamo, opipavamo, prevrćemo i kvalitet provjeravamo?

-Tri stotine funti.

-Jeste li vi normalni. Pa to je oko deset posto, možda više od deset posto vrijednosti cijele kuće, koja jeste lijepa, ali…

-Koliko nudite?

-Stotinu funti. Keš, na licu mjesta.

-Ne dolazi u obzir. Dajte barem dvjesto funti.

-Imam u novčaniku tačno stotinu i tridest funti. Hoćete - nećete?!

-Ne. Stotinu i osamdeset je najniža cijena.

Ažurirano: Nedjelja, 11 Kolovoz 2019 10:04
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Utorak, 16 Srpanj 2019 11:59

 

Krstenje bebeRušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (73)

Oko kuće

Radio je vrijedno kod gazde, a nedeljom je lomio leđa oko kuće. Barba Ante mu je našao nekoliko starih Dalmoša, dobrih majstora, ili, kako oni kažu, meštara. Nisu bili skupi. Kuću je kompletno “opiturao” stari Joso Salamun. Provjerene su električne instalacije, sve pipe, klozet, što je trebalo zamijeniti to je zamijenjeno, ograda je popravljena, okućnica pokošena i oplijevljena. Ode osamdeset funti, ali Rušidu nije bilo žao. Darežljivo je hranio sve ljude koji su radili, a hladnog piva nije nikad manjkalo. Barba Ande je tri puta donio po damijanu (demižon) od dvadeset litara njegovog jakog crnog vina. Za bavande radnicina! Rušida je iznenadilo koliko svi ti Dalmoši malo jedu, ali zato piju kao smukovi. Po cijeli dan, onako u hodu, radeći, pri ruci im je čaša sa bevandom, pola vino – pola voda.

Za desetak dana kuća je zaista prelijepo izgledala. Tek tada je doveo Justinu koja je jedva sjela u barba Antinu krntiju od auta. Stomak joj je bio ogroman. Obišla je kuću sve korak po korak, jedva hodajući. Znala je da treba uskoro roditi, ali je htjela da se porodi u kući u kojoj je živjela, pa da onda presele u njihovu kuću.

I tako, jedanaestog septembra 1950-te Justina rodi kćerkicu. Curica je bila teška preko tri kilograma. Porod je prošao bez problema, a obavila ga je babica Stefany s kojom je Rušid sve dogovorio, a nakon poroda platio dvadeset funti umjesto deset koliko je Stefyny inače naplaćivala. Zamolio ju je da povremeno obiđe Justinu i ona je obećala da hoće. Bio je miran jer je kod njih preselila stara Lidka koja je oko Justine i curice brinula dan i noć, a imala je i razloga jer joj je Rušid svaki dan davao jednu funtu što je za staru bio golemi novac.

Na poslu je počastio sve kolege i gazdu. Ostali su jednog petka do kasno uvečer na fešti. Stari Wintulich nije htio uzeti ni penija za bogatu trpezu sa najkvalitetnijim pečenjem, šunkom, salamama, kobasicama, sirevima i salatama, a Rušid je donio golemu tortu iz susjednog hotela, te nekoliko gajbi piva, vina, brendija i viskija. Boga mi su se svi dobro podnapili pa je negdje oko ponoći Rušid platio taksi četvorici kolega da pijani ne teturaju ulicama na putu do kuća, a stari Jacob Wintulich je na kraju rekao, zaplićući jezikom: “Dobro je da ovaj parti nije bio u nedelju. Ne vjerujem da bi iko od nas došao na posao u ponedeljak. Ovako ima neke nade.”

I zaista, svi su u ponedeljak došli na vrijeme i posao je otpočeo uhodanim tokom.

Nakon par mjeseci stara Lidka i Justina su navalile na njega da ide na krštenje djeteta. One ga vuku, a on zapeo, pa neće li neće.

