RUŠID - roman u nastavcima Ispis
Autor Administrator   
Subota, 28 Rujan 2019 08:46

 

Rušid - priča o čovjeku koji se rodio u strahu, živio u strahu i umro u strahu (75)

Nadan Filipović

“Čišćenje” kuće  

U petak poslije posla Rušid otvori vrata na kući u kojoj su sve stvari koje je kupio. Prvo sjede u komfornu kožnu fotelju tamno zelene boje. Bila je ugodno hladna. Ispružio je umorne noge na drugu fotelju. Zapalio je cigaretu. Očekuje ga veliki posao. Objasnio je Justini zbog čega ga neće biti cijelu noć. Uostalom, kod nje će biti stara Lidka. Znaju gdje je.

Nakon popušene cigarete otkunja jedno dvadesetak minuta, pa ustade i otvori prvi ormar. Zapahnu ga miris ustajale tkanine pomiješan sa slabim mirisom skoro izlapjelog naftalina. Iz niza odijela koja su visjela na ofingerima izleti nekoliko moljaca. Stavi sva odijela na kauč, na jednu gomilu.

-Od ovih odijela neće biti nikak'a hajra. Sigurno su ih moljci izbušili – pomisli.

No prevario se je. Kad je prekopavao džepove svakog od odijela nađe par malih novčanika punih sitnine i čak nekoliko kovanica. Prebroja. Osamnaest funti i devet šilinga. Novac, novčanice i siću stavi nrhajno u jednu kristalnu posudu za voće.

U drugom ormaru su bile police za cipelama i čizmama. Sve se sjaju. Sve kao novo. Nađe komad tankog konopa i poveza sve čizme i cipele tako da ih mogao lakše utovariti na kamion. Pomisli, da mu je kakvih kutija ili sanduka za pakovanje. Ovih šest kartonskih boksi koje je donio s posla neće biti dovoljne.

Na sreću, u podrumu nađe veliku količinu praznih drvenih gajbi i kartonskih kutija.

U stare novine kojih je u podrumu bilo u golemim količinama pakovao je prelijepe porculanske tanjure, šolje i tanjurići za čaj, velike količine srebrenog escajga, sve sterling srebro, nježne kristalne čaše, bokale, itd.

Nikad kraja pakovanju u kuhinji i trpezariji. Veliki broj bakrenih šerpi, tava, čajnika, a sve kao novo.

Onda otvori ormar u kojem su se na policama nalazile prebijele posteljine. Bilo ih je preko stotinu. Pa jorgani, pa jastuci, navlake za jastuke, nekoliko finih dušeka…gomila čitava. Mnoge posteljine su na sebi još imale etikete.

U jedan čošak kod vrata ostavi radio – aparat na kojem je pročitao natpis “Masters Voice”. Uključio ga je u struju i dalje pakiranje je pratila lagana noćna muzika Radio Adelaide.

U kuhinji je bio frižider isti kao u kući kod barba Ante i tete Mande. Kelvinator. Na struju. Nije na kerozin. U njemu nađe nekoliko boca piva. Sjede, ponovo zapali cigaretu i poče otpuhivati dimove, lagano pijuckajući.

Razmišljao je o tome kako će Justina biti sretna i presretna. Nije šala, lijepi radio-aparat i frižider.

Kasnije nađe u jednom kabinetiću na točkovima nekoliko boca viskija i brendija. Večina od njih su bile nenačete. Par će pokloniti barba Anti, par gazdi, a ostale će ostaviti da Justina, Lidka i on popiju po čašicu kad sjede i slušaju muziku sa radija.

Skinuo je sve masivne kristalne lustere, pomicao je namještaj što bliže vratima pazeći da ne ošteti parket.

Našao je još masu vrijednih sitnica od kojih će neke ostaviti, a neke će prodati.

Nešto ga je posebno zbunilo. Kako je planirao odgurati masivni trpezarijski stol prema vratima pod njegove noge je postavio veliku debelu deku. Deka mu je omogućavala lakše guranje po ulaštenom parketu, a I čivala da se parket ne ošteti. Jedva je podizao dbele noge tog stola da bi podmetnuo deku. Međutim, kad je spuštao nogu na deku uvijek bi čuo neki kratkotrajni metalni zvuk.

-Bože moj, šta li se to čuje? Kakav je to čudni zvuk? – razmišljao je.

Pomoću deka je dogurao fotelje i manji stol do vrata, a ostali krupni namještaj je ispraznio i ostavio kad sutra ujutro dođu kolege mu, Brajan i Kevin, zlatni momci koji su ga jako zavoljeli.

Iza ponoći je osjetio da se podobro umorio. Uze one deke, leže na otoman na kojem je već bio spreman veliki jastuk, pokri se i zaspa. Sanjao je Safetu. Ona plijevi u bašči, a on tiho ušao na vrata pa pođe da joj priđe s leđa s namjerom da joj stavi oba dlana na oči, da mu mater kao pogađa ko je to uradio. I taman da će joj oči poklopiti dlanovima pojavi se Ejub na pendžeru vičući: “Safeta, Safeta biž' u kuću. Eto ti ustaše s leđa. Hoće da te udavi.” I mati mu nestade ispred njega, a pendžer se zatvori.

Taj ga ružni san probudi. Zapali cigaretu, povuče desetak dimova, pa ugasi u pepeljari. Ponovo zaspa.

Probudi ga kucanje na vratima. Otvori. Brajan i Kevin su došli malo ranije nogo što je dogovoreno.

-Dobro jutro. Hoćete li da napravim kafu i da popijete po viski prije nego što počnemo? Možda će Vili zakasniti?

I dok su se Brajan i Kevin nećkali, začuše brundanje kamiona. Vili je parkirao pred kućom.

-O Vili! Svaka čast! Pub u hotelu nije još otvoren, a i šta će ti. Ima piva, vina, viskija, brendija – ma šta poželiš.

-Rusid, ja hoću da pomognem, a kad sve završimo onda bih rado popio par čašica.

Navališe na posao. Prva tura, druga tura, treća tura, a u četvrtoj turi im bi najteže jr su klavir jedva izgurali i utovarili na kamion. Vili je vozio kao baja da se klavir ne bi slučajno oštetio.

Justina, Lidka i beba su bile u maloj sobi u donjoj lijevoj strani kuće, a sav ostali prostor je bio zakrčen donesenim stvarima. Imaće vremena da sve rasporede. Klavir su htjeli odvuči na kraj kuće, ali je Rušid skontao da će klavir svakako prodavati, pa je rekao da ga ostave blizu ulaznih vrata.

Kad su sve završili Rušid je svu trojicu pozvao na ručak u hotel. Odbiše. Rekoše da će, ako već inzistira da ih počasti, najbolje popiti po par“pajnti“ piva. Tako i bi.

Viliju dade dvadeset funti, a ovaj, kao da ga je zmija ujela, otskoči, samo što ne pade s one barske stolice kod šanka: “Ne dolazi u obzir. Neću ništa. Ovo ti je moj poklon za vjenčanje.”

-Hoćeš, hoćeš! Naljutiću se.

-Dobro, daj pet funti. Dovoljno je.

-E Vili, Vili! Stariji si, a u mojoj zemlji vrijedi pravilo da moraš poštovati čovjeka ako je i dan stariji od tebe, a taj te može poslati da mu kupiš i doneseš cigarete. Poštujem te, ali da ne bude nip o tvom, nip o mom, naći ćemo se na pola puta. Uzmi deset funti.

Vili se nasmija i pođe da zovne još jednu turu. Na to Rušid samo namignu onom momku za šankom koji shvati išaret, pa reče: “Ovo je na kuću! Kuća časti.”

Rušid mu je kasnije kriomice gurnuo dvije funte pod tacnu na šanku sve krijući od Vilija, da se ovaj ne naljuti.

Brajan i Kevin energično odbiše bilo kakve pare, a Rušid je znao da mu se ne isplati s Ircima raspravljati. Tvrdoglavo je to, k'o Bosanc.Raziđoše se kad je uveliko pala noć.

UMJESTO epiloga

Ni u Australiji Rušid nije mogao izbjeći probleme zbog svoje prošlosti. Naime, zajedno sa četničkim emigrantima u Australiju su se „uvukao“ i određeni broj „oznaša“, kasnije udbaša, specijalista za lov na zločince koje su imali na spisku. Odmah nakon rata, dakle pedesetih, a rijeđe šezdesetih godina, niz ljudi je misterioz nestao – kao da su u zemlju propali. Australijska policija nije bila previše ažurna da se temeljitije upetljava u emigrantske „međusobne obračune“. Dva puta je i Rušidu visila glava o koncu i umalo i on nije završio na velikom spisku nestalih Južne Australije. Čvrsto jezgro takozvanih „srpskih osvetnika“ iz Melbourne-a, svakako vođeno nekolicinom udbaša, dobilo je prijavu da se iza identiteta Rušid Hadžić krije zloglasni ustaša i jasenovački koljač Rašid Užičanin. Jedva je nekako Rušid uspio uvjeriti svoje progonitelje da se radi o grešci i da on nema nikakav zamijenjeni identitet. Dva puta je imao oštru kamu na vratu, ali je bio ubjedljiv te je ispričao sve o svom domobranskom stažu, o predaji partizanima u Maglaju, o svom kažnjeničkom radu u sarajevskoj ciglani, naglasivši progoniteljima da sve lako mogu provjeriti putem konzularnog naloga za provjeravanje identiteta.

Ipak, strah ga je grizao i grizao. Nije se družio sa bosanskim muslimanima koji je bilo stotinjak u Adelaide-u. Općenito je izbjegavao sve kontakte s emigrantima sa jugoslovenskog područja, najvjerojatni isprepadan da bi ga neko mogao prepoznati kao „na ćevap“ – ustašu, jasenovačkog koljač. Priča se počela privoditi kraju nakon zadnje, potpune amnestije iz 25. septembra 1973. godine. Tek tada se odlučio otputovati u Jugoslaviju da obiđe materin mezar i da se „nadiše“ rodnog Sarajeva. Upoznao sam se s njim kad je sa neninom prijateljicom i daljnom rodicom došao naručak kod moje rahmetli nene, zajedno sa jednom svojom rodicom, Muhibom. D

Priča se počela privoditi kraju nakon zadnje, potpune amnestije iz 25. septembra 1973. godine. Tek tada se odlučio otputovati u Jugoslaviju da obiđe materin mezar i da se „nadiše“ rodnog Sarajeva. Opoznao sam se s njim kad je sa neninom prijateljicom i daljnom rodicom došao Justinom (bez kćerke i sina) na ručak kod moje rahmetli nane i moje matere. Dobro se i danas sjećam kad je ušao na vrata – srebrena, već skoro sasvim sijeda kosa, čelično plave oči, dosta pokrive noge, malo poget, a ispred njega ide onaj njegov „osmijeh“ koji nije silazio sa lica.

Zadržali su se oko dva sata. Pripovjedao nam je o Australiji, a na osnovu njegovih kazivanja Australija mi se tada zgadila. Slušao sam priče o teškom radu, teškom životu, svakodnevnoj borbi za preživljavanje, štednji, itd. Tada, ni sanjao nisam da će me stjecaj okolnosti ili sudbina dovesti u tu Australiju koju mi je Rušid davno zgadio.

Obišao je i staru kuću. U njoj su bili novi vlasnici. Ejub je umro 1955-te. Dva puta je bio na Grličića brdu, ali nije uspio pronaći materin mezar.

Proveli suoko dvadesetak dana kratkog godišnjeg odmora u Sarajevu, a onda su se preko Beograda, JAT-om, vratili u Adelaide.

Umro je u februaru 1982. Sjedio je u bašti ispod rascjetalog ružičnjaka kojeg je napravio za svoje uživanjena i odmaranje. Ružičnjak je krenuo razvijati se od jedne ruže koju je neko meni nepoznat uspio dobiti ili kupiti od starog Ejuba koji nije mogao ni sanjati da iskopava ružu s korijenom iz kojeg će sarajevski ružičnjak biti prenesen u daleki grad u Australiji. Taj neko nepoznat je uspio ružu prošvercovati čak do Adelaide.

Ružičnjak je bio njegova oaza u kojoj je uživao miomirise koji su u njegovoj duši, baš kao neki film, „vrtili“ slike uspomena. Pričalo se o tom ružičnjaku i najmirisnijoj ruži Adelaide.

Tog zadnjeg mu dana u februaru opustio se u ležaljki u premirisnoj hladovini. Na gramofon je postavio jednu od ploča sa sevdalinkama koje je kupio u Sarajevu. Zakunjao je. Justina ga je s prozora pozvala da dođe na ručak koji je bio serviran. Rušid se ne miče. Pozvala ga je ponovo, a on ništa! Izašla je iz kuće i ugledala Rušida kako spava. Pomilovala ga je po glavi, a on se ne pomaknu.Igla na gramofonskoj ploči je preskakala sevdalinku Mehe Puzića:"Na put se spremam put mi je dalek...."


KRAJ

Ova priča je upravo objavljena u Sarajevu, izdavačka kuća Rabic.

Ažurirano: Petak, 04 Listopad 2019 16:53