-Idite vi u crkvu. Vi ste dvije crkvenjakinje. Ja nikad nisam bio ni u crkvi, ni u džamiji, niti ću. Biće tamo barba Ante. On je krsni kum. Šta ću vam ja?

-Rusido, još te jednom pitam da li imaš išta protiv da se curici da ime bude Alina, po mojoj pokojnoj baki? Baka Alina je bila pravi anđeo pa mislim….

-Justina, slažem se, slažem se, i treći put ti kažem da se slažem.

-Stvarno?

-Stvarno.

Njih dvije odoše u crkvu gdje su ih je čekali barba Ante i njegova Manda. Obaviše sakrament krštenje, barba Ante na vratima crkve gurnu velečasnom novčanicu od deset funti u ruku. Naime, pružio mu je ruku kao da se pozdrave, a u ruci je imao novčanice. Velečasni se malo iznenadio jer nije bio običaj da se svećeniku pruža ruka na odlasku, ali kad osjeti nježno šuškanje papira između njihovih dlanova, lice mu se ozarilo, pa kad zraknu o kakvom se papiru radi, oči su mu bile prepune sreće. Okrenuo ih je prema oblačnom nebu i pratio malu Alinu do zadnje crkvene stepenice, glasno se moleći.

(nastavlja se)

Ažurirano: Utorak, 16 Srpanj 2019 12:00
 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 22 Lipanj 2019 09:51

 

Stara Kuca - 1Rušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (72)

Tvrdi se pazar

Sutradan je Rušid samo pretrčao preko ceste ili, kako mnogi stari Dalmoši i danas kažu – priko rode, sjeo do barba Ante koji jedva upali motor.

-As ti gospel! Opet mi bateri flet. Moran kupit novu.

Vozili su se jedno dvadesetak minuta do adrese na One Tree Hill, gdje ih je pred kućom čekao posrednik Šime.

-Kako si rodijače? Ovo je moje novo dite. Đenuin Bosanac Rušid. Iz Bosne. A di ti je taj ća prodava kuću?

Šime pruži mlitavu ruku Rušidu, pa pogleda na sat: “Triba je već biti tute. Počekajmo. Njemu šoldi tribaju. Sav je usran do vrata od straha. Reka mi je da mu ističe rok da vrati dug i kamate ili ode glava. Mafijozi ubiju i zakopaju mrca negdi u pustinji nepreglednoj, pa ga nađi. Takve policija! Samo proglasi nestalim i na tome se završi.

Okrenu se Rušidu: “Pouzdano znan da je dužan šolde nekim mafijozima. Navodno je igra na karte pa se zaduživa, pisa potvrde o uzajmljenim šoldima. Nemoj mu ponuditi više od šest stotina. Njemu gori pod nogama. Mora pristati bar da vrati dio duga. Lako ćemo s njim.”

Utom se zapraši oko njih. Iznenada se ispred njih stvori taksi. Iz njega izađe debeljuco srednjih godina. Nakon nekoliko riječi razmijenjenih sa Šimom izvadi ključ i otključa ulazna vrata.

Uđoše.

Rušid je pomno razgledao. Kuća je bila stara, ali solidno građena. Plafoni su bili jako visoki, a kameni zidovi veoma debeli. Pred kućom velika veranda pokrivena limom. Oluci su bili loši, a bašta ispred kuće zarasla u korov. U kući je bilo dosta hladno. Jasno mu je da će trebati dosta renoviranja. Dvije velike sobe, trpezarija, dnevni boravak, veliko kupatilo sa gusanom kadom na sredini, povelika ostava, a iza kuće kao neka baraka od lima puna nekih zahrđalih alata, buradi, paučine. Iza nje se nalazio veliki kokošinjac. Prazan. Sva okučnica je bila neuredna, ali veoma prostrana i ograđena visokim željeznim kolčevima i bodljikavom žicom. Preko četiri duluma – nije šala.

Izađoše. Rušid je stajao s barba Antom na jednoj strani verande, a Šime se nešto domunđavao sa debeljuškastim vlasnikom. Taksist je nekoliko puta zatrubio, na što mu je vlasnik kuće rukom pokazivao da sačeka.

Šime dođe do Rušida i Ante: “Jeben mu gospu inglešku. Traži ijadu i dvista. Koliko ću mu ponuditi s tvoje strane. Valja nan se boriti da oborimo cinu.”

 
RUŠID - roman u nastavcima PDF Ispis E-mail
Autor Administrator   
Subota, 22 Lipanj 2019 09:51

 

Stara Kuca - 1Rušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (72)

Tvrdi se pazar

Sutradan je Rušid samo pretrčao preko ceste ili, kako mnogi stari Dalmoši i danas kažu – priko rode, uskoči u barba Antinu krntiju, Ante zavregla par puta i jedva upali.

-As ti gospel! Opet mi bateri flet. Moran kupit novu.

Vozili su se jedno petnaestak minuta do adrese na One Tree Hill, gdje ih je pred kućom čekao posrednik Šime.

-Kako si rodijače? Ovo je moje novo dite. Đenuin Bosanac Rušid. Iz Bosne. A di ti je taj ća prodava kuću?

Šime pruži mlitavu ruku Rušidu, pa pogleda na sat: “Triba je već biti tute. Počekajmo. Njemu šoldi tribaju. Sav je usran do vrata od straha. Reka mi je da mu ističe rok da vrati dug i kamate. Ne plati li, ode mu glava. Mafijozi ubiju i zakopaju mrca negdi u pustinji nepreglednoj, pa ga nađi. Kakve policija! Policijoto samo ubijenog i zakopanog proglasi nestalim i na tome se završi.

Okrenu se Rušidu: “Pouzdano znan da je dužan šolde nekim mafijozima. Navodno je igra na karte pa se zaduživa i zaduživa, pisa potvrde o uzajmljenim šoldima. Nemoj mu ponuditi više od šes stotin. Njemu gori pod nogama. Mora pristati bar da vrati dio duga. Lako ćemo s njim.”

Utom se zapraši oko njih. Iznenada se ispred njih stvori taksi. Iz njega izađe debeljuco srednjih godina. Nakon nekoliko riječi razmijenjenih sa Šimom izvadi ključ i otključa ulazna vrata.

Uđoše.

Rušid je pomno razgledao. Kuća je bila stara, ali solidno građena. Plafoni su bili jako visoki, a kameni zidovi veoma debeli. Pred kućom velika veranda pokrivena limom. Oluci su bili loši, a bašta ispred kuće zarasla u korov. Ispred kuće se protezao kameni zid visine preko metar i dvadeset. U kući je bilo dosta hladno. Jasno mu je da će trebati dosta renoviranja. Dvije velike sobe, velika trpezarija,ogroman dnevni boravak, veliko kupatilo sa gusanom kadom na sredini, povelika ostava, a plafoni skoro četiri metra visoki. Iza kuće je kao neka baraka od lima puna nekih zahrđalih alata, buradi, paučine. Iza nje se nalazio veliki kokošinjac. Prazan. Sva okučnica je bila neuredna, ali veoma prostrana i ograđena visokim željeznim kolčevima i bodljikavom žicom. Preko četiri duluma – nije šala. Ehejheeeej!

Izađoše. Rušid je stajao s barba Antom na jednoj strani kuće, a Šime se, na drugom kraju, nešto domunđavao sa debeljuškastim vlasnikom. Taksist je nekoliko puta zatrubio, na što mu je vlasnik kuće rukom pokazivao da sačeka.

Šime dođe do Rušida i Ante: “Jeben mu gospu inglešku. Traži ijadu i dvista. Koliko ću mu ponuditi s tvoje strane. Valja nan se boriti da oborimo cinu.”

Ažurirano: Subota, 22 Lipanj 2019 16:30
 
« Početak«12345678910»Kraj »

Facebook

prenesi tekst na facebook

Izbor slika iz galerije

Najnoviji komentari

home